I POSLE BLOGA BLOG

Poklon

, 03 2008 20:11:11 +0200

Kad mi se žena porodila sa prvim detetom bio sam baš zbunjen.Rođaci ,poznanici ,prijatelji pa i mušterije,svi su mi čestitali ja čašćavao a da nisam ni znao šta ja to slavim.Ne mogu da kažem da nisam bio srećan ali ne mogu ni reći da nisam bio zbunjen.

Možda zbog mešavine ova dva osećanja ni piće nije imalo nikakav efekat na mene.Okrenem se oko sebe svi veseli ma šta veseli pijani bre,kum pocepan sav odeća visi sa njega ko da ga trljao neko super seckom.Mada pogledavši sebe nisam ni ja mnogo odudarao od njega.Muzika trešti a ja je čujem negde izdaleka, a u ušima mi odzvanja ejjj

pa ti si sad otac.Ma dobro lepo je to teorijski i ja znam šta to znači ali praktično bre …kako…?I šta sad ja treba da radim ,mislim u sebi.Pošto se porodila oko jedan sat pili smo celo popodne.Nekako se preko nekih poznanika uvučem u porodilište i samo kroz odškrinuta vrata video ženu i ćerkicu.Čuj mene ćerkicu video sam nekakav zamotuljak .Mislio sam da neću spavati te noći ali od prevelikog uzbuđenja spavao sam kao klada.Krenemo da izvedemo bebče i ženu ,cveće ,bombonjera ,piće proveravam sve je tu.

Otvaraju se vrata porodilišta i medicinska sestra mi pruža onaj isti zamotuljak što sam video u ženinim rukama.Tog trenutak sam zapazio da zamotuljak ima mali nos ,oči, usta. Da usta, kojima je coktalo kao da želi da sisa.A i želelo je.Da li zbog beline pelena kojima je bila povijena tek imao sam utisak kao da svetli to malo lice koje sam prvi put ugledao.I tako i dobi ime Svetlana.Stojeći u hodniku tog julskog prepodneva postadoh otac a uvek ću se sećati kako je odjekivalo coktanje gladne bebice praznim hodnikom.I danas posle jedanaest godina lice moje ćerke mi se ponekad učini da svetli .Pošto je opšte poznato da je piščevoj mašti dozvoljeno sve a kako sam ja trenutno pisac …..Ćerkica je prohodala malo posle prvog rođendana.A nekih pet meseci nakon njenog rođendana ja i supruga smo stajali na hodniku ginekološko akušerskog odelenja.Novembarsko veče mislim da je bilo oko devet.Uvedoše je a meni rekoše da sačekam da ponesem njenu odeću kući.Ne prođe mnogo vremena a ona se pojavi na vratima u spavaćici a u ruci je držala kesu sa stvarima.Poljubismo se i ja odoh kući .Pogledasmo se kao da bi rekli nešto jedno drugome ali na tome i osta.Kako ponekad kazaljke umeju da se jedva vuku i zastajkuju kod svakog broja ,imam utisak da kad god bih pogledao na sat raspored kazaljki je bio isti.Kad se rađalo prvo mi dete beah zbunjen a sada sam ni manje ni više uplašen.I neznam šta bih sve dao za onu divnu zbunjenost.Jer ovaj strah ubija.Zvonjava telefona me je zatekla na podu pored ćerkinog krevetića gde sam sedeo.Napokon!

Podigoh nekako slušalicu koja mi se učinila nenormalno teška u tom trenutku.Otvaram usta mada glas ne izlazi ali nekako rekoh “DA”.”Epa srećo srećan ti rođen dan “glas moje žene sa druge strane žice .Uopšte se ne mogu pohvaliti rečitošću u tim trenutcima.

Da li čeka da padnem pored telefona ili će napokon da mi kaže o čemu se radi .”Srećan ti rođen dan dobio si sina,vidimo se pazi na malu.”tut, tut prekide vezu .Prvo odoh do bifea

natičim jednu rakiju prekrstih se podigo čašu “Epa neka smo živi i zdravi.”I tako za rođen dan dobijem sina retko ko može da se pohvali da je za rođen dan dobio dete.Prihvatim se telefona obavestim sve pa kako i dolikuje lepo se napijem ali sada nisam bio zbunjen.A kako sam se veselio uz trubače i kako sam iste vozio ispred bolnice da sviraju to ću vam opisati drugi put…..

Blog

, 03 2008 19:59:32 +0200

Razčerečena duša na pijačnoj tezgi

Prolaze ljudi ,gledaju, probaju ,biraju

pa kome je šta po volji .

“Navali narode još malo pa nestalo,

priđite bliže ima za svakog po nešto.”

Svako meša po tezgi ,premetaju dušu

svako nešto traži.pipka ,odmerava.

“Ova sreća ti je malo bajata,

a i tuga ti ima baš gorak ukus

suze vam se jako teško gutaju,

a smeh vam je nekako usiljen,nikakav.”

Samo malo ,polako ,nikoga ja nisam silom doveo uz moju tezgu.

Sami ste svojevoljno prišli

niko ko ne želi ne mora da guta moje suze,

niti da oseti gorčinu moje tuge,

a ni usiljeno smejanje nije obavezno.

“Ma kakva ti je ovo duša uopšte

pa ovde nemaš ni trunke laži.”

Zaista mi je jako žao

ali laži ćete potražiti na nekoj drugoj tezgi.

Nadstrešnica

, 03 2008 19:47:29 +0200

U nedostatku pametnih tema za pisanje svi se vraćamo opisivanju nama voljenih

osoba.Pa da i ja zamastiljavim koju reč na tu temu.

Dobro jutro nejaki junače (kako je deda imao običaj da me zove)

Bila je zima napolju je sve bilo posuto snegom ,sve čisto ,belo.”Da ne poveruješ”(za ovu reklamu se nadam nekoj kinti ha,ha,ha,) Dolazio je svakoga jutra da obiđe mene i sestru dok su nam roditelji bili na poslu.Uvek nasmejan a nije uvek ni morao da razvuče usta u osmeh, dovoljno je bilo pogledati ga u oči i shvatiti da se on smeje.Oči su mu bile svetlo braon boje (oči boje meda). Malo ljudi sam sreo da poseduju tu sposobnost a i kada bih vide takve nasmejane oči setio bih se dede.

-Nejaki junače imam predlog za tebe-ozbiljno mi se obratio ,posle čitavog spiska dobro poznatih pitanja koja nam je ionako postavljao svaki dan,tipa da li smo se umivali doručkovali namestili krevete,učili itd.

-Potreban mi je pomoćnik za sečenje drva,a kako si ti na zimskom raspustu mogao bi da mi pomogneš.Ali neću ja da mi pomažeš za džaba 2,5 din. ti plaćam sat.Pošteno.

Znao je on da bih mu pomagao bez para ali je voleo da stvari koje su obične napravi posebnim.U dvorištu je bila šupa za drva sa velikom nadstrešnicom pored šupe naslagana

metrova drva.Voleo je da kupuje bukova i bagremova drva.Puno puta sam ga pitao zašto ne plati da dođe čovek i cirkularom iseče drva ,nikad mi nije odgovorio ali mnogo godina posle odgovor mi je sam došao.Ispod nadstrešnice smo ja i on provodoli jako puno vremena zajedno a mislim da mu je to i bio cilj.Postavili bi nogare između nas i na njega stavljali jedno po jedno drvo on na jednom kraju testere a ja na drugom.Napolju hladno zarumene nam se obrazi. U predahu bi pili čaj od lipe a miris bukove i bagremove piljevine mislim da osećam i danas u svakom mrazu.Tu pod tom nadstrešnicom

sam slušao naj zanimljivije priče koje sam ikada čuo.Umeo je stari tako lepo da pripoveda da sam uveče odlazio na spavanje jedva čekajući sutrašnji dan i nastavak kazivanja započeta tog dana.A pričao je o svemu o svom detinjstvu ,o ratu,zarobljeništvu

o tome kao se naselio u Vojvodini kao kolonista pa se opet vratio u zavičaj o devojkama o svemu.Ako budete dobri možda ću vam prepričati neku od dedinih priča ispod nadstrešnice.Cele zime bi mu ja pomagao a on bi svaku sezonu završavao istim rečima

-Još dosta zima moramo ovako seći drva da bi ti deda sve ispričao a i da bi ojačao svezao kosku.Ali ne dade mu bog zdravlja da vidi da sam svezao kosku.Sad se i drva seku na brzaka za dan dva i gotovo a nekad to beše svojevrstan doživljaj a za mene i privilegija……

Lako može da bude (ne)istina 1deo

, 03 2008 19:42:59 +0200

Brujanje motora i ventilatora za grejanje prekidao je jednolični zvuk brisača.Hladno,

ma ima minus i ohoho.Grejanje ne može da postigne da odledi šofer šajbnu.Ja se smrzo pre polaska dok očistih sneg sa kombija i kako se ugrevam tako mi dolazi san na oči.Jutro pola četri zimsko vreme nigde ni žive duše. A tu i tamo neka magla se valja.Sneg pada guši mi ona svetla ma uslovi dušu dali za dremanje.Bar ono radio da ne crče drugačije kad te nešta zamajava.Nailazim na dobro poznatu deonicu ma mogao bih i žmureći da je prođem(a u zadnje vreme je tako i prolazim)sa leve strane reka ispred mostić ispod

koga protiče neki potočić i uliva se u istu.A sa desne strane neka stara kuća skoro preuređena i komplet okrečena.Još dok su je radili zezo sam se gledajući kako temeljno renoviraju sve.Sređujte dok jednom ne zadremam i prođem kroz dotičnu.Do mostića imam nekih kilometer ipo prav put blaga jedva primetna nizbrdica ma vozilo samo ide.Kad sam sledeći put otvorio oči ispred mene je bilo nešta belo samo sam stigo da stegnem volan I zažmurim na jedno oko,čekajući veliko tras.Ali kao u onim filmovima SF kao kroz neku vremensku kapiju ja prođoh kroz ono belilo a noga na gasu poče da klecka. Prvo što mi je prošlo kroz glavu je bilo kako su je lepo okrečili baš je bela ovako izbliza. Čim ponovo ugledah put odmah stado i izađo da vidim šta me je snašlo.Kapu koju sam uporno vukao na uši nekom silom se pela naviše,posle sam shvatio da je tome bila zaslužna moja kosa. Oko mostića se bila digla neka zavesa od magle pošto sam imao upaljena duga svetla prišavši blizu,trgao se iz sna imao sam utisak da je ispred mene zid. Još ko zna koliko kilometara nisam mogao da navučem kapu na uši.Nailazim na neku raskrsnicu putić koji vodi do nekog zaseoka se ukrštao sa glavnim drumom.Na raskrsnici žena neka ogrnuta bundom onakvom kakve nose traktoristi.Zabradila maramu ispred nje nekakve dve torbe.Utabala sneg oko onih torbi ,već duže vreme čeka.

Stadoh.Otvorim vrata ona tetka-baka od onolike garderobe koju je nosila na sebi nisam odmah mogao da ocenim koliko je stara,priđe vratima:”dete jel ideš do varoši,ova avtobus ga nema ,videli ga ti negde usput”.”Do varoši idem ,a autobus niti sretoh niti stigoh nego se penji baba”već je bila osvetljena svetlom iz kabine kombija pa ocenih starosnu dob.Pope se baba ja joj pomogo oko onih torbi.Prvi razlog što sam stao beše

I jedini a to je što pomislih na moju majku .Kad videh ovu ženu videh moju “Diku”

valjda će ako zatreba i nju neko da poveze. Ćutasmo dugo oboje a kad se malo ugrejala

baka poče da me zapitkuje,možda me primetila da mi klima glava pa što je rekla izginućemo negde daj da ga razgovorim.Kako su moji odgovori uglavnom bili da takoje

ili ne,uvidela je brzo da neće saznati mnogo o meni poče ona da govori o sebi.

Lako može da bude (ne)istina 2deo

, 03 2008 19:33:37 +0200

“E sinko moj krenula sam na pijacu da prodam malo mleka imam nekolko grudve sira i tridesetak jaja .Toma mi je bolestan a treba da mu kupim neke lekove neće sve od penzije .Ja nemam penziju .Nigde nisam radila u preduzeće.Toma je tridesetdve godine radio u onom prokletom rudniku u Boru.Oštetio pluća i poslali ga u invalidsku penziju.A ja ko svako žensko na selu čuvala sam decu .”kraičkom oka pogledam u siluetu one babe popravlja maramu a rukom briše krajeve usana gleda u mene da li sam budan pa nastavlja sa pričom.”Na selu nema samo čuvanje dece nego dete u nosiljku na leđa pa na njivu.Šta sam tuđih njiva pokopala pogle mi ruke.”pruža ruke prema meni kao da ja vidim u onom maraku.”Kolko dece imaš baba?”pitam je da prekinem jadikovanje.”Dva

sina dete ,dva sina odgajila odškolovala.Muško ko muško ode po nedelju dana ga nema a ja dok je Toma radio precrknem svaki put kad krene poštar ili me pozovu na telefon.Ništa vi mladi neznate.”Pa gde su ti sad sinovi mislim u sebi ,ali nesmeh to da je pitam a I brzo se ugrizo za jezik i ja kod mojih nisam bio ima više od mecec.”Stariji sin je u Beogradu dok je studirao upoznao Milenu studirali zajedno i oženi se tamo.Retko dolazi .”glas joj igra ,briše oči, plače.Meni stade neka knedla u grlu ne mogu da progovorim.”Pa dobro baba ovaj drugi sin je sa tobom svi mi imamo svoj put ako je čovek našao tamo poso ,moraš da ga razumeš”savladah onu knedlu pa počeh da tešim babu.”Dete a šta misliš što ti mene voziš po ovom vremenu a ne moj sin?”Ćutimo oboje .Sneg stade a guma brisača poče da škripi po suvoj šofer šajbni.Ugasim brisače, žao mi što sam je uopšte i pitao a odakle sam mogao znati (ustvari mogao sam da pretpostavim).”I on nije sa vama jeli baba?”Teško joj, vidim “Ma dobri su oni meni da su mi živi i zdravi.Na ovog mlađeg sam malo ljuta tu je u varoš nema tridesetpet kilometara mogo bi da dođe.Jeste zauizet radi kod nekog privatnika, skupoća sve ja znam al više od mesec dana da ga nema.Pre dok čuvasmo stoku beše mi lakše čim mi pripadne muka za decom za unucima javim im da ćemo da koljemo neko bravče oni se skupe napune mi oko i srce a sad ispade da može da ih skupimo samo ako lipše jedno od nas.” opet briznu u plač. ”Dosta bre baba s tim plakanjem ,misliš da je nama lako radimo od jutra do sutra neznamo ni za praznik ni za slobodan dan, traži žena, traže deca ,računi samo stižu kako bre baba da dođemo?”Okrene glavu ka meni pa onako hladno progovori”ama dete neću

ja ti da mi dođeš nego moj Nebojša I Mihajlo sa ženama i decom.”Napokon krenu neko auto u susret pa iskoristih priliku da pogledam onu babu pošto ćemo biti osvetljeni farovima dolazećeg vozila.Baba ko baba izborano lice seda kosa ,oči nekako blage.Verujem da bi vam ovo moje pripovedanje bilo zanimljivije da sam povezao neku crnku duge kose odevenu u bundu od nerca ispod koje bi imala samo svileni veš crvene boje. Ali stvarnost je uvek malkice drugačija.Posle izvesnog ćutanja baba poče dalje

da pripoveda……

Lako može da bude (ne)istina 3deo

, 01 2008 22:42:57 +0100

Dobro znam da sam vas možda sve smorio ovom pričom ali moram da je završim.

“E dete možda sam i ja pomalo kriva što smo ostali sami .Kad mi se Mihajlo oženio

doveo mladu nisam trebala da zakeram toliko nego prikloni se mladima pa opet će

sutra imati ko da te prigleda.A ja jok nego samo nalazim mane nemoj ovo nemoj ono..

Deca sedeše sa name neko vreme pa odoše pod stan u varoš.Bog da me ubije i kad reč progovorih.”klela je sebe ,plakala nad sudbinom a ja slušao nemoćan da joj pružim bar ijednu reč utehe .Stigosmo u varoš baba mi objasni gde da stanem da siđe.”Epa baba

uzdravlje se opet sreli.”pomognem joj da odveže onaj pojas.Pipa po vratima ne može da nađe ručicu da otvori vrata”baba sad ću ja da ti otvorim samo da izađem.”Otvorim moja vrata I neznam iz kog razloga nikad ne prelazim ispred vozila kad prelazim na desnu stranu već to činim od nazad.Prolazim zadnji deo, vrata na desnoj strani otvorena .Prilazim bliže odakle mogu videti unutrašnjost kombija.Gledam i neverujem

okrenem se oko sebe nigde ni žive duše.U kombiju nema nikoga.Ulica osvetljena dugačka ali na vidiku nigde nikoga.Sednem u kombi i produžim put dalje .Celog dana sam se nešto žurio.Čim sam toga dana stigao kući spremimo se sa ženom i klincima i odemo do sela.Moji ne žive na selu ali dosta vremana provode tamo.Ponesemo sanke skije bar deca da se izigraju.Stignemo tamo majka me srete”Taman smo hteli da te zovemo.Nešto se ne osećam dobro.”Uđosmo u kuću popismo kafu ,majka leži deca oko

nje se maze.Podiže glavu pogleda u Nevenu “Snajka ajde mi pomogni da odem do WC-a

ne mogu sama nešto me noge ne slušaju.”Nevena je uze pod ruku i povede napolje.Gledam u oca on grči ramenima “Neznam šta joj je od juče mi se žali da joj nije dobro.”Taman sam hteo da prozborim kad ču vrisak sa hodnika” DRAGANE BRZOOOO!!!!”Skočim sa stolice istrčim u hodnik majka leži na patosu u licu bleda kao da je nedaj bože mrtva usne bez boje .”Brzo vode “ proderem se otvorim joj usta izvučem jezik počnem da joj masiram srce koje nisam čuo.Zapušim joj nos i jako dunem u usta ,opet počnem da nalegam rukama na grudni koš.To je trajalo čitavu večnost dok sam gledao u majčino beživotno telo pred očima mi se ređaše slike iz detinjstva.Primetih da plačem .Čudno da u tim trenutcima nisam čuo nikoga samo jako zujanje u ušima.Kad sam ponovo mogao da čujem, deca plaču ,podignem glavu plafon hodnika se okreće .Ponovo počnem da joj masiram srce i dajem veštačko disanje.Otvori oči .Povrati, brzo je stavim da sedne .”Sine daj mi malo vode”progovori jedva čujno.Krenuše mi suze pogledam u oca plače i on.Stavimo je na krevet Nevena joj pomože da se presvuče.

Uplašena deca priđoše počeše da je ljube.Ja ne mogu da prestanem da plačem.

Spremimo se pa u grad u bolnicu.Lekari kažu da je to bio srčani udar neki blaži kako li

Izgledaju oni jači verujte mi ne želim da znam.Majka mi je sad dobro naravno obilazim ih češće.U selo idu samo na dan dva.Posle nekoliko dana setim se one babe.Da nije bilo nje sigurno tog dana ne bih otišao da vidim svoje.Svraćao sam u onaj zaseok mnogo kasnije da potražim onu babu .Meštani nikad nisu čuli za takvu osobu ni za muža Tomu,za sinove Mihajla I Nebojšu.Ni dan danas neznam koga sam vozio a nije ni bitno.

Neznam šta reći osim H V A L A.Neznam kome bi ovo trebalo da bude upućeno ali eto.

I danas povezem svakoga.