Priče vredne sećanja

Dečak sa "Kamenom iz Rozete"

Put posut trnjem bio je njemu predodređen. Siromaštvo, glad, mukotrpan rad, razočaranje, pobuna, život o koncu, sve je to iskusio sa malo srećnih trenutaka. Bez obzira na težak život i nemaštinu, sva svoja sredstva, trud i vreme uložio je u otkrivanje finalnog čina davno i duboko utisnute price o hijeroglifima.

S kraja XVIII veka, od strane Napoleona, Žan Batist Furije biva postavljen na mesto inspektora za školstvo u Grenoblu. Kako mu je u opisu posla bilo da vrši inspekcijski nadzor u školama, jednog dana, 1801. godine, je u obilasku srednje škole primetio mladog dečaka izuzetne inteligencije. Dečak se istakao poznavanjem latinskog i grčkog jezika, koje je tečno govorio, pisao i čitao sa samo 11 godina. Furijeu se jako dopala dečakova posvećenost starinama, pa mu je ponudio da zajedno obiđu njegov dom, kako bi mladi Šampolion razgledao bogatu kolekciju spomeničnih vrednosti donetih iz Egipta. Dečak je za vreme razgledanja ćutao, a onda je ugledao papirus ispisan hijeroglifima i iznenada upitao Furijea: -Da li je neko to već pročitao? -Na žalost, nije. -Ja ću to jednom da odgonetnem. - odgovorio je dečak. Rešen da ostvari svoj san i dalje se usavršavao u tom pravcu, pa činjenica da je dve godine od tog trenutka, pored latinskog i grčkog, uspešno savladao i arapski, sirijski, haldejski, koptski, starokineski i sanskrit, nije nimalo začuđujuća. Smatrao je da će učenje istočnih jezika da mu približi mentalitet starih Egipćana i da će na taj način uspešnije protumačiti sadržaj "kamena iz Rozete". Posebnu pažnju posvetio je koptskom jeziku, koji je činio najkasniju fazu staroegipatskog jezika. Proučavao je i značajna istorijska dela o Egiptu, provodeći čitave dane u bibliotekama nagnut nad knjigama. Verovao je da bi jedino upijenjem znanja iz opširne literature bio dovoljno potkovan da se bavi dešifrovanjem davno zaboravljenog pisma.

Šampolion je retko napuštao svoj skromni dom. Išao je u biblioteke u iznošenoj odeći, krišom i uglavnom izbegavao susrete kako njegova materijalna oskudica ne bi bila primećena. Međutim, jednog dana na ulici je sreo poznanika i bio primoran da stane i malo sa njim porazgovara. Iz ovog nametnutog i neželjenog razgovora, saznao je razočaravajuću i veoma potresnu vest, o tome da je izvesni Aleksandar Lenoar dešifrovao staroegipatsko pikrografsko pismo. Nikako se nije nadao da će neko da ga preduhitri u svom cilju koji je već poprimao opsesivni karakter, ali je ipak rešio da prouči brošuru. Otrčao je do prve knjižare i kupio Lenoarovo delo. Stigao je kući i u polutamnoj sobi sa strepnjom otvorio brošuru. Nakon sat vremena čitanja brošure, Šampolionova gazdarica kod koje je stanovao ušla je u sobu i našla ga kako se uvija po podu u grčevima. Šampolion se toliko smejao, da neko vreme nije mogao da dodje sebi. Kroz smeh je izustio da je brošura puna besmislica i gluposti koje su se zasnivale na nejasnim pretpostavkama. Pošto je shvatio da u Lenoarovom delu nema nikakve tačnosti i istine, odlučno je nastavo da korača ka ostvarenju svog dečačkog sna.

Od 1809. godine, kada je imao 19 godina, Šampolion je počeo da upada u probleme sa policijom, jer je otvoreno istupao protiv cara i njegove politike. U borbi rojalista i Napoleonovog garnizona veterana, stupio je u redove branilaca grada. Rojalisti su ga zbog toga optužili za izdaju države, pa potom, pod pretnjom giljotine, Šampolion beži iz grada. Do 1822. godine Šampolion se nije ozbiljno bavio dešifrovanjem staroegipatskog teksta sa “kamena iz Rozete”, već je svoje vreme ulagao u znanje koje je bilo neophodno da se prethodno stekne.

Kamen iz Rozete- u avgustu 1799. godine mali francuski odred pod komandom generala Bušara bio je zauzet fortifikacijskim radovima u utvrđenju Rašid, udaljenom nekoliko kilometara od arapskog mesta Rozete pored Nila. Jednog dana neki vojnik je iskopao iz zemlje veliku ploču od crnog poliranog bazalta, celu pokrivenu natpisima. Već prva ispitivanja izazivala su veliko uzbuđenje među francuskim egiptolozima. Ispostavilo se, naime, da je natpis bio dvojezičan i sastojao se od tri stupca. Prva dva stupca sadržala su tekst na egipatskom jeziku, tj.na starom hijeroglifskom pismu i novijem uprošćenom, demotičkom pismu, dok je treći stubac bio napisan na grčkom jeziku. Jedan general, helenista po struci, pročitao je s lakoćom tekst i zaključio da on sadrži podaničku poslanicu egipatskih sveštenika upućenu 196.godine pre naše ere faraonu Ptolomeju V Epifanu, povodom njegovog krunisanja.

Naučni svet pridao je veliki značaj “kamenu iz Rozete”. Jedan arheolog je izjavio da je ploča “vrednija od svih faraonovih dijamanata”. Njen značaj se sastojao u tome što su naučnici prvi put dobili egipatski tekst uporedo sa njegovim tačnim prevodom na grčki jezik. Dakle, upoređivanjem pojedinačnih reči i fonetskih znakova oba teksta. Bilo je moguće dešifrovati tajnu hijeroglifa. (Kosidovski Z., Kad je sunce bilo bog, 2002.)

U Šampolionovo vreme znalo se da je egipatsko pismo u svom razvoju prošlo kroz tri faze. U prvoj fazi Egipćani su koristili hijeroglife, koji su se sastojali iz nešto kompleksnijih znakova, za čije pisanje je bio potreban crtački dar i dosta uloženog truda i vremena. Zbog navedenih poteškoća, pismo je pretrpelo izmene koje su vodile ka uprošćavanju prvobitnog pisma i tada nastaje hijeratsko pismo, koje ujedno predstavlja drugu razvojnu fazu egipatskog pisma. U poslednjem periodu razvoja, nastalo je demotsko ili narodno pismo, koje je bilo zasnovano na crticama, lukovima i kružičima, veoma prosto i lako za pisanje, ali teško za tumačenje prvobitnih simbola.

Za hijeroglifsko pismo interesovali su se još antički pisci Herodot, Strabor, Diodor i Horapolon, koji su tvrdili da je to piktografsko, odnosno slikovno, pismo gde pojedinačni znaci označavaju celu reč. Da znaci ustvari predstavljaju slogove i slova - nije im palo na pamet. Istraživači XIX veka oslanjali su se na temelje koje su im preci nametnuli, pa je svaki pokušaj rešavanja ove zagonetke po tom konceptu bio bezuspešan. Uz dužno poštovanje prema izuzetnim antičkim piscima, Šampolion je rešio da promeni pristup.

Grčki natpis sa “kamena iz Rozete” sadržao je imena faraona Ptolomeja i Kleopatre. Prema tome ova ista imena trebalo bi da se nalaze u oba egipatska teksta. Ali, gde da se traže među stotinama zagonetnih grafičkih znakova? Na sreću, stvar je bila mnogo jednostavnija, nego što je to u prvi mah izgledalo. Još odavno se znalo da su Egipćani imena kraljeva stavljali u ovalne okvire, tj.kartuše. Zato Šampolion nije uopšte sumnjao da dve kartuše, koje se jasno izdvajaju u moru hijeroglifa, sadrže oba pomenuta kraljevska imena.

Upoređujući pojedinačne egipatske znakove sa odgovarajućim grčkim slovima, van svake sumnje je utvrdio da je njegova teza o fonetskoj strukturi hijeroglifa potpuno ispravna.(Kosidovski Z., Kad je sunce bilo bog, 2002.)

Nastavak sledi...

Parabeni? Ne, hvala.

Čuli smo različite teorije o svojstvima parabena. U prilog tome da su štetni, ide masovna odluka razvijenih zemalja da se povuku iz upotrebe, makar u preparatima koji imaju direktan kontakt sa potrošačima. Te iste zemlje zabranile su korišćenje parabena u kozmetici za decu do 3 godine, ali kako da se ostali potrošači i potrošači iz nerazvijenih i zemalja u razvoju zaštite od „fantoma“ iz kozmetičke industrije?

Najjednostavnije rečeno, parabeni su konzervansi, tj. supstance koje ne dozvoljavaju razvoj bakterija i gljivica i kada su uslovi za njihov nastanak i razvoj idealni (toplo i vlažno mesto). Zbog ovog korisnog svojstva i niske cene, našli su široku primenu u kozmetici i ishrani. Međutim, bezbednost njihovog korišćenja dovedena je u pitanje poslednjih godina.

Naime, dugogodišnjim izlaganjem kože ovim štetnim konzervansima, javljaju se velike i trajne promene u organizmu. Direktno nanošenje kozmetike sa prisustvom parabena može izazvati kod čoveka različite alergijske reakcije. Primeri su brojni, počev od pojave crvenila na koži, iritacija, osipa, otoka, dermatitisa i ostalih upalnih procesa.

Ono što možda najviše zabrinjava je činjenica da prilikom korišćenja parabena dolazi do hormonskog disbalansa u organizmu, što može biti u direktnoj vezi sa promenama kod neuroloških i reproduktivnih organa, imunološkog sistema, dok neki tvrde da se parabeni pojavljuju i u tkivima kancera. Ovako ozbiljna optužba nije opovrgnuta od strane vodećih stručnjaka iz ove oblasti. Štaviše, u tekstovima dr. Filipe Darbre (Philippa Darbre), profesorke onkologije i istraživača biomolekularne nauke na Reading Univrezitetu u Engleskoj, nailazimo na tvrdnje o uticaju antiperspiranata i dezodoransa sa parabenima, na pojavu kancera dojke kod žena.

Alternativni načini za konzerviranje preparata svakako postoje. To može biti čuvanje u specijalnoj sterilnoj ambalaži, vakuumirano, ili, pak, zamena sintetičkih konzervanasa prirodnim, organskim materijalima. Najpoznatiji prirodni konzervans, koji nema štetnih svojstava i adekvatan je za primenu u kozmetici je pčelinji vosak.

Zbog visokog sadržaja hranljivih materija, zaceljujućeg, antibakterijskog, baktericidnog i antiseptičkog svojstva, sve više se primenjuje u brojnim linijama za negu kože. Pored toga što ostavlja na koži zaštitni film duže vreme, vosak je i štiti od zagađujućih uticaja iz životne sredine i prirodan je preparat za zaštitu kože od sunca i vetra. Zbog zaceljujućeg svojstva koje poseduje, smatra se odličnim za zarastanje oštećene koze, a prisustvo vitamina A obezbeđuje normalan razvoj ćelija. Pčelinji vosak ne zatvara pore, čini kožu mekom, elastičnom i hidriranom, pa koža nakon tretmana istim izgleda mlađe, svežije, a samim tim i lepše.

Da biste izbegli unošenje toksičnih materija u svoj organizam, potrebno je da pažljivo pročitate sastav proizvoda i ukoliko tamo nema supstanci kao što su metil-paraben, etil-paraben, butil-paraben ili propil-paraben, na dobrom ste putu. Prizvođači prirodne i organske kozmetike našli su efikasnu alternativu parabenima, koristeći u svojoj proizvodnji samo materijale koje nam je priroda podarila. Možda bi ta činjenica, uz sve prethodne, mogla da Vam pomogne kada sledeći put budete birali Vaše omiljene kozmetičke proizvode.

(Не)Милосрдни анђео

Након сукоба у Албанији и непотписивања споразума у Рамбујеу, уследило је бомбардовање СР Југославије од стране НАТО Пакта 1999.године. НАТО је 24.марта у 20:45 започео ваздушне нападе на СР Југославију, који су трајали 78 дана, дакле до 10.јуна текуће године. Последице по људе и животну средину које је оставила НАТО агресија, не могу се тачно измерити, али постоје различите процене.

Према подацима Министарства иностраних послова изведено је око 35 000 напада, којима је на територију СР Југославије бачено око 22 000 t експлозива, а у томе је учествовало око 850 борбених авиона. Поред експлозива лансирано је минимум 152 контејнера са 35 450 касетних бомби, термовизуелних и графитних бомби, чија је употреба забрањена међународним конвенцијама.

На СР Југославију је бачено 13 000 t осиромашеног уранијума. Амерички званичници су признали 11 000 t овог нус-производа уранијума 235, који се користи као гориво у нуклеарним електранама. Око 31 000 пројектила са ориромашеним уранијумом погодило је територију СР Југославије, мада процене Војске Србије су да је та цифра скоро упола већа. На основу ових података простом логиком се може закључити да је количина радијације на гађаном простору јако велика.

Последице по људе

Последице дејства муниције са осиромашеним уранијумом, медицински гледано, деле се на акутне и хроничне. Уранијум путем крви путује кроз све органе и ткива, оштећујући ћелије плућа, костију, бубрега, простате, црева, мозга и може доћи до појаве канцера у тим органима.

Директне последице НАТО бомбардовања по здравље људи, уочене су већ наредне 2000. године.

· 1997.године на одељењу пнеумофизиологије косовскомитровачке болнице било је 2,6% оболелих од тумора плућа, а 2000.године тај проценат је порастао на 22%
· Према истом истраживању на урологији је било 1,6% оболелих од тумора, а само годину дана касније, након бомбардовања, десет пута више
· Код 50% тестираних грађана са југа Србије пронађене су промене на хромозомима

Последице по животну средину

Стручњаци су те 1999.године на узорку земљишта измерили зрачење од неколико стотина до чак 235 000 бекерела, што је око 1100 пута веће од доње дефинисане границе.

НАТО бомбардовање допринело је девастацији животне средине, што ће се вероватно осећати у годинама које су пред нама.

Као резултат бомбардовања рафинерија у Новом Саду и Панчеву и складишта горива у Неготину током агресије, Дунавом је пловила нафтна мрља дугачка 15 km и широка 400 m. Познато је да нафта на површини воде спречава доток кисеоника до живог света у њој, што има погубан ефекат по водени свет.

На Национални парк Фрушка Гора бачено је 300-500 разорних бомби и 2 контејнера касетних бомби. Укупно је регистровано 103 кратера. Највише су опустошене шуме китњака, граба и букове шуме са сребрном липом старости преко 100 година.

Директне штете са готово потпуним нестанком популација претрпело је 8 заштићених биљних врста, које се налазе на националној Црвеној листи флоре. На Црвеној листи налазе се угрожене врсте, које су заштићене према критеријумима Међународне уније за заштиту природе (ИУЦН).

Чињеница је да су авиони који су летели на висини од 10 до 15 километара, где се налази озонски омотач, допринели његовом оштећењу изнад Балкана. То је проблем са којим се суочава читава планета и глобалног је карактера.

Сви наведени конкретни примери иживљавања НАТО агресора над природом у оквиру граница СР Југославије, примери су и за кршење међународних уговора, које је наша земља ратификовала:

· Хашка конвенција - о забрани или ограничавању бомбардовања из ваздуха, коришћења хемијског оружја и дум-дум метака; о заштити културних добара у случају оружаног сукоба
· Женевска конвенција – о хуманитарним принципима по којима су земље потписнице обавезне да се понашају према непријатељским војницима и цивилима за време ратних сукоба
· Конвенција о заштити културне и природне баштине
· Бечка конвенција – о заштити озонског омотача
· Монтреалски протокол – о супстанцама које оштећују озонски омотач
· Конвенција о забрани употребе одређених убојних средстава

Како нисмо били у могућности да спречимо све што нас је снашло за време НАТО агресије, остаје нам само да покушамо да се носимо са последицама како морамо и можемо. За санирање деградиране животне средине биће потребно много година и много улагања. На првом месту су финансијска средства и воља надлежних да нешто ураде по том питању. А оно што је трајно и заувек изгубљено, можемо да споменемо чешће, макар у необавезним разговорима, јер 2000 недужних цивила и преко 1000 страдалих војника најмање толико заслужују.

Najveća ekološka katastrofa ikada

Bopal je grad u centralnom delu Indije. Prepoznatljiv je i pod nazivom "Grad jezera", zbog brojnih prirodnih i veštačkih jezera koji ga okružuju. Baš zbog tih jezera, dovoljne količine električne energije i jeftine radne snage, ovaj grad je izabran za smeštanje postrojenja fabrike za proizvodnju pesticida "Union Carbide India".

Nekoliko godina od početka rada ove fabrike dogodio se akcident, kada je ogromna količina vode iznenada prodrla u jedan od tri podzemna rezervoara. Tom prilikom oslobodio se veoma toksičan i smrtonosan gas metilizocijanat (MIC), pomešan sa fozgenom, takođe vrlo opasnim gasom. Oko 40 tona metilizocijanata poteklo je iz rezervoara, a već nakon 2 sata nezaustavljivo se širio gradom. Zadržavanju gasa u nižim slojevima, doprinela je temperaturna inverzija, pojava pri kojoj hladan, teži vazduh ostaje u prizemnim slojevima, a topao, lakši je iznad. U ovom slučaju teži vazduh je bio pun toksičnog gasa, što je svakako rezultiralo povećanjem broja žrtava.

Različita su nagađanja o broju stradalih, jer je dokumentacija siromašna, a i brojni su slučajevi sahranjivanja u masovnim grobnicama, kao i kremiranja. Neke od procena su da je taj dan, 3.12.1984. godine, umrlo 8.000 ljudi od direktnih posledica udisanja gasa, oko 50.000 ljudi je tražilo lekarsku pomoć. Rezultati autopsija ukazali su na gubitak crvene boje pluća, masivni edem, emfizem i hemoragiju pluća, cerebralni edem i anoksično oštećenje mozga. Da stanovnici Bopala nisu imali sreće tog dana, govori podatak da se nesreća dogodila u noći, u snu iz kog se mnogi više nisu probudili.