Muvamba

Svaki dan

, 04 2014 22:10:55 +0100

Svaki dan je izazov

reći svakom: Zdravo, Kako ste?, Dobar dan.

Svaki dan je izazov.

Ne zatvoriti, zamandaliti, zazidati prozore, vrata

i zaključati se u stan.

Svaki dan dizati nebo na leđa

da bi sa nekim negde, nekad

mogao da ga gledaš.

Vaditi blage reči iz praznih vreća,

osmehe ispod natmurenih veđa

i ljude kojima bi da ih predaš.

Svaki korak je herojstvo,

svaki, deo prokletstva.

Možes da bežis gde god-

i smrt je vrsta bekstva.

Ne verujem više u priče,

na prvi pogled ljubav i drugarstvo pusto

nema ljubavi i prijateljstva koje se naprasno stiče,

učilo me, veruj, iskustvo.

I svaki dan pocinje.

Uporno, dosadno, iznova.

Ostatak života načinje

punog izazova…

Sreća

, 04 2014 22:05:32 +0100

Mene je nekada lovila sreća!!!

Al’ ne bih lud pa da se dam;

od svega meni je sujeta veća,

nasrecniji sam kada sam sâm.

Bežao sam, otimao se, nisam se dao;

da sreća me juri nisam ni znao.

Al’, avaj, srećnik, padoh u njene šake!

Rekoh tad joj par otužnih, ružnih reči,

kako sreća nema ka njoj puteve lake,

kako nešto mora da je spreči.

Ljudi mole za tvoje otpatke,

peze, keze, umiru, pate, a ti žmuriš.

Zar zato što sam ti zaveo jatake

Ti mene sad moraš da juriš?

....i bauljam sad kroz običan život

kroz samotan dan i očaj u noći;

znam sad što pre znao nisam

sreća, nesreća- prihvataj i gledaj u oči.

Snovi

, 04 2014 22:04:22 +0100

Starački prsti , hrapavi ,debeli

kroz usnule ravni virtuozno plove,

prave sve što nam podsvest poželi,

i ove noći prave nam snove.

Snovi se prave od žice i vune

stegnu li jako, pucaće strune ,

olabave li, izdaće žica,

zaljuljaće svet od pahuljica.

Pa mora grbinu svoju da krivi,

na naočarim’ planinsko jezero nosi;

tek kad san na javi zaživi

javiće se maštarije kao otkosi.

Devojčice malih kika i mašni,

dečaci musavi, nemirne kose;

najviše sanjare nestašni

i najlepše slike u duši nose.

Rastrčani, razdragani

čupanjem repa i davanjem cveta

hode putevima koji su samo njima znani,

koji vode osvajanju željenog sveta.

Veliki je to teret za kosti stare,

mora vešto tkanje da plete.

Snovi koji kvare umesto da prave

često u čoveku izgube dete.

Ringišpil

, 04 2014 22:03:04 +0100

Ringišpil ogledala oko mene,

ganja me sopstveni lik,

progone me moje sene,

svaki progutan krik.

Tu negde i ona kroči,

kazna svakog mog zločina,

vidljiva samo za moje oči,

ne dâ da odem na počinak.

Ganja me moj dželat da stalno ločem,

nema dama više za moj špil,

pa živim život kao siroče,

vodi me alkohol na ringišpil.

Pesmo, gde si rasla

, 04 2014 22:02:40 +0100

Pesmo, gde si mi rasla?

Tugo, šta te je stvorilo?

Ozbiljnosti, što si mi s licem srasla?

Osmesi, gde ste? Šta vas umorilo?

Starke matore, gde su vam koraci?

Tužne oči, kapci, dignite pogled

da me nosite nebu, gde ste oblaci?

Broja telefona njenog, kako je redosled?

Jer zvao bih je, ne što moram, već što se ne javlja,

i dao joj poljupce da ne oseti, za njima žali,

znam, u sebe pobegnem kada me ostavlja,

ali i izadjem, kad mi se javi.

Muka pijana

, 04 2014 21:58:55 +0100

Svira muzika veselja,

prostoriju puni medni žamor i dah ljudi,

preliv vazduha curi preko želja,

beži pred nezajažljivim prstima bludnim.

Kolena brzih koraka jure mu kroz vidokrug,

šaka-svraka mu nasrće na sjaj čaše,

da odvozi još neki poslednji krug,

na putu za alkoholne dugoprugaše.

Noć još jedna od njega ide,

prestao je da joj hvata ramena,

umrtvljene, vlažne usne bride,

u njima više ni reči nema.

Pluća širi u večernji vazduh,

kljun misli mu iz lobanje viri,

smeši se i umorno izbacuje uzdah

s ptićem sto mu ležu nemiri…

Naviknuto lako, mamurno vešto

ramena k’o krila izvija da probije ljusku,

da kroz nos dušu k zemlji ispusti,

pijanu dušu ljudsku....

Ker bez zuba

, 04 2014 21:53:29 +0100

Zlatni, udobni okovi žuljaju mi članke

pa ćutim iako bih želeo da podignem glas

u znak pobune mili moji,

nadam se, u ime svih nas.

Nas što život u niskom letu trošimo

da bi drugi iznad nas leteli,

što u nebo dugo nismo gledali

jer ga se nismo ni setili.

Što su nas naučili da živimo

da bismo uzdigli i obožavali druge,

obučili nas da se divimo

onima što bićemo im sluge.

A ćutim... Čini se kao da imam sve-

jelo, pilo, mlado meso, čvrste kosti.

…To što nemam gde da umuvam se?

To je samo od prenatrpanosti.

Nema... Nemam... Nemam me nimalo.

Želeo bih da me imam.

Kad ono, moje ”ja” se svuda dalo,

pa sada pripada svima.

Nemam me... A prgavo svima dajem do znanja

principe, stav ne dam- glas mi lajavo besni.

Ker, jakog laveža, jadnog stanja

ujedom pretim... Praznih desni.

Drvo

, 04 2014 21:51:54 +0100

Najbolje drvo, bez dilema

je ono drvo kog više nema.

U šumi drvo je palo.

Za drvo previše,

za šumu malo.

Krošnje su plakale, tugovale

šuštale, kukale,

pesme spevavale;

baš sa tim drvom su najviše drugovale,

od njega su se padu najmanje nadale.

Cela šuma čitav dan

davala je odu životu,

cela šuma čitav dan

pričala je o drvetu:

te toliko je rodova dalo,

te toliko je ljubavi imalo,

toliko je dobrog razdelilo,

toliko sreće donelo.

Nikad više takvo stablo

nigde neće postojati;

bilo je naše blago,

mnogo će nam nedostajati.

Tog dana u šumi grane su naricale,

šuma je šumela bajke o njemu

dok nisu našle nešto drugo o čemu bi pričale

i ostavile drvo u prošlom vremenu.

Ideali

, 04 2014 21:51:35 +0100

Jesu li umrli ideali mladalački,

jesmo li svi postali ubice?

Nema više igrački-plački,

pobednik- poraženi, isto je lice.

Budući sportisti, naučnici, umetnici,

pojave što večno ostaće mlade,

izgubile se, nestale u životnoj bici

i sa sobom ponele sve naše nade.

Da li ću nekad da zasvetlim

, 04 2014 21:45:49 +0100

Da li ću nekad da zasvetlim

kao iskra preko kremena

i da se ušuškam k’o sito odojče

u sazvežđu vremena?

Ne treba mi spomenje, kamenje,

ne treba u slavu bista.

Samo da neko nekad pomene

-al’ je taj umeo da blista!