Nešto sasvim lično

Nešto sasvim lično http://charlie.blog.rs/blog/charlie charlie 2026-06-17T16:24:15Z Na početku... http://charlie.blog.rs/blog/charlie/generalna/2014/02/16/na-pocetku... <div style="text-align: justify">Skoro vidim lik ladno naveo kao profesiju: bloger. Ej bloger! To znači da on sedi minimum 8h za kompjuterom, pi&scaron;e tekstove i objavljuje ih. Sad da li su polularni ili nisu, bogtepitaj, ali on je bloger. I tako meni padne na pamet, &scaron;to ja ne bih napisala neki  tekstić, možda mi se prosreći pa postanem I ja bloger, pa evoluiram u senior bogera… Nikad se ne zna. Ali…. Imam dilemu. Pojma nemam o čemu bih pisala. I onda mi padne na pamet da zamislim psihijatra a ja kobajagi ležim na kauču i pričam. On ćuti, crtka ne&scaron;to  po onoj svojoj beležnici (tako je u američkim filmovima, kako bih drugačije znala, nemam ti ja vremena za psihijatre, ustvari, nije bas ni da nemam, nego me mrzi) a ja pričam… Krenem od mojih najranijih sećanja.</div><div> Najranija sećanja vezana su za moje strahove.  Bože čega se sve deca pla&scaron;e, pa to je čudo jedno. Užasno sam se pla&scaron;ila da pojedem ko&scaron;ticu iz nekog voća. Nekako mi bilo logično da ako iz te ko&scaron;tice izraste biljka, za&scaron;to ne bi izrasla iz mog  stomaka? U mom stomaku je mračno kao u zemlji… logično je da iz tog mraka na svetlost izadje neka biljčica i izraste. I tako sam ja sebe zami&scaron;ljala sa ogromnim drvetom koje je niklo iz mojih usta i to drvo pomorandže. Bogtepitaj &scaron;to, valjda &scaron;to me mama terala da jedem pomorandže a meni se ni&scaron;ta nisu svidjale, bile su mi kisele. I onda sam odvajala one ko&scaron;tice iz svakog režnja pomorandže. Čak sam i iz zrna groždja vadila ko&scaron;tice… nedaj bože da ne rodi iz mojih usta kakav čokot. Mrak… užas. U sobi u kojoj sam spavala moralo je da se vidi bar malčice, inače nema spavanja. Mama kad poludi, ugasi svetlo i prodere se: Spavaj, ne izmi&scaron;ljaj! To je onda izgledalo ovako: Ja ležim na krevetu, uvukla glavu medju ramena pokrivena do nosa, ne, ne, malo preko nosa, oči &scaron;irom otvorene (a i onako imam oči ko lubenice, onda možete misliti kako su blje&scaron;tale beonjače u mraku) i pratim… Obavezno se čuje krckanje parketa, &scaron;u&scaron;kanje, lupkanje… a kroz u&scaron;i čujem pulsiranje… I to traje i traje i traje dok me san ne obori.  A horror priče lokalnih baba, koje se uveče skupe pa pričaju deci, a mi ne trepćemo, slu&scaron;amo ih ko omadjijani. Te vile igrale kolo, pa nekog tamo kom&scaron;iju uvukle u kolo, ujutru ga na&scaron;li svog izgrebanog i izguljenog (a on se garantovano negde po&scaron;teno naljoskao, pa je usput &scaron;esnaest puta pao) , te tamo neka baba je ve&scaron;tica dolazi u san i davi, a kad dodje priča do vampira, e tu je kulminacija. Ja ne verujem ni u kakve magije, sudbine, sreću, nesreću i tako to… ali &scaron;to se pla&scaron;im i danas kad treba da prodjem kroz mračnu ulicu, ili deo dvori&scaron;ta koji nije osvetljen, ne smem nikom ni da kažem, misliće da nisam sva svoja, ali to je korak ko oni takmičari u brzom hodanju, dakle ne trčim, ali hodam brže nego &scaron;to  Jusein Bolt trči. 100 metara za manje od 10 sekundi. I nikako mi nije bilo jasno, za&scaron;to ja osećam, samo kad sebe dodirnem, za&scaron;to ne osećam kad neko dodirne moju mamu ili tatu ili drugaricu. Stalno sam se pitala: Za&scaron;to ba&scaron; ja? Dodu&scaron;e i dan danas se pitam odkud ja u ovom telu?  I onda psihijatar kaže da je vreme za dana&scaron;nju seansu isteklo a ja tek počela… Ali nema veze, sledeći put… </div> Generalna 2014-02-16T22:03:08Z charlie Čestitamo http://charlie.blog.rs/blog/charlie/generalna/2014/02/16/cestitamo2 Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem. Generalna 2014-02-16T21:57:54Z charlie