Komplikovana jednostavnost jedne zene

Kisa, kisa, sranje.

Kad su dobri dani, slazemo se u svemu i sve pretvaramo u ljubav. Ali imamo losih dana kao ovi, kad se sve sjebe i ne vidi se izlaz iz tog sranja. Tim danima kao da se ne poznajemo i sve sto nas spajalo u tim trenucima nas razdvaja. Svet je onda jedno veliko sranje i nije mi do cega. Tim losim danima se pitam 'Sta jebeno radim ovde?' I ne volim nista u vezi nas, ali kad me bes prodje stignu me suze i razocarenje i boli me svaki delic. Protresla bih ga i izudarala pesnicima, sve samo da ga pokrenem i da se promeni nesto. Ovo je los dana, kad zelim i ne zelim da ga vidim, istovremeno i jednako. Zelim da ga vidim i zagrlim svaki deo njega i da napokon izjebemo ove ratove u nama sto stvaraju nemire. Ne zelim ga videti, jer mi se gadi sve to nase i on. Toliko mi se gadi, jer toliko jebeno volim sve to, svaki deo njega i nas i nisam u stanju da zivim bez toga. I prosto ne znam kako da smirim ovu oluju osecanja, ovaj tornado koji nas razara. Prespavala bih ovakve dane kada ne znam sta cu sa sobom, a jos manje sta cu sa njim.

prva kafa i cigareta

Sednem, zapalim cigaretu i polako ispijam kafu dok me blagi vetar mazi po kozi. Jos jedan relativno lep pocetak dana, iako bih ga najradije provela negde drugo, u njegovim rukama. Sto smo stariji zivot je sve vise usran, ali kazu navikne se covek na sve. Nizu se misli jedna za drugom. Greske u koracima, gde su i zasto ne mogu da ih izbrisem? Hmm ne mogu sada da razmisljam o tome. I kao svaka zena koja voli, vracam se na misli o njemu. Nedostaju mi budjenja pored njega, kad naskocimo jedno na drugo, a nismo ni oci otvorili kako treba. Zajednicka ispijanja kafe i paljenje jedne cigare za drugom. Zajednicko tusiranje gde obavezno jedan poljubac i dodir dovedu do toga da me gurne uz hladne plocice i ugreje dodirima. I posle toga se sve nastavlja normalno, malo neznije iako zelja nikad ne prolazi. Ali jebes ga, ovo jutro nije takvo i nije savrseno, nije nase. Pijem kafu, odsutno pusim cigaru i polugola sedim pokusavajuci da ucinim ovo jutro malo lepsim kad vec on nije tu da ga upotpuni. Sta cu, ja sam samo zena, uvek zelim jos i nikad nisam u potpunosti zadovoljna.

Zena.

Svi se mi jednom nadjemo na mestu gde smo se zakleli da necemo biti, postanemo ono sto nismo zeleli pogotovo mi zene. Zaslepljeni laznim sjajem i iluzijama biramo pogresne izbore. Koliko sam samo puta rekla 'necu nikad' i to pogazila. A jos veca ironija je sto sam to najmanje radila zbog sebe, a najvise zbog drugih. Uvek sam se izdvajala od drugih. Oduvek posedujem previse onog 'svoje ja' i cvrsto stojim na zemlji ne dozvoljavajuci da me bilo sta pomeri i promeni. Ali pomerilo me i promenilo. Jedina stvar koja moze promeniti zenu kao ja je ljubav i to ne bilo kakva, vec ludacka, tvrdoglava, beskrajna i bezuslovna. Da da, sve smo mi to osetile u jednom trenutku zivota. Ja, koja sam bila sigurna da me nikada nista i niko nece promeniti. Ajde sti su svi oko mene cudili i nije im bilo jasno, vec sto ja jos uvek ne razumem i ne migu da se naviknem. Jednostavna sam za one koji su kao ja, a komplikovana za ostale smrtnike. Ja sam od onih koje ne treba juriti i definitivno ne treba pokusavati menjati moje misljenje, ne ubedjivati me, jer ja sam ona koja bira i ne cekam da biraju mene. Vodim se srcem, ono sto osecam je moj putokaz. Dzaba sve i sva ta bedna prica, ja sam uvek svoja. Ja trazim i biram ono sto zelim, a kada zelim i volim ne odustajem! Cesto zakomplikujem jednostavnost, ali sve sam to ja. Jedna zena, promenjena i zarobljena ogromnom ljubavlju u kojoj ne moze da se snadje i da je shvati pa cesto gresi, nenamerno..a sve smo mi to ponekad, zar ne?