TROTINETOM PREKO PROŠLOSTI 1

Pijem kafu i pušim cigaru, dok razmišljam o sinoćnjem postu, možda zvuči kao kliše ili neki loš uvod za sastav iz srpskog, ali tako je. Vi koji ste pročitali, a znam da vas je malo jer mi je bio prvi, složićete se da sam bila malo patetična. Okej, malo više. Ne volim da delim lične stvari koje su mi se desile ali je zapravo istina da ne želim ponovo da proživljavam to. Ali ljudi moraju da budu sposobni da pričaju o stvarima kroz koje su prošli, ili u mom slučaju da napišu. Patnja. Dobar je osećaj kad se oslobodiš i pregaziš prošlost trotinetom.

Bila sam u vezi sa jednim dečkom, tačnije sportistom, smatram da su oni posebna kategorija. Kao i svaki sportista želeo je ugovor u instranstvu, a nekim čudom sve što je on želeo uvek je i dobio, kao i mene. Pre tog ugovora bili smo oko šest meseci zajedno, od kojih su tri meseca bila zajedničkog života u Beogradu. Do tada, ta veza je bila kao iz snova. Živela sam san svake devojke, dobijajući njegove medalje, pehare na utakmicama, poklone kao i svu njegovu pažnju. Za mene je on tada bio idealan dečko, dobrih proporcija, iako sada shvatam da je imao glavu kao bratz lutka, stopalo poput bigfoota i seljački akcenat. Ako se pitate što blatim po bivšem jer samim tim blatim i po sebi, morate da shvatite da dok je čovek zaljubljen ne vidi mane i idealizuje stvari, a i sem toga ako vas pažnja bude držala do kraja priče, shvatićete da je svaku reč i zaslužio.

Sa obzirom da je ljubav bila ogromna, sledila je i odluka istih razmera. Šta uraditi, kad vam se dečko seli u drugu državu, a ne možete da zamislite život bez njega? Odlučila sam da podjem sa njim, i da za sobom ostavim sve. Porodicu, prijatelje, poslednju godinu gimnazije kao i ono što ona nosi sa sobom. Ne brinite se, završila sa školu na blef, provodeći koji vikend u Beogradu. Ništa mi tad nije bilo bitno, sem njega, moja prva i velika greška. Da ste osetili tu ljubav, možda bi i razumeli tu moju odluku, jer znam da je ja sad, kad ne osećam više nista, ne razumem. Kajem se što sam tako odlučila, ali isto tako znam da bih se kajala da da nisam pošle, mučeći se onim šta bi bilo kad bi bilo.

Kad smo došli u tu stranu zemlju sve je bilo savršeno, luksuzan stan, neograničena količina novca, večere sa devojkama sportista, znam da vam ovo sad zvuči kao ispovest jedne beogradske sponzoruše, ali uveravam vas, ja to nisam. Odrasla sam u centru Beograda, ne oskudevajući ni u čemu. Kao što ljudi kažu, ništa nije savršeno čak iako se na prvi pogled čini tako. Ubrzo su usledile povrede, nezadovoljstvo igranjem, kašnjenje plate, itd. Sa obzirom da je bio osudjen samo na mene, kao i ja na njega, jer uveravam vas nije lako sam se snaći u stranoj zemlji izolovan od svega poznatog, usledile su svadje.Njegovo nezadovoljstvo je počelo da raste i utiče na mene. Iako sam se trudila da mu budem sve, u jednom trenutku sam bila urbana devojka iz centra grada a već u drugom domaćica iz sveta, jer to je ono što se očekuje od zajedničkog života, njemu nista nije bilo dovoljno. Počela su prebacivanja na moj račun poput ''Nisi bogom dana, što si pošla sa mnom, svaka bi devojka uradila isto, i svaka bi došla da je pozovem'' itd. Opravdavala sam ga, jer sam ga volela, ali zapravo opravdanja nije bilo, jer sam se ja odrekla svega, a ne on. Počeo je da se dopisuje sa drugim devojkama, govoreći da sam ja psihopata što mi to smeta, a ja sam se trudila da se popravim, ubedjena da je greška u meni, ljubav menja ljude. Pa je tako od mene, jedne sigurne i ambiciozne devojke napravila devojku koja se prilagodjava svemu, postala sam njegova senka. Nadala sam se, da su to samo periodi prilagodjavanja novoj sredini, bila sam uz njega sto posto, dala mu sve, ali se ispostavilo da to nisu bili periodi i da sam ja ispala jako glupa. Ne mogu da kažem da nije bilo lepih stvari, i da je taj period potpuno crn, jer nije. Te lepe stvari su bile konac koji me je držao za njega i nada da ćemo se vratiti na staro. Nikad nismo, a saznaćete zašto, ako nastavite da me čitate.

UVOD U ISPOVEST

Ja zapravo ni ne znam šta radim ovde, niti kako sve ovo funkcioniše, ali imam potrebu da ispričam jednu istinitu pricu o ljubavi, zapravo više njih. Iskrena da budem, nisam više ni sigruna da li verujem u ljubav, posebno obostranu ali nisam još uvek spremna da odustanem od nje, ipak imam samo dvadeset. Ono sto mi svakako ne ide u korist jesu velika razočaranja koja sam doživela u prethodnih par godina, i znam da vam sad prolazi kroz glavu ''Sta lupa ova, pa ima samo 20?!'', verovatno bih i ja tako reagovala da zapravo nisam neke stvari osetila na svojoj koži, kad kažem koži mislim bukvalno. Kad sam rekla da me samo činjenica da imam dvadeset drži podalje od odustajanja od ljubavi, nisam bila sasvim iskrena. Imam sjajnog dečka već pet meseci i jako lepu vezu, što vas pretpostavljam sad zbunjuje jos više. Kako je moguće da razmišljam o samom postojanju ljubavi kad trenutno živim jednu?! To me vraća na ona razočaranja o kojima sam pisala na početku ovog članka, bila su toliko velika i uticajna da su za sobom ostavila strah, bol i nepoverenje. Ostavila su tako jak trag nesigurnosti da jednu sasvim čistu i iskrenu vezu ne mogu da doživim na pravi način, konstantno živeći u strahu od novog povređivanja.

SVE STRANE LJUBAVI

TROTINETOM PREKO PROŠLOSTI 1

UVOD U ISPOVEST