Jo Ann Lannevile - galerija Grafički kolektiv - 03-15.03.2014.

ivanovicka — Thu, 13 Mar 2014 23:42:31 +0100

Prva polovina marta 2014. u Galeriji Grafički kolektiv, Gospođa Žo An Lanvil – kanadski grafičar. Naziv izložbe je Priroda univerzuma.

Baš je prijalo! Jaka linija, svedeni tonalitet (mada pretežno siv), čista kompozicija i očigledna misao – onaj osećaj kad idete od jednog do drugog dela, i potpuno vam je jasno o čemu se radi, mada vam mozak ne šalje informaciju daje iz prve prepoznao oblik več poznatog predmeta. Da ne bude zabune, vidimo i ljude, i drveće, i vetar, ali apstrahovani oblici ipak dominiraju nad očiglednim.

Navodno je izložba posvećena ljudskoj destrukciji životne okoline. Lepo je videti nečija osećanja upravljena u tom smeru, Weltschmerz bi se moglo reći...

Izgleda da otud dolazi One reči koje nisu izgovorili.

Oblik ulazi u format zdesna. Ono što Žo An želi da nam opiše je toliko veliko, da jedva jedan njegov deo staje u taj okvir formata. Čačnulo me je, bilo je to neko sitno, ali efektno osećanje, kao kad se gotovo sudarite sa neznancem na sred ulice, pa ste u isto vreme kratko uplašeni, zbunjeni, izvinjavate se i u sebi opsujete... Rekoh mužu: “Vidi ovog opasnog, kako bljuje!“, a on će: „Zove se Reči koje nisu izgovorili.“ I bi mi jasno.

Naravno da je čudovište toliko veliko, čak toliko, da je samo nečija mašta uspela da ga smanji makar toliko da može da stane u „kadar“. Svuda je oko nas, toliko da nas je potisnulo, u formatu nema mesta ni za šta drugo; a i to malo mesta što je ostalo, potpuno je podleglo velikom sivom. Iste sive, isprane boje, prazno, monotono, bledo.

A čudovište tu ne staje. Svojom moćnom, crnom linijom pokazuje nam koliko je čvrsto, koliko je njegova koža debela i izdržljiva, ubeđuje nas da ga nije tako lako pobediti. Neprirodno izduženi zubi pokazuju svojim ritmičnim rasporedom koliko samopozdanja imaju u svoje postojanje, u svoju funkciju i misiju.

A između gornjih i donjih čeljusti, sve ono što nije izgovoreno. Za razliku od zuba koje možemo prebrojati koliko su jasno i oštro predstavljeni, te neizgovorene reči ne možemo. Čak ne možemo ni da naslutimo šta su one: gomila sitnih, isprepletenih linija, različite debljine i dužine, nabacane jedna preko druge, uvijaju se međusobno, sudaraju jedna sa drugom. Debele i tanke, kratke i duge, više ili manje zakrivljene – samo im je jedno zajedničko: pobeći iz tih užasnih usta.

I među tim isprepletenim haotičnim linijama i flekama, kružići. Čiste forme, plošne boje, savršen, kompletan oblik svakog od njih. Nažalost, upletene u haos, sa malom šansom da ispadnu i odu svojim putem, one pripadaju tom haosu. Ipak, one svojim oblikom odskaču od svoje neposredne okoline – da, treba da obratimo pažnju na njih, one nas zovu da to uradimo.

Zapravo, najveće zagađenje smo mi sami, jedni drugima. Sve ono što ne možemo jedno drugom da kažemo, a kad bismo rekli, otkrili bismo čudovišta koja uijaju boje oko sebe, i iz nas bi izleteo haos misli i osećanja; u tom haosu postoji tek nekoliko značajnih pozitivnih i negativnih zaokruženih misli, ali ne postoji velika verovatnoća da se one pojave na ikakav drugi način, osim ovako: uz iskežene zube, razjapljenih čeljusti, vrišteći nemirom i strahom.

Valja pomenuti i da su „kružići“ lajt-motiv na svakoj grafici, u mojoj glavi je to ostalo kao napomena da iza svakog predstavljenog pokreta (tok reke, hod uragana, plodovi na drvetu) stoji jedna zajednika misao. Možda smo je prećutali, a možda i ne.

Kome se dopalo, evo daljih linkova:
http://cafe.rapidus.net/phduguay/index.html - sajt umetnice

http://www.grafickikolektiv.org/html/akalendar%20Jo%20Ann.php

http://www.tanjug.rs/news/119289/canadian-artist-jo-ann-lanneville-to-exhibit-in-belgrade.htm

https://www.facebook.com/joann.lanneville - facebook

Do sledeće izložbe,

Jeca

Blog o umetničkim izložbama

ivanovicka — Thu, 13 Mar 2014 22:05:45 +0100

Volim da posećujem umetničke izložbe.

Osvežavaju me, obnavljaju, teraju me da razmišljam, podstiču da i dalje učim.

Radim kao grafički i veb dizajner, i „stalno“ i freelance. Slobodnog vremena nemam mnogo, i često ga provodim u mentalnoj vegetaciji, pokušavajući da se oporavim od kreativnog burnout-a. Ipak, ukoliko nisam i fizički iscrpljena, volim da se obnovim posetom nekoj umetničkoj galeriji. Bilo kojoj, ma šta da je u njoj u tom trenutku.

Otkud mi to, šta ti obilasci galerija za mene predstavljaju, i zašto povrh svega hoću još i da pišem o njima?

Umetnost je komunikacija, na temu neopipljivih, finih osećanja, spleta misli, osećanja trenutka ili godinama negovanih emocija. O nekim stvarima se prosto ne može pričati, niti postoji drugi način da se ona iskažu, osim kroz neki medijum. Vizuelni sam tip, pa mi taj vizuelni kanal najviše i prija – najbrže me bocne, zagolica, razneži – jednom rečju: pokrene.

Šta u stvari nalazim u tim galerijama?

Senzibilne ljude koji žele da podele svoje misli sa drugim ljudima.

Pre svega autora. Ta dela su materijalni dokazi jedne uobličene misli.

A onda i posetioca. Kao i ja, i oni su tu došli na neku vrstu mentalnog napajanja. Svaki na svoj način zanimljivi: neki umusani što samo protrče, neki nakrenu glavu i gledaju negde kroz sliku, viđam prodorne poglede koji su videli nešto što ja verovatno neću, zatim razna čuđenja, iznenađenja, prezire, divljenja, osmehe, strahove...

Toliko izložbi, a ne sećam ih se mnogo. Katalozi i flajeri mi ne znače mnogo, prosto ne zadržavaju emociju. Da imaju tu sposobnost, onda bih ih skupljala, ne bih skitala po gradu od galerije do galerije.

Osim muža, koji je sjajno društvo za umetničke izložbe, nema mnogo ljudi sa kojima bih razmenila mišljenje. Volim da čujem stav različit od mog, tako da je blog dobro mesto za okupljanje onih koji takođe vole da provode vreme u galerijama. Pisaću kratko i jezgrovito, iz više razloga: prvo, tako se i inače izražavam, drugo – nemam baš mnogo slobodnog vremena, treće – dok ulickam svoj post, proći će me utisak koji želim da prenesem.

Trebalo bi da napišem još par redova, o razlici između „poznatih“ i „nepoznatih“ umetnika, ili Zašto je dobro otići i gledati u umetnička dela koja ne razumemo, ali nekom drugom prilikom – sada žurim da napravim prvi post o jednoj izložbi grafike.

Dobrodošli, nadam se da ćemo zajedno uživati u umetničkim izložbama kojenam nudi Beograd (i ostali gradovi Srbije - ako se već negde zateknem, volim da bacim pogled). Dobrodošao svaki komentar i svež, drugačiji pogled na svet, pogotovo ako je sročen sa ukusom. Nadam se lepom druženju.

Jeca Ivanović

Ivanovicka obilazi umetničke izložbe

Jo Ann Lannevile - galerija Grafički kolektiv - 03-15.03.2014.

Blog o umetničkim izložbama