Muvamba

U Kruševcu

, 04 2014 22:13:24 +0100

Koračam izgubljeno,

ostale su za mnom loše slike

i crvene tačke.

Lutam usamljeno,

prate me probuđene klinke

i umiljate, pospane mačke.

Propale zgrade se nižu

za koracima mojim,

cipele da se ne izližu,

stazu od oblaka krojim.

Tražeći sreću daleku

pred bližom sam se raspao,

rasplinuo se meko

s godinama nestao,

u Kruševcu.

Umorni pir sudbine

na rame kandže donosi,

ne znam, ne, ne znam

da li ga sidrim ili me odnosi.

Šta je ostalo

, 04 2014 22:06:31 +0100

Vlast i vlastodršci moraju

u svojoj privatnosti i tišini

da veruju u opravdanost svoje uloge suca

da bi se igrali bogova po prašini

jer veruju, i bogati veruju.

Al’ samo svojim slobodnim ustima

i za opšte dobro smeraju

da red uvedu lancima.

Iz jaja progresa- ništa

sem dobrih reči

ne sme kmeknuti,

nit’ se izleći.

Sve je gladno, a sito,

a svi su siti i gladni,

pa ćutanjem plaćaju sve to

zbog čega su sitni, nebitni, jadni.

I mitovi se lepe preko religija,

sve staro, sporo je- praznoverica;

živahnost, duh- guta anemija;

kult kruga- svakodnevica;

ugušena sloboda svega i sveta,

podmukli, veštački osmeh, tu je.

Anonimnost se gasi, jer cveta.

U glavi promaje prerasle su u lične oluje.

Istrošeni vazduh, želuci prazni,

prljava skrama radničke prste oblaže;

umazane, ližu ih, ljube po kazni,

ponosite, roditeljske, mrtve straže.

Ostalo je samo čvrsto kopno na kom stojimo nestalno

i pola koplja pobodeno postojano,

sva očekivanja nam je vrag ostavio odavno sami da odbacimo.

Mi

, 04 2014 21:57:51 +0100

Kod nas u kući je mračno

krenuvši od “dobrodošli” otirača,

pa kroz ulazna vrata

koja su takodje mračna.

Na početku tmuran je hodnik,

pravo je dnevna soba,

desno je kupatilo.

I sveprisutna teskoba.

Iz dnevne sobe, levo,

kuhinja je u tami,

tu retko kad jedemo,

tada jedemo sami.

Iz dnevne sobe, desno,

moje su prostorije

gde pobegnem često

da se od univerzuma krijem,

tu police su sa knjigama

i izlepljeni posteri,

brda nabacanih stvari

i zamračeni prozori;

tu je i krevet po kom sam

nekada voleo da skačem.

Ta gomila u ćošku, to sam ja,

krijem se pod prekrivačem.

I tu, svuda po kući, vešto se krijemo svi,

mi koji bi trebalo da smo porodica.

No nas je malo za “mi”.

Majka

, 04 2014 21:56:07 +0100

Sumrak teškog daha dušu joj upek'o,

oteti znoj s cele nje lije,

s ranjivog bića što krije se meko.

U motici, u ruci, ispod šamije

gviri grubi dlan iznad pogleda.

Samo nada zuri pod crnu dugu,

vreme opet mira joj ne da,

opet gazi pokornu slugu.

Debljaju bore, kopa pogurena,

znoj leta k’o kiša sa neba bije,

došla je oluja, zemlja je napojena.

Kap klizi usni

što žedno pije...