http://firdaus.blog.rs/blog/firdaus <span style="font-size: x-small; font-family: arial, helvetica, sans-serif">Ceo dan me gu&scaron;e misli o životu, propaloj ljubavi, napaćenoj dusi, protraćenoj godini u sobi, krijući se od ljudi, od njega, od same sebe, od istine. Mrzi me da ustanem iz kreveta, uhvatim sebe kako bih satima mogla da ležim i razmi&scaron;ljam. Opet i opet. &Scaron;ta, kako, ža&scaron;to? Da li je moglo drugačije? Znam da jeste. Prokleto znam da je moglo. Mogla sam da odem dok sam jo&scaron; uvek imala priliku. Da ostanem cela, a ne kao sad, načeta, osakaćena. Posle svega, za&scaron;to mi je toliko potrebno da znam da je tu, da me jo&scaron; uvek hoće.. Potrebno mi je da opet volim, da se zaljubim. Trudim se, ali ne ide mi. Volela bih da ovo &scaron;to osećam pretočim u reči i da prestane da boli, da me muči. Ne znam kako mi uspeva da drugi ne primete koliko je moj smeh i moja vedrina u stvari lažna. Kako uvek uspem druge da razveselim, podržim, posavetujem a sebe iz ove bede ne mogu da izvučem. Dođu dani kad se zavaram i pomislim da je gotovo, da sam nastavila dalje, da mogu da verujem i volim, da nemam napade panike i da je strah ostao daleko iza mene. Ali dođe noć, stignu me sećanja, situacije, suze. BOL. Taj prokleti osećaj, ne mogu da ga se otarasim mesecima. Zelim da vrisnem Odlazi!!! ali ne mogu. Ni njemu nisam mogla. Kukavica! Slabić. Eto sta sam. Koliko sam puta htela da ga nazovem i da mu kažem sta mislim. Da je najgori. Da zaslužuje da pati. Da ga boli. Mnogo vi&scaron;e nego mene! Ali proradi to žensko u mene, ne znam vi&scaron;e ni &scaron;ta je to. Ne želim da mrzim. Želim da ne osećam.</span> http://firdaus.blog.rs/blog/firdaus/generalna/2014/05/03/poslednji-put , 03 2014 21:41:17 +0200