Suze su ok

Zivot kao tetris.

Nisam volela ono sto sam videla u ogledalu.Stajala sam bledo i nebo i cudila se emotivnoj nakazi sto je kroz okvire vristala i protezala svoj odraz.Misli su se komesale a nisam nalazi odgovor na samopitanja.Najteze je bilo ono da li volim to sto vidim.Volela sam sustinu,ali ne i samu sebe.Bila sam devojcica koja se divila bojankama ali uvek je htela da boji izvan linija.Devojka koja je htela da igra cardas dok su svi ostali pristojno plesali.Htela sam neki haos od sveta i maste,a zivela pristojno jer je drustvo reklo da treba.Taj odraz bio je zarobljena senka,ogoljena jedna dusa kojoj nisam dala da dobije dimenzije i doda svetu malu boje,devojcurak koji je zeleo kao vetropir sa blesavi po ceo dan a izabrala sam smeran smesak za ostatak ovog dosadnog sveta.Da li sam sama izgradila ovo sto sam postala ili sam samo kodeksima fine devojke robovala.Nisam volela to sto sam videla,jer sam bila svesna da je ovo samo delic slagalice koja bi mnogo sarenija i svestranija bila.Svakom delu sebe davala sam manu,nisam se volela.A kazu ako ne volis sebe ne mozes ni druge voleti.Gledala sam se dugo,bez reci.I videla sam sebe manjom nego sto sam bila.Nisam videla nista od onog sto je trebalo uzdignute glave tu da stoji.A zelela sam.Zivot vam je kao jedan stari tetris,ako znate na sta mislim,da vam razlicite oblike a vi odlucite kako cete ih sloziti.Nekad nemate dovoljno vremena da promenite polozaj,da ukopite i mislite da sve strci.A nekad je i bolje strcati iz drustva a ziveti po svom i voleti sebe,nego biti dobar drugima kojima nikad dobar ne mozes biti.

A ipak nisam ostala.

Jos jedan od onih zagusljuvih oktobarskih dana koji je prigusen suncevim zracima i onom toplotom u vazduhu. Zar jesen ne bi trebala da mirise na lisce i vetar i dzangrizavi oblak tamo iza zgrada.Sedela sam na terasi i pila svoju jutarnju kafu,jaku i gorku,nikako drugacije. Mala cvetna basta koja se prostirala na ivicama terase i dalje se opirala jesenjem dobu koje je izgledala zakasnilo.Il' mu se svidelo to sunce koje je tako prkosno i dalje vetru odolevalo.Iako nista nije slutilo na jesen u meni je bila. Ona gola i hladna.Tmurna.Cutljiva i cudljiva jesen.Jutros me nije probudila njegova poruka.Pole 10 meseci niko mi nije pozeleo dobro jutro.Da li je jutros srce ili navika pruzilo ruku ka telefonu?Digao je konacno ruke od mene,ovako pogresne i osakacene emotivno.Shvatio je da uzalud ceka 21 moj gram,kad me jedva i na kasiscu dobije.Volela sam mnogo toga u vezi sa njim,ali mnogo toga mog bilo je pogresno.Trudio se i cupao vreme samo da me sto duze zadrzi skupljenih krila.Hrabrio je moje nesigurnosti,ljubio moje ogoljenosti,razumeo paranoje.A sta je od mene za uzvrat dobio.Rekao mi je je jednom da sam mu na pocetku svega rekla,samo bez uspomena mali,a pogledaj koliko ih sada imamo.Bio je sve ono sto covek moze biti zeni,a sta sam onda vise trazila.Volela sam njegove ruke na sebi,nacin na koji me gleda,reci koje su me milovale.A ipak otisla.A sedela sam to jutro mirna i spokojna,kao da je bilo koji drugi dan osvanuo.Da li su mi kroz glavu prosle njegove reci da je znao da ga nikad necu lako pustiti u svoi zivot i da zato nikad nije smeo da ode. Sa njim nikad nisam osecala te lepririce i taj nemir,vec ljubav i spokoj,sigurnost.A opet nisam ostala.Sta ako trazeci vise izgubimo ono sto nam je bila sudbina?Sta ako samo jednom u zivotu neko te tako voli a ja sam to prokockala.

Smeh si.Zagrljaj.Vrteska cela.

Ogoljena i izlizana dusa,tragovima oskrnavljenih boja iscrtan osmeh.Bolan jauk tisine grcio se negde u uglu mog bica,da li je to senka snova ili vapaj za prosutom prosloscu.Kao strasilo,svog se odraza bojim,jer vidim ispod starog kaputa,sta sam skrojila,u sta sam se pretvorila.Gledam lice,moje su to crte,pejzazi grabljenja za ovim zivotom iscrtali odraze na mom liku.Slomljen i izlizan osmeh krio je sve sto je u meni poput vulkana kuvljalo.Kazu da i ugaseni nekad prorade,a ja mislim da je u meni samo pepeo ostao.Kad naidje vetar igra se i raznosi,baca mi u lice,u kosu i oci sve te ogorelosti,sve te umrle lave,koje vise nikad zapaliti necu.Drhti u meni,boji se da dise,ono dete koje nekad bejahu ja.Oci su mu pune besa i gorcine kad vide sta sam od njega skrojila.A bolji sam materijal imala za njega,veseliji kroj a skrojih ga od savova i krpljenja silnih.Promasaji cepaju svaki deo nemoci da napravis ono sto ti snovi kazu,noci vas dotuku,noci vise lazu,daju vam pa uzmu onu zadnju nadu.Gledam svoje lice,kakav je to grc.Sta sam to stvorila,u sta sam se pretvorila.Kad sam sagla glavu pred talasima mase,kad sam se pokorila onom cega sam se gnusala.Drzni se,prodana duso,podigni tu smelu glavu.Nisi ti za masu,nisi ti za sablon ovog jednobojnog sveta.Vise si od toga,citav vasar u cirkusu.Smeh si.Zagrljaj.Vrteska cela.

Gde odlaze svi koji su pogresne voleli

Dodiri njegovi mirisu na mir i spokoj.Tisina koja ne skripi dok na ramenu mu spavam.Savrsena senka,njegova,za siluetu moju.Kako savrseno sklopljeno dvoje,takav raspar mogu biti.Kad sramotno spustite pogled pred snovima o savrsenom coveku i umorni i potroseni kompromis zagrlite.Gleda me kao da sam ceo njegov svet,a mog sveta ni deo u njega ne staje.Gledam pred sobom lik,pomalo drag a nedovoljno da bude voljen,od mene,pogresne zene.Posrami me svojom dobrotom,pokori neznostima kojim me hrani.A ne zna da sam ja odavno gladna i prokleta nekog ko ce prigrliti svo ludilo u meni i znati da ga smiri.A on taj kalibar nije.Drhte neobuzdanom jezom sve te senke proslosti pod dlanovim njegovim,budi duhove a ne zna da ih odgura od mene.Poslednjim trzajima,ovi izlilazni tragovi moje duse,pokusavaju da se spase njegovim dobrim srcem.Prodajem se lako,a on me jedva docekao.Dok se drugom radujem,njemu lazi pokvareno i jadno prodajem.Kad birate izmedju dva,zasto uvek odaberete coveka tamnog srca?Gusile me ruke proslosti,dok je on svojima iz ponora me vadio,a da nije znao,nije slutio.Kakva sam to prodana dusa,kakav sam to jad i cemer namirisala,kad sam u njegovo srce pokusavam da provalim a da nista zauzvrat ne dam.Gledam coveka koji me voli.Voli?Jadno li je ta sreca,kad je lazima kupujem.Kako neko koga gurate od sebe,toliko moze ostati tu,a onaj koga sebi grabite curi iz vasih ruku kao pesak nosen vetrom.Kako neko ko grli led,ne oseti jezu pod prstima svojim,kako ne vidi tu prazninu kojom mi pogled vristi.Neka druga,neka stara ja satirala bi se od neznosti prema njemu,prema dobrom coveku koji vas voli.Kad umiru snovi,gde nestaje sav taj roj zvezda koji vam je put pokazao.Gde odlaze svi koji su pogresne voleli?

Ničija žena.

Ne načinji me,prijatelju,ako ne znaš šta ćeš sa mnom.Previše me ima da bih se u tvoj kalup uklopila,premalo ću tebi dati da bi kraj mene ostao.Ne počinji,nisu sve gline dobre za oblikovanje,nisu sve žene rođene da budu voljene.Lagali su te,prijatelju.Nisam ja sorta koja će ti zvezde tražiti pa da nebo ćelavo ostane.Kažu ili vatra ili led,a ja sam ti žar.Malo mi fali da se u požar pretvorim,a još mnogo manje da samo od mene pepeo ostane.Odustani,skloni se,neki žar vatra nikad postati neće.Kurva,svetica,dama i veštica,sve sam a ništa od toga nisam.Postoji jedna sorta žena i ta ti je najgora,prijatelju.Ničija.Nečija je navikla da pripada,da voli,da je nežnostima raspilaviš,da te ljubavlju hrani.Svačija je malo više nečija.Ako si dobar razlog preoblikovaćeš je u nečija,u svoju.Ja sam ti,prijatelju,ničija.Ne znam ja u paru,nisam po tom kovu krojena.Davaću ti sebe ali me nikad imati nećeš.Nikad ti neću dozvoliti da mi priđeš,a uvek ću ti biti blizu.Biću tu,ali nikada neću očekivati da budeš tu za mene.Spavaću na tvojim ramenima,al tvoj zagrljaj kao mirnu luku nikad tražiti neću.I ne pokušavaj da me promeniš.Ne možeš vuka lutalicu lancima za drvo.Pokidaće vrat samo da se otrgne.Ne daji sunđeru vazduh ako od vode živi.Uz mene je možda,čudno ali se može.Ne kroti me,ne veži me i vratiću ti se.I ne traži od mene velike reči.Gušim se i bez glasa ostajem pri pomisli na iste.Kupiću te zagrljajem,po njemu presudi koliko te u meni ima.Ne veruj da ovo sto uvek odzvanja,samo savrseno naučen klovnovski osmeh nije.I zapamti prijatelju ničija žena nije kučka.Samo nije navikla da pripada,da je lancima stežu.A znala bi ona tako divno da voli samo kad bi znala kako.

Kako čovek sam sebi i otirač može biti?

Ko te od mene krade,dok umorna glava još prazan jastuk sluti.Noći te grabe,vuku te od mene,pa ne znaju da te vrate.Ko ti se pod kožu uvlači slatkoćom svoga greha,dok po tvojim grešnim prstima miris spokoja ja pamtim.Slutnjom prožeta tišina na prevaru gorku miriše,jaukom svoje lepote jenjava osveta i gubi se u iznemoglosti mojih uzdaha.Puštam te da odeš,da bi mi se vratio.U čijim to noćima goriš plamenom neobuzdane strasti,dok hladnoća tvoje polovine kreveta i poslednji trenutak naša četiri zida ledi.Vrisak odzvanja prazninom naše strasti,dok ti se topiš pod prstima njenim.Izgubim te,oprostim se pa te opet sebi vratim.Prokleta i jadna,po ko zna koji put sama sebi u lice pljunem.Kako čovek sam sebi i otirač može biti.Da me gaziš,da me slomiš,da me grubosti odgurneš ne boli kao šamar koji sama sebi udarim kad pred tobom po ko zna koji put u očaju ovom puzim.Kupiš me i prodaš,od djonova tvojih na sve otupim.Ne znaš i ne slutiš da žena ukus prevare oseti.Ne veruje srce onome što proklete oči ne vide.Poput kurve,poput siromaha prodajem se za tvoje otupele dodire,dok me grešne ruke po ko zna koji put dodiruju.Ne slutiš da znam da više moje lice nije ono što ti nespokoj donosi,da moj miris ne prožima tvoju siluetu koja je još samo bleda senka pored moga lika.Čime da te kupim,čime da te vratim,kad više nemam ništa da ti ponudim.Na zgarištu onog što je ostalo,izlomljena slika nekog prošlog vremena postoji.Kako da te mrzim kad ljubav na silu ne može.Sa droge se ljudi skinu,a ti još u svakoj mojoj pori na zavisnost mirišeš.Previše sam tvoja,premalo si moj.Srce će stići pameti,kad tad.I biće bolje.I jednoga dana uskoro ,ja ću tebi oprostiti.Dalek,otuđen,iz mog zagrljaj prognan ti sebi nećeš moći da oprostiš.To će biti jako tužan dan.Jer za zagrljaj na moje ruke ti si jedino uvek mogao da računaš.Izjedaće te senke,boleće te tišina,vrištaće ti moje ime mamurne zore koje u pijane noći bole.I ako mi kažeš da ti trebam,ja neću doći.Jednoga dana posle svega,otrgnuću se od zavisnosti tvoga bića.Bez suza,bez velikih reči ,biće ono što biti mora.Ako me ogoliš da ostanem bez ijedne latice,kako neko posle samo trnje da voli.Jednoga dana uskoro,preživeću te,odbolovati,zaćutati i tišina mog umuklog smeha je jedino što će da te boli.

Da ga volim.Da me voli.

Da me voli mamurnu,čupavu i ćutljivu.Da me ne pita za tišinu u mojim kricima,da ne priziva prošlost suvišnim dirkama.Da me stegne dok se lomim,da me protrese kad se skamenim.Da se sklupča oko mene kad me dan obori,da ostane kad me kradu ružni snovi.Da veruje u ćutanje mojih objašnjenja,da ne traži odgovore kojih se prokleta duša pribojava.Da zagrli da slomi sva sranja u meni,da gorim pod dlanovima njegovog dodira.Da me ne pušta kad mu ruku izvlačim,da zagrljaj nikad ne prekida prvi.Da ćutanjem mojim ćuti,da ne prizna da me voli.Da me čuva u pogledu,da se useli u moje dane.Da mi je muzika grohot smeha njegovog,da je mera koliko su svi drugi bili mali ,mera po kojoj znam koliko me neko voli.Da se smeje mojim glupostima,da se radujem njegovim uspesima.Da mi prigli tugu kad se sva slomim,da bude siguran jer zna koliko ga volim.Da mu čuvam noć,da mi ulepša dan.Da se smejemo dok zajedno peremo zube i gledamo se u ogledalo.Da pijemo pivo i svadjamo se za daljinski.Da budemo deca,da se volimo kao odrasli.Da mu pamtim svaki trag na koži,da me hrabri kad sam nesigurna.Da mogu da se slomim i oživim u zagrljaju njegovom,da može da ćuti dok mu sreću skupljam.Da me kupi dodirima,da se prodam njegovim osmesima.Da me ne menja,da ga grlim tako nesavrsenog i mog.Da ga volim.Da me voli.

Noć za prošlost

Negde u zoru,kad svici nestaju,dok jutarnja rosa pokorava noć,drhtala sam dugo bežeći od snova i gušeci bol sto se po meni vrzma.Gledala sam cesto kako jutra svicu,kako jutro to pokazuje zube.Gledala sam ljude kako odlaze i idu,slusala sam pesme o rastancima cudim.Grmela je samoca i plesala u mraku,pohlepna i zeljna uzdaha sto se iz mene ote,harala je hodnicima slabosti i bola.Pokorena bese tek negde u zoru,kad suncokret mali san o Suncu sniva,nestajala kradom ko prokleti lopov i docekala opet u mrak noci kao provalnik,svoga plena zeljan.

Noci su vam cudne,noci su vam prazne,pa se onim sto u sebi skrivate krpe i boje.Pusta ulica,jos pustije duse.Guse vas secanja,nagrizaju rane pa se svako za sebe za oporavak bori.I kucaju glasovi na necackana mesta,grebu i struzu po zaturenoj prici,vasa nemoc njihova je snaga kroz teska vrata ona ce uci.

Uzalud vam trud i pokusaju slini da prevarite noc i u pucinu snova otisnete sebe,snivajuci osmeh,slusajuci reci odavno umukle pred pojavom vasom.A snovi ludi od maste skrojeni bore se na vasoj strani,upetljaju svoja krila u oskrnavljene noci,pa vas kradu,pa ne daju na vas.Vode vas daleko,bacaju do onog sto potajno nemi zeleli ste dugo i srecni ste i pohlepni svega sto vam oni daju.Pa se uzivite i uzigrate kao malo dete,u pohlepu preraste ta blizina zelje pa postanete grubi,postanete bezobrazni ,pa sam san u javu oblikujete.Preplasen i pocupan od pokusaja vasih da otmete deo onog sto vam dade,nestane i san i izgubi oblik kad vam ruka krene na ono sto je njegovo.

Pa,vas vrate noci da se igra sa svama,pijun na tabli to ste samo.Grohotom se smeje tom nedostajanju vasem i odzvanja dugo prazninom u dusi .Mlatara do jutra,izmotava se s vama ,jer tako joj se moze.Jutra su vam spas,jutra su poceci.Noci su vam smele,noci su vam lukave.Otrgni se ,prevari je,prezivi do jutra.Proslost i noc,ljubavnici stari,uvek haos neki naprave pred zoru.Od ljubavi do mrznje treba jedna noc,a u noci jednoj stane sve.

Nismo margarin,al se savršeno u sve mešamo.

Kad smo postali tako mali ljudi,a tako velike sveznalice.Nismo margarin,al se savrseno u sve mešamo.Izgubila se granica pristojnosti zavirivanja u tuđe živote,otupeli smo na pristojnost i ljubaznost,drčniji i nervozniji nego ikada.Brinu nas teorije zavere od strane emigranata.Urotio se protiv Vas čovek kome sem ovog što drži za ruku ništa u životu nije ostalo.Čovek čije je dete na nekoj obali zauvek zaspalo,tragajući za mirnim životom a ni nestašno detinjstvo nije dočekalo.

A tek ovi mali Srbi sto idu na Merlinov koncert,izdajice jedne kako smeju,ko im je dozvolio.Deset dana pred koncert niste spavali,hvala Bogu da Vam je to najveći problem.I obavezno potpišite tu peticiju da ukinemo rijalitije,pa nema smisla,samo taj program i imate,na šta da prebacite.I koliko dnevno provedete na društvenim mrežama.Ajde iskreno ,kad ste zadnjii put bili sa nekim na kafi a da nije pao check-in,da niste tražili šifru za wifi,kad ste se videli sa nekim ne računajući skype?Plaši nas tuđa ljubaznost ,šta li taj neko hoće od nas.Krivimo druge za sopstvene neuspehe.Smanjujemo sebe u sopstvenim očima gledajući kroz ekrane sve te izmišljeno savršene tuđe živote.Izgubio se sistem vrednosti,izgubio se kompas za jedan narod.Krivimo druge a ni sami nismo sposobni sopstveni život da dovedemo u red.Znate li koliko bi vam život bio lepši kada bi se iz virtuelnog sveta prebacili u stvarni?Isključi telefon,uključi život.Svoj.Teško jeste i neće biti lakše ako sami ne čupate i ne grebete.Izvedite ženu u šetnju i pomenite samo lepe stvari koje pamtite.Napravi mu omiljenu večeru i pusti ga da gleda utakmicu.Igrajte Čoveče ne ljuti se sa Vasom decom i pitajte ih kako im je prosao dan.Ne košta ništa,znači mnogo.Ne daj te da Vaš život prođe pored Vas,dok Vi živite tuđi.Umesto što pišete gnevne komentare,nađite nekog ko će zagrliti i vas i vaš problem.Prestanite da poredite sebe sa sa gorim kojim je jedino bogatstvo to sto im je novcanik malo deblji.Što se nekad ne poredite sa onom decom koja odrastaju u suzama,jer smatraju da bez svojih pametnih telefona i skupe odeće nisu dovoljno dorasla svojim vršnjacima.A pametniji su,više njihova dobrota vredi ali nema to ko da ima kaže.Deca su nekada surova.Što se ne poredite sa majkom koja sama izdržava svoju decu i sto laže da nije gladna samo da bi njima ostalo više.Gladna je ona,umorna je ali taj zagrljaj kad vas neko voli,kad ni sami sebe ne možete da podnesete,e to nešto nema cenu.Ugledajte se na staricu kojoj su samo stare slike u rukama ostale,a ne mrzi,seća se.Toliko dugih veza,toliko brakova a toliko malo ljubavi među ljudima.Utopili smo se u modne krikove,svi ste vi dzentlmeni i dame i mnogo ste mi luckasti u tim separeima.Čupava sam,još samo da pljesnem rukama smejala bih se kao foka,volim dobro pivo i nikada od mene dama neće biti.Ne razumem se u sve modne trendove,ali znam da napravim sarmu.Možda sam luda,šta znam.I vi što ste u vezama a varate se i glumite mangupe i ribe,ničega vi sem ljubavi nećete ostati željni.Skuvam sebi jutarnju kafu,pustim omiljenu pesmu i bacim pogled sa svoje terase.Znam da će ovo biti još jedan možda težak,možda savršen dan.Ne treba spuštati glavu pred problemima,ali ne ide ni da mrzite,a mislite da Vas ne smeju da mrze.Da mislite da ste uvek u pravu,a niste.Teško je,nepravedno ali kad odbacite tuđe probleme,kad zanemarite sve što vas se ne tiče,ako te zdravi i niste sami,spojićete vi kraj sa krajem.Ne poredite sebe sa drugima,već sa vama samima.

Lako se ljudi izgube,ali se teško pronađu.

Ako te jedno ostavljenje onesposobi za sva buduća pripadanja,da li će te jedno pripadanje osposobiti da zavek pripadaš?Da ste srećni napokon i da vas pozove osoba koja vas je najviše bolela da li bi ostavili to kao propušten poziv?I čiji to poziv vi čekate dok lažete druge da nemate vremena za njih?Lažu vas ljudi da vreme krpi sva sranja u vama.Lažu lažljivci mali i sebe i vas.Lažu da vremenom sve prođe,vremenom se samo o tome zaćuti.Nastane muk,nastane tišina.Bolna i duga.Ako vreme sve uzima pod svoje i ako nikoga nije poštedelo,zašto ne prolazi,zašto ne prestane,pa nije valjda on jedino što je ikada vredelo.Još je mera pripadanja i toga koliko sebe nekome možeš dati.Još je mera koliko te neko boli i dotiče i koliko su svi drugi nebitni i mali,koliko je sve prošlo a samo on je u opstao.Od nekih ljudi prosto moras otići da ne bi prestao da ih voliš.Lako se ljudi izgube,ali se teško pronađu.Možda više nikada ne plešeš u zagrljaju njegovom i ne slomiš se u sekundi svakog pogleda,možda više nikada njegov smeh ne odjekne odajama tvoga srca.Možda vas se koraci više nikada ne sretnu.Kako neko može toliko da boli,toliko da bude tvoj a odavno više nije tu.Kako se oporaviti od nekih ljudi,ako ste im dali sve što ste imali.Ako ste za nečije druge ruke većito ostali nespremni.Kad prestane i kao se popunjava ta praznina gde je bio useljen.Ljuti ste i besni i gori sve u vama što ste to sebi dozvolili,a opet pomalo nemoćni da zauvek navučete zavesu na ta sećanja.Želite,a bojite se da zaboravite.I zato ne budalite,ne verujte pričama.Postoje ti ljudi kojih ceo zivot ostanemo prokleto željni a nemoćni i nesposobni da ih za sebe vežemo.Istina,možda je radijator opcija,ali kakva je to ljubav ako stalno vrišti i odvezuje se.Možda ga niko neće voleti bolje ali ljubav je iskusni kockar.Navuče vas pa vam uzme sve,a sami ćete se teško skinuti.Postoje ti retki ljudi koji nađu svoje zagubljene polovine.A vi neparni što ste izabrali pogrešne da vam budu pravi,da vam budu ta osoba u životu,pa zapijete se u nekoj kafani.Možda vas tamo za tim starim šankom čeka neko zbog koje ćete poziv osobe koja vam tamani te čaše za koje mislite da če vas spasiti,ostati kao propušten.