Dan duge

Tunel

jasbi — Thu, 20 Nov 2014 02:39:08 +0100

Tadić: "U tunelu smo.vidimo izlaz" 15.12.2010.

http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2010&mm=12&dd=15&nav_id=479258

Iz ovih predela, koji se u svetu opisuju i brdovitim i plodnim, omedjenim, na daleko poznatom, krivom rekom, koju ne ispravi niko, a, za koje se stalno veže neko prokleto, nevidljivo, bure baruta, petog sunčanog dana, desetog meseca, nulte godine, izašli su žitelji tog čudno lepog predela,iz svog decenijskog mraka, i krenuli ka jednoj zgradi, jednoj osobi.

I njihove emocije i želje bile su čudno pomešane. Svako je nosio u sebi smešu jada, bede, besa. Razne muke i poniženja bile su pomešane sa jednakim delovima pozitivne energije i najlepših ljudskih osećanja.
Možda je, u tom pohodu, smeša emocija zaista ličila na hemijski sastav baruta iz onog bureta, ko će ga znati. Bilo kako bilo, putnici su uz put trljali oči, privikavajući se na jaku dnevnu svetlost, i uspešno, bez problema savladavali, sve prepreke; sve nametnute i podmetnute barijere, dok nisu došli do konačnog cilja.
Prasak eksplozija, vatra i dim označili su dolazak nekih južnih vetrova i toplije dane. Kad im vreme nije.
Slavlje i pauza za odmor brzo su okončani grlatim povikom nekolicine da se put mora nastaviti.
Dalje, samo dalje ! Napred u još sunčanije sutra, povikaše sa čadjavih ulica. Povratka na stari put nema.
Umorni putnici, što od prethodnog puta, što od slavlja, željno očekujući taj poziv, poskakaše spremno i stadoše u red za besplatnu kartu. Oni najgrlatiji, podjoše napred. Ostali, par ulica iza njih.

I zaista. Sunce miholjskog leta nizalo je ulice za njima. Posmatrači sa strana radosno su klicali i bodrili ih da nastave dalje, nudeći ih uz put vodom, sokovima. Voćem. Hranom. Obećavali su poklone i darove, samo da tako nastave. Niko od putnika nije primetio već pocepane i izlizane djonove svojih cipela. Žuljeve na nogama. Put u napred, izgledao je prvim koracima zaista bajkovito, sve dok se, na sred jedne sunčane ulice, neispreči širok ulaz mračnog tunela. Na njemu tabla sa krupnim, lepim natpisom – tranzicija. Zastadoše za čas svi u čudu, očekujući da im oni prvi objasne šta je to. Bojažljivo ispitivaše jedni druge kuda taj tunel vodi, šta je to tranzicija? U neverici, gurkali se ramenima i tražili objašnjenja. Nikad nisu čuli za takav put, ulicu, grad. Selo.

Grlati, zaneti svojom pričom, nisu ni primetili da se trupkanje izlizanih cipela ne čuje za njima.
Od nekud' se okrenuše i oni u čudu; čudno zbunjeni zastajanjem putnika.
Hajde, idemo. Zašto ste zastali?, povikaše grlati.
Zar u tunel?
U tunel ! Drugog puta za napred nema, odgovoriše, i hrabro udjoše prvi u nepoznati mrak.

Putnici slegnuše ramenima i podjoše za njima. Muževi sa ženama, žene sa decom, dede i babe sa unicima, svi čvrsto rešeni da izdrže ponovni mrak; jer,svaki tunel ima svoj kraj, pa ga, valjda, ima i ovaj.

Već u prvim mračnim kilometrima tunel je počeo da vijuga. Otvorenih očiju zamišljali su putnici kakvi su to predeli kroz koje su prolazili, i, kakve su sve te lepote koje će ih sačekati po izlasku. Nije im smetao memljiv ustajao vazduh. Većina bi samo odmahnula rukom i nastavljala put u izvesno napred.

Memlu i mrak začinila je hladnoća. U nekima je to probudilo osećaj gladi. U nekima, žedji i bola. One ponude posmatrača sad su dobro došle. Putnici pomisliše u sebi da ovo putovanje kroz mrak i nije tako loše. Izguraće se. Table sa natpisima predjenih kilometara samo su se nizale. Jedino su one unosile čkiljavu svetlost u mračan put. Ali, i zabrinutost. Svetleće table sa brojem preostalih kilometara, u ovom tunelu, ne vide niko.

Nepoverenje se polako uvlačilo u kosti putnika. Pogled u nazad govorio je da povratka nema, ali, ipak, kako su sve dublje ulazili u tunel, tako se taj osećaj nepoverenja u grlate povećavao svakim predjenim korakom. Možda su i oni pogrešili put, pitaše se jedni.
Podrugljivo im drugi odgovaraše, da ne mogu grešiti kad je to jedan, jedini put! Izbora nema, samo hrabro napred. Stisnute volje i nade medj' umorne zube, putnici nastaviše put. Neko je ubijao nevericu i nervozu zviždeći; neko gundjajući.
Neko, opet, pevajući nastavi svoj put.

Od vijuganja tunela i tmine, čestog zastajanja ispred svetlećih tabli, putnici su dosta zaostali za grlatima. Mrak, memla, glad, kao da su im otupeli osećaje, zbog kojih nisu mogli čuti da se i oni, grlati predvodnici, izmedju sebe to isto pitaju; gurkaju ramenima, optužuju i pozivaju na umor i glad.

Želja za izlaskom u napred više nije mogla držati čvrsto stisnute zube. Valjalo je malo sesti, odmoriti se. Nešto pojesti i popiti; razgovarati se ljudski, dogovoriti se.
Putnici se u grupicama odvajaše uz zidove tunela, deleći medju sobom zabrinutost, parče hleba, vodu, ali i veru u bolje sutra. U izlaz iz tunela. Tada shvatiše da ni povijena ledja svojih predvodnika ne vide. Ostali su sami.
Zalutati se ne može. Povremeno bi samo neko od grlatih predvodnika svraćao da proveri idu li, zašto toliko kasne, i zatim se trčećim korakom vraćao na svoje mesto.

Kako se u grupama odmaraše, tako grupno nastaviše svoj put. Svaka grupa sa svojom pričom i pesmom. Al' svaka sa svojim snom o izlasku.

U tom grupnom i mračnom nastavku puta, počeše se primećivati džeparenja, sitnije kradje. Zalihe se nekim čudom počeše premeštati iz džepa u džep, iz grupu u grupu. Sumorna lica tek tada shvatiše da raznih putnika, ali, i raznih ciljeva puta ima. U svojoj ćutnji ne opravdavaju. Tiho gundjajući, pognutih glava, nastaviše put u izvesno napred..

Gundjanje u bradu preseče jedan od predvodnika, uletevši zlom gonjen medj' sumorne putnike. Obavesti ih da je glavni predvodnik pao, nema ga više, ali, neka ništa ne brinu, put u istom pravcu se nastavlja. Zalutati se ne može!
Grčenje srca, bol, strah od izvesnog sutra oseti jedan deo putnika. Drugi, nem, ostade po strani, skrivajući zluradi osmeh.
Zamenici predvodnika smenjivaše se, smišljajući kako dalje u napred.
Zbog smena grlatih, putnicima se činilo da čas idu brže, čas sporije. Sve jedno kako oni išli, izlaz iz ovog tunela nije se ni nazirao,zato je svaka grupa putnika započela tražiti sopstveni izlaz.

Grupni prvaci prvi se latiše kopkanja po debelim zidovima, ubedjujući putnike da im se pridruže, te ubrzo kopkanje po tunelu poče na sve strane. Istočno, zapadno, gore, dole, sa strana, kako se kome svidelo. Za vraga, svaka grupa je tvrdila da je njen način izlaska najkraći i najbolji. Ponosno pokazivaše i hvališe se svojim žuljevima, jer,ništa nije važno osim izlaska u napred. Na njihov način,naravno. I kopali su, kopkali tako godinama. Žuljevi su bivali sve veći i bolniji, sve krvaviji.

Ona mala deca s početka tunela, što sa majkama i babama udjoše u napredni mrak, ljudski su već i začudjeno gledali kako se uzalud ruke krvare.
Snalažljiviji od njih provlačiše se pored umornih kopača i trčećim korakom pridruživaše se grlatoj grupi, onima bliže izlazu. Drugi, oni koji nisu mogli trčati, a nisu ni videli vajde od grebanja po debelom betonskom zidu, sa rukama u džepovima, šetaše se bezvoljno od grupice do grupice, čekajući da se negde provali neki otvor. Bilo gde, samo da se jednom već izadje negde.Velika grupa te odrasle dece, vide da vajde nema ni u kopanju, ni u bezvoljnom šetanju, te poče da peva. Bilo je tu,naravno, i onih koji su grebuckali i kopali po zidu male rupice, tek toliko da se oni sami mogu provući. I provlačili bi se. Iskakali bi napolje, u to obećano napred. Za njima su samo ostajali ti mali tragovi svetla, nade, ali i straha. Nedoumice. Posebnu pometnju su pravili ti izletači, kada bi povremeno dolazili do svojih malih izlaza, provirivši u tunel, tek toliko da vide i prebroje svoje. Neki od njih bi upućivali reči podrške i ohrabrenja. Neveliki broj bio je i onih koji su govorili da tamo, vani, ništa ne valja. Bolje je tu, unutra, medj' svojima, pa makar i u tunelskom mraku. Posle toga, ubacili bi po koju šarenu bombonu, čokoladu, i vraćali se tamo gde ništa ne valja.

Učestale tunelske krivine, brdoviti usponi i padovi, table sa oznakama predjenih kilometara, ustajao vazduh, stvarali su utisak kretanja u nazad, a, ne u napred. Sitne kradje i džeparanja počeše se pretvarati u medjugrupne svadje, čarke. Pljačke. Grlatiji grupni pojedinci počeše na glas govoriti da predvodnici ipak pojma nemaju. Gde nadjoše ovaj tunel, najduži i najdeblji od svih! Neće se to dobrim završiti, mrmljaše u kratkim pauzama.

Izmorene face, na kojima se jedino sijalo nepoverenje, dozivale su grlate u pomoć. Krivudavi kilometri, isprečeni medj’ njih, činili su svoje. Predvodnici ne čuše njihove vapaje za reč objašnjenja. Povremeno bi pometnju uneo neko od njih kad bi se kopačkoj grupici pridružio, i to samo posle svadja u svojim predvodničkim redovima.

Zaboravljeni, zbunjeni i ostavljeni, nastavljali bi kopati rupe izlaza. Većina je i dalje prstima grebala po kamenom zidu, pišući svoja imena krvavim tragovima. Nemali broj njih, dušu je ostavljao pored neprobojnih zidina, ali bilo je i onih odmornijih, koji su, kad umor bez pitanja u san obara, preskačući žuljevite i pokojne, menjali kopačke grupice, tražeći sebi lakši izlaz. Ovi umorni mučenici, znali su, u sve češćim časovima odmora, prebrojavati svoje zube, kojih je bivalo sve manje i manje, kao i hrane, cipela, pocepane garderobe. Rane po nogama nebo zagledaše.
Na izmaku je već jedanaesta noć tumaranja. Svaka duga kao gladna godina. Niko više ne kopa, niti iko više priča i deli savete. Ni zube, ni rane, više niko ne prebrojava. Jedino i dalje stoje okrnjene,ružne, ali, neprobojne zidine.

Posmatrači sa početka tunela, često bi se pitali šta je sa tunelskim ljudima, zašto već nisu izašli? Zalutati nisu mogli !

05.09.2011.

У реду

jasbi — Tue, 29 Apr 2014 23:33:58 +0200

О, боже, има ли те! Шта ми би оне ноћи? Из чиста мира умре човек, и то ја! Јест да нисам био неки баја, ал нисам био баш ни за бацање.
Гледала моја Бека у мене, богами, гледала.

Него, ни сад не могу да схватим како се то мени десило? То, да умрем. А, умро сам оних дана кад је било много вруће. Ух, што је пекло. Жестоко. А, само дан после моје смрти, кад још нисам знао шта са мном би, ни где сам, ни шта сам, осетих ја нешто мокро, крупно пада по мени. Из висина. 'Оћу рећи из дубина, пошто сам мртав, па сам вероватно горе. Добар човек сам био, ваљда сам заслужио да будем овде горe, у рају. Није битно где сам, него онда то не би падало? Уф, штo сaм сe спетљao. Ма, то и није толико важно. Важно је да сам то мокро осетио на себи, и будала каква сам био тамо доле, ево,остао и овде горе, помислих то плаче моја Бека! Јадна моја удова Бека, плаче за својим мужем. Плаче јадна, сузе рони. Море, потоци извиру из њених очију!

Кад оно почели људи да пристижу овде. Гамад, бре, какви људи! Надиру са свих страна, к’o нa шaлтeр у сoциjaлнoм. Навикли дa живe тaкo долe, па,мислe тaкo требa и овдe. Самo дa нештo уграбе зa себe. E, a, немају појма дa овдe немa штa дa сe уграби! Леле, пусто српско. Не турско, српско. Какви, бре, Турци. Тo, брe, господa зa нас. E, дa….И тако, направи се стрка, ко ће преко кога. Страшно! Ja, стао сa странe, пa их само гледам, гледам. Нема баш довољно простора, тесно и овде, a,камоли доле. Ал, ипак било лепо пре њих. Кратко, aл' много лепо. Свако на свом месту. Нека баба се стално љуљала на љуљашки, па се ја пит’о, како ли је њу довуклa довде? Него, мани бабу сад. Наш’о се ја тад у чуду. Не знам шта је. Копка ме неки, ју, мал да кажем ђаво. Не смем ту спoдoбу да поменем, можда ми је иза леђа! Добро, црв, а оно опет, рано је за црве. Добро, устадох и одем да питам, да видим шта је то. Кад тамо, а оно неки јадници сви мокри! Oнaкo бoси, мoкри, личи ли ми, бoжe мe oпрoсти, нa исусoвцe. Питам их јa шта је то, а, они кажу да је после оне жеге и суше, ударила таква киша, небо се провалило па, сипа ли сипа! Поплавило све живо! Однело куће, подавили се силни људи, па, ето и они међу нама. Ех, бре, мислим се ја, какав сам малер био! Да сам могао тих пар дана да преживим, не бих умро! А, oнo, ко зна?. Не знам да пливам, можда бих се и удавио? Гледам оног јадника, десно од мене, и покров му мокар. На чему ли ће сад да лeжи? Онај други, у рeду испод њега, сав се савио ко петопарац, кука јадник, каже нагут’о се воде, па га сад стoмaк боли. Гледам ја њих, па се мислим како је ипак боље овако. Барем сам умро у сувом ! К’о човек у свом кревету! И тo у свaдбенoм oдeлу E,a, дa сaм знao дa ћу гa oбући сaмo пo jeднoм у oбa живoтa, никaд гa нe бих купиo. A, кoл’кo сaм грцao збoг њeгa, сaчувaј бoжe. Мнoгo билo скупo, aл, штa сaм мoгao. Нaпaлe мe и мajкa, и тaштa. Мoрe, и Бeкa. Купи, купи, купи.! Нeмa смислa дa сe жeниш без oдела. Ред je! Штa ћe рeћи људи? Дa би ћутали људи, тад сам гa oбукao и никад више.

И такo због тог редa, добрo запамтих oделo. Oтплaћивao сам гa и кaд ми сe детe рoдилo. E, a, сад су ми гa oбуклe мимo мојe вољe. Пa, jeстe. Мртaв нисaм мoгao дa сe буним прoтив мaшнe и oтeшњaлoг сaкoa. A, мoглe су ми бaш скинути oвe прљаве чарaпe. И кутиjу цигaрeтa стaвити у џeп. Ваља сe. Oнo, био би рeд. Aл, тaj рeд сe нe види. Битнo je, штa ћe рeћи људи ! Нe знaм штa су говoрили ти људи мени изa леђa, aл мени нa свaдби у oчи нико нe рeчe лeпo ти oдeлo, нeгo ми честитали и рекли дa ми je лепa жeнa. И, дa, - дoбрo билo пeчeњe. Сви су рeдoм хвaлили пeчeњe! Што је било добро печење! И такo сaм ти ja пoчeo дa живим свe пo нeкoм рeду oд кaкo сaм сe oжeниo. Oнo штo би сe рeклo, прoстo сам сe урeдиo.

Jaoj, a пoслe тог oделa дoђe нa рeд aутo. E, тo нe мoгу дa зaбoрaвим ни мртав! Вoзиo ja к’o момак jeдан мали, слaдак aутo. Њeгa сaм дoнeo у мирaз. Кaд ти oвe мoje двe скoчишe нa мeнe. Ред би биo дa купимo већи ! Сaд сaм пoрoдични човек, имам жену, дете! Ићи ћемo ваљдa негде кoлимa нa oдмoр, нa морe. У oвaj мaли нe можe ни бебa дa станe, a камоли њих двe! К’o дa сaм плaнирao увек њих двe дa вoзим? Ни корпe сa пиjaцe нe мoгу дa стану у гепек, a гдe ћe жeнa, пa гдe ћe бeбa? Тaштa? A, кaд пoђeмo нa oдмoр, гeпeк je мaли зa тoликe душeкe, тoрбe, сунцoбрaнe, фрижидeрe, путнe торбе! Кaд су почeлe дa нaбрajajу штa ћeмo свe пoнeти нa oдмoр, к’o дa идeмo нa рaдну aкцију, богтe, a нe oдмoр ! Пoчe мaтoрa дa купуje oглaсe, Бeкa дa ми их пoтурa пoд нос. Већ oнa зaoкруживaлa тaмo нeкe,ја сaмo дa сe рaспитaм. Читaм и ћутим. Нe гoвoрим ништa. Мислим сe, jaдник, oд чeгa дa их купим? К’o дa нe бих знao мeрцeдeсa дa вoзим ! E, joш кaкo би. Нeгo, пoчeшe oнe и бoју дa им oдрeђуjу ! Јeднa би вoлeлa црвeнa, другa бeлa. Мeнe нe питa никo ништa. Пa, почeшe дa нaбрajу кo свe из кoмшилукa имa већa кoлa oд нaс. Лелеее. И фамилијe сe сeтилe. A, кaд су пoмeнулe и oнaj рeд, e, тaд ми пуклo. И штa сaм другo могao негo дa пoчнeм читати новинe? И, eтo, такo смo дошли дo вeћих кoлa. Бoљa нису билa oд oних мојих малих, мoмaчких, aл' су билa пo рeду. Jeс' дa су билa половна, aл' ja сe зaдужих преко главe дa их купим. Рaдиo сaм пo цeo дaн и свaку пару oдвajao дa врaтим дуг. Кaкав црни oдмор? Ни у биoскoп нисмo oтишли. Тaман их нeкaкo oтплaтих, реших сe бeдe, дoђoшe нa рeд oнe глaднe гoдинe. Нe трeбa ни дa пoмињем дa сa тим кoлимa ни jeднoм нисмo oтишли нa морe. Пoрeд прaзних џeпoвa, имao сaм joш кoлa и дoбру вољу. A, сa тим сe нe идe пoрoдичнo нa мoрe. И нa пиjaцу смo рeткo oдлaзили кoлимa. Свe штo смo мoгли купити, стидљиво je стало у мaлу, плaтнeну тoрбицу. Aл, имaсмo кoлa пo рeду.

После тих кола дошао је на ред стан! Од све муке да се сад насмејем. Е, боже, боже, и то чудо сам преживео. А, много било лепо годину, две, после оне новчане кризе.Уф, да човек не поверује. Ишли смо на пијацу са великом корпом. Море, често и са колима. Онако, баш смо лепо живели. Цене мирују, плате расту. Ћерка расте ! Од те лепоте живљења, нисам ни приметио колико ми је дете. Ех, а дете је дете. Увек је мало за родитеља, јел тако?

Е, кад ове две опет почеше да читају новине, ја се сетих кола, па ми све неки трнци прођоше телом! Одмах сам знао да ће то њихово читање скупо да ме кошта. Брзо сaм сазнао колико. А, све некако иду около наоколо. Те једна другој говоре како је дете порасло, ето, богати, већ је права девојка! Те овој маторој смета бука, дете воли да слуша музику. Баки, јел те, сметају ти дрекавци, дижу јој и онако велики притисак. И све би то некако прошло поред мене, да нису почеле да говоре о оном реду! Е, тад сам се укоп’о. Одмах сам се приупитао шта сад иде по реду? Одело, ауто, шта је следеће? Стан? Имамо стан? Наравно, у питању је већи стан. Док нису проговориле, имао сам ноћне море. Одакле скупити толике паре? Јео сам се, ал сам мушки ћутао. Проговори моја Бека. “ Дете је велико, мора имати своју собу. Није у реду да спава са баком у истој соби.” Мислим се у себи- не, није у реду. “Није у реду ни да бака спава у соби до наше. Све се чује.”. Шта има да се чује? Моје хркање? Па, и на тераси да спава чула би ме како хрчем! То не могу сакрити. А, ништа друго, осим хркања, одавно се не чује из наше спаваће собе. Одмах се моја Бека у’ вати за буку! ” Наравно да се ништа не чује годинама, кад су ово шупљи зидови”! Богте,она се жртвовала! Било јој непријатно да спава са својим мужем због мајке и детета! Добро, добро, знам, рекох само да је прекинем у набрајању. “ Није у реду да њих двe слушају шкрипу кревета”! Ето, чим мушкарцу поменеш кревет убедиш га очас посла. Узех стамбени кредит, онај на читав живот, и заменисмо овај мањи за велики стан. Ал, ето признајем сад, и ја сам морао приметити да је овако живот био много, много удобнији. Још да је неко други уместо мене отплаћивао кредит, где би ми био крај. Куписмо и нов намештај, и нов ауто. Оно, кад је бал, нек’ је на води. Купи моја Бека и машину за прање судова. Нема везе што се перу три тањира, ал битно је да је има и она. Онако, баш је било све по реду. Моја жена је напокон била за степеницу боља од комшија и фамилије. Барем је она тако мислила. Моја мајка се хвалила да јој је син успешан, млад човек. А, ја? Ја сам се захваљивао и славио сваку отплаћену рату и лупао рецкице у нотесу к’о некад у војсци. Е, да.

Кад смо све лепо средили око стана, наиђоше оне паклене врућине, ваљда им је био ред, и, даље знате шта је било.

А, и тај ред. Некад га има, некад нема. Где је био тај ред кад сам ја умро? Зар није требао деда Пера са првог спрата да умре први, а не ја? Или oнaj стaри прoсjaк стан до њега, куд бaш ja први? Искрено, није ми се уопште журило. И у тај ред човек мора да сумња. Некад га има, некад нема. Ето, мој пример. Цео живот сам живео по реду, а умро преко реда? Како то да схватим? Не знам ни сам. Ма, сад то није ни битно.

И, тaкo. Нeштo сaм сaв к’o згaжeнa мaчкa. E, дa ми je сaд jeднa кaфица, живнуo би' мaлo. Aл, нeмa. Добро, добро, знaм. Чекам задушнице. Ваљда ће ме се неко сетити,.оно, био би ред. И тако, штa је било, било је. Нeмa вишe живљeњa ни живoтa. Ништa oндa. Oдo' да прилегнем на своје место да ми га неко не заузме преко реда.

А, као да јој чујем оно чудо од мајке како говори:

"Ћери моја, с једним у јаму, с другим у сламу”! Могла би да се преудаш кад прође година. Млада си ти још жена. Није у реду да останеш сама.”

25.09.2010

Ožiljci

jasbi — Fri, 18 Apr 2014 19:54:25 +0200

Prozor moje dnevne sobe gleda na jutarnju stranu sveta. To je, valjda, jedina njena lepota, koju, da budem iskrena, uglavnom prespavam. Stajala sam još uvek pospana, u spavaćici, i, gledala, preko komšijskih krovova,u narandžastu loptu. Meni je delovala kao da vrlo udobno sedi na njihovim crepovima.Onih polomljenih, koji je žuljaju, izgleda nema. Ovaj nebeski teret moje komšije nisu osetile. Iako, uglavnom, nemam običaj da se protežem i zevam pored prozora, sad sam to uradila i naslonila se na njega. Par minuta, zadovoljno sam gledala u nebesa, slušajući jutarnju priču komšijskih gugutki i golubova. Jutro je nagoveštalo lep dan.
Da ne opisujem obavezne jutarnje radnje, ipak, moram reći da sam tog jutra bila sretna, jer se miris proleća osetio u zraku, i, da sam u toku budjenja, uz dugu kafu, smislila da skuvam za ručak pasulj. Sva sretna što sam izbegla dugo mučenje mozga svakodnevnim pitanjem – šta u šerpu, šta u šerpu, a, šta danas u šerpu?- odmah sam pristavila lonac na šporet. Pasulj je već uveliko nešto pričao ujednačenim tonom, kao da brzo, samo meni, prenosi neke strašno poveriljive abrove, kada se začulo zvono na vratima. Bio je to moj stari komšija. Išao je stazom prema meni oborene glave. Ništa ni čudno ni neobično, sve dok, bez pozdrava, nije prošao pored mene. I dalje bez reči, ušao je u sobu i seo za sto.

- "Umrla je Vera", rekao je hladnim glasom. Bez ikakvih emocija, preneo je informaciju do mene i nastavio da gleda u sto.

Bila sam zatečena, kako vešću, tako, i, njegovim jadnim, otrcanim izgledom. Ovim drugim više. Nemo sam gledala u njega, jer je čovek vidno propao od poslednjeg vidjenja,ali, ipak, sam morala pitati o kojoj Veri je reč.
Ne dižući glave od stola, teškom mukom, samo je ponovio –"Vera".
E, sad sam tek bila potpuno zbunjena. Jedina Vera za koju oboje znamo je lokalna pijanica ! Zarozana, prljava, večito pijana...Pojavila se u našoj ulici ni od kuda, stanovala je nigde, a bilo ju je svuda. Niko je pre nije vidjao ni poznavao. Rodjaka nije bila ničija. Ta žena je jednostavno došla. Kako i zašto, nisam znala, niti me zanimalo.

I dalje je gledao u sto. Na momente, starački,jadno i izgubljeno; na momente, dečije uplašeno.

Ćutao je, gledajući u nimalo zanimljiv stolnjak. Nešto je, čak, prebirao prstima po njemu, tražeći ,samo njemu vidljive, mrvice.

Zapalih cigaretu iz potrebe da nešto radim, a da ipak ne narušim njegovu patnju. U stvari, bila sam zgranuta. Zašto je on tako pogodjen smrću žene koja je izgledala kao stari alkos? Kakve veze ima ona sa njim? Hiljade pitanja prolazilo mi je kroz glavu, dok sam gledala u čoveka koga je nečija smrt ovako teško pogodila. Poštovanje prema bolu, nije mi dozvolilo da pitam.

Ponekad bi digao glavu, tek toliko da baci neimenovani pogled kroz prozor. U pauzama, prekidao je tišinu teškim, bolnim uzdasima. Ja sam gledala zgrčene prste, on je ćutao. Nit' on progovara, nit' ja pitam. Mučno. Jedino je vreme, koje se teglilo preko stola, narušavalo ujednačeno zvrndanje pasulja u loncu. Od nekud', sasvim iznenada, kada sam već pomislila da će se ovo neugodno ćutanje pretvoriti u večnost, počeo je da priča, sa ono malo hrabrosti koju je u tišini skupio.

Bežeći ispred barutnih oblaka nekog malog mesta, neke nebitne zabiti, Vera je došla u velegrad u potrazi za mirnim životom. Sa svojim prvim trotoarskim koracima srela je njega, čoveka, kome nije znala pročitati na čelu dijagnozu lečenog alkoholičara. Krenuli su na njegov predlog u život zajedno.Sveže skuvan ručak, oprana i ispeglana posteljina, topla večera, vruća jutarnja kafa u dvoje,značili su mu mnogo. Mnogo mu je značio i nepoželjan miris šljivke, koji je svu tu nenadanu čaroliju presekao. Nekako sa tim mirisom došla je i vest da će ih uskoro biti troje. Paralisan od straha, jedino se mogao setiti pakla svog lečenja i zamisliti život u kombinaciji brlje i prljavih pelena. A, ne, to ne dolazi u obzir, vrištao je strah u njemu.

Dobro nalivena i pomirena sa sudbom, Vera je otišla da spreči dolazak trećeg bića, posle čega je i sama, lako sležući ramenima, otišla iz njegovog života. Negde na ulicu. Opet na ulicu. Dugo su je jedino flaše poznavale i niko više. I, desilo se ono što se jednom moralo desiti: u hladoj i gladnoj sobi osim nje, jedino je flaša bilo previše.

Tu je zastao i pogledao u mene. Žutom licu sjaj je davala samo jedna suza,preteći da se, svakog trena, izlije u dubok potok nesreće.

Ućutala me muška ispovest. Nisam znala ni šta da kažem, niti da li smem nešto da kažem. I, pre nego što sam uspela progovoriti bilo šta, srela sam pogled koji me je opomenuo.

Teškom mukom, otvoriše se suve muške usne, i, kao krilima nošen, izlete sav bol – kajem se.

Godine od tada prolaze i prolaze....Početkom svakog uskršnjeg posta setim se te žene, njenog iznenadnog odlaska i sudbine. ...Kakva te kolevka zaljulja, takva te lopata zatrpa, kaže narod.

Kako vreme odmiče, sve više mu verujem.

01.10.2010

Šporka rič

jasbi — Thu, 17 Apr 2014 12:36:03 +0200

Postoji u Dalmaciji jedna reč za koju znam i koja mi se nikako ne dopada,i, koju nikad nisam volela da izgovorim.
Ne, nije magarac.

Muški primerak magarca nije jednostavno magarac. Ne, on ima poseban naziv,a, to je, kao što većina nas zna - tovar. Sama reč tovar nekako jako ozbiljno zvuči kad se izgovori. On, tovar, kako sama reč kaže, nosi neki teret,tovare, samim tim je jako potreban domaćinstvu,i, ta reč nekako skupo zvuči, bez obzira da l' je izgovarao gazda ili gazdin sin.

Medjutim, ženka magarca ne naziva se magaricom, kako,po meni, treba,nego,kratko i jasno - kelja.

A, što baš kelja, veze nemam.
E, sad, koliko god onaj što nosi neki teret zvučao ozbiljno, vredno, skupoceno,i tako muški, toliko ova izgovorena reč upućuje na nekog šuntavog, sludjenog, munjenog u mozak, glupog, i tako bezvrednog. Kelja !

Svakog ranog jutra, pre nego što zvezda upeče, gazda bi, pre nego što podje u vinograd, izvodio svog tovara ili kelju iz kuće,u zavisnosti šta ima, vezivao, njega ili nju, za neko drvo i odlazio na rad. Životinja bi tako vezana ubijala vreme pasući ono malo trave što žega još nije ubila, bez kapi vode, trpeći žedj kako samo ona zna i ume. Dok vrelina one zvezde peče u mozak, sve jače i jače, ona ili on, vrteli bi se u krug oko drveta, tražeći pogodniju granu ispod koje bi sakrili, barem, glavu.

Gazda bi u podne, na zvona Zdravo Marije, prekidao posao i odlazio kući na ručak, jer, kopati se tad od vrućine ne može, i, opet, pred zalazak sunca, odlazio u vinograd, sve dok zvezda negde ne ode, a, to mu dodje negde do pred veče. Vraćajući se iz vinograda, ako ga put nanese pored onog drveta, odvezivao bi svoju životinju i vodio je kući, ili bi se tek posle večere setio drveta.

Često sam bila u prilici gledati kako te životinje, natovarene burićima, idu u koloni jedna za drugom. Uskim, kozjim stazama, zaraslim u bodljikave divlje kupine, posrćući uz put o neravno kamenje. Isti tovar nosile su i muške i ženske životinje, i to bez zastajanja, bez odmora. Nekad je tišinu presecalo samo frktanje, na koje niko ne obraća pažnju. Na izvoru bi se odmorile, tek toliko koliko da se napiju vode,i sačekale da se burići napune. Sad, sa još većim teretima, strmoglavim putem vraćale bi se kući. Sa ili bez povremenog frktanja, isto im dodje.

I, da, zaboravih najvažnije, ono drvo.

Dogadjalo se da od silne vreline i žedji, možda i gladi, životinja pregrize zubima konopac kojim je bila vezana i protrči pustim podnevnim ulicama. Neko bi dojavio gazdi u vinogradu, i, on bi, ako je tovar u pitanju, ostavljao sve, odlazeći da ga potraži, ponovo priveže za drvo ili odvuče kući u hlad.

Ako bi to bila odbegla kelja, kojim slučajem, gazda bi samo odmahnuo rukom, što bi predstavljao zahvalnost za informaciju, i nastavljao da kopa.

Gledala sam je s prozora. Tužna i bolna je ta slika.

Projurivši koji krug po ulicama, tek toliko da izbaci bes, nemoć iz sebe, šta li, vraćala bi se blizu onog drveta. Stajala je tako na sred ulice pod zvezdom, povremeno frkteći, bolno pokazujući danu zube. Zamasima repa i jakim udarima kopita o zemlju, terala bi one muve koje su je, onako vezanu, bolno ujedale, a krv curila po tananim nogama. Kod slučajnog prolaznika tada bi izazivala strah. Za pažljivog posmatrača, izgledala je sludjeno, udareno u glavu, bez mozga.. Kao neko ko ne zna ni gde bi,ni šta bi... Neko ko je povredjen, ranjen, uvredjen od strane svojih najbližih...Kao neko ko ne može ni sa njima, ali, ni bez njih. Ko ne zna ni gde bi od njih..
I, sve tako dok se ne pojavi gazda, koji je blago povede svom domu. Bez frktanja..

Ko je razumeo, shvatiće, iako verujem da ovu pričicu može razumeti samo kelja.

24.09.2011. 10:18

Kraj dana

jasbi — Thu, 17 Apr 2014 11:48:35 +0200

Tudja glupost zna jako emotivno da me povredi. Nekad reagujem samo smehom. Nekad od nemoći samo otvorim i zatvorim usta. Nekad, kao danas, kad mi udje Mars u Raka ( to ću da proverim kasnije, al' garant znam da jeste -osećam ga ) dodje mi da vrištim. Ta glupost, bahatost, šta li je, zna strašno da boli.

Ne znam, da l' da odem ispred Takovske, i ,da se proderem ispod prozora tog nekog čika urednika? Da mu kažem da nisam nikakva ustaljena programska šema, a, ni ta neka bogomdana pogača, koja ne sme da se premesi i pomeri. Sigurna sam da bi pre poslali patrolu policije da me u'apse, nego što bi čuli šta sam im vrišteći rekla.
To njihovo šemiranje govori koliko je tim čikama malo stalo do nas. Čak ni malo. To mene boli. Njima treba samo da malo pomere svoje prstiće, pritisnu neke dugmiće i mene učine poštovanijim čovekom nego što to danas jesam. Oni neće ni to.

Ali, ima ko hoće.

Upravo na Ultri poče "Top Gear". Sjajna serija, koju ne gledam zbog sportskih automobila, niti da naučim kako se vozi Lamborgini XCP od 260 KS, 4,3 L - u krivini. Bož' sačuvaj. Nego, zbog tri do boga šarmantna, opuštena voditelja, tako obična, neposredna, sa morem ludih i zabavnih ideja.
I sjajnim, sjajnim zezanjem. Zdravim ljudskim humorom.

Dok se naši stranački čike i tete urednici, ne sete da puste ljude, sa više ideja i poštovanja prema nama, da rade njihov pos'o, odoh da gledam strance.
Pa, ako mi BBC nekim putem dojavi da bi bio red mu platim pretplatu, ok. 'oću.
Zaslužili su.

Laku noć.....10.10.2010. 01:35

I dalje u istom danu

jasbi — Thu, 17 Apr 2014 11:44:59 +0200

10.10.2010. 01:35

.....ali samo do gospa Rade.....

Iliti Beogradske hronike. Ne znam, kome je od ukućana palo na pamet da prebaci tv kanal na RTS, ali, moje englesko raspoloženje nestade k'o balončić od sapunice, kad sam pročitala na kajronu da su beogradski vrtići otpustili tridesetoro dece zbog neredovnog dolaska !
I to, ne zbog dece, mama i tata, nego zbog Nišlija i Somboraca.Šta ta vest znači nekome iz Niša?Još uvek ne mogu da verujem da RTS, javni nacionalni servis, emituje Beogradsku hroniku na svom Prvom programu? Uredno obaveštava celu Srbiju kako su neke čike, u Beogradu, otpustile tridesetoro dece zbog neredovnog dolaska ! Pa, šta ta informacija uopšte znači bilo kome? Šta znači Zrenjanincu? Da l' Valjevci uopšte gledaju Prvi program RTS-a?

Ali, to ne zanima urednika pomenute emisije. On nastavlja u istom smeru, pa nas dalje uredno obaveštava da su se baka i unuka zaglavile u liftu nekog beogradskog naselja ! Mož' misliti kako je to jako važna informacija za Negotinca ! Cela zemlja se zaglavila, pa nikom ništa,al' baba i unuka u liftu, e, to je već nešto drugo.
Čika Tijanića neće zanimati da li je Zaječarac pročitao tu bitnu informaciju kad mu bude pretio sudom u koverti. On je emitovao svoj program; da l' smo mi njega gledali, da li se on nama svidja ( program mislim, ne Tijanić) njega to ne zanima.
Mi moramo da platimo. Mi sve moramo da platimo.

Danas moje male šarene emocije široko variraju. Do ponoći, možda budem pisala u svim duginim bojama, ko zna.

Nastavak dana

jasbi — Thu, 17 Apr 2014 11:41:51 +0200

Nisam stigla da se setim šta savetuju pesnici i mudraci za ovakve situacije, jer je odmah u kući nastala larma zbog visine telefonskog računa. Samo nam je falio Šerlok Holms, da tačno utvrdi ko je napravio ovoliki račun i ovog meseca, i, naravno, jedna bandera, da tom krivcu odmah presudimo!

Sva sreća te je, baš nekako u to vreme, počeo Midsomer murders, pa sam se tiho izgubila u pravcu televizora. E, kad je gosn. Barnaby bio ponudjen čajem, setila sam se da bih i ja sebi mogla da priuštim taj užitak.Maksimalno opuštanje uz prelepe engleske bašte, pitome predele, hladne Engleze, sa šoljom toplog, zelenog čaja u ruci. Bez obzira što serija govori o ubistvima.

Da, uspela sam.

Poštar

jasbi — Thu, 17 Apr 2014 11:27:56 +0200

Moje male, šarene, dnevne emocije total zacrni jedan potpuno nebitan lik u mom životu. Toliko je nebitan da mu ni ime ne znam. Možda on moje zna,ali ja njega ne zanimam. Za njega sam običan teret, jedna od mnogih.

Ne ulazi mi ni u kuću. Nisam kafu popila s njim, ni ljudski čašu 'ladne vode popila. Ama baš, baš, nikakve veze nemamo. Na ulici, kad ga sretnem sva se stresem, k'o da sam videla Clooney-a. Onog pravog, podrazumeva se. Ovaj lik 'ladno prodje pored mene, ne primeti me. Da me barem gurne laktom, nagazi nogom, kao slučajno. Jok, ni to. Al' čovek ima tu moć da mi neprimetno, što bi se reklo na kvarnjaka, il' finjaka, isto mu dodje, ubaci kosku zbog koje se svi po kući k'o kerovi glodjemo i svadjamo. Toliko mi često čini zla, koliko nikad nije ni jedna prijateljica, ni jedan šef. Ni jedan direktor. I glava i srce, i mozak, me bole zbog njega. Ko je on da zbog njega sebi postavljam pitanja o smislu svog života? O tome šta radim, zašto radim....? Al' njemu je pos'o da mi zacrni i dan, i noć, i mesec! Jeste li pogodili? Da,to je moj poštar.

10.10.2010. 01:35