Muvamba

Znam, Majo, znam

Znam, treba da stavljam interpunkcijske znake

i da stižem na vreme,

al’ nisam siguran da se devojčice zaljubljuju u dečake

jer im ne prave probleme.

Znam i da treba da ti pričam sporije

i kad izgaram od želje da što pre ti kažem nešto.

Čemu šaputati maštanja i ludorije

Ako ih ne odšapućem vešto?

Znam da me je teško voleti

inače bi me voleo svako.

I brine me kako te sačuvati,

znam da tebe voleti je užasno lako.

Želim ti…

Želim ti više no sto bi želeti se smelo,

sve sa mnom u paketu,

više, mnogo više no što ikom bih poželeo-

ljubav, najveću na svetu.

Pelene, marame, školske torbe i vunene čarape,

bolove rađanja, vaspitavanja, mlečne zube i staračke proteze,

i godine, godine, godine trajanja

u kojim ti se obrazi u mojim grudima gnezde.

Želim ti sva sunca, snegove, kiše,

tri po tri hiljade metara iznad neba!

Želim ti želim, želim najviše-

Da tu sam, kraj te, kad god ti trebam.

Zaljubljen

Kažu mi često- uči za školu nešto

Uči da bi postao neko,

A ja to sve izbegavam vešto

Jer sad mi je škola kao mesec daleko.

Pa me zbog toga ogovaraju

Kažu, taj samo cunja,

nikad nije kući

i ništa pod milim bogom,

Ništa ne uči

I treba ga u takvom životu sprečiti

Inače od njega ništa ne posta

Samo jedan zanesenjak večiti

Iza kog ništa ne osta’.

Al’ briga me, svima sve to praštam i živim u svom fazonu

Nek’ pričaju da vežbam da postanem lenj

Ja znam da sve to vreme maštam i učim najtežu školu-

Učim kako je kad si zaljubljen.

Udvoje

Ivericom noći obmotaću ti oči

i na svetlucanju znoja i soli

odvešcu te tamo gde smo goli,

čisti,

nesmanjeni,

srećni.

U tren gde smo večni.

Koračaćemo prstima po krstima

stazama koje jedine stvarno postoje.

Koračaćemo udvoje,

umorni,

prljavi,

željni,

po tebi… Po meni…

U Kruševcu

Koračam izgubljeno,

ostale su za mnom loše slike

i crvene tačke.

Lutam usamljeno,

prate me probuđene klinke

i umiljate, pospane mačke.

Propale zgrade se nižu

za koracima mojim,

cipele da se ne izližu,

stazu od oblaka krojim.

Tražeći sreću daleku

pred bližom sam se raspao,

rasplinuo se meko

s godinama nestao,

u Kruševcu.

Umorni pir sudbine

na rame kandže donosi,

ne znam, ne, ne znam

da li ga sidrim ili me odnosi.

To su moje priče

Ispisani, išarani listovi se vrte,

bacaju linije u pokret,

isplivavaju tvog lica crte

i devojčice osmeh.

Po tim stranama su bajke

i mnoge princeze

koje spasavaju nedostojni

da im se u grudima gnezde.

Tu junakinje sve

na tebe liče

jer to su moje pesme

i to su moje priče.

Tišina

Tišina,

tiša i od šapata.

Jeza,

nežnija od tvojih usana na mom uhu.

Dodir,

milovanja krila andjela

ne bi mogli

od tebe da me odvuku.

Snaga

gravitacije sveta,

mir

rečnih tokova svih

i osmeh

pobegao sa zvezda

ne zaslužuju

više od tebe moj stih.

Ljubeći tebe,

Ljubim sebe sama.

Ljubeći tebe,

ljubim sreću svu.

Ispunjavaš me

u meni sveobuhvatna, stalna,

ispunjavaš me

na javi i u snu.

Sviće

Žrvanj krkotavo mrvi,

okreću ga ustreptale vode,

vodenični mačak spava,

zrna po kamenju brode.

Vodeničar je večeras kući,

po oblacima lovi mašte sene,

vodenica, cirkus putujući-

predstava samo za mene.

Krila koja nosi vir

mleće me postojano,

noćnika, povetarca pir

rasturiće me lagano.

Kad zraci jutra zakukuriču,

sunce raširi šape,

svi će se protegnuti jutru-

mi više nećemo biti tu.

Doskora, sa mišima,

dok je mazno mrak preo,

medju vrećama i svećama obožavao sam je,

deo po deo.

Teško spavam

Noćima teško spavam.

Tajnu jednu ne znam,

puna mi oblaka glava,

ali bez sunca, meseca, zvezda?

I ne znam gde su se skrili

niti gde da ih tražim.

Prostranstva nebesa celih

bez njih mi nemaju draži.

I kao da nema dana

I kao da nema noći,

u mojoj glavi je tama

kada god zatvorim oči.

I ne bih znao šta sa sobom,

usamljen bih bio

slučajno jedan osmeh

da nisam uhvatio.

Najednom, sve se promenilo

i sa svime i ja.

U meni sve je ustreptalo, poletelo

i pocelo da sja.

I dalje teško spavam. Čekaj…

U tome problem da nije?

Možda mesec, sunce i zvezde

ona u osmehu krije?

Svaki dan

Svaki dan je izazov

reći svakom: Zdravo, Kako ste?, Dobar dan.

Svaki dan je izazov.

Ne zatvoriti, zamandaliti, zazidati prozore, vrata

i zaključati se u stan.

Svaki dan dizati nebo na leđa

da bi sa nekim negde, nekad

mogao da ga gledaš.

Vaditi blage reči iz praznih vreća,

osmehe ispod natmurenih veđa

i ljude kojima bi da ih predaš.

Svaki korak je herojstvo,

svaki, deo prokletstva.

Možes da bežis gde god-

i smrt je vrsta bekstva.

Ne verujem više u priče,

na prvi pogled ljubav i drugarstvo pusto

nema ljubavi i prijateljstva koje se naprasno stiče,

učilo me, veruj, iskustvo.

I svaki dan pocinje.

Uporno, dosadno, iznova.

Ostatak života načinje

punog izazova…