Književnost

Uzalud nam ptici spališe krila - prvi deo

taci — Thu, 09 Jan 2014 23:46:18 +0100

Ljubinko Đurić T a c i

UZALUD NAM PTICI

SPALIŠE KRILA

OLUJA U NALETU

Oluja u kamenu

- kakva drskost !

Pustite vetrove da urlaju

venama umesto krvi.

Nismo

dostojni svojih tela,

duše patnika,

nejasnih nada...

Nadali smo se dugo

- nestali su horizonti.

Na vidiku nigde vere,

a verovati treba.

Čudan je dan,

još čudnija noć.

... a nemirno plovi venama

oluja u zamahu...

Sedosmo nejasno na kamen

- međaš beše.

Ljubiše se sinji vetrovi

- olujni su.

Kreni već jednom

uzdignuta čela!

Neka uzdiše divlji predeo

sa najviše stene.

A želesmo cveća na putu,

mirisne latice...

(Ludo srce

zadovoljno ne bi:

hoće mesec na dlan

da zauvek usni).

... a venama nemirno plovi

oluja u naletu...

Koraci kroz vetar

- uzaludna je volje nečija.

Nemušti tonovi tišine gluve nam čula.

... A jedna je rana htela da se zaboravi.

(Neda nada).

Vratimo se:

- nebo nam u rukama mre.

Zagledani u nestajanja

- želja li je to nejasna?

Moramo skupiti hrabrost,

(i smrt je traži),

i srušićemo nastali lom srca

- u zgarištu će.

Kako reći sebi:

- ništa večno nije?

Mamac smo zabacili

- prevareno srce noću.

(Mladost je luda – kažu –

starost će joj sudija biti)!

Šta ako dželat

pre vremena zamahne rukom?

Gde će ptica koja hoće da leti,

a ne sme visoko?

Čudno sviće nova zora

- noć je plače.

Kako divlje nariče dan!

(A biti ga neće).

Razneži ruke osuđena ptico,

dok oluja nad nama huči,

i pođimo...

Imamo prava na novu nadu!

Nebo se ruši

- divne li praznine za let:

samo podigneš ruke

i nema te više.

(Oči lažu)!

To se oluja pogledu ruga,

a usta zanemela...

Sa dlana misao minu.

Razgolitismo puteve

- uzaludan posao beše!

Zapalismo zgarišta

- uzalud se nada nadaše!

Nasmej nas svojom nagotom

olujo u naletu...

- Srešćemo se

sa lobanjama prema zapadu!

Čime da te slažemo

ptico na samrti?

Nemamo snage da tražimo,

(na čelu gromovima oluje plaču),

dok vetrovima nestaju tvoja krila

u nedosnivan san.

Kako se vratiti

tamo gde smo bili?

Kada moć prelazi u nemoć?...

Klonuše lobanje preko toga.

Stegnimo srce u grudima što tiše,

što ječe:

Niko za pticom nema suza

- neće da zaplače,

niko za pticom opela nema

- neće da nariče...

Ptico ne mrzi korake

koji se prvi nauče!

(I pesnik je u nemoći

uz prvu reč i stih).

Kako sada:

naučiti krv piti,

zločinac biti,

ili raširiti krila i krenuti?

Uzalud se ptica muči

korake tuđe da nauči.

(Kuda sve to vodi

kada i oluja se vetrom rodi).

Nestaće sinji horizonti,

nestaće noći...

A pođemo li :

- srešćemo zajedno moći i nemoći!

Post skriptum

Koliko boli ima

kada ptici spalimo krila?

Koliko tama ima

kada dušu zagadimo nemirima?

Zašto da mrzimo

vetar i nepogode?

Posle svake kiše

i sunce je slađe....

Šta ako posle kiše

oluja snegom zajauče?

Kako ćemo znati

da nismo prevareni,

da nismo dete

kome uzeše igračke,

da nismo

ono što jesmo?

KIŠE POČEŠE

Pustite da u jesen kiše

padajuću

prokunu sebe!

Mogu one biti spasenje

i jutrenje,

a u isto vreme

nekom drugom da sriču opelo

tmurno i šturo,

i da ostanu nevinije

od tek rođene žene.

Pustite ih da padajući

povrate

svu iznutricu!

Kao i vekovima do sada

iste će urvine da ostanu

u venama,

a možda i crnje,

dublje,

... od trčanja za sobom.

Nikada nećemo saznati

koliko smo nagi

i smešni

Izdužismo se do zla boga

pretvarajući se u snu.

I nismo zvezde dotakli

nagim prsima,

već samo

na nož oblak smo nasukali.

Nabujaše vene novim vodama

- nema stare krvi.

I obale ustukle ruke

pred bujicom,

a između nas

kiše su nadošle

i teku urvinama

umesto krvi.

Kiše počeše iznenada

a tela behu naga

nespremna

za veliko buđenje,

nespretna

za dugo plivanje,

otupela

za dodire...

Kiše su padale neprestano.

Tela se naga ustresoše od studeni.

Okrenusmo se

tri puta

u snu

i presekosmo vene pred bujicom.

(Kiša je pevala

nerazumno

našim čulima).

Padaju nevine kiše...

Želje smo spleli u venac

i bacili ga u reku.

Danas smo sme,

jedno drugom hteli,

istinom ubice da budemo,

ali smo naseli.

Hladan je horizont od kiše,

lažno je vreme.

Padaju nevine kiše...

Danas smo poželeli da na počinak

pođemo sa nadom,

kradom od svih,

od svega...

Danas smo hteli u izazov,

ali srca zebu.

Raduj se srce,

raduj...

Kiše su padale

pregršt dana

i više.

Pođimo izmaglicom

kroz porušene vene

da tražimo tela

i ruku

u predelu.

Sa daleke crkve

zvone zvona

na uzbunu.

Sahranimo li kiše u pepelu

oslobodićemo se i vatre

i novih neimara

za novo zidanje

kostiju.

Cvet se uzalud u očima čuva

(tuđa ga ruka

isto tako ište)

i od duge posle kiše.

Neka si proleće

i sunce,

zemlja i slast...

Ne cveta svo bilje

i ne svija se ruka

oko svaki stas.

Nema kiše

koja neće pokvasiti nam oko,

dok tmurno vreme

svu noć ti telom vri.

A ako oblaci zaneme

i tuđe sunce na nebu zasija,

zar suza neće usahnuti,

a lice suncokret biti?

Šta smo,

kada jesmo ili nismo?

Kiše su prestale...

Tužno se spoznaju urvine

u telu.

Slobodniji smo za jedno čulo,

a bogatiji

za hiljadu zla.

Kiše su prestale...

Uzalud se traže damari

po telu.

Bogatiji smo za jedan dodir

a slobodniji

za hiljadu sna.

Post skriptum

Kiše su počele

kada smo pošli na put

iz sna.

Kiše prestadoše,

a hoćemo li dalje

bez snova?

POTRAŽISMO OBALE

Kada krenusmo

- beše veče.

I tražismo obale

propinjući se iz ponora

bez dna.

A u dnu je naricanjem

pevala voda

o obalama.

Nije to bilo

iz nemoći

- iz sna.

Beše to večernja balada

traženja.

A na kraju

zalutasmo u beskraju.

Ni reči koje se izgovaraju

- ne ljube se.

Obale su spomenici

neimarima.

Prostor između

bolniji je od smrti.

Oči ispijene,

a koraci nemaju gde da uzlete.

Teško je ptici da gleda

spaljena joj krila.

Crni se jama

- skriva dno.

A tako beše plićano,

lako je bilo zakoračiti do grla.

Dozvolimo sebi hrabrost

skrivenih snova.

Sagnimo glave i pođimo!

I tako nekuda se stići mora.

Obale su odlutale

jedna od druge.

Između je bezdan,

dubok i bez vode.

Ni vode, ni nada

- samo tama...

A zaplivati u tami

uzaludnije je od sna.

A snivati koračajući

nedokučivo je do dna.

Ni ispred, ni iza

- žižak da se javi...

Obala je beskrajna:

- kao želja kojom hodamo,

- kao nada kojom lutamo,

- kao lutanje kojim ludimo.

Obala je besciljna:

- kao san bez snova...

Nešto nestaje usput

a u vremenu.

Nemamo snage

za novo rađanje zore.

(Onemoćali smo iznenada

i u snu i bez snova).

Pođimo levom obalom

uzvodno

(od života).

Krv nije vidna

kada uzaludno teče

bezdanom vene.

Ni cvet nije vičan

žrtvovati se

tek tako,

samo da se zna.

Pokrenusmo se iznenada

u snu,

za uspomenu.

Srce zna da voli,

mrzi,

ili

to nije više.

Treće obale za poći

nema

(u životu).

Razumom razgrćemo

tmurno vreme.

I zvezde raznizujemo

do bezsvesti.

(A ne znamo gde smo)!

U krvotoku,

(osećamo),

venu obale.

Nevina i sama,

uvek u pokretu,

uzdrhtala...

Hej!

Odkuda ta žena u tvojoj krvi da zapliva?

(Ko je stigao prvi)?

Vodurino,

kako je tvoje telo duboko,

srce daleko...

A opet,

volimo te nago,

Uzalud nam ptici spališe krila - drugi deo

taci — Sat, 11 Jan 2014 17:47:27 +0100

nadugačko i naširoko,

i oči zelene,

i tvoje i njene sene.

Post skriptum

Rekoše:

- vi ste slični!

Oduzmi reci obale i nestaće je.

(Kao kad bi sebi darivali vasionu).

Oduzeti sebi prava na prave reči...

(Kao da smo obale bez vode).

Nismo li jedno?

Obale su nešto od mesa i krvi!

U RUŠEVINAMA

Prostor dna i tame

na dlanu

držimo.

Srušili smo zid od sna

i sada ruševinama

peva sunce ludo,

i urvinama crvenim,

i tragovima nasukanim.

Srce nije postalo gar

na kamenu,

u ruševini,

zbog veličine!

(Kažu:

- nestaće zla u zlu),

krv je crvena od sunca

a topla od sna.

Ruševine prizivamo

zbog kažiprsta

otupelog od zla,

ogluvelog od dna.

Jamčimo glavom

za novi prostor na dnu,

u novoj ruševini,

srcem.

Gradiše grad od dna,

- malo vode,

puno srca i sna.

Nađoše nam mesta

i reku stvoriše,

okitiše cvećem poljane,

nebo zvezdama,

suncem...

Od temelja naviše,

gradiše ga vekovima za vekove.

Nešto se ne rimuje

- nema ničega.

I zvezde na nebu,

mesec i sunce,

reka i šuma,

ptica i...

Nešto nedostaje

Grad u zgarište!

Zaspaše ptice na ruševinama...

ali oči im

neumorno glođu natrule kosti.

I cvet se rasprskava u lobanji,

množe se crvi.

Bežite ptice grabljivice

iz naše tvrđave!

Spavaju zloslutnice na temeljcu...

ali kljunovi im

budno let pepelu prate.

Na vidiku nigde vere za buduće

nove vode.

Bežite ptice prokletnice

iz naše krvi!

Zacvileše crvi

u ruini tvrđave.

Razboleše se

razgrizajući kamene kosti.

Kleknimo

i pomolimo se za oproštaj.

Sami ćemo

srušiti preostali deo tela.

Koliko je teško

gledati

na svome čelu

zalazak sunca

u krvi?

Teško li je

biti blizak umiranju

i kada znaš

da nisi zadnji

a ni prvi?

Raširismo ruke

do odvratnosti

tražeći novo sunce,

nago i naše,

a nađosmo samo zvezde

koje se tu ispred nas gase.

Iskrivismo vratove

propinjući se iz ruševina

tražeći novo ognjište,

nago i naše,

a ne dođosmo ni do kraja ruševina

kada nas i oči izdadoše.

Klonuše glave dalekih ruševina.

Raširenih ruku

cvet se iskida od stida

i pobeže iz svoje kože.

Nemamo snage

za novi let ka izvoru.

Nejasne su nam vode

što kraj nas teku.

Ni prava nemamo

na osmeh nage zvezde

sa neba

što od straha cvili.

Nezahvalna je ptica

na visinu,

vidike,

dohvat ruku...

Post skriptum

I pepeo je ruševina vatre...

Ruševina je i novo zidanje,

novo nadanje,

novi predeo u očima,

srce u novoj ljubavi.

Ruševina je

što beše,

što je

i što će tek biti!

SA NEMIRIMA...

Ne padosmo zbog dna u dnu!

To čine ruke bez zaleta

za pravi put,

(po ko zna koji put),

kojim se nestaje i rađa

istovremeno.

Zašto pogled ka zvezdama

i kada padamo naniže,

(kada se otvori tama),

i mrak nas jaukom

poziva

u svoje skute?

I snove treba ljubiti

kada ih java traži.

(Uzaludno je).

I te kako zna stvarnost

da odvratno

jezik isplazi.

Nemamo snage ranjenoj ptici

srce da isčupamo.

Nadamo se da preboleti će.

Uzalud je sricati uspavanku

iz milošte kamenu.

Neme su njegove grudi,

zlokobne oči

- prete.

(Prvi udisaj:

- prva suza,

zadnji izdisaj:

- zadnja suza...

i nešto između)!

Odrecimo se prvih suza,

prestaće i zadnje.

Cvet se bere,

na žalost,

dok latice mirišu na proleće.

U pesnicu

nemih dodira skupismo noć.

Tada neko reče:

- pobeći treba od sebe!

(Može li se)?

Uzalud cveće jeca o proleću,

vreme zna da dođe i ispod kože.

Nema ništa

- istina li je?

Klonu glava na ramenu laži.

Ljubimo se.

Bez osećaja ni smrt nema draži!

Još jedan dodir nežnosti

sa ironijom

i nestaće ptica nevinih krila.

A pevaće se:

- jesen je bila,

jesen je snila

daleke predele,

daleka tela.

Zagrlimo nastalo nemanje

u jecaju,

na ruci.

Krv je proključala u pepelu!

Sve što smo našli

bili su tromi

istrunuli

koraci naših dvojnika.

Sa namerom

na kolcu

osvanuće nečija glava.

(Odavde do večnosti

put je sreća.

Ne poći

ne znači ne doći

tamo gde ptice

poslednji put sleću).

Nastavićemo traganja

za nestalim.

Sumorno otpočinje dan.

(Od sebe do sebe

na hiljade koraka ima,

nestalih,

nemogućih za povratak).

Ni noć,

ni dan.

Nema svitanja zore.

(Jednakost plače od stida).

Ni povratka nema...

Čemu laži

- srce mora da se spali!

Bez pozdrava

- tišinu ne budi!

(Od ove bolesti se ne leči).

Olakšaj nabrekle vene

i u mozak vetar namami.

Proklijaće seme

- biljem dokazati će se!

Nema tog jutra

čija će zora da svane

u očima

kao što je noć znala.

(Nemoćan je razum.

Uhvatismo se za zrak.

Beše to varka,

uzaludno očekivan dan).

Nema te šume

koja će sobom sakriti srce

u nama

kao što je tama znala.

(Volimo se nagotom,

hranimo se telima:

- beše to kurva žena,

a nevinija od anđela).

Deo tela

a vrata odškrinuta...

Prostor u tami.

Noć!

Noć koja se pamti.

(Nikada nismo imali

smelosti

da odslušamo hod njen

dolazeći).

Nemir se igra u lobanji,

a razum nestaje...

Put ka nebu.

Laž!

Vreme nestaje.

(Ruke hvataju,

po ko zna koji put,

uzaludni zalet u tami).

Post skriptum

Nemoćne su bile kiše.

Razdvojiti obale

uzaludnije je od sna.

Pevamo povraćajući reči:

- obale su obale,

kiša je kiša,

oluja je oluja...

Ni ruševine nisu

što nam se čini da jesu.

Na srušenim temeljima

gradiće se nove kule

za novo rušenje,

za novo rušenje...

Uzalud nam ptici spališe krila - treci deo

taci — Sat, 11 Jan 2014 18:23:47 +0100

... I ZABLUDAMA

Nevešto se hvata za mamac

tama.

Krvavo verujemo u svoju

ruku.

I kada prežedneli izvor

vode

nestane,

neznano kuda ode,

verovaćemo i dalje u njeno postojanje,

put

i senku.

One su kao ptice bez krila,

bez kraja,

dosegle čak do grla

i dublje.

Nebo se lomi o noktima,

a tama puca među

prstima.

Imamo ih

da bi nas imale

kada postanemo nejaki,

nespremni za čuda.

Nemo orgijaju

nevinim poljima tela...

Jedna je bolest htela,

jedna je rana smela,

nazvati se našim imenom.

Zanemela je pred dotaknutom istinom,

otkrićem nepoznatih predela

tela.

Nevešti dodiri

zakloniše suncu poglede...

Od tela do tela

most je dug.

Strane sveta obasjasmo

oreolom.

Zatalasaše se sinji vetrovi

od ruke u zaletu.

Veruj i kada klone glava!

Negde na istoku sunce

spava.

(Sačekajmo da svane).

U očima tama...

Put kojim idemo,

put je ispod duge:

- nestvaran,

blizak a nedokučiv.

Veruj u nevinost naših tela,

kao i u oblak

kada ga zora svane.

(Sačekajmo na dane).

I jutro će

da promoli glavu...

Put kojim idemo

put je snova koje traži java.

Veruj u ruke!

Žurno sviće zora

na zapadu

- daleko od ruku...

Zakuni nas rođenjem!

Veliko je bespuće

u našim koracima.

Rođeni smo da umiremo!

(Ostaće želja za zagrljajem,

žal za viđenjem).

Nemamo vremena

a ni prava na obične stvari

u svojim koracima.

Zar imaju prava

da se sviju oko svaki stas

i tu zaborave?

Zar nikada neće

potražiti spas,

nikada početi u suzama

da se dave?

Iz neznanja,

naivnosti,

ubice su htele da budu.

Zaustaviše se u naletu.

(Lepo je voleti,

hrabar biti

i živeti)...

Imamo snage,

a odvažnost skriveno sniva.

(Ni puta,

ni cilja...

samo uzaludni drhtaji

u telu žila).

Umesto srca uspavajmo

uspavanke,

umesto oči daleke

predele,

umesto ruku zaustavimo

olujne vetrove...

(Ruke nam sude,

oslobađaju

ili kažnjavaju).

Čudno se uhvatiše

i zajezdiše u zaletu.

Htedosmo

do dna i još niže

- u korene.

(Zalutaše u bespuće).

Na levoj strani tela

sleteše neke ptice.

Neka osmeh jezivi

hvata zjala!

Uzaludno je tražiti od ruku

da nemire pomire.

Nema opravdanja za beženje,

lutanja,

traženja...

Odavde do beskonačnosti

mali korak nas deli!

Zavuci ruke do kraja,

u srcu,

i pronađi uginulu pticu!

Dah joj udahni

probuđen u kamenu,

a krila raširi vetrovima,

put joj obasjaj novim snovima.

(Nema zbogom

- nema opravdanja!)

Izgubljenom imenu

teško je prići.

Još teže je trčati za vremenom,

sunce prestići...

Ni krila neće biti

na dohvat ruku,

a ni razuma.

(Požuri

- stići će pre vas)!

Post skriptum

Imate nam sve!

Pred vama sve lepote

i grozote

stoje

i neme,

kleče

i mole.

Ispružismo se do

odvratnosti,

zaludeste se do

bezsvesti,

pa nas zovete,

zovete,

zovete...

NE ODRECIMO SE NEPOGODA

Kroz vetar pun mirisa tuđih

teško je spoznati dah svoj

iz prkosa

- srcem što se rodi,

maštajući sreću u nepogodi,

kroz tela,

urvina,

grobove

i izvor žedan bistre vode.

Ma koliko od sebe krili

sve reke teku istom moru

i ma koliko nevešti bili,

koraci tuđi naučiće naše

kako se,

i ako loše,

najbrže hoda,

kako se

preko tuđih tela

telo svoje cilju vodi.

I neće hrabrost biti

da uz vetar okrenemo svoja bleda lica.

Ti znaš,

kada već mora da se ide

pođimo niz vetar

- ali,

ne odrecimo se nepogoda!

Gde proklijaše misli o zlu,

za zlim?

Ostavljena ptica odsečenih krila

bez krvi je.

Nikoga neće biti

da ruke za druge ima,

da uvek daje a nikada ne prima.

Smesti svoje kosti gde sebe tražiš

mrtvog!

Znaćemo kada padnemo naivno

u uvelu travu od stida,

od užasa i strave,

uplašeni običnim životom

- od srca čari.

Odsekoše nam krila u naletu.

Divno li padasmo kroz oblake

rođene na čelu,

kroz tamu i bezdan bez dna

našom dušom oživelom.

(Ni snage više za varanje:

- nemamo sebe,

ni zoru,

ni noć)...

Uzaludno je buditi pticu pri kraju leta.

Padaćemo i dalje

kroz jutra koja smo probudili

nadajući se putu ka zvezdama

a bićemo putokaz zaljubljenom vetru.

(Odavde do jutra

mnoge će noći snivati dan,

čekati na san)...

Uhvaćen u niti zabluda

- ptica je bez krila.

(Jesen je.)

Jesen je bila kap mastila,

pogrešno ispisana

vetrom u oblacima,

daleko nad pustinjom

- ni u bezdan

ni na nebu.

Naučićemo bol

da se pretvara u pticu

prolećnu i samu.

Iz krvi ćemo isčupati joj

visinu,

iz tela oči.

(Neka pevaju zablude!)

Zagledani smo u plavo bespuće vasione,

a plašimo se dna.

Hajdemo na pučinu!

Naučićemo senke dalekih očeva naših

koji su pali u nemilost

između dve bitke na poklon gavranima.

Čuješ li taj smeh?

Iz nestašnog uma ne možemo svi zajedno

istim putem u zagrljaj zabludama.

Plavo je beskrajno a tamno daleko.

Ptico budi ptica samo!

Reč i mastilo,

utvara i uvek nova šuma,

uzaludno dozivanje ptica

zauvek sletelih:

- sve je to zapisano krvlju

u krvi.

(A one teku neosetno,

budno prisutne,

opipljive.)

Biljem dokažimo vodi

njenu vrednost.

Pomirimo reči u mozgu

za novu pesmu.

I još nešto...

mnogo toga.

(A strah i dalje na granicu

korača

između nas i jave.)

Nije stid kamenu

zaplakati u svanuće.

Iz noći se ponovo rađamo

nagi i nevini kao rosa,

a neka želja bosa

golica nas već po mozgu.

(Na šta će ličiti cvet

kada mu se koža odere

i kao ratni trofej

obesi oko vrata?)

Da li da se odreknemo svega

ili samo

stvari koje nevino volimo?

Kako i kada,

kojim putem i čime...

- ne smemo da kažemo.

Dokazati da se sve svršava

Ikarovim letom...

Kakvo uzaludno orgijanje

vatre i kiše

koje ne dokazuje ništa,

kao što ni oči neće

ispijene u tami

čekajući nedostižnu zoru.

Dokazati koliko bilje ima

veliko srce....

Ili krenuti do na kraj sveta

koji je sve dalje

kada se oči zatvore

i izgubi svaka pristojnost

nad svojim telom,

htenjima...

Post skriptum

Lažem!

Nemam hrabrosti da kažem

ovom kamenu

nije mesto tu.

U bekstvu sam!

Strah me je sebe

i budućeg groba u kome mi

lobanja spava.

Ko sam?

Pobegoh iz jutra u veče

da ne saznam kako izgleda

suncem obasjan dan.

Negde između - prva glava

taci — Sun, 12 Jan 2014 00:44:57 +0100

Ljubinko Đurić Taci

N E G D E I Z M E Đ U

Priča prva

I

Marica je doputovala u grad na Nišavi autobusom. Kada je stupila svojim nogama na tle male, stare, neugledne i pre svega prljave autobuske stanice, bilo je kasno popodne, a vreme potrebno da iz popodneva pređe u veče i dovede mrak meseca oktobra je jako kratko, iznenađujuće brzo prođe. Nije se nimalo osećala dobro. Strah i drhtavica joj sve više oduzimaše ono malo snage, što beše sakupila na selu i krenula na put, prepun neizvesnosti i nepoznanica. Neodlučno je zastala na raslimatanim malim pločicama, dosta njih je nedostajalo ili su bile izlomljene, kojima je bila popločana tesna površina oko same stanične zgrade, sa namerom da čine prostor na kome će putnici čekati i sačekati svoje prevozno sredstvo, autobus do željenog odredišta i uplašeno pogledala u naokolo.

Ono što su njene mlade, radoznale oči mogle da vide, nije im se moglo nimalo dopasti. Stanica je bila mala, niska građevina i dotrajala, kao da je već odavno bila odslužila svoje, pod jednim krovom i činila su je, tako reći, tri posebna dela. U prvom, levom delu, kada se gleda iz pravca perona, bila je gardaroba i šalteri za izdavanje karti za lokalni saobraćaj pred kojima se guraše poveći broj ljudi. U drugom delu, u sredini ove neobične građevine, nalazile se za nju neke tajanstvene prostorije, skrivene drvenim zidovima, za radoznale poglede spolja, sa šalterom za izdavanje autobuskih karti za ekspresni saobraćaj. Iza širom otvorenog staklenog šaltera sedeo je par sredovečnih namrgođenih radnika, neukusno našminkana starija žena i omanji gospodin u godinama, sa lepo negovanim brkovima, proćelav, sa sedim vlasima koji praviše venac oko golog temena i nešto žučno raspravljaše među sobom. Između njih, malo u dubini, ali dovoljno blizu, da bi im njegova sadržina bila uvek na dohvat ruku, nalazio se nekakav veliki bubanj koji se neprekidno okretaše, sa pregradama u kojima behu smešteni neki papiri, takozvani iskazi prodaje. Na tom šalteru se jedino mogla kupiti karta za bilo koji pravac, za bilo koje mesto u tadašnjoj velikoj Titovoj Jugoslaviji.

U trećem, koji površinom beše i najveći, bio je smešten omanji bife sa inventarom od nekoliko stolova i potrebnih stolica, odvojen staklenim pregradom i prilično velika, pre svega prljava čekaonica, na čijem je podu bilo premnogo čikova cigareta, papirnatih odpadaka, izgrickanih ljuštura semenki od tikvi i suncokreta nekulturno odbačenih. U dnu te i takve čekaonice nalazili su se taoleti koje su održavali neki lokalni cigani i naravno, naplaćivali upotrebu istih. Svuda pored zidova ovih triju prostorija koje behu pod jednim, zajedničkim krovom, kako prema peronima, tako i prema ulici sa druge strane, nalazile su se dugačke, drvene klupe, odavno pohabane, izrezbarene neukusno od strane svojih korisnika, noževima i drugim oštrim predmetima, tako da se tu našao veliki broj imena, muških i ženskih, datuma i drugih poruka, ali i sa ne malo sada nedostajaćih, izgubljenih letvi. Za naslon, umornom putniku koji bi imao sreću da ugrabi neko slobodno mesto na njima, služio je zid od dasaka, kojima je cela fasada bila izgrađena i davno lakirana, te sve to skupa izgledaše jadno i prljavo. I sami peroni, njih nekoliko na kojima su se neizmenično smenjivali autobusi, bili su više nego jadni i bedni. Više su nalikovali izlokanom seoskom putu, koji je neko posuo sitnim šljunkom, da ne bi bilo blata kada padne kiša, nego uređenom prostoru za zaustavljanje autobusa i obavljanje uslužne delatnosti, kakav je bio prevoz putnika. Ni prijatan, a ipak, neljubazan glas spikerice, koji je otkrivao moranje, ne i želju za svojim poslom, kojim je neprekidno i bezvoljno objavljivala, gde se koji autobus nalazi u datom trenutku i u koliko sati polazi na svoje odredište, praćen neshvatljivom trkom ljudi, guranjem i vikom, nije ostavljao ništa bolji utisak na putnika, koji bi se tu zatekao po prvi put, kao što je to bilo u njenom slučaju. Sve u svemu, kao što je već bilo rečeno, stanica je već davno bila odslužila svoje. Bila je nepodesna za saobraćaj kakav je bio i pretesna za broj putnika koji se svakim danom, zajedno sa gradom koji se brzo širio, povećavao brojčano.

Nije znala kojim putem da krene. Samo jednom je u društvu svojih roditelja, pre par godina, dolazila u ovaj grad, prilično udaljenim od njenog sela i obližnje Banje, da bi posetila brata u bolnicu, koji je bio operisan od nečega i slabo šta joj beše ostalo u sećanju iz te posete. Tada se nije ni trudila da pamti kuda ide i gde prolazi. Otac ih je vodio kao dosta dobar poznavalac tog velikog grada, a ona je imala svoje potpuno detinje poverenje u njega i njegovo znanje.

Oko nje reka ljudi je galamila i žurno prolazila idući svojim putem ili poslom. Na nju, kao na pridošlicu, niko nije obratio nikakvu pažnju, kao da je nije bilo sada i ovde na ovoj ružnoj autobuskoj stanici. A i zašto bi? Tu je bilo savkojakog sveta, gospode i seljaka, starijih doba i mladih, običenih raznoliko, kako je ko znao i umeo, kakvih je mogućnosti i skolonosti bio, te se i ona potpuno uklapala u takav šaroliki metež. Ipak, bilo je lepo sa pažnjom zagledati je. Za razliku od mnogih drugih ljudi koju su se tu, tog dana našli i tiskali se, odisala je čistotom i nevinošću. Nekako, kao da joj nije bilo mesto tu. Bila je obučena dosta skromno, suknjica do ispod kolena teget boje, bela bluzica i crveni džemper na zakopčavanje ručno ispleten, bezbojne, tanke čarape i obuvena u lake, gotovo letnje cipele. Za razluku od njene skromne gardarobe, priroda se, pak, nije štedela. Bila je izdašna u oblikovanju njenog tela.

Bila je prilično visoka, vitka i već stasala u pravu ženu. Kosa joj beše smeđe boje, duga, tek pomalo kovrdžava i nemirno joj padaše niz leđa, a napred malo duže šiške joj pokrivaše čelo do samih gustih tamnih obrva ispod kojih behu, poput dva planisnka izvora iznad njenog sela, zasela dva dosta krupna zagasito plava oka, sada vidno uznemirena prilikom u kojoj se sticajem nepredvidljivih okolnosti našla. Lice joj je bilo ljupko, mlado i slobodno bi se moglo reći, prirodno lepo. Na njemu, nije bilo ništa od onih ženskih pomodnih mazala kojima se žene u gradu mažu i dovode svoj ten u mlađi, rumeniji izgled. U ruci je držala, ne mnogo veliki koferčić od kartona, koji je bio izrađen i obojen tamnom bojom, tako da ličiše na pravi kožni, dok na ramenu joj beše okačena mala crna ženska torbica od običnog sjajnog ckaja. Izgledala je nekako suviše nežno i krhtko, na prvi pogled. No, ako bi radoznali pogled bolje zagledao njenu pojavu, bilo je uočljivo, da to njeno mlado telo, imala je tek devetnaest godina, ima u sebi dovoljno čvrstine i prirodom joj podarene jačine. Isto tako, lako se moglo prepoznati u njenoj pojavi da je stranac u ovom gradu, da su se njeni životni putevi nalazili do sada daleko od ovog i ovakvog grada, da je živela negde gde je vazduh čist, voda hladna i sveža, među šumama i šljivicima, na livadi, sa poljskim cvećem, umivana zdravim zracima jutarnjeg sunca, koji nisu morali da se sa mukom probijaju kroz smog, koji gotovo beše preuzeo vlast nad atmosferom iznad grada i otrovnim gasovima zapretio da ih potpuno potisne, spreči da budu to što je uvek bili, blagorodni i lekoviti. Ruke su joj bile čvrste, sa pomalo grubim dlanovima od motike, srpa ili vile, a ipak ženstvene, nežne, lepo izvajane, srazmerne telu. Takođe i duge noge sa jakim mišićima, sa tabanima naviknutim da često ne budu u obući već da slobodno gaze po blatu i prašini, bile su lepe i skladne, a stopala joj ostala mala, u skladu sa njenim ženskim telom. Samo telo joj je bilo oblikovano srazmeno, bez vidljivih nedostataka, kao ni posebnim isticanjem nečega. Više je svojim tananim strukom, sa ne mnogo razvijenim kukovima i sa prilično malim grudima, skrivenim u ženskoj košulji i ručno ispletenom džemperu na zakopčavanje, podsećala na devojčicu koja je još u pubertetu, nego na već odraslu devojku, dovoljno spremnu da se prihvati obaveza žene a potom, kada za to dođe vreme i obaveze majke.

Ipak, bila je dovoljno odrasla sazrela u ženu. Intelektualno, prirodno pametna i promućurna i ako se njeno školovanje završilo sa svršenim osmim razredom, jer takve su bile prilike na selu u to vreme, žensko dete se retko puštalo u beli svet na školovanje i ako je bila dobar đak, bila je iznad proseka. Poput drugih očeva, ni njen otac staromodnih shvatanja nije bio izuzetak. Jasno je rekao svoje ne i ona se, nerado, morala pomiriti sa time. Ali, nije se prepustila neznanju potpuno i za sva vremena, kakav je bio slučaj sa drugim ženama na selu. Često je, kada je to vreme i druge prilike dozvoljavale, uzimala knjige njenog mlađeg brata, on je kao muškarac imao pravo na to, produžio je školovanje i čitala je dugo sa uživanjem. Posebno je volela ljubavne romane, koje joj je brat donosio iz gradske biblioteke. I tako čitajići, ne samo što nije zaboravila znanje stečeno u đačkoj klupi, već je saznala mnogo više od nekih kojima je čitanje, pisanje i učenje bio jedini posao kojim su se trebali baviti.

Sada je bila u takvoj neprilici, da se jedva snalazila i pored njene urođene snalažljivosti, pročitanih knjiga. Strah, neizvesnost koja se bila nadvila nad njenim životom i mnogo još toga, pretiskaše joj mlade grudi i teraše srce da kuca mnogo brže, jače nego što bi to, po prirodi i shodno njenim godinama, blo potrebno. Ništa nije nalazila što bi joj pomoglo. Nisu ni bezbroj pročitanih knjiga to mogli. Nije se setila ni jednog jedinog junaka iz tih romana koji je bio bar približno u njenoj neprilici. Morala je sama da piše, življenjem a ne olovkom, svoj roman, istinski, roman svoga života.

Najzad se osmeli, skupi svu svoju preostalu snagu, prisili uzdrhtale noge i telo na poslušnost. Beše joj nekako hladno. Celo telo joj podrhtavaše i ako je taj dan bio posebno sunčan, topao, kao retko kada u oktobru. Ni predstojeće veče, koje je bilo pred njom, nije donosilo onu uobičajenu svežinu koja se mogla očekivati u to doba godine. Kao da se predhodno dugo toplo leto proteglo čak u nastupajuću jesen. Plašljivo, nenaviknuta na gužve, saobraćaj i buku, krenula je preko iskopanog staničnog ulaza prema svome cilju. Ubrzo se nađe u tesnu, jako prljavu ulicu, prepunu otpadaka, debelog sloja prašine i prepusti se reci, od mnoštvo ljudi koja je njome tekla, te krenu prema centru grada osvrtajući se i zagledajući ljude. Nadala se nekome ili nečemu. Ali, nade su jedno a stvarnost nešto sasvim drugo. Nije pronašla, ugledala traženo. Mogla je da vidi samo sasvim obične ljude, koji su koračali uporedo sa njom ili idući joj u susret, nepoznate ljude koje je po prvi put sreće, čuje nerazumljivu vrevu istih, poneko vozilo koje je trubeći kloparalo po neravnom, iskopanom putu prepunom rupa i sa svoje leve strane ogromnu zelenu pijacu, a sa desne male i šarolike stabmbene kuće ili omanje prodavnice u nekavim, nazovi, barkama i ništa više od toga.

Nije bila u stanju da posmatra, opaža to što je bilo pred njom, onako kako to radi neko ko po prvi put dolazi u nepoznati grad. Ipak, nije mogla a da ne pomisli, kako je bila u zabludi kada je grad zamišljala mnogo drugojačije, mnogo bogatije i nekako lepše. Ovaj njen prvi utisak o velikom gradu je bio više nego razočarajući. A tek ta zelena pijaca, kako je tek ona bila sva u neredu i prljavštini. Bila je jako prostrana, mnogo ljudi se tiskaše po njoj, oko nje i ako je već bilo kasno popodne. Ljudi su, shodno godišnjem dobu, uglavnom kupovali i prodavali papriku, osnovni artikal, preko potreban da se spremi potrebna zimnica za predstojeću zimu. Gužva, metež i prljavština, bilo je sve što je ona opažala, od svega drugog što je bilo vredno i potrebno videti. I sama pijačna ograda, koja sa ulične strane beše ograđena pijaca, sa zarđalim šipkama koje nekada davno behu ofarbane i kojih sada na mnoga mesta nedostajaše, čineću tako poveće rupe u ogradi, mesta na kojima se lakše i brže moglo stići do tezgi, nije mogla da joj upadne u oko kao nešto vredno pogleda. Naprotiv, sve to je podsećalo na nemarnost, zapuštenost i dotrajalost.

Ništa bolje nije ugledala ni uperivši svoj pogled na drugu stranu, prema stambenim zgradama. Bile su uglavnom dotrajale, različitih fasada i na kojima nedostajaše dosta maltera, te činiše tako zidove išaranim sa odvratnim i nekako jezivim šarama, raznolike po visini, širini i boji kojom su bile okrečene. Kao da nikada nije postajao urbanistički plan, kao da nije bio potreban red i planiranje kako treba da izgleda pravi grad, već je svako mogao, kako je hteo i umeo, imao mogućnosti i sklonosti, da gradi sebi kuću i okućnicu a da pritom nikoga i ništa ne pita. Između tih kuća bilo je još nekih privremenih građevina, prilepljenih jedna uz drugu, koje prestavljaše nekakve ćevapdžinice, tamne i čađave, od kojih se nadaleko širiše pomalo neprijatan miris prženog mesa, pomešan sa odvratnim mirisom pečenog crnog luka. Tu se nalaziše i dve male kafane, sa malo stolova a mnogo gostiju, koji u njima galamiše, nazdravljaše jedno drugom nadvikavajući se i sve to bi propraćeno psovkama i pogrdnim pijanim, nebiranim rečima.

Marici je posebno zasmetala ulica kojom je upravo koračala. Ulica je bila prekrivena debelom prašinom i raznim drugim otpacima. Bilo je tu svega i svačega, samo ne čistoće i reda. Ljudi su se kretali njome u oba pravca, a i poprečno, prelazeći sa jedne strane ulice na drugi, ulazeći ili izlazeći sa pomenute pijace, gurali se, probijaći su se između retkih vozila koju su se kretali njome. Retko ko je pokušavao da se popne na trotoare, ako se tako mogu nazvati ti dotični prostori, bez betona ili asfalta, između kojih se nalazila ta davno asfaltirana ulica, sada sa jako dotrajalim kolovozom, do zla boga iskopanim, jer na na njima behu parkirani automobili, druga manja i veća motorna vozila, ali i dosta seoskih, drvenih kola sa gumenim točkovima, uglavnom konjskih zaprega, na kojima su seljaci dovezli svoju robu na pijaci. Usled nedostatka drugog, podobnijeg mesta, ali i blizine pijace, trotoar, kao i nekoliko poprečnih sokaka u okolini, koristili su, kako oni sami kažu, kao privremeno prebivalište za svoje zaprege i tegleće životinje, dok bi oni na pijaci prodavali gospodi svoju veliku muku i znoj.

Strah joj još više steže srce. Kude i gde da krene u nepoznatom gradu? Odjednom, iznad nje se odnekuda pojavi i poče da kruži nekakav oblačić kajanja, poče je uzimati pod svoje. Mora se što pre oterasiti njega. Nije smela da dozvoli nešto tako, nije želala da se pokaje zbog svog iznenadnog postupka. Morala je poći ovim putem, a ipak, kako to izvesti, kako dalje i gde? Trebalo je prvo napisati mu pismo, objasniti neke stvari, pa tek ondah krenuti na put. Ovako, teško će se sama snaći u velikom gradu. Nije znala gde stanuje, ni kako da pronađe njegov stan. A opet, nije bilo vremena za trezveno razmišljanje i portagu za siguran put. Da nije krenula, da nije odmah i bez nekog velikog razmišljanja, planiranja i pripreme pobegla od kuće, za par dana bi sve bilo gotovo. Posle ne bi imala kuda da pobegne, a ni smisla da čini tako nešto. Tada bi već bila isprošena i darivena, morala bi se udati za njega, a ona to nije mogla, niti je htela sebi da dopusti. Ona je našla sebi sreću sama i ne može je se tek tako odreći, samo zato što njeni roditelji tako žele i što je prilika bila po njihovom shvatanju odlična, što je ta porodica bogata i poštovana. Zašto je njeni roditelji nisu hteli bar saslušati? Otac, on je uvek bio daleko od nje, kao i od brata joj, ali majka! Zašto ni ona nije pokušala da je shvati, staviti se na njenu stranu, bar da pokuša da je brani? Samo je ćutala, kao da je bila nema i kao da nije bila prisutna, kada je razgovor počeo na tu tomu.

A desilo se sve to tako iznenada. Ona sama je i te kako bila iznenađena i zatečena. Njena majka kao da je nešto znala o svemu tome ili je možda samo naslućivala. I vrlo kratko je trajalo. Behu seli za sto i večerali su. Ona sama, tek što beše donela činiju sa jelom i stavila je na stolu, spremna da i sama zauzme svoje mesto za trpezom, kada je njen otac progovorio.

- E, pa, možda je to trebalo ranije uraditi, ali mislim da ni sada nije kasno. - bile su njegove reči: - Došlo je vreme da se sa našom Maricom, kako ljudima dolikuje, rastanemo, - kao po nekoj navici ili možda nepisanom pravilu, za večerom su se donosile sve porodične odluke i pravili planovi, šta valja sutra raditi i uraditi.

Na te njegove reči, Marica oseti kako joj se nešto hladno steže u grudima a niz leđa joj prođe neka nelagodna jeza, mada još uvek, zapravo, nije mogla znati o čemu je reč.

Majka, beše to žena četrdesetih godina, pre vremena ostarela i ogrubela od teškog poljskog rada, kao i onog po kući, pogleda svog čoveka ispod oka. Na sebi beše imala puniju teget suknju, kupljene debele duge čarape koje je držala lastrežom iznad kolena, neku tamniju izbledelu bluzicu neprepoznatljive boje, crni dotrajao džemper i na glavi šarenu tanku letnju maramu koja davno beše izgubila svežinu, boju zbog dugog izlaganja sunčevim zracima, kiši, vetru i svim mogućim vremenskim prilikama.

Baka je i dalje sedela mirno na svojoj stolici, kao da joj se, ama baš ništa više na ovome svetu ne tiče, niti smeta. Ostarela, ogrubela previše u licu, sa puno bora na njemu, onako omršavela izgledaše jadno i kao da je sa nestrpljenjem očekivala svoj poslednji dan na ovome svetu. Bila je obučena u tananoj šarenoj lanenoj suknji, u debelim, dugačkim, sve do iznad kolena vunenim čarapama, obojenim crnom bojom, u gruboj košulji od konoplje i preko nje, u vuneni džemper ko zna kada ispletenog i obojenog čađavom bojom, spravljenom od sveže ubranog jasenovog lišća ubačenim zajedno sa njim u kipećoj vodi. Kosu beše sakrila u tamnoj, debeloj marami.

I deda je ostao, takođe miran, zaokupljen tanjirom i onim što je bilo u njemu. Onako visok, a omršaveo i star, sa pantalonama od sukna, takođe i sa kaputom od istog platna, od koga se nije odvajao ni leti ni zimi, bez obzira na temperaturu napolju i vremenske prilike, a ispod njega košulje od istog materijala, kao i kod bake i starog džempera drapkaste boje, sa nekim jako zanimljivim ručnim radom, bez svoje šubare od koje se samo ako je neki obrok u pitanju odvajao, beše slika i prilika čoveka koga je vreme godinama uporno gazilo, te na kraju gotovo pregazilo. Lice mu beše veoma izborano, staro i izgledaše isposnički, kao neko ko u nešto posebno veruje i radi te svoje vere kažnjava se velikim radom, besprekornim ponašanjem, pred ljudima i pred bogom. Bio je neobrijan, sa sedim požutelim brkovima ispod nosa i retkom pobelelom kosom po glavi, izbledeloj od starosti, ali i od dugog izlaganja na vetru i suncu.

Otac joj, pak, beše u punoj radnoj i muškoj snazi. Godine, bio je iz iste generacije kao i majka joj, nisu još uvek bile ostavile nikakvog traga na njemu. Onako krupan, visok i dosta razvijen, izgledaše kao drvoseča, koji je ceo život proveo u planinu, u rvanju sa debelim bukvama. Bio je u najboljim godinama i pucao je od snage. Crvenu, kupovnu košulju beše savio u rukavima do iznad lakata, pleteni pulover zategao na grudima svojim mišićima i halapljivo je jeo. Na sebi je još imao kupljene plave radničke pantalone i bio je bos. Kosa mu beše gusta, smeđa i neočešljana. Lice mu je bilo muško, malo grubo i crveno. Bio je pun snage, života, zdravlja i što se kaže, u najboljim godinama.

- Kao što rekoh, - produži on između dva zalogaja: - Možda je to trebalo uraditi i ranije, ali ni sada nije kasno. Ja sam sa Mitićem razgovarao nekoliko puta u poslednjih nekoliko godina, ali sam konačno rešenje odlagao za kasnije. Hteo sam da naša Marica odraste, postane prava i zrela žena. A i onaj njihov da odsluži vojsku, postane svoj čovek. Eno ga, vratio se iz vojske pre neki dan. Pravi je delija. Visok, razvijen, ne baš lep kao devojka, ali on je muškarac i moram priznati, vredan je domaćin. Malo ko se može pohvaliti... - govorio je i istovremeno halapljivo jeo hranu koja mu je bila servirana pred njim na stolu.

Marica više nije mogla da mirno sluša svog oca. Osetila je šta joj se sprema, znala je da će se tako nešto desiti kad tad, a ipak bila je zatečena. Nije znala kako i na koji način se može odupreti ocu. Ali, bila je sigurna i odlučna, da ne može i ne sme da se pokori njegovoj volji i uda se za Mitićevog sina. Nije, taj momak, bio preterano grub, ni previše zgodan, mogao se uvrstiti po sredini poželjnih momaka gledano očima devojaka spremnih za udaju, a ni loš po svom karakteru, onako miran, povučen u sebe i veoma radan. Nije ni bio, kao ostali momci, sklon skitnji, piću i provodu. Bio je nekako previše stidljiv i slabo se snalazio u društvu svojih vršnjaka, pogotovu u društvu svojih vršnjakinja. Od nje je bio stariji godinu dana. Zajedno su išlu u školu, u istom razredu jer je bio ponovio prvi razred. U Banji, u više razrede osnovne škole, je bio sam par godina. Škola mu nije išla dobro. Bio je loš đak. Nije se ni trudio mnogo. Imao je sve što se poželeti može kod svog oca. Bila je to jedna od najbogatijih porodica u selu.

Nikada u prošlosti nije pokušao da joj priđe kao što momak prilazi devojci. Pre bi se moglo reći da je bežao od nje. Svaki put kada bi se slučajno sreli, ranije dok su deca bili, a i kasnije kada su odrasli, zamomčili se i zadevojčili, obarao je stidljivo pogled, zamuckivao kada je morao nešto da kaže i koristio prvu zgodnu priliku da pobegne, da se sakrije od njenog, kao i od drugih radoznalih ženskih pogleda. Ipak, već odavno, više je to osećala njena ženska intuicija nego što je mogla stvarno znati, da mu se ona, Marica dopada i te kako, da je krišom, sa divljenjem gleda i uživa u onome što može da vidi.

- I tako, reč po reč, - ponovo je čula svog oca kako govori prisutnima iz porodice kod stola: - Ponovo se zapodenu razgovor o tome. I on će da kaže: »Čuješ Marko! Mi smo nekoliko puta već razgovarali o tome, ali nije na odmet još jednom pokušati. Do sada si me uvek na pristojan način odbijao, govoreći kako još nije vreme za to. Samo znaj, ovo je poslednji put što ćemo moći da razgovaramo na tu temu! Ti imaš odraslu devojku u kući, a ja sina za ženidbu. Ona je lepa i dobra devojka, iz dobre je i poštovane kuće, a ni moj bećar nije za odbacivanje. Ne verujem da od njega možeš imati bolju priliku od ove u selu a i šire, možda i u celoj opštini. Nego, pruži ruku da se konačno rukujemo i orodimo, kako valja i nalikuje pravim domaćinima.»

- I? - upita deda znatiželjno.

Maricu iznenadi dedino pitanje. Mislila je da deda i ne sluša šta njen otac govori, da je potpuno bio zaokupljen onim što je bilo na meniju, što je bilo postavljeno na stolu. Očigledno da nije bila u pravu. On je i te kako budno, sa pažnjom pratio očevo uvodno izlaganje.

- I, - on zaćuta, kao da je želeo da sledećim svojim rečina da nešto posebno na važnosti: - Ništa. Pružih mu ruku i izljubismo se. Ta, nisam valjda lud da odbijem da svoju ćerku udomim u najbogatiju porodicu u selu. Eto nama njih u prvu nedelju da to i ozvaničimo, kako dolikuje pravim domaćinima, pred selom i ljudima, kao i pred bogom.

Još uvek je običaj bio, od koga se nije smelo odstupiti, da se devojka mora isprositi na pravi, prastari način. Sve je imalo svoje mesto, unapred određeni put, koji se ustoličilo u prohujalim vekovima, od koga se nije smeo odstupiti, da ne bi mladenci bili nesrećni za ceo život, a još više da ih ljudi ne bi ogovarali i krišom podsmevali im se. Ta ceremonija, uglavnom se sastojala u tome, što bi u devojačku kuću obično došao mladoženjim otac, neko sa strane koji je bio provadadžija i bez koga se nije moglo zamisliti uspešan dogovor, a retko kada i sam mladoženja. I ako se razlog takvog dolaska uvek znao unapred, počinjao bi se razgovorom izdaleka, izokola, pa sve dok se ne bi, kao slučajno, došlo do samog razloga dolaska iznenadnih, a ipak očekivanih, gostiju. Zatim bi se dogovarali, pregovarali, tražili i nudili miraz sa dosta žara, pa čak i svađe, dok se napokon ne bi prijateljili, grleći se i ljubeći. Sav taj razgovor, pregovaranje i dogovaranje, pratila je obavezno rakija i to najbolja, prepečenica, najača i što više starije, ne retko, vršnjakinja samih mladenaca i neko meze koje se kao slučajno zateklo. Na kraju bi, neko ko je bio posebno vičan tome, izlazio pred kuću devojke udavače i puškom, ne retko kada i dinamitom, ako ga je bilo pri ruci, objavljivao selu očekivanu i radosnu vest.

Ona je gotovo izgubila dah. Srce joj zakuca preglasno i prejako, a telo je počelo da drhti kao da je u groznici. Bila je i te kako svesna da je odrasla devojka, da je već odavno stasala za udaju, mnoge njene drugarice su se već poudavale i ako mlađe po godinama od nje, ali nije to očekivala još uvek da se desi, ne sada i na ovaj način. Da je grom udario iz vedra neba, što kažu ljudi, manje bi se uplašila i zaprepastila, nego što je to izazvalo saznanje da je pred prosidbom. Još uvek nije bila spremna za udaju, ne sada i ne za momka kojeg joj je otac odabrao za budućeg životnog saputnika.

- Ali, oče, - pokušala je, mimo običaja i reda kakav je vladao u strogo patrijahalnoj njenoj porodici, da se umeša u sam razgovor, da se usprotivi ocu i njegovoj volji, na šta on odmahnu rukom kao da tera dosadnu muvu sa lica, ili kao da je tim gestom želeo da joj kaže da je to uzaludan pokušaj, ili da joj skrene pažnju da nije običaj da se meša u te stvari, da o tome odlučuje samo on i niko više, a da je na nju samo da se pokori njegovoj volji, da aminuje.

- Šta nije u redu, Marice? - ipak je upita, tako da ona zaćuta i obori pogled, od malih nogu tako naučena i vaspitana, da su pokorava očevoj volji i bude poslušna.

- Ali, oče... Ja neću... Ja ne mogu... - počela je da zamuckuje.

- Šta nećeš? Šta ne možeš! - očev glas je bio britak kao nož, hladan kao severac što zna zimi biti, odavajući sebe kao osobu koja ne trpi prigovor sa ničije strane, ali i sa prizvukom iznenađenja, kao da nije očekivao da mu se bilo ko u porodici može suprostaviti, pogotovu ne ona, žensko dete koje je rođeno da sluša, sada njega, njenog oca, a sutra svoga muža i doživotnog gospodara.

- Ja neću i ne mogu da se udam za njega, tata, - jedva čujnim, drhtavim glasom je odgovorila u jednom dahu.

- A zašto, ako se sme znati, molim te, kćeri? - reče podrugljivo glava ove domaćinske porodice.

- Ne mogu... Eto... Ne mogu....

- Moraš!

- Ne, oče... Mama, kaži mu...

- Šta ima ona da kaže? Ja sam glava ove porodice i moja je zadnja reč. Mora se slušati! - lupi pesnicom ljutito o sto, te tanjiri zazvečaše, a jelo u njima se opasno ustalasa i zapreti da se izlije po stoljnjaku: - Nisu ni nju pitali, kada su je meni dali, i šta joj fali? Evo je živa i zdrava. Pitaj je!

- Ali, oče... Ja ne mogu... Ja volim drugog, - glas je izdade, te umorno sede na stolicu i prekri lice rukama.

- Vidi, boga mu! Ona voli drugog? Možeš slobodno odmah da ga zaboraviš! - podsmehnu se on i produži sa jelom kao da se ništa nije desilo: - I dosta više o tome. To je već svršena stvar. Ja sam domaćin i glava ove porodice. Ja odlučijem! A ti gledaj, što je tvoj posao i obaveza, da spremaš darove i sve ostalo što treba, kako dolikuje jednoj devojci, pa da dočekamo goste kako to rade sve dobre domaćinske kuće.

- Mama... - zavapi ponovo ona: - Mama... kaži mu...

Majka je pokušala nešto da kaže, ali je on ućutkao i pre nego što uspela da izusti bilo kakvu reč. Samo je širom otvorila usta i tako ostala skamenjena, gledajući plašljivo u njega, svog bračnog druga i svog gospodara.

- Kuš, Stevka! Ni reči više neću da čujem od bilo koga na ovu temu! - i nastavio je dalje da jede halapljivo, brzo, kao da se žurio negde, kao da ga je čekao neki neodložan posao a vremena mu tako malo ostalo za njega i ako je bilo veče, te jedino što je imao još da uradi, bilo je da se ispruži na krevet i snom povrati utrošenu snagu od predhodnog napornog dana, odmori umorne mišiće i spremi ih za sutrašnji dan, istovetan jučerašnjem, koji ga očekuje.

Nije više izdržala. Istčala je iz dnevne sobe, uletela u svoju spavaću sobu, bacila se na krevet i glasno zaplakala. Odjednom se za nju sve srušilo, pretvorilo u tamu i propast. Izlaza joj nije bilo, samo očaj i osećaj slabosti, malaksalosti i razočarenja. Dugo je plakala a da niko nije došao kod nje, u njenu sobu, da vidi šta radi, kao da više nije postajala za njih, kao da su je već udali i ona otišla u svoju novu, muževljevu kuću i pristipila njegovoj porodici.

Kada se dobro isplakala i shvatila da joj suze neće mnogo pomoći, da neće njima ganuti oca i prisiliti da promeni svoju odluku, da mora na neki drugi način da nađe izlaz, odluči da se svuče i legne u svoju postelju, da na miru o svemu razmisli. Te noći nije zaspala, a ni našla put kojim bi valjalo krenuti. Sve što bi joj palo na pamet i u prvi mah joj se činiše kao jedino rešenje, njeno spasenje, kasnije je morala odbaciti kao nešto glupo ili neizvodljivo. Jedino u šta je mogla biti sigurna, bilo je to da ne može da se uda za tog momka, da se na neki način mora hrabro suprostaviti ocu i sprečiti ga u njegovoj nameri.

Ujutru, već na prvi poziv njene majke, brzo je bila na nogama i izgledaše nekako smirena, kao da se bila pomirila sa svojom sudbinom, kao da je konačno prihvatila očevu odluku. Majka je bila zadovoljna njenim spoljnim izgledom te ohrabreno započe:

- Budalo jedna. Što se duriš? Vidiš, sada kada si malo bolje razmislila, videla si da je otac u pravu. Mitićev sin je momak na svome mestu. Imaju više nego što im treba. Imaju nov traktor, kao i sve druge potrebne mašine i poljoprivredne alatke, dve velike kuće, staru i novu, sazidanu skoro od tvrdog materijala, prava je palata, imanje više nego iko u selu, stoke koliko god hoćeš. Ama, zašto da ti ja to pričam? I sama to vidiš. Bićeš prava gazdarica. Živećeš kao neka kraljica. Momak je jedinac i on te, odavno sam ja to primetila, gleda. Šta još hoćeš, molim te?

Nije joj ništa odgovorila. Bilo bi smešno objašnjavati joj da ga ona ne voli, da je ravnodušna prema njemu. O onom drugom, što je bilo po sredi, još manje. Nije mogla da joj kaže da voli drugog mladića i da se za nikog drugog ne može udati, pa bio on i sam princ iz bajki, ili kralj nekog velikog i bogatog kraljevsta. Stara je ona žena bila, drugojačije se mislilo i radilo u njeno vreme. Ne bi je mogla razumeti.

- Dobro, - ponovo će njena majka i dalje u uverenju da je sa njenom ćerkom sve u redu: - Ja sada idem na njivu da odnesem ručak ocu i dedi. Ti ostani kući i pregledaj tvoje devojačke stvari. Što treba ti isperi, ispeglaj.

Ništa neobično. Mnogo puta je do sada ostajala kući sama i spremala svoje devojačke darove, kada nije bilo mnogo posla u polju. Devojka je bila, stasala za udaju i red je bio da ima sve što je po običaju trebalo imati. Nije smela ni ona sama, ni njeni roditelji, da dozvole da se priča nakon svadbe, kako nije bilo ovoga, onoga i razna druga podsmešljiva ogovaranja, a kojih će ipak biti, bez obzira na sve moguće pripreme i provere da sve bude kako treba. Čovek nađe dlaku u jajetu, kako se kaže.

- Hoću, majko, - bio je njen, naoko, pomirljivi odgovor.

Ali kada je majka otišla i ona ostala sama, odluka je brzo i nekako iznenadno donešena. Pobeći će. Otići će u grad i potražiti Miloša, njenog Mišu, koga voli, za koga će se udati i bez blagosova svojih roditelja. To joj dođe u trenutku i ako je u podsvesti celo vreme mislila da je to njeno jedino spasenje, te je ništa više nije moglo pokolebati. Nije ni pomislila šta će njeni roditelju pomisliti, šta će uraditi kada vide da je nema kući. Ne beži se tek tako od kuće. Sramota je. Znala je to, ali kada se mora, tako treba, tako će biti. Kada je konačna odluka bila donešena, kada više nije pomišljala da može odustati, jedva je dočekala da dođe podne i da, sa ono malo svari koje je bila unapred spremila na brzinu i pored vremena koje je imala dosta na raspolaganju, požurila je da krene što pre na put. I krenula je na svoj put prepun neizvesnosti. Nije osetila ni strah, ni kolebljivost zbog svoje odluke. Samo joj beše nešto hladno oko srca, a telom joj je prolazila neka nejasna jeza i drhtavica. U licu je bila jako bleda, kao da nije bilo ni kapi krvi u njemu.

Sada, pak, dok je koračala ulicom pored tvrđave i malenog parka prema mostu, nije više bila mnogo sugurna u sebe, da je stvarno donela pravu odluku. Neka usamljenost, strah od tog velikog grada i neizvesnosti od nepoznanice koja se nadnela nad njom, čineći njenu blisku budućnost maglovitom i nejasnom, joj sve više stezaše u grudima srce, činiše noge nesigurnim i drhtavim a telu joj donese hladnoću i u talasima neprijatnu jezu.

Grad se, ipak, u njenim očima popravljaše svojim izgledom čim je odmakla par stotina koraka od pijace. Ulica beše dosta čistaja, a trotoar je bio odvojen od kolovoza i skoro asfaltiran. Mali park sa desne strane joj se prilično dopade, kao i sa leve strane stara kamena tvrđava zarasla u zelenilo, doduše, sada obojena u žućkasto. Lišće je već, stidljivo doduše, otpuštalo svoje sasušene prste od grana i padalo je na još uvek zelenu, negovanu svežu travu. Most na kome se uskoro našla učini joj se dugim, do sada nije imala prilike da putije i vidi mnogo duže mostove nego što je ovaj bio, reka velika, široka sa bistro zelenkastom vodom. Desna obala je bila urasla u divljo rastinje, dok je leva bila lepo uređena zidom ozidanim od grubo tesanog kamena, veštom i vrednom rukom majstora.

Zgrade ispred nje behu takođe dosta stare, ne mnogo visoke, ali imale su svoju dušu i telo. Bile su sazidane sa ukusom i znanjem, slepljene jedna uz drugu, višespratne i načičkane raznim ukrasima i balkonima. U prizemlju, u svakoj od njih bila je po neka prodavnica. Daleko ispred nje, svojom visinom i prostranstvom, izdvajaše se robna kuća sa krupnim svetlećim slovima pri vrhu same i na kojima se moglo sa velike daljine lako pročitati «Beogradska robna kuća». Ispred nje same, sa leve strane ulice kojom je ona išla prema pomenutoj robnoj kući, bio je veliki spomenik, konjanik na postolju sa sabljom i zastavom u ruci. Oko spomenika i sve unazad gotovo do same reke, nalazio se lepo uređen, sa dosta ukusa, omanji park sa cvećem, baš sada u cvatu i niskom skoro ošišanom zelenom travom, kao da nije bilo vreme jeseni već početak proleća. Marica je sve to primetila i ubacila u svoju memoriju u ovo rano oktobarsko predvečerje, ali nije imala volje i snage da se svemu tome divi ili nalazi manu. Imala je preča posla, što se kaže. Kako pronaći njega? Gde stanuje? Mučila su je pre svega ta dva, ali i još mnoga druga pitanja vezana, pre svega, za nju samu, kao i za njenu budućnost.

Grad je za njeno shvatanje bio neuobičajeno velik, veoma živ i nepoznat. Sresti njega, tu negde među toliko šarolikog sveta, bilo je izlišno nadati se. Mora potražiti prvo ulicu u kojoj stanuje, zakljući. Na njenu sreću imala je njegovu adresu. Šta više, sam joj je jednom prilikom, sa mnogo žara, objašnjavao kako ga može najlakše pronaći ako nekada, nekakvom zgodom naluta u grad. Slabo je upamtila taj njegov opis puta. Mislila je da mu nikada neće doći tako iznenada u posetu. Sećala se samo njegovih reči da valja doći do mosta ispred ulaza u trvđavu i skrenuti kejom nizvodno pored Nišave, gde će zasigurno naići na ulicu sa desne strane sa nazivom «Aneta Andrejević», a do broja 15 više nije bilo teško doći. Doduše, govorio je da se do njega, do njegovog studenskog suturena, može i prečim putem, odmah čim se izađe iz staničnog prostora i krene prema centru grada, ali već odavno je bila prošla to mesto gde je trebalo skrenuti u pomenutu ulicu.

Mora se brzo vratiti nazad, pomisli i potražiti njegov stan, dok još nije mrak preoteo vlast nad danom i doveo novu noć u njoj nepoznatom gradu. Onako zamišljena, ne razmišljajući kuda ide, bila je prošla mostom i krenula trotoarom prema centru grada, došavši tako do prvoh zgrada. Pogled joj privuče velika firma knjižare «Svetlost» na toj prvoj zgradi na koju je naišla, a stara u duga ljubav prema knjizi je prisili da priđe bliže prodavnici i zagleda se u njegov lepo uređen izlog. Nije mogla a da se ne iznenadi onim što je videla. Toliko knjiga, romana i školskih knjiga, na jednom mestu, nije mogla nigde do sada da vidi. U Banji je bila jedna knjižara i ona je uvek, kada je nekim poslom bila u njoj, obavezno dolazila do njenog izloga i sa znatiželjom zagledala izlog. Te dve knjižare se nisu mogle uporediti. Kao u ostalom, ni njena Banja i ovaj grad što se nisu mogli uporediti. Banja je bila lepa, mala, slabo uređena i ako je bila turističko mesto i preko leta imala više gostiju nego svojih stanovnika. Grad je ipak bio grad i kudikamo veći od njene Banje.

Iznenadna svelost uličnih svetiljki koje se upališe, iznova je podsetiše da je kasno, da mora odmah da krene nazad u potragu za Milošem i njegovim stanom. Plašila se da će po mraku mnogo teže da ga nađe a i sama tama joj nije prijala, bar ne u nepoznaton gradu i ovako usamljenoj. Plašila se. Nije bila navikla da toliko ljudi ima oko sebe a da nikoga ne poznaje, ne zna šta ko misli, šta oseća i kakve ima namere, dobre ili loše. Do sada, u svom kratkom životu, nigde nije putovala, bar ne sama. Ovde, za razliku od svog sela gde je sve njegove žitelje poznavala po imenu i prezimenu, ovde su joj svi bili stranci i moguća opasnost, po njenu bezbednost i ličnost. Takvoj njenoj bojazni doprinele su i priče koje je slušala od nekih svojih drugarica, ili članci iz starih novina koje bi joj slučajno došle do ruku i stvorile kod nje predrasude, uverenja da su gradski ljudi drugojačiji, da se nekako drugojačije, čudnije ponašaju i da ne retko kada urade takve gadosti, kao što su ubistva, pljačke ili silovanja. Ona je sada bila sama u nepoznatom gradu, na ulici i takve misli, o neprijatnostima, joj nisu nimalo prijale.

U selu, naprotiv, nije se plašila mraka. Naravno, nije išla nigde daleko od kuće. Nije bio običaj da se devojke skitaju noću same. Ljudi bi sutra, ako bi je videli da se šeta sama po mraku seoskim sokacima, mogli pričati svašta, a obraz devojački se mora čuvati po svaku cenu, ne sme se dozvoliti da na njega padne ni najmanja mrlja. Ali, zato je često išla iznad kuće, bez bojazni da će biti predmet seoskog ogovaranja, gde bi sela na zelenu travu u šljiviku i oslonivši se leđima na neku šljivu, gledala bi u zvezde i zanosila se detinjom mišlju da će jednom uspeti sve da ih prebroji, ili bi gledala u zvezdu padalicu i pokušavala da smisli svoju najveću, najlepšu i jedinu želju. Znala je da je to nemoguće, ali brojala ih je toliko puta, kao što je maštala o životu i ljubavi pri svakom padu novog meteora.

I krenuvši napokon, tek što se beše odvojila od izloga i zakoračila prema mostu, zastala je iznenađeno i gotovo detinje podskočila, od iznenadne radosti i sreće. Pored nje je upravo prolazio neki mladić skladno obučen, sa rukama zarivenim duboko u džepove od pantalona i sa pogledon uprtim negde daleko ispred sebe prema spomeniku ili robnoj kući. Koračao je lagano i sigurno, kao pravi pravcati gospodin, a u njenim devojačkim očima, kao prava pravcata filmska zvezda i izgledao je svetski, kao neko ko je bio veoma zadovoljan sobom, svojim sadašnjim životom a još više budućnošću, koja je bila pred pred njim, na vidiku.

- Miloše! - radosno ga po imenu pozva Marica i potrča za njim.

On je i dalje koračao prema centru grada, na samo nekoliko koraka ispred nje, i ne osvnuvši se. Išao je svojim unapred određenim pravcem i cilju, kao da nije čuo njen poziv upućen njemu, kao da se on nije ni odnosio, zapravo, na njega.