prostokopasulj

INSOMNIA

prostokopasulj — Sat, 22 Feb 2020 02:54:27 +0100

Obolela sam. Obolela od noći, od meseca. Od misli. Od same sebe. Prati me insomnija. Iz noći u noć iz mene se crpi sve više eneegije koju ne mogu da vratim. Jutra za mene postaju mamurna. Teturam i zaplićem pri treznosti sopstvenog uma. Izmorena i izmučena.

Šta se to u meni mesecom pokrene? Šta načini da sva voda iz mene izađe na površinu? Šta pokrene plimu?

Noćima prevrćem i listam svoj život u glavi ne bih li našla uzrok novonastalom problemu, ali čini mi se da tonem sve dublje. Da tražeći taj jedan, stvorim reku novih. I guše me, struje kroz mene prolaze i parališu. Kreiraju haos u mom umu i u nemoći da rešim svaki od problema, ludim.

Sama sa sobom. Sama od sebe.

A ti, ti si od mene napravio slabića. Napravio od mog ega mrvicu hleba na koju svako može da stane. Da je zgazi. Moju ličnost doveo do neprepoznatljivosti.

Odvratna sam. Bežim od ogledala. Ne mogu da gledam ovo loše lice, naborano suzama, izranjavano i iskrivljeno.

Ko je ova devojka? Kaži mi, da li je prepoznaješ?

Mislim o tebi. Sanjam o tebi. Moje misli vrte tvoj lik kroz sve oblike. Ne mogu da se usresrede na jedno. Jer si bio i loš i dobar. I veran i ne. I lep i ružan. Ali nikada, nikada, nisi bio muškarac. Džentlmen.Nikada mi nisi pridržao vrata. Zar je to toliko bilo teško?

I dalje se pitam šta nije bilo u redu sa mnom. Zašto ti jedna ja i sva moja ljubav nije bila dovoljna. A imala sam je. Za tebe sam otopila sva gvožđa i sklonila sve rešetke. Za tebe.

Za tebe sam se trudila da budem i drugarica i devojčica i žena. Da ti dam prostora. Da te nasmejem. Da naučim nešto o toj muzici koju toliko obožavaš.

To mi je i ostalo. Kvalitetna muzika i slike sa mora.

Volela bih da mogu da zaplačem. Da pustim neku od tih tvojih ploča da te jako zagrlim i da isplešemo i isplačemo dve tri pesme i da te pustim. Ali ovoga puta stvarno. Jer ne mogu više da živim u maloj sobi sećanja na tebe. U nadi da ćeš se setiri ta mi kažeš kako sam ti ipak%2

Ljudi promaje

prostokopasulj — Wed, 12 Dec 2018 23:10:30 +0100

Kukavica sam. Ali moje zvuke prigusim i sklanjam. Moja krila negujem i nosem param oblake i osvajam visine. A trunem. Krilom pokusavam pokriti razderotine, ubode i kontuzije, modrice i krv. Pesak i blato. I svaku tacku koju ljude vide kao ranjivost. Svaki deo koji je na zemlji. Ne leti, nije visoko, vec duboko zakopan u nekim mracnim hodnicima zemaljskih depresija.

Zasto je tesko? Ne bi li ranjivosti i praznine trebale zblizavati ljude? Dopunjavati. Davati zakrpu svemu tome sto je ostalo busno.

Tesko je pobeci od sebe. Onog dela kog nismo ni svesni. Zastitnickog instinkta, analgetika, koji pusta svoju dozu u blizini opasnosti. U blizini osoba. U blizini bola.

Zato se nekako nisam ni zblizavala sa ljudima. Pustim ih onoliko koliko ih nece oterati. Pardon, koliko mene nece oterati.

Nesvesno i tiho. Najnevinijim letom. Bezim. Jer tako je lakse. Sto bi jedna pametna osoba rekla, ti si promaja. Tu si, i nisi. Lelujas. Ali, blago tebi.

To smo ti mi ljudi promaje, podsvesni glumci i vecni cirkusanti. Predatori. Grabimo napred i lovimo plen. Opet, po visinama. Jer ih nikad necemo spustiti na zemlju. Nikad nece biti stvarno dokle.god smo gore.

Gore je iluzija. Gore je sve ono sto bismo zeleli da smo, ali nismo. Mi smo jedne male pticice. Zeljne slobode, ali i ruke. Topline. Zaklona. Da nas neko cuva i gore i dole. U nasim najvecim sanjarenjima i usponu, i onom donjem, prizemnijem delu.

Treba nam vetar. I parking. Treba nam neko ko ce znati.

I da nas veze, a i da pusti.

Ljudi promaje

prostokopasulj — Wed, 12 Dec 2018 22:45:52 +0100

Zasto je tesko? Ne bi li ranjivosti i praznine trebale zblizavati ljude? Dopunjavati. Davati zakrpu svemu tome sto je ostalo busno.

Tesko je pobeci od sebe. Onog dela kog nismo ni svesni. Zastitnickog instinkta, analgetika, koji pusta svoju dozu u blizini opasnosti. U blizini osoba. U blizini bola.

Zato se nekako nisam ni zblizavala sa ljudima. Pustim ih onoliko koliko ih nece oterati. Pardon, koliko mene nece oterati.

Nesvesno i tiho. Najnevinijim letom. Bezim. Jer tako je lakse. Sto bi jedna pametna osoba rekla, ti si promaja. Tu si, i nisi. Lelujas. Ali, blago tebi.

Treba nam vetar. I parking. Treba nam neko ko ce znati.

I da nas veze, a i da pusti.

Decak iz vode

prostokopasulj — Fri, 12 May 2017 13:25:00 +0200

Stajala sam blizu vode. Disala brzo i plitko. Paralisana tvojim prisustvom ostala sam da stojim. Nepomicno i uplaseno. Jedina misao koja mi je prolazila kroz glavu je koliko jako zelim da stojim. Da zaustavim ovaj momenat i da zivim u njemu neko vreme. U tvojoj auri, senci tvoje energije, makar i ovako, ne doticuci vodu.

Zasto i dalje ne mogu da te dotaknem? Proslo je toliko vremena od nase neke ere a ja i dalje ne mogu da definisem ni jednu emociju koju osecam. Ni jedan potez, ni jedan pogled, nista. Nikad nisam znala na cemu smo. Nikad nisam ni probala da saznam. Ucinio si da se osecam srecno i glupo, ali sigurno, ziveci u tvom narucju kao kraljica. Sinhronizovali smo energije i nacinili prasak, ciji se dim siri i dan danas. I svaki put kada naleti talas osetim drhtavicu. Nostalgiju. Osetim da bi trebalo da se vratim. A ne mogu, jer si ta vrata odavno zakljucao.

Ne volim te. Sta me to tebi uporno vraca? Blizina me previse ubija, zelim da se odmaknem. Zelim kraj. Neki zavrsetak sa posvetom i oslobadjanje iz ovog ropstva zamisljanja i vracanja unazad.

Gledam u vodu i vidim tvoj odraz, bistrije nego ikada, a onda pogled prenesem na tebe i izgubim se u mutnilu tvoje pojave. Nikada te necu razbistriti. A nece ni ova voda. Mozda mi je samo ona trebala. Da shvatim da nikada nece biti jasnije, drugacije, onako kao sto je bilo. Nikada neces biti definisan. Uvek cu se gusiti u smogu kad te vidim i to ce biti nesto sa cime cu nauciti da zivim.

Previše je tamno ovdje

prostokopasulj — Sun, 20 Nov 2016 22:14:17 +0100

Odakle početi kada sve krene nizbrdo? Kada se osjećate kao da se zidovi prostorije priblizavaju. Polako vas pritiskaju i lome sve u vama. Kako im umaći?
Pokušala sam da trčim kroz život. Hitro i spretno, ne osvrćući se i ne zapinjući. Kao puma. Neuhvatljiva. SVe je bilo isplanirano, znala sam gdje sam i koje su mi mogućnosti. Neforsirajući, živjela sam u svojoj spontanosti i uživala u hroničnom neredu i kreativnom haosu.
Niko mi nije rekao da će sve moje ambicije da zamjeni najveći ljudski neprijatelj, najgora boljka koja moze da obuzme osobu, strah.
Neobjašnjivi, neprijatan košmar koji me prati kao sjenka. Ubija svaku pozitivnu iskru koja naiđe. Guši me i lomi. Baca svoje čini na mene i ja kao bespomoćna,ranjena zvjer, padam.
I prije nego što sam se osvjestila postala sam robinja sopstvene nemoći. Vezana za dno. Dugo sam se trudila da ignorišem da nastavim sa životom vrijednog i dobrog studenta a još boljeg partimanijaka, klovna i alkoholičara. Znam, ne zvuči vrijedno ni malo. Ali vjerujte, jedina stvar koja me držala ovih par godina su ti izlasci, druženja i pijanke na kojima sam mogla da otvorim ventil i da puknem kao balon od onih jeftinih zvaka koje ti se raspuknu po faci. Taj ventil je zatvoren. Kao neko ko je veliki filantrop i humanista, počela sam da bježim od ljudi, da se krijem u intimi svoje sobe i čitam. Sve one stvari u kojima mogu da se izgubim. Da ne razmišljam. Da nemam više jedinu osobu na koju sam uvijek mogla da računam, sebe. Strah me. Da sam glupa. Debela i ružna. Bolesna. Luda. Sebična i agresivna. Bezosjećajna. Možda i jesam. Postala na putu.
Ne znam da li je to samo period. Nesnađenosti. Neke samoće. Uvek sam sanjala da nisam sama. A jesam, čitav život. Ali nikada se to nije projektovalo ovolikom prazninom. Nepopunjivom. Možda jer sam inače bježala u nauku, to mi je bar nekada išlo, nekada sam mogla danima da joj se posvetim, da ne spavam, samo čitam, crtam, istražujem. Sada nisam u stanju da učim duže od 20 minuta da ne pogledam u telefon je li me se neko sjetio i da li će možda nešto da se desi u mom životu. Da pokrene talas nekih emocija,

Jad fest

prostokopasulj — Sat, 14 May 2016 10:59:29 +0200

Pokušala sam da stojim. Čvrsto i uzemljeno. Stabilno. Trudila sam se da održim balans svog haotično uma. Pala sam. Pala na sve ono što mi fali. Pala na stranca. Kako neko tako novi može da pokrene nešto staro u nama? Nije to ni do osobe,to je do nas. Do onoga što je ostalo u nekoj staroj teksas jakni koju smo sklonili u podrum jer smo u njoj preživeli poraz. Presudu. Počinili greh. Zašto trčim za onim što nije moje. I što je dalje to više želim da ga jurim. Trčim. Uporno. Uvek. Ništa blisko ne utiče na mene tako kao nešto udaljeno. Zabranjeno. Nemoguće. Ne znam kako da otkloni tu svoju manu. Tu uređenu sklonost ka lošem. Ka čudnom. Nikada mi se nije sviđao niko staložen,miran. Normalan. U svima tražim neki okidač. Neku neuklopljenost. Jer sam možda i sama takva. Ne znam. Objasnite mi,evo... Teško je kad odrasteš. Ostaneš prepušten sebi i svojim odlukama. I svaka koju načiniš koristi i šteti samo tebi. A ja sam dete. Derište naučno da živi samo,ali se u mislima sakriva ispod majčine suknje. Jer niko ne sme da zna šta derište želi dok ga ono ne ostvari. Jer šta ako ne uspe da dobije to što je zacrtalo? E,onda padne u depresiju i poriče da je ikada htelo to nešto. Probudite me, jer ja više ne znam kako.

Sagorevam na vatri proslosti

prostokopasulj — Wed, 24 Feb 2016 23:57:59 +0100

Plakacu.Znam.Sama u nesposobnosti svog bića da iskaze ono sto oseća. Znam. Da će mi opet biti krivo što ostavljam nešto za sobom. Nekog. Tebe. Koji si tu i znam da ćeš biti. A ja ne mogu. Ne mogu da sastavim sebe sa emocijama. Sa željama. Ne znam kako da opišem neophodnost za toplotom drugog tela. Za nežnošću. A opet,sada,kada je sve to tu,daleko je. Kao da ne dopire do mene. Prazna sam. Ne mogu da krivim tebe. Ti si previše divan. Ti si neko ko se potrudio. Ko brine. Ko je tu. I radi sve što treba. Ali ovom telu fali tame. Fali nešto. Ne znam da li problem stvarno postoji ili ga izmišljam,ali ne osećam potpunost. Ima trenutaka kada bih da te grlim,kao na primer sada,ali ne znam da li je to samo fiziološka potreba za drugim bićem ili mi falis ti. Ne znam. Možda me strah emocija. Ili toga što ih nemam. Što nemam potrebu da te vidim. Što sam željna drugih ljudi. Umirem u vodi svoje izdaje. Psihičke. Jer i pored svega što primam,ne dajem. Sebična sam. Isključena. Rezervisana. Nisi zaslužio to. A valjda sam i ja za nešto drugo. Druge varijante što bi ljudi rekli. Godine idu,a moje emocije statiraju. Jednom su se sjebale i od tada se nepomično vrte oko onoga što je bilo. Traže utehu,ali bezuspešno. Treba im pokret. Život. Ali ti želiš da ležimo i ne krećemo se dok nas nešto ne natera. Ja ne mogu. Pokušala sam. Stvarno jesam. I dalje pokušavam. I gusi me to. Što ne mogu da se pomerim. Drag si mi. Teško je. Plakacu. Pardon,plačem.

Znakovi koji život znače

prostokopasulj — Sat, 13 Feb 2016 12:00:07 +0100

Volim da pisem. Nekada sam to i umela. Da u jednom dahu ispisem dve,tri strane. Da zivopisno i vedro pisem o trenucima o stvarima, o tebi. Uvek su moji tekstovi pominjali i završavali sa tobom. Sa nekim osećanjem ili sećanjem na neki nas momenat. Na,uz more sakrivena mesta,na kojima smo odrastali. Strah me. Sta ako je era pisanja završena nasom erom. Onoga dana kada sam shvatila da ti nikada neces biti sigurnost. Da nikada neces sazreti. Da nikada neces misliti na nekoga vise nego na sebe. I ja sam takva. Mozda me bas zato ta tvoja osobina i nervirala. Sebičnost. Nesposobnost da sebi uskratimo pažnju. Jadni smo bili,oboje. Ubijeni sopstvenim ponosom. I kako sada da volim. Kako da mi uopste bude stalo. I kada pomislim da jeste,da li cu moci da odrzim to? Da li sam vredna pažnje? nekada mislim da samo iskorištavam muškarce za dodire. Toplinu i nežnost koju ljudima koje volim ne mogu da pokažem. Jer sam kukavica. I uvek ću biti. Zato sam utehu našla u slovima. Beskrajno lepim znakovima mogla sam da izrazim sve. Da se sa njima upustim u igru,jer su sigurne. Pouzdane. Čuvaju me,dokle god ja čuvam sebe u njima. A upravo to sam prestala. Da se otvaram. Sebi. Bezeci od sećanja. Jer sve sto ostavim na papiru,ostaje isklesano negde u istoriji. I sa tim ću morati da se suočim. Nekada. Bežeći mesecima stigla sam tu. U provaliju sećanja i emocija. U nemogućnosti da se setim ičega sto mi je u poslednje vreme ubrzano puls. Jedino na sta bih mogla da se osvrnem je nesigurno. Kratko. Ali prepuštam se. Po prvi put u životu dopuštam da me talas nosi. Otvaram se i svoju dušu prepuštam muškarcu. I dalje sa dozom opreza,ali..

Pismo nekome nekada

prostokopasulj — Tue, 05 Jan 2016 02:26:05 +0100

Ako si se desio i tu si, ne idi. Znam da izgledam jako i hladno. Nisam. Navikla sam da glumim. Da budem bezobrazna i odvratna prema ljudima koji mi znače. Ili za koje postoji šansa da mi budu značajni u budućnosti. Ne budi daleko. Približi me sebi i ne puštaj. Jer me strah blizine. I bežaću dok me ne zaustaviš. Dok me ne obuzdaš. Navikla sam da se okrećem sebi. Da sama idem kroz život i rešavam. Znaj da nije do tebe. Nije ni do koga. Ali eto, navika. Imam čitav život ljude pored sebe, ali strah me slabosti. Strah me da priznam da nešto nije u redu. Da ne mogu sama. Strah me da imam emocije. Ne mogu to još da ti objasnim, jer ne mogu ni sama sebi. Ako ti pustim ruku, ščepaj je. Slomi me. Ovaj oklop koji je davno postavljen. Utkan u moje celo biće. Nisam navikla na muškarca pored sebe. Ali ili sam ih volela najviše na svetu ili nisam nikako. Ako te čuvam pored sebe, to je moj znak ljubavi. Ako te zovem iz čista mira i diram ti kosu. Ako mogu da zaspem pored tebe i ne budi me anksioznost. Ako te tražim i vidim u svima i svugde. I ako bih uradila sve kada god to tražio od mene. Volim. Možda ne uvek primetno, ali volim.

Samo da sam neko

prostokopasulj — Sat, 12 Dec 2015 00:09:02 +0100

Uvek fali malo. Fali nesto. Sitnica. Da predjem prag osrednjeg, ali ne. Ostajem u zoni zlatne sredine i onoga "može proći". Da li su neki ljudi osuđeni da budu neprimetni. Da žive u senci drugih i hodaju tiho trudeći se da se čuju. Ne mogu. Bespomoćni su u tom polju. Koliko god glas puštali, jauk je previše slab da bi se čuo. I tako plaču. Prolazeći. Hodajući. Bez nekog prevelikog značaja. Ali su uvek tu. I uvek ćete ih naći negde okolo. Ispred ili iza vas. Koliko je dovoljno lepo? Šta je dovoljno pametno? Dajte mi formulu, uzela bih bilo šta. Budim se i ležem u očaju proseka. U strahu neprimetnosti i tišine. Želim da mi neko kaže da sam posebna, za njega. Baš kao što to rade u filmovima. Možda to i jeste samo priča za film. A možda je i nemoguće za nas proseke. Mogu da se trudim da me se setis. Mogu. Nije mi problem. Ali znam da i pored sveg truda moje ime u budućnosti nećeš povezati sa mojim licem. Na tom mestu biće neka moja imenjakinja, dominantnija od mene. Ona poodmakla od sredine. Poodmakla od mene. Da li će se ikada iko potruditi da upadne u moje vidno polje. Da pokuša da ostavi neki trzaj na pomen svog imena? Ne, možda je suđeno da se samo ja trudim. Da samo ja pokušavam i pravim budalu od sebe. Da umrem pokušvajući da makar malo doprem do ljudi. Da ti zapnem za oko. Za dušu. Da me gledaš makar delom očaran kao što gledaš njih. Da me gledaš. Stvarno. I da vidim da sam ja i samo ja ta koju želiš da vidiš.