Jezik, prevođenje i još koješta

Zašto večeras nismo dospeli na trending?

, 22 2014 03:05:07 +0200

Ja sam večeras tvitovala, retvitovala, kao i mnogi drugi, uz obavezno #Poplave2014 #BosniaFloods #CroatiaFloods #SerbiaFloods #Balkanfloods, ali trenda niotkuda. Nisam neki "uticajni tviteraš", niti sam isti do ovih poplava naročito koristila, ali sam se nadala da će tragedija koja je zadesila Balkan dobiti dovoljnu vidljivost. To se, očigledno, nije desilo.

Od tada, okopavam unaokolo tražeći odgovore, pa sam došla do sledećeg:

1. Što više ljudi tvituje sa određenim haš-tagom (tarabicom iliti #), veće su šanse da ta # fraza udje u Trending. (Činjenica: večeras je mali broj nas tvitovao k'o sumanut šta god stigne)

2. Na to da li će nešto ući u Trending utiče i kvalitet tvitova. (Činjenica: mnogi od nas su išli na kvantitet, ja na prvom mestu)

3. Stalni tempo korišćenja određenog # (Činjenica: mi smo zakazali termin od 22 do 00 i tvitovali do besvesti)

4. Bilo bi dobro da odaberemo manji broj # za svaku poruku. Ja sam na prvom mestu želela da obuhvatim sve pogođene zemlje, pa sam ubacila sve od reda, ali bi verovatno veći uspeh bio da smo odabrali samo jedan. Kad ovo objavim, idem da pravim anketu za izbor # koji će biti dovoljno reprezentativan za čitav region. Cilj je da čitav svet vidi, pa je poželjno da se tvituje na engleskom.

5. Komentari mogu biti od pomoći - ali isto kao i originalni tvitovi, tj. da budu smisleni.

DakleM, strategija:

Da skupimo barem stotinak uticajnih tviteraša sa dovoljno sledbenika, da plasiraju osnovne tvitove. (ako eng škripi, tu sam - nisam baš za lopatu, ali mi tastatura leži)
Da mi, obična raja, pratimo odabrani #, da retvitujemo i fejvorujemo.
Da se tempo tvitovanja drži konstantnim barem 48 h (dajte, znam da mnogi menjaju noć za dan, nemo' sad da se vadite).
Da odaberemo jedan # koji ćemo podići na trending, pa posle možemo i druge.
Da guramo sve ovo dok ne stigne dovoljno # na trending da se u globalnoj internet zajednici stvori svest o ozbiljnosti problema na Balkanu.
Da oni koji objavljuju dostignuća i potrebe po pojedinim lokacijama (nasipi, prihvatilišta, itd) iste objave uz odabrani # i na engleskom (opet, ja sam tu da pomognem, a nadam se da će se pridružiti i drugi prevodioci).

Idemo :)

Tekst na tufnice - od koga izlaze ospice

, 12 2014 02:58:29 +0100

Čitajući mnoge sadržaje (štampane ili elektronske, nezvanične, ali i zvanične), dobijam ospice od gomile znakova interpunkcije koji jednostavno ne pripadaju jedni uz druge. Naravno, neformalne postove na društvenim mrežama, sms i privatnu elektronsku i štampanu prepisku neću ni taći, ovde govorimo o formalnim tekstovima: naučnim radovima, LinkedIn profilima, elektronskim magazinima, sajtovima institucija i preduzeća...

Pravilo je toliko jednostavno da će ga svako upamtiti, bez mnogo muke: dva znaka interpunkcije ne idu jedan uz drugi! Osim u slučaju "tri tačke" (mada je bolje napisati itd) ili više upitnika/uzvičnika - što generalno ne bi trebalo da se nađe u zvaničnim tekstovima!

Uobičajene greške koje se mogu videti u javnosi su:

Firma d.o.o., preduzeće za... (u ovom slučaju je poslednja tačka u skraćenici d.o.o. suvišna, jer nakon nje ide zarez)
Taj-i-taj događaj (15.- 17.03.) - dupla greška: 15 ima tačku viška jer je ispred crtice, kao i 03, jer posle oznake meseca ide zagrada.
Ovo je nešto (nešto, nešto drugo, nešto treće, ...) ili (nešto, nešto drugo, nešto treće, itd.) - opet, dva interpunkcijska znaka zajedno - tačka ili tri tačke pre zagrade: ne ide!

Jedan mali izuzetak predstavljaju navodnici, koji se mogu kombinovati "rame uz rame" sa drugim znakovima interpunkcije. Recimo:

Govornik je izlagao svoje stručno mišljenje (iako je stalno govorio "Paaa...").
Nije bilo načina da se reši ovaj problem, iako je većina autora prihvatila sledeću tezu: "Ovaj problem ima rešenje, ali ga današnja nauka još uvek ne spoznaje."

Tačka na kraju rečenice je takođe izuzetak koji potvrđuje pravilo za većinu interpunkcijskih znakova. Naravno, zarez i tačka se jednostavno ne druže, ali citat koji je deo rečenice (ili bilo koji iskaz pod navodnicima koji stoji na kraju rečenice), objašnjenje u zagradama i slično dozvoljavaju da zagrada "sa spoljne strane" dodirne tačku (ili, kao u ovoj rečenici, zarez ili crticu) - ali nikako sa unutrašnje.

Navodnici su u istoj kategoriji kao zagrade, pa iza njih može doći tačka, ali unutar njih joj je mesto samo ako je u pitanju kraj rečenice ili često citata.

I jedna mala zanimljivost... Originalna verzija prethodno pomenute fraze na latinskom glasi "izuzetak koji proverava pravilo" - dakle, svaki izuzetak je tu da potvrdi ili proveri pravilo.

DA:

"Nemam vremena", reče Ana dok je gledala u rokovnik.
Ana je gledala u rokovnik i rekla "nemam vremena za to".
Otišli smo u šetnju (iako nismo planirali), a usput smo kupili i nove patike za Maju.
Otišli smo u šetnju i usput kupili nove patike za Maju (iako nismo planirali).

NE:

Maja puni 6 godina (vrata su otvorena čitav dan 15.03.)
Ana voli razne slatkiše (čokoladu, napolitanke, itd.)
Gledala sam nekoliko filmova na Festu ove godine (ovaj, onaj, onaj treći...)

Mnogi "gramatički nacisti" će zameriti i na previše ili premalo tačaka koje menjaju "itd." u neformalnim komunikacijama. Ipak, ako pišete formalno - pišite pravilno!

Pa...

, 09 2014 22:26:25 +0100

Kad god čujem rečenicu koja počinje izuzetno produženim "Pa", stičem utisak da govornik krade malo vremena, ne bi li smislio šta da kaže. Ovo se veoma često dešava kod odgovora na teška ili neprijatna pitanja, a naročito na ona koja govornik nije očekivao i nema spreman odgovor. Naravno, pod pojmom govornika ne podrazumevam ovde samo nekoga ko stoji za govornicom odnosno drži prezentaciju, već uopšteno, na svakoga ko govori - a najčešće odgovara na pitanja.

Najgore situacije u kojima možete početi rečenicu na ovaj nesrećan način su ispiti, razgovori za posao i poslovni pregovori, a uz to i događaji kao što su intervjui, izjave za štampu i obraćanja većim grupama, u kojima može biti više antagonistički nastrojenih. Dobra priprema rešava pola posla, ali ako uprkos činjenici da možete da odgovorite na pitanje "k'o iz topa" počnete produženim "pa", ostavljate sasvim suprotan utisak.

Ima ona naša "Kad si sam, jedi kao da si pred kraljem..." - i to je najbolji savet koji možete naći u vezi sa "skidanjem sa poštapalica". Ako u svakodnevnom govoru "jedete prstima i srčete supu", tj. ako koristite poštapalice - velike su šanse da vam u toj meri uđu pod kožu da više ni ne budete svesni kada ste ih upotrebili. Imala sam priliku da slušam veoma dobro pripremljene (od)govore, koji su na žalost bili nafilovani ovom i drugim poštapalicama do te mere da je govornik bivao zapamćen kao "ona(j) što viče pa", bez obzira na zanimljivost prezentacije i značaj teme za konkretan događaj.

Urbana legenda kaže da je 80-tih godina prošlog veka naša operska trupa išla na gostovanje negde u Evropu (beše Italija, čini mi se) i da su vreme tokom vožnje prekraćivali pevanjem "bezobrazne verzije" komada koji su izvodili. Međutim, kada su izašli na scenu, prvi sopran je, zahvaljujući "programiranju" tokom puta, zapevala internu verziju, pa je tenor spasao stvar blagom improvizacijom. Vodite računa kako programirate svoj način izražavanja!

Ako na svako pitanje profesora na ispitu započnete odgovor na ovaj način, ostavljate utisak da kopate po neistraženim dubinama svoje svesti u potrazi za odgovorom (a možda i da čekate da vam kolega preko bubice došapne odgovor). Trema, kao verni saputnik i šaptač mnogih studenata, ume da umeša prste, ali će vešt ispitivač umeti da razlikuje tremu od neznanja.

U slučaju razgovora za posao, deluje kao da ne znate šta vas potencijalni poslodavac pita, tako da svako "pa" smanjuje šansu da budete pozvani na sledeću turu razgovora, testiranja, a konačno i da počnete da radite - po prvi put ili za novog poslodavca, krajnje nebitno. Opet, vešt ispitivač može da prepozna razliku između treme i neznanja, ali u ovom slučaju i trema može uticati na konačnu ocenu. Ako konkurišete za radno mesto na kome ćete imati redovan kontakt sa klijentima, tremi mesta nema.

U poslovnim pregovorima, ovakav početak rečenice može biti poguban. Vreme je novac, a ako svom potencijalnom partneru kradete oba rečima koje ne sadrže informacije, šanse da se saradnja ostvari padaju brže nego što možete da izgovorite ovu rečcu u pola glasa. Neki potencijalni partneri mogu da pomisle čak i da pokušavate da ih prevarite, da nemate znanja i sposobnosti koje reklamirate i još ko zna šta. U svakom slučaju, nećete ostaviti pozitivan utisak.

Ako odgovarate na pitanja novinara ili učesnika na događaju tokom koga držite prezentaciju, već drugo "Pa..." vam može osigurati da to bude poslednja prezentacija koju ćete održati do kraja karijere. Novinari će vas okarakterisati kao nesigurnog sagovornika, a u slučaju da sa njima razgovarate u bilo kakvoj političkoj konotaciji, dobre su šanse da novinar, publika i šira javnost pomisle da nešto krijete.

Ipak, veštim korišćenjem se ova poštapalica može pretvoriti u suvo zlato - ako je koristite za odgovore na pitanja kojima neko od vas traži (veliku) uslugu ili odstupanje od nečega što je vama lično veoma bitno. Ljudi često traže usluge, a da nisu ni svesni njihovog značaja (i koliko onaj od koga ih traže mora da uloži u to). Korišćenjem ove poštapalice naglašavate da vam treba vremena da o tome razmislite - što je u ovom slučaju dobro. Ako u čitavu predstavu ubacite i malo govora tela (pogled uperen u daljinu, poželjno kroz prazan zid), mudro korišćenje inače nepoželjne reči može doneti poželjne rezultate. U pojedinim slučajevima se može desiti i da sagovornik umanji svoj zahtev i time vam olakša da ga prihvatite.

Ako govorite sa svojim detetom, mlađim članom porodice ili nekim ko je u bilo kom drugom smislu podređen vašoj volji (trajno ili u tom trenutku), možete povećati značaj vašeg pozitivnog odgovora, a zatim i pregovarati o posebnim uslovima, smanjenju zahteva ili o tome šta očekujete za uzvrat. Dodatni začini koje u ovakvoj situaciji možete dodati su "ne znam baš", "nisam siguran/na", "ne mogu to na prvu loptu da ti/vam odgovorim". Svim navedenim konstrukcijama naglašavate da vam treba više informacija i ostavljate prostor sagovorniku da umanji zahteve ili da vam ponudi nešto za uzvrat.

Treba biti oprezan i u ovom slučaju: većina ljudi ovakav odgovor na pitanje tumači kao "odloženo da" - ako ste sigurni da ne želite da pristanete na date uslove, čak ni uz sve moguće izmene i eventualne bonuse, jednostavno recite "ne". Znam, znam - jedan od predmeta (barem izbornih) već u srednjim školama bi trebalo da bude "Kako reći ne", ali vaše "Pa" se najčešće tumači kao "Hoću, ali neću da priznam".

Da zaključimo: poštapalice (o kojima će u narednim člancima biti još reči) nisu mač sa dve oštrice, već šesnaestoperi buzdovan, kod kojeg samo jedna oštrica udara kako želite - pod uslovom da znate kako da ga upotrebite.

Jel se kaže jer ili jel?

, 05 2014 20:40:39 +0100

Najjednostavniji odgovor je da su oba pravilna - u odgovarajućem kontekstu.

Jel je upitna rečca, koja se u svakodnevnom govoru koristi umesto poduže verzije "Da li je". Jer je, sa druge strane, potvrdnog karaktera, uz značenje "Zato što je".

Prvo intuitivno pravilo koje možete koristiti da odaberete L odnosno R je znak na kraju rečenice: ako je rečenica upitna, pa makar i samo u svom zaključku ("Dobar film, jel da?" - mada ovo nije baš pravilno, ali je veoma uvreženo u svakodnevnom govoru) koristi se jel, a ako je potvrdna, odrična ili bilo koje druge zaključne forme (najčešće uz objašnjenje, npr. "Idem kući jer sam umoran."), upotrebićemo jer.

I u prethodnom pasusu je previše gramatičke "priče", pa da svedemo sve na čist zdrav razum i sluh. Uostalom, jezici su postojali mnogo pre ustanovljavanja i redovnog učenja gramatike - a ljudi su se sasvim dobro razumeli, baš na osnovu zdravog razuma i sluha. Možda ne sa zemljacima iz udaljenih krajeva, ali u neposrednom okruženju svakako (što danas može ali i ne mora biti slučaj).

Odradite malu jezičku vežbicu: pokušajte da izgovorite obe rečce kao da se čudite nečemu što ste upravo čuli: "Jeeeeeel?" i "Jeeeeeer?" Šta vam više zvuči kao zapanjen usklik, a šta kao najava velikog razloga, zaključka, otkrovenja? Logično je, zar ne? Da ne kažem: jel da?

Srpski je veoma gladak i "pevljiv" jezik i ubacivanjem "tvrdih" suglasnika (kao što je u ovom slučaju R) na mesto njihovih "mekših" kolega jezik se lišava svoje prirodne melodičnosti. Ako u dogledno vreme budete imali malo mentalnog lera, razmislite o tome koliko reči u srpskom jeziku koje označavaju negativne predmete, događaje, osećanja imaju u sebi ovih tvrdih suglasnika, a nasuprot tome koliko pozitivnih reči ima malo ovakvih glasova. Uostalom, zašto je govor male dece toliko simpatičan? :)

Pismeni...

, 03 2014 02:41:01 +0100

Ako pogledamo samu reč (koja bi inače trebalo da glasi "pismen" u jednini), u pitanju je pridev, koji označava kvalitativnu osobinu pismenosti (najčešće čisto jezičku, ali i informatičku, računarsku, itd) određene osobe, privrednog subjekta ili institucije.

Na žalost, u srpskom jeziku je već godinama usvojen pridev "pismeni", koji označava nešto što se obavlja, dostavlja, objavljuje ili šta već - napisano, "crno na belo", a u poslednje vreme i u elektronskom formatu. Tako studenti na fakultetima polažu pismene ispite, podnosioci zahteva dostavljaju pismene žalbe na rešenja u ostavljenom roku, a tenderski pozivi se objavljuju u pismenom obliku u odgovarajućim javnim ili elektronskim glasilima.

Bilo bi lepo da svi ispiti, žalbe, pozivi i mnogi drugi objavljeni ili traženi dokumenti budu pismeni. Ipak, ovaj pridev se ne koristi da ukaže na zahtevanu pismenost (nasuprot koje stoji nepismenost ili totalno odbacivanje gramatike i pravopisa), već na puki format izrade ili dostavljanja onoga na šta se odnosi. Za taj čuveni format u srpskom jeziku već postoji reč: pisani.

Fakulteti, kao jedno od poslednjih uporišta nauke, kulture i uopšte pismenosti bi trebalo da budu u prvim borbenim redovima kada se brani jezik. Međutim, mali pogled na sajtove i oglasne table ovih i svih ostalih institucija visokog obrazovanja otkriva da sama oznaka načina polaganja ispita ili njegovog dela nije ni najmanje pismena. Dok sam radila na fakultetu, mnogi su me "čudno gledali" kada bih pominjala "pisani deo ispita". Neki drugi su, sa svoje strane, usvojili zaboravljeno pravilo i nastavili da ga koriste do dana današnjeg - manje ili više stidljivo, u zavisnosti od publike.

Brojna obaveštenja u prijemnim kancelarijama državnih institucija sadrže baš tu napomenu "pismeni", kao i određeni zakoni i propisi. Isto važi i za gomilu uslova saradnje (kupovine, prodaje, pružanja usluga) koje na svojim sajtovima objavljuju privredni subjekti - recimo da nezadovoljan kupac mora priložiti pismeni zahtev za vraćanje novca u garantnom roku za proizvod pod reklamacijom.

Da se razumemo, ne pokušavam da glumim "gramatičkog nacistu", niti očekujem da uz kaficu ili pivce (po volji, želji i nahođenju) svi govore kao pred Nobelovom komisijom - ne daj Bože! I sama često koristim "oću" u govoru, ili "nmg" u elektronskoj komunikaciji. Ipak, od onih koji kreiraju svakodnevni jezik očekujem barem da ga ne kreATUriraju. Student koji polaže pismene ispite će sutra, kada se zaposli u državnoj upravi, izdavati pismene opomene/potvrde/rešenja, a njegov kolega će tražiti pismeno obrazloženje za raskid ugovora sa preduzećem u kome radi pre njegovog isteka.

U stvari, učenici osnovnih i srednjih škola 4 puta godišnje rade pismeni iz srpskog jezika i matematike. I onda nastavnici/profesori, koji nepismeno, pardon, napismeno (arhaični oblik, mada i dalje pravilan) daju teme odnosno zadatke za pismeni, posredno oduzimaju đacima mobilne telefone i pristup internetu kada im saseku ocene zbog manjih ili jednakih jezičkih zločina u odnosu na ovaj ovde.

Ipak, najviše zameram onima koji pokušavaju da sebe predstave kao stručnjake za jezik - fakultetima, prevodilačkim agencijama, kopirajterima, a koji i dalje pate od ovih "decijih bolesti", kojih se ni u svojoj profesionalnoj karijeri nisu rešili, bez obzira na činjenicu da im iste sakate kredibilitet - makar kod onih koji su pismeni... U jezičkom smislu, ne u javnom smislu...

Ili ja jednostavno preterujem i trebalo bi pustiti da svi pišu i govore kako im je volja, pa ako uspemo da se razumemo - odlicno, u suprotnom - nikom ništa?