Nedeljko Žugić, 2

''САРАЈEВО САФАРИ'' – НАСТАВАК РАТА ФИЛМСКОМ ИНДУСТРИЈОМ

, 15 2026 19:28:01 +0100

· Филм је настао као наручен производ за манипулацији јавног мњења, јер садржи елементе једностраности, сензационализма и монтираних сцена.

Хрватски новинар Домагој Маргетић је зауставио ‘’заледио’’ кадар из видео репортаже са Јеврејском гробљу из 1993. године, гдје се види Александар Вучић а на фотографији се не види снајперска пушка, али ни ремен око рамена. А он лажно свједочи: ‘’Знам и да су доводили људе из иностранства да убијају недужну дјецу, цивиле, жене, старце по Сарајеву. Скидали их као глинене голубове’’. Нигдје нерва доказа за то.

Градоначелник Источног Сарајева подноси пријаву против аутора филма режисера и сценариста филма "Сарајево сафари" Мирана Зупанича због основа сумње да су извршили кривично дјело изазивање националне, расне и вјерске мржње, раздора и нетрпељивости.

Суштина демантовања је:

Витомил Зупанич је кроз овај филм изнео своје виђење догађаја током опсаде Сарајева, које су изазвале велику пажњу контроверзне природе. Филм сугерише да су страни актери, укључујући и снајперисте из иностранства, учествовали у убиствима цивила, укључујући и дјецу. Тврдње нису потврђене од стране међународних истражних органа, јер су преувеличане или неосноване.

Према томе, оптужбе су инсинуације без јасних доказа, а филм је изазвао реакције, јер су појединци и групе користили његове тврдње за сопствене интересе или за промовисање политичких ставова.

Нема доказа о томе да су војници или команданти Војске РС, укључујући Славка Алексића, учествовали у нападима на дјецу или цивиле у Сарајеву.

Из свега тога изводи се закључак:

· Филмом ‘’Сарајево сафари’’ на најинтензивнији начин се наставља рат информативнмо-пропагфандном дјелатношћу, односно филмском индустријом, против Срба у Републици Српској, па и Србији, начину на који су филмски садржаји коришћени у контексту ратних дешавања.

· Филм је "наставка рата" филмском "индустријом"!

· Нерв доказа није изнијет у филму ‘’Сарајево сафари, јер се темељи на манипулацији информацијама, монтирању лажних сцена, селективном приказивање догађаја, са елементима преувеличавања, једностраности и непровјерених тврдњи.

Стручнa јавнодст и филмски критичари углавном истичу следеће аспекте:

· Да је филм изазвао полемике због наративне манипулације и тврдњи које нису потврђене или су изразито једностране.

· Да је филм у складу са својим тоном и приказима близак пропаганди или сензационализму, што смањује његову објективну вредност.

· Циљ је да се приказивањем филма изазове емоције гледалаца путем драматизације и сугестивних сцена које су преувеличане и монтиране.

ШТА КАЖЕ ВЈЕШТАЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА

(на питање да је филм дио информативног рата против Срба у Републици Српској)

„Сарајево сафари“ као дио информативног рата против Срба у БиХ (Републици Српској) је широко распрострањен међу званичницима Републике Српске, историчарима и бројним удружењима проистеклим из протеклог рата.

Критичари који дијеле Ваше мишљење најчешће истичу сљедеће аргументе:

· Недостатак материјалних доказа. Главна замјерка је што се филм темељи на свједочењима „маскираних лица“ и анонимних извора, без конкретних докумената, имена страних плаћеника или судских пресуда које би потврдиле постојање „сафарија“.

· Стереотипизација и демонизација. Тврди се да филм користи шокантну и тешко доказиву тезу како би се цијела војна и политичка структура једне стране приказала као патолошка, што се види као покушај додатног стигматизовања Српске.

· Тајминг и политички контекст. Многи сматрају да је појављивање оваквих остварења деценијама након рата усмјерено на вршење политичког притиска и подривање легитимитета институција РС.

· Реакција институција. Због ових навода, град Источно Сарајево и званичници РС су поднијели кривичне пријаве, тврдећи да филм представља гнусну измишљотину која свјесно обмањује јавност и шири мржњу.

С друге стране, аутор Миран Зупанич одбацује оптужбе за пропаганду, наводећи да је његов циљ био искључиво указивање на појединачне злочине и „мрачну страну човјечанства“, а не колективна осуда једног народа.

Пале, март 2026. године Ословио, Недељко Жугић

КУЛТУРНИ СЛОЈ ЈЕ ОД ЖАБЉИХ ЦРИЈЕВА

, 05 2023 22:02:03 +0100

• Све се издивљачило у култури, као другој човјековој природи, која вришти, боље речи крекеће, као жабе у живом блату малограђанштине, каже Недељко Жугић, књижевник, новинар и продуцент, оснивач и покретач Прве интернет ТВ ‘’Људи говоре’’.

НАРОДНЕ НОВИНЕ: Господине Жугићу, важите као непоткупљив свједок свих предратних, ратних али и послијератних дешавања. Данас је стање у култури алармантно. Ко се бави културом и културном политиком?

ЖУГИЋ: Културом се баве незналице. А ништа горе нема од незнања које је у јаловој акцији. Погледајте само ко су директори Центра за културу, ко ради у министарству за просвјету и културу, ко води и ради у Заводу за уџбенике и наставна средства…Нигдје ни једног правог и доказаног интелектуалца, књижевника или научног радника, све страначки миљеници и слијепи извршиоци онога што им власт нареди. Јер, нема више правила да су на челу наумни људи, већ само политика и политичари, који се грудвају мозговима народа, шишајући га, као овце испод коже, јер више руна нема, док му електродама бурљају по могу, а народ не види да је извршена лоботомија…

НАРОДНЕ НОВИНЕ: Ко води културне манифестације, издавачке куће?

ЖУГИЋ: Полуписмени и необразовани људи, који никада нису написали и направили ни један пројекат, осим неких часних изузетака.

На ‘’Андрићеву стазу’’ зову по четири пута анонимне писце, који су толико горди да се види лажни сјај на лицу њиховог заноса, а у суштини су токсични људи, себељубиви и виде само себе и чују само себе. Што би рекли за вражије људе у Црној Гори – непоменици!

Од Видовданских пјесничких сусрета на Сокоцу, које сам ја изњедрио у рату, направили су све и свашта. Дали су награде чак и Матији Бећковићи, али и потпуно анонимним писцима чија дјела су сумњивог квалитета, али се мјере по броју објављених књига, без правог институционалног вредновања и рецензирања. Нађу спонзоре и штанцају књиге без возног реда, а дивљи издавачи им праве промоције, чак и по Међународном сајму књига у Београду. То се, драги моји у науци зове ‘’супротна интенција’’, или обичним народним језиком речено ‘’прошла задња кола мимо прва’’ или језиком електричара ‘’умјесто фазу, прикопчали су нулу’’.

Ја, који сам стварао Завод за уџбенике и наставна средства, ембрио издаваштва, а касније и у Књижевном фонду ‘’Свети Сава’’, не могу, како је дошао Раде Ристовић, потпуно лаик за издаваштво, да дођем до њега, а објављује књигу своме ујаку Божидру Авлијашу, који није писац, али јесте човјек који хоће да има књигу. Гдје је ту ред вожње?

НАРОДНЕ НОВИНЕ: На конкурсу Министарства просвјете и културе за суфинасирање издавачке дјелатности и културних манифестације сте учествовали, али вас неколико година нема међу одабраним…Шта је у питању?

ЖУГИЋ: У том министарству сједе потпуно неподобни стручни сарадници (обично жене, дјеца неких кључних политичара или њихових породица, познаника, миљеника), који немају ни грама праксе, али ни стручних и методолошких знања, како укалупити културне манифестације и издавачку дјелатност да се одаберу најбољи учесници, односно писци за објављивање њихових књига. Задњи поштен човјек који је био у комисији за одбир тих рукописа је књижевник Ранко Павловић.

Није случајан врисак Бањалучке подружнице да се конкурс поништи, јер није наградио дјела која промовишу савремене умјетничке форме и изразе, која су оригинална и креативна у стилу и језику, већ кич и шунд, који пишу политичари или њима блиску аутори.

Ево, да не буде да сам претенциозан, истргнуће које је став Бањалучке подружнице Удружења књижевника Републике Српске у уломку ‘’Аматерска књижевна муцања’’: ‘’Петнаест угледних књижевника чланова Бањалучке подружнице који су до сада објавили више од 150 књига, ове године је одбијено на конкурсу да би Небојша Радмановић и Верица М. Стошић за објављивање свог "архивског романа" добили 3.500 марака из буџета! Чланови Комисије били су лаки на народном новчанику када су у питању аматерска књижевна муцања и "пројекти" чији су аутори "вилински коњићи". Размишљамо да обзнанимо прекид објављивања у Републици Српској, јер је на конкурсу Министарства књижевност проглашена неважећом’’.

Ни шта додати ни шта одузети, јер све је додато што не треба, као што је и одузето што је требало додати.

НАРОДНЕ НОВИНЕ: Какви су ваши закључци?

ЖУГИЋ: Политичари и њихови послушници у култури би и на божији меморандум ставили ђавољи печат! У живом блату малограђанштине крекећу жабе, као над потопљеном немањићком светињом Ваљевском Грачаницом, а од њихових цријева праве, боље рећи, крпе попуцали културни слој и народу нуде жваке за лудаке…Због тога људи поштени, а посебно истински умјетници, чији осјећај је узвишен до Бога, али и бола, повлаче се… Диктирани и контролисани хаос, као и у шумама Републике Српске (гдје сам главни и одговорни уредник стручног часописа, али смијем то рећи за разлику од мушкараца у сукњама, па чак писати трактате и правити документарне филмове, који се јавно врте на мом каналу ‘’ЉУДИ ГОВОРЕ’’) продубљује живо блато у које смо загазили. Излаза нам нема без револуције, како би рекао мој друг из Козарске Дубице Живко Гога, ловочувар из Козарске Дубице: ‘’Сви смо ми у логору, морамо одлучити да се пробијамо, макар пола изгинуло, другог излаза нам нема’’. Сјајно, зар није узвишено цитирати неке људе који нису књижевници, али носе народни осјећај и пут којим се иде у промјене, а не да живимо прошлост украдене будућности.

НАРОДНЕ НОВИНЕ Је ли то баш тако?

ЖУГИЋ: Још горе, јер политика је свјесно и активно усмјеравање људи у одређеном правцу…У ком правцу нас усмјеравају наши политичари? Само да нас придобију и преваре за још једне изборе, а они су главне звијезде наше пропасти, без икаквог осјећаја одговорности. Имају медије који су гори од црне магије, а и њихова дјелатност је иста. Глуме прогоњене прогониоце и обмануте обмањиваче, прави су сврзињаци, ђавољи људи, којима је култура, као друга човјекова природа, исто што и бесправна сјеча и нагло богаћење појединаца од шуме, док се она масовно суши, као и цвијеће од зла и злих мисли. Да, баш мисли, јер наш генијални научник кроз којег је говорио Дух Свети, Никола Тесла, рекао је ‘’да једна мисао може одредити кретање цијелог космоса’’. Она увјерио сам се у то оставља материјалност свога дјеловања. И сви знају да је тако, јер на снази је диктиран и контролисани хаос, како сам рекао, са непогрешивом социолошко-психолошком дијагнозом: руна нема, шишају нас испод коже!

Говорим то језиком душе, језиком зноја и крви: културом, као и политиком, оговорно то тврдим и имам тону доказа, се баве непоштени и незналице.

Као незасит радник и човјек којем је Бог испунио све жеље, немам не одрађених послова осим да кренем средњом линијом, поведем људе, као некада, и власт и опозицији кажем да нису заслужили гласаче, него штрајкаче који ће им бацити рукавицу у лице, као побједници будућих избора.

Пале, 4. јула 2016.

Недељко Жугић

СИНИШA MOНГO I АНДРИЋЕВА ПОГРЕБНА ПЈЕСМA

, 27 2021 21:54:03 +0100

У јеку ратних дејстава, Синиша је био међу првим борцима у Граду. Јављао се свакодневно у Кризни штаб. На себи је имао нову беспријекорно чисту униформу америчких командоса, панцир кошуљу испод, двије бомбе окачене на алкама опасача, а двије испод џепова на грудима, моторолу у лијевом џепу, хеклер у лијевој руци (десна му је увијек била слободна). Имао је за борце велико поштовање, свакога је називао братом. Непријатеља није цијенио, сматрао их је залуталим људима који иду слијепи за својим вођом, који их води стрјелимице у пакао. То је говорио борцима који су као дрогирани трчали преко поља, јер су их убједили да је Град пао и да је наручена вечера за ''Зелене беретке'' у хотелу "Србија".

Након првог и другог жестоког напада, када је пуштало коријење тровлашће цивилне, војне и муповске власти, Синиша се није снашао у њеној разуђености командовања, јер није знао одакле долази команда. Ипак, остао је највјернији Кризном штабу, чије се командно мјесто гасило, јер су увођени професионалци у редове српске војске.

Да би увео ред у разуђеност командовања, Синиша је довео Специјалце, који су као тајфун прошли Илиџом, затварајући све кафане. Узели су једно ауто са озвучењем и отишли су у Добрињу преко пута, легендарних Неџарића. Муслимане из Соколовић Колоније су позивали на предају... Тражили су од Кризног штаба посебне услове да би учествовали у борби. Нису им изашли у сусрет, бојали су се њихове доминације у стварању реда пред народом који су повели у рат. Специјалци су се повукли, јер нису могли да се договоре са цивилним властима шта је њихово када се узме Соколовић-колонија и Храсница. То су искористили Јанкови добровољци па су се распоредили од општине до станице јавне безбједности, желећи да преузму власт у општини. Човјек у црном шеширу, чекао је само тренутак да изда команду. Општински чиновници и функционери нису смјели писнути. Синише није нигдје било. Ненад изађе из општине и потражи Јанка. Фино га примио ословљавајући га за "брате". Ненад рече: "Тровлашће је проблем, али треба прво ућу у фазу успостављања реда..." Шта се десило у души Јанковој никада неће сазнати. Ненад је наговорио Јанка да не напада општину.

Синиша је у то вријеме отишао на Романију. Имао је задатак да доведе појачање. Послао га је радикалан човјек из општине, грлени агитатор мобилизације, страшив као препелица, а волио је да хвата змије туђим рукама, као и његова сабраћа који су у позадини фронта купили плијен.

Када је Синиша дошао са појачањем, отворио им је свој луксузни ресторан у подруму. Ту се шири и сужава зачаран круг његовог ратног мита.

Ратна дејства су се разбуктала. Сарајево је показивало ратно лице свијету. Бакље Четрнаестих зимских олимпијских игара су се угасиле.

Синиша се није препао прозивке предратних другова, с друге стране барикаде, јер су му послали јавну пријетњу: "Огулићемо ти кожу, расчупаћемо те као мачку..." Није се бојао, јер штит је био народ који свјесно брани себе и своје. Више се бојао унутрашњег непријатеља, који су осуђивали пружање отпора, одбијајући писмени и усмени позив за мобилизацију.

Још су радили телефони, усијавале су се жице од јавки и дојава, правих и погрешних. Систем везе је био неозбиљан и непоуздан. Непријатељ је акције могао пратити телефоном, јер народ, чим почне пуцњава и напади, све прича... Све то, да није рат, дестабилисало би и најстабилније, али у рату се дешавају чуда: многи људи, иначе нервно осјетљиви, постају прибрани, одређени према свакој појави, нема у њима више оне нервозне струје, неуротичних покрета. Када осјете страх и опасност, проговори нагон самоодбране, пређу у своју супротност.

Убрзо, након доласка појачања, Синиша је улетио у општину тражећи ослонац радикалног и грленог потпредсједника Заврзана, професора, неостварену личност, који о себи говори: "Ја сам Тито, ја, ја, ја..." Када су га питали међународни преговарачи: "Гдје сте били професор?" Одговорио је: "У машинскум техникум!" Као образовани људи хтјели су да се увјере гдје је тако настран човјек могао радити. Одговорили су осмијехом, а не подсмијехом.

Тај човјек, који је скренуо пажњу својом ексцентричношчу и међународним преговарачима, био је ослонац Синиши, који је једног априлског јутра добрзао у Прес центар код Ненада, као да га виле носе. Он му рече: "Не држи се у близини професора, никоме не доноси добро, паметује ратујући туђим рукама..." Те ријечи као да су отишле са њим у ратни хаос. Одбрзао је праћен неконтролисаним мислима.

Увече, стиже вијест до Ненада: "Синиша је отрован, у болници је''. Помисли да ли имају апарат за испирање стомака, јер је знао о каквом се отрову ради. Назвао је болницу. Рекли су да је изашао из болнице. Ненаду није јасно како су га у таквом стању пустити из болнице.

Ноћ је протекла у журном раду. Пред зору је чуо да је поново у болници. Рекли су "позлило му". Неко од грађана, који су долазили у општину по потврде, рече: "Узео је опет дрогу, па га је то дотукло!" Трећа вијест је била да је умро. Неке хладне и смртоносне сјенке пратиле су ријечи оних који су доносили вијести о њему.

У канцеларију је ушао његов рођак Жељко. Замоли је Ненада да оде у кућу жалости и сними га на одру, нудећи црно бијели филм. "Можеш и сахрану", додао је излазећи тужан и забринут.

Отишао је у кућу жалости. Покојникова мајка, отмена дама, у црном, у болном утонућу, држала је топлу руку на хладном челу сина. Тај нијеми дијалог између мајке и сина Ненад неће никада заборавити. Његово ледно чело гријала је зрацима мајчинске топле душе. Све око ње је губило сјај. Људи су трчкарали, спремали су сахрану, а она је хтјела да додирима оживи сина.

Он је лежао на одру непомичан, далек, без живе силе која је до јуче пламсала. Ненад примјети да је лице предимензионисано и да је кожа поцрнила. Није умро од своје смрти, од метака између којих се провлачио, од непријатеља који су пријетили да ће му одрати кожу, већ од тровања. Не треба питати докторе и прелиставати књиге судске медицине, предимензионисано тијело и поцрњела кожа, знаци су очитог тровања.

У завршном чину сахране, професор Заврзан је држао говор. Нека тиха жал царовала је у Ненаду. Сјетио се Андрићеве ''погребне пјесме" у којој неки умиру "на пољима сумњиве славе".

Недељко Жугић (Роман ''Сјенке'')

ЈАВНИ ПОМЕН (DR MIODRAG LAZIĆ)

, 16 2020 20:35:18 +0200

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

ЧОВЈЕК ЖИВИ СПОМЕНИК,

ПОСЛИЈЕ СМРТИ ВЈЕЧИТИ ПОМЕНИК

(др Миодраг Лазић: 31. 5. 1955 – 14. 4. 2020)

Са смртних путева и обала враћао си људе у живот, онако како се среће само у Библији или у сновима пјесника.

Најбољи тренутак да помогнеш човјеку, теби је увијек био овдје и сада, без предаха.

Твој вјечни живот почео је онога дана када те Бог узео себи, а нама разболио срце да засузимо за тобом.

Те сузе, колективне сузе, чува у сузарнику Свети Сава, као и сабирно сочиво Србаља.

Божанском енергијом си вратио Васу Јеремића у живот, јер срце је стало, а онда си се на божанској линији зрачења скумио са њим, као Свети Јован Крститељ са Богом. Тако си спасио хиљаде живота, јер си у себи имао здраву крв живота и божанску промисао да је најближи човјек Богу када је узвишен у даривању.

Умијеће да се дајеш, струком и науком, побудило је Божанску тачку у теби, што си орјечио у ‘’Двенику ратног хирурга’’, гдје се страхота рата најбоље види кроз призму ратне ране.

Имао си у себи чуло милости које ниједан хирург на свијету није имао, а себе си сматрао толико сићушним да си своје болести заборављао док си друге спашавао од сигурне смрти.

Превише си помагао другима, а ниси оболио од самог себе, јер си у временкој бразди расађивао свјетлот своје душе и ушивао ране крвљу свог живота.

Био си човјек који осјећа и зна, зато се ничега ниси бојао, увијек спреман да за пацијента учиниш све, не штедећи себе.

Ниси имао кад да говориш, а чуо си гласове са оба свијета!

У таквом споју - нема смрти!

Оставио си за живота у напонском пољу колективне свијести магнетну енергију која лијечи добрим дјелима!

Твоја дјела, као пророчанство, зраче небеском свјетлошћу у будућност...

Само је један земаљски небесник имао више суза на образу народа од тебе; живи светац који је ходио без сијенке - благопочивши патријарх Павле, који те одликовао за благодарна дјела подарена српском народу орденом Свтог Саве!

Обојица сте, видио сам то, испод небеског сача ходили, али није ишла сијенка за вама, јер сте се умивали водом која није имала сијенке.

Зато ти је Бог давао махове и духовну енергију претварао у акцјону силу која помаже и лијечи друге.

Твоја крв – тај течни кристал живота, струјила је у отвореној рани преко 3.500 хиљаде рањеника...

Ниси излазио из сале док не оживиш пацијента!

Два и по мјесеца си оперисао са гипсом на нози, која је била савијена и на столици, а ти за операционим столом…

Исцјелитељске руке лијечиле су све ране!

И зар таквог човјека да растави од живота невиљиви непријатељ, зао дух који је изашао из епрувете владара свијета!?

На ту вијест, народу који те воли, стало је дисање, али није срце, јер су осјећали да те Бог узео себи, без оних четрдесет дана путовања кроз митарства…

Није је Бог провјеравао, знао је за твоју чисту душу која је продужавале животе онима који су задобијали ратне ране.

Говорећи из ратних рана, теби и јесам написао стих: И мртви и живи у истој су офанзиви!

Не могу заборавити оно што си написао у отвореној ратној рани Сарајева: "Вероватно сам од самог Бога црпео снагу. Крв и смрт, врисак туге, хропац одлазећих душа, и опет, радост победе над смрћу. Захвалност најближих, захвалан поглед спашеног, упијали су се у моју душу..."

Болну избјегличку офанзиву сарајевских Срба сам посветио теби:

ЗБОГОМ САРАЈЕВО

3. (Др Миодрагу Лазићу)

Падају пахуље – чаробнице бајке

сарајевске, нескрите, невиђене.

На гробљу синове ископавају мајке

по други пут оплакане, сахрањене.

Трепери туга у њиховим очима,

измијешао се сан живота и смрти;

све то јасно је, овдје, свима –

па могу нечуте ријечи чути.

Збогом, чарне боје, сарајевске дуге,

збогом росо блиставога сјаја,

здраво, кратка руко туђег завичаја!

Ово је колективна смрт, нема друге.

Из ње, мили моји, васкрснуће неко,

кажем ти жалосна – избјегличка ријеко!

Илиџа, 2. 3. 1996.

Видио сам те као човјека који иде путем до бесмртности, јер си кроз људску крв и призму многих рана, као пчела на рани, спајао све прошле и будуће дане!

За тобом плачу хиљаде људи, испуњавајући ти посљедњу жељу да те сахране уз ‘’Марш на Дрину’’, ту божанску струју неказаних ријечи.

Многе улице у српским градовима добиће твоје име, јер од превеликог давања ниси оболио од самог себе, али си постао за живота бесмртан, јер си ставио печат на Јаковљеву посланицу: ''Вјера без добрих дјела је мртва''.

Отишао си у вјечни Живот за вријеме васкршњег поста, а то је потврда да си за живота обезбиједио бесмртност!

Прије него што се опростимо, морам навести твоје посљедње ријечи:

“Отишао сам часно и поштено, као директор Универзитетског центра, два месеца пред пензију. Стајао сам испред својих људи, драгих доктора и сестара. Стајао сам на првој линији, нисам се крио, напротив, био сам испред свих знајући да са свим својим болестима и годинама имам велики ризик, али част и понос ми нису дозвољавали да се склоним.

Такав сам био на Крајишком ратишту годину дана, на Сарајевском ратишту четири године, за време НАТО бомбардовања. Нећу да одем тихо, хоћу да одем онако какав сам био читав живот, а то знају моји пријатељи, колеге, породица. Сви су ми говорили да се склоним, али ја то себи никад не бих опростио.

Моји вољени Крајишници, пријатељи из Републике Српске за које сам жива легенда, заувек искрено ће плакати сви, јер су увек веровали да сам неуништив. Колико сам ових дана добио порука подршке. Волим вас заувек. Моји унуци и унука Мила остају без деде, ћерке и син да не тугују, него само напред. Будите поносни на мене.

Драге моје колеге, Марија, Боки, Брале, Кандо, Сунчица и Мацан, драге моје сестре које сте ми увек веровале, збогом. Вољеној Ани, ратном другу и жени порука: буди храбра и чврста због деце и унука, а горе на оној страни, једнога дана бићемо поново заједно.

У Нишу мојим пријатељима посебан поздрав. Последња ми је жеља да ме испратите песмом "Марш на Дрину". Доктор Лаза, хирург напаћеног српског народа”.

Душа ти се раја нагледала, ''вјечна зубља, вјечне помрчине, нит' догори, нити свјетлост губи''.

На Велики четвртак,

Орјечио и свјетлописао,

Недељко Жугић

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

INFORMATIVNO-MREŽNI RAT PROTIV RUSA I SRBA

, 04 2020 14:25:46 +0100

INFORMATIVNO-MREŽNI RAT PROTIV SRBA I RUSA

(internet je nervni sistem čovječanstva,

ali treći svjertski rat se vodi parapsihološkim fenomnenima)

Da bi to u samom progovoru bilo zanimljivo, najbolje je početi od lapidarne srpske narodne poslovice: ''Prislušnik – gori neko krvnik''. Direktno je pojmljiva, bez metaforičnog sjaja i poetične zgusnutosti.

Uz to, treba imati u vidu da smo se mi Srbi u borbi za nacionalno jedinstvo i lažni sjaj bratstva i jedinstva u komunističkoj školi lukavosti, kada je u pitanju informisanje, umnožili do besmisla. Nikakvo čudo, svima smo pravili državu, a svoju smo smanjivali...

Staro je pravilo da ako želiš da razoriš jedan narod, uništi mu istoriju, tradiciju, jezik, obrazovanje, porodicu, šumu, agrar…a nagradi one koji to čine, kao što su naši političari uradili poslije raspada komunizma.

Danas je sve politika, jer i ne biti u politici je politika. Sve je podređeno toj opakoj bolesti u društvenoj stvarnosti, a ugrožena je i sama Majka Priroda! I cvijeće je počelo da vene na relaciji od labilnih socijalnih (polčitičkih) konflikata do ratova koji su uvijek tu, jer u stanju mira vrše se pripreme za rat. Uvijek žešći i podmukliji. “Rat” se vodi “u sjenci”, “iza kulisa”, bez ispaljenog metka.

Što bi rekao pisac knjige ‘’Mrežni ratovi’’ Aleksandar Dugin: ‘’U samoj politici je akcion konflikt’’.

Vremena i tehnologije se mijenjaju, ali politički ciljevi su isti – potčinjavanje država i naroda. Rat ima samo jedan cilj da se ubijaju ljudi ili onesposobljavaju za normalan život.

Današnji ratovi vode se na drugačiji način, a jedan od najprisutnijih i najakcionijih je mrežni rat, koji je uvijek bio prisutan u istoriji čovječanstva – kao plemenske mreže, vjerske i mnoge druge igre lukavosti da se zavara protivnik.

Na kraju dvadesetog vijeka stvorena je globalna mreža i mogućnost uticaja i upravljanja ljudima na svakom mjestu na planeti.

Internet je tehnički elemenat mreže, a on je nervni sistem čovječanstva, koji prožima psihosocijalnu sferu korisnika tih usluga. Onaj ko upravlja tim mrežama može da postigne velike uspjehe, kada je u pitanju psihološko-propagandni agens djelovanja na ljude, pa i kompletne društvene zajednice.

Aleksandar Dugin kaže da su ‘’krajem devedesetih američki vojni stručnjasci počeli da izučavaju savremene vojne konflikate i došli su do zaključka da uvedu centralno mrežno upravljanje u vojnim strukturama SAD-a, jer su smatrali da je vojnoj mašineriji revolucija neophodna, dok su sociolozi pratili šta se dešavalo na drugim krajevima planete, i analizirali su sve forme sadržaje djelovanja na pojedince i društvene zajednice, pa i same države’’.

‘’Mi smo tvorci istorije, a svi vi možete da proučavate šta mi radimo, rekao je Karl Rouv, šef kabineta predsjednika SAD, Džordža Buša. To doslovno ztnači da Amerika kao imperijalna sila vlada svijetom i zna istoriju unaprijed, drugim riječima šta će biti, a to je ono što su oni propisali u svojoj kontrolisanoj teoriji haosa. Sve to putem ‘’mrežnog rata’’ preko internet i novih vrsta komunikacija. Glavni cilj je da stanovništvo jedne države (i svih država) uključe u aktivan proces socijalnih i ideoloških transformacija. Taj nevidljivi ratni agens naziva se ratom ‘’šeste generacije’’, koji koristi tehnološka dostiguća, kada onaj ko se napada ne može da koristi ni svoje oružje za odbranu.

Slobodan Stojičević u knjizi ‘’Mrežni rat protiv Srba’’ ističe: ‘’Knjiga ‘mrežni rat’ je teorijski rad o vrsti ‘hibridnog rata’ koji Sjedinjene Američke Države vode radi promocije svoje ideologije’’.

Stojičević napominje ‘’da je glavni cilj mrežnog rata usmjeren prema korisnicima društvenih mreža, ne samo interneta, nego socijalnih zajednica, realnih kolektiva, grupa, pokreta, organizacija – radi stvaranja pretpostavki za formiranje neophopdnog kontakta’’.

Zašto je to potrebno? Zato što je najvažnija faza mrežnog rata stvaranje javnog mnjenja, socijalne klime za akcionu usmjeravanje društvenih procesa…

Ako pođemo od činjenice da je politika svjesno i aktivno usmjeravanje društva u projektovanom cilju, eto nam odgovora na svijetleće upitnike šta je rat društvenim mrežama!

Sve je u ljudskoj zajednici poznato, osim budućnosti, to je nešto što se nije dogodilo…Ali, tvorci Novog svjetskog poretka sa monopolističkom strategijom mrežnih ratova i to poznaju.

Sjede u moćnim ložama, i što bi rekao Erih Fon Deniken pišu novo ‘’sjećanje na budućnost’’.

Rat postaje sveopšta mrežna pojava, u sferi obavještajnih službi, tehnička otkrića, novinarstva, diplomatija, ekonomije i kompletnog civilnog stanovništva.

SAD sve čine a zadrže vodeći korak na putu ka svjetskoj mrežnoj prevlasti.

Ruski geopolitičar Aleksandar Dugin na promociji svoje knjigu "Mrežni ratovi" U Beogradu, naglasio je kako Amerikanci vode mrežni rat rotiv Srbije, Rusije ali i drugih zemalja, navodeći da je pri ruskom generalštabu osnovano odeljenje za mrežno ratovanje i izrazili nadu da će i Vojska Srbije formirati takvo odeljenje.

Rusija mora da bude velesila, inače je neće biti“, kaže naglašava Alekssndar Dugin, tvorac savremene ruske škole geopolitike.

Srpska pravoslavna crkva je, spolja i iznutra. mrežno napadnuta, ali ne uviđa opasnost. To je ogledalo realnosti, jer crkva se odvojila od naroda i države, a pravoslavlje se svelo na ‘’narodno veselje’’ i ‘’srbovanje’’. Narod je opijen tim jednoličnim i neduhovnim ‘’mantrama’’, a američke vladine agencije razvijaju kognitivna oružja za postizanje vještačke inteligencije, da nemisleći ljudi prihvate intormacije koje direktno idu na njihovu štetu, pa čak i gubitak minimum nacionalnog identiteta.

Svijetle se upitnici da li živimo svoj život, ili je on simulacija. Narod se preselio na internet, a ljudi ne osjećaju da su postali ‘’kontejneri’’ u kojima se gospodari svijeta gruvaju njihovim mozgovima.

Dijagnoza za našu socijalnu bolest je ‘’energija zablude’’ ili ‘’gara-mantra’’ – muzika sa dva tona, korak naprijed, dva nazad…

Ko nam je kriv što smo kuću izgradili nasred carskoga druma, rekao bi Jovan Cvijić, a ja bih dodao da nam svijest padne u nesvjest! A mrežni ratovi postaju sve agresivniji. Vode se tzv ‘’soft’’ ili ratovi za ‘’meko informisanje’’, Rusije i njenih interesa. “Narandžasta” revolucija u Kijevu predstavlja tipičan primer upravo takvih tehnologija, a cilj je da Ukrajinu odvoje od Rusije, a Srbiju od Ruskog uticaja.

Američe arhitekte mrežnih ratova ostvarili su preko štampanih i elektzronskih medija, u Srbiji svoj cilj a od Srbije i Srba više ništa ne zavisi, a sličnu sudbinu čeka i Rusiju. Ruski geostrateg i poznavalac mrežnog ratovanja Aleksandar Dugin ima rješenje za taj problem. On konstatuje sljedeće: ‘’Treba spremati mrežnu armiju novog pokoljenja – pravoslavnu, slovensku, srpsku, rusku. Rusija mora da bude velesila, inače je neće biti", jer, potkreljuje to Dugin, činjenicama ‘’Sjedinjene Američke Države koriste mrežne tehnologije da uspostave sopstvene kodove ponašanja, kulture, poimanja svijeta, što pogotovo djeluje na omladinu, na obične građane. Zajedno sa tehnikom usađuju se istančane psihološke smjernice koje nadalje predodređuju stereotipe ponašanja. To je sistem kodiranja".

Tako amerikanci rade šta hoće na čitavoj teritoriji planete, pa i da izmisle ‘’Al kaidu’’ i Bin Ladena, koga samo oni mogu da sklone iz ‘’života’’, jer su ga izmislili, kao zamjenu za ‘’nevidljivo’’ zlo koje Amerika rasipa po svijetu.

Haker Džulijan Asanž se bavio Googlom i otkrio je njegovu vezu sa Hilari Klinton, bolje reči da je Google "geopolitički vizionar Vašingtona. Googl je odigrati značajnu ulogu u izborima za američkog predsjednika 2016. godine, pošto kompanija ima veoma bliske veze sa Stejt departmentom, koji je Klintonova ranije vodila.

Pametne telefone pokreće Android, koji je Googlov operativni sistem? To znači da Googl zna zna njihove lokacije, vajrles mreže koje se nalaze u okolini, sve što su tražili, oglase na internetu koje su videli (a iza kojih takođe stoji Googl), mejlove koji su povezani sa Gmailom. Gugl je u službi Nacionalne sigurnosne agencije NSA, vlade SAD.

Prislučnik je uvijek bio gori nego krvnik, kaže srpsksa narona poslovica, a Rusi su je vrlo ozbiljno shvatili pa su njihovi hakeri postali Edvard Džozef Snouden – bivši savjetnik Centralne obavjeđštajne agencije (CIA) i Džulijan Asanž - australijsnki novinar i stručnjak za internet, osnivač i vlasnik ‘’Vikiliksa’’.

U naučnoj sferi, ali i istoriji čitanja tajnih i nevidljivih poruka, najveći haker je Nikola Tesla, koji je čitao tajne ‘’duha svetoga’’, jer kako bi drugačije primao objave božanske istine ‘’da jedna misao može odrediti kretanje cijelog svemira’’. Ta misao je samo Bog, a Duh Sveti je samo medij prenosa i koncentracije te energije, koja se iz neviudljivog pretvara u vidljivo. Rusi posjeduju Teslino tajno oružje i zato su apsolutni vladari svijeta, ali ne u smislu da napadaju, nego da mogu suvereno da se odbrane od bilo kakvog napada na njihovu zemlju.

Ruski hakerii su otjerali Obamu sa vlasti, spriječili Klintonovu da dođe za presjednika SAD, dovodeći Trampa…To je poštena borba antiglobalista protiv Amerike, koja je svjetski policajac i koja bi željela da zavlada svijetom, pa čak i Rusijom. Na tom putu najviše im smeta Srbija i zato se dešava baš ono kako kaže šaljiva pjesma: ‘’Zdrav Srbine, nerođeni brate, sve su sile udarile nate’’.

No, odgovorno tvrdim, onako kako sam napisao između dva sarajevska ratna pakla 1993 godine: ‘’Srbi su magnetna energija koja može spasiti planet od uništenja’’. Stihovi su dio intuitivnog prosjeva, bolje reći duh energije koja je došla direktno od Boga, a ja sam samo bio medij koji je to zapisao.

Rusi su najmoćniji u parapsihološkim i psihotroničnim ratovima, u kojima je neprijatelj nevidljiv, a njegovo oružje je hipnoza, telepatija, psihokineza, manipulacija vremenom, prenošenje bioenergije, dematerijalizacija i drugim paranormalnim tehnikama.

U čemu se očituju takva dejstva na ljude? Pa u bezvoljnosti, gdje niko nikoga više ne sluša, gdje političari varaju narod kradući mu budućnost, a nisu nimalo svjesni ni odgovorni za diktiran i kontrolisan haos…Uslovno kontrolisan, dok Božanska sila ne pobudi ljude, kao što se to dešava na počletku 2020 godine u Crnoj Gori, gdje narod braneći svetinje, čini pobune biblijskih razmjera, jer mu Božanska sila ne da da bude pokoran i pokoren od vlastodržaca koji im kradu budućnosti, jer je unaprijed znaju.

U parapsihiloškim ratovima prije fizičkog uništenja dolsazi o psihičkog.

Naravno, u takvim igrama lukavosti, Rusi su negirali trvrdnju Pentagona, da oni koriste ekstrasense u vojne svrhe. Zbog toga je američko ministarstvo odbrane došlo do saznanja da su Rusi u velikoj prednosti jer koriste PSI energiju u vojne svrhe. Ti ruski ekstrasenci ‘’čitaju misli’’, ‘’prenose energiju na daljinu’’, utičući na zrastveno stanje i emocije drugih ljudi, pa i one zaposlene u američkim vojnim bazama.

Sve se to svodi na zaklkjučak da se treći svjertski rat vodi parapsihološkim fenomnenima!

Ruska super vojska u stamju je da čita misli, a moždanim talasima uništavaju računarske sisteme.

Mogu da uđu u um zarobljenog neprijatelja i da ga pretvore u dvostrukog agenta. Moždanim talasima, čitaju dokumenta na stranim jezicima, mogu da otkriju zasjede, izazovu požar, mogu da prisluškuju i ometaju radiotalase, mogu da ubijaju astralnim mecima, kao što je to svojstveno svetim ratnicima, koji ratuju za opstanak čovjeka na planeti zemlji.

Mojoj malenkosti, na mnoge svijetleće upitnike dala je voda koju popijem, koju gledam. Iz nje tečni kristal reflektuje svijest iz okoline, koji zajedno sa duhom intuicije daje odgovor koji nauka ne može da objasni, ali društvena stvarnost opečati kao stvaran događaj.

Beograd, mart 2020. godine

Orječio i svjetlopisao, Nedeljko Žugić

TIMSKO ISTRAŽIVANJE JAVNOSTI RADA JAVNIH PREDUZEĆA

, 20 2018 20:44:20 +0200

S obzirom da javna preduzeća osniva država, jer obavlјaju djelatnost od opšteg intresa, to znači da vlast stavlјa pod svoju neposrednu kontrolu sve strateške delatnosti i prirodne resurse. Budući da je informisanje djelatnosti od opšteg interesa, interesovalo nas je kako ono funkcioniše u Javnim preduzećima Republike Srpske i da li prijeti opasnost da Vlada, odnosno resorna ministarstva, pa i poslovni menadžment, stavlјaju pod svoju kontrolu i medije koje nisu osnovali. To posebno važi za elektronske medije koji imaju status javnih preduzeća, odnosno čiji su osnivači skupštine opština.
Imajući u vidu da su novinari sve ugroženija vrsta, s jedne strane, a sa druge da informisanje nije više tehnički, već socijalni faktor (pa i problem), interesovalo nas je da li je novinasrstvo pod staklenim zvonom politike. Rezultat našeg saznanja je da većina javnih prduzeča u Republici Srpskoj nemaju svoje interne medije (biltene, novine, godišnje publikacije o poslovanju), što dokazuje da nisu ispunile osnovnu, pojmovnu svrhu: JAVNOST RADA JAVNOG PREDUZEĆA.
Većina su nastala u ratu, aili i u poslijeratnom periodu, nastavili su poslovanje pod teretom diktature nereda iz koje je bilo neminovno ući u fazu uspostavlјanja reda. To je u skoro svim preduzećima dokazala Glavna služba za reviziju javnog sektora Republike Srpske, Specijalne revizije od strane OHR, felјtoni u štampani medijima, kao i drugi medijski udari, među kojima ima i onih koji to čine pretenciozno, radi diskreditacije lјudi bez osnova.
Moje istraživanje je dobronamjerno i imalo je za cilј da pomogne i unaprijedi informisanje u Javnim preduzećima Republike Srpske. Zato im predlažem da se medijski otvore, uvodeći tzv. alternativno informisanje, koje predstavlјa veliku solidarnost onih koji imaju informaciju sa onim koji bi želјeli da do nje dođu. To je put krajnje demokratizcije informisanja u javnim preduzećima.
Boriti se za demokratsko društvo i demokratizaciju medija - slobodnu riječ, znači biti izložen suđenjima, gubitku posla, stavlјanjem na brisani prostor i gubitku života.
Zbog toga je potrebno taj fenomen timski istražiti i rezultate javno objaviti, kako bi istraživanja bili u potpunosti dostupna svim građanima.
Sami zakoni sve to propisuju, ali što biše zakona tim više bezakonja. Evo primjera: ''Republika Srpska u skladu sa svojim pravima i obavezama, obezbjeđuje uslove za javno informisanje građana i slobodno istraživanje, prikupljanje, saopštavanje, objavljivanje i širenje informacija i ideja koje se odnose na pitanja od javnog značaja (interesa)’’ – član 2 Zakona o javnom informisanju Repubike Srpke. Šta je od toga tačno? U samim javnim preduzećima Republike Srpske, nema javnosti rada, a ni pomrna da сe radnici blagovremeno i istinski informišu. To je tabu tema. Niko u tim preduzećima ne zove niti rado prima novinare, osim ako ih ne podmiti da napišu nešto pozitivno, kako bi time prekrili neke nezakonite radnje.
U novom Zakonu o šumama, u članu 8, informisanje i odnosi sa javnošću je obaveza, kao i u Opštem kolektivnom ugovoru, član 55, Saveza sindikata Republike Srpke. Navodimo Šume, koje od svih javnih preduzeća u Republici Srpskoj imale su i imaju prilično dobru javnost rada, jer nekada su imali – od 2000 do 2016. godine Informtivno- stručni časopis ''Šume'' i sajt (http://sumerepublikesrpske.org), a sada imaju sajt na kojem informišu javnost o poslovanju, zakonima, zaštiti šuma, licitaciji, poslovanju preduzeća, izvještaj o radu Nadzornog odbora, oglasima, prodaji, raspodjeli šumsko-drvnih sortimenata, seminarima i konferencijama, poslovnim partnerima...
Pošto je šuma odnarodovana i kako su neki šumarski stručnjaci isticali ''stranački plijen'' ili plijen interesnih grupa, informisanje u ovom preduzeću, odgovor no tvrdim, jer sam bio pokretač, ali i dugogodinji urednik stručnog časopisa ''Šume'' (koje su se ugasile poslije mog odlasa u penziju), da su novinari nerado viđeni gosti, kako u šumskim gazdinstvima, tako i u direkciji šuma, jer kako sam istakao u mojoj knjizi nastaloj u istraživačkomnagonu ''Život na brisanom prostoru'', da u Šumam arepublike Srpske vlada diktiran i kontrolisan haos. Da nije tako, kako bi država otpisala dug od 32 milion KM, ako su đume državne, tj. Narodne? Svijetle se upitnici i daju odgovor svima konji su dobromisleni.
Mnoga javna preduzeća u Republici Srpskoj nemaju nikakav vid informisanja, čak ni biltena, pa ni oglasnih ploča. Sav novac od pustošenja šuma i nplanske sječe ide u džepove privatnih izvođača, jr to e donijelo, kako kažu šumarski stručnjaci, odvajanje sjekie od panja.
Novi zakon o preduzećima je potpuno potisnuo i izbrisao obavezu informisanja radnika.

OPŠTI OPIS (UVOD KAO UVID)

Bosna i Hercegovina je i dalje veoma specifična država, teška za poređenje sa ostalim državama i zajednicama, ne samo u oblasti medija, već uopšte. Složena državna struktura sa više nivoa uprave, prezasićena oblast medija i činjenica da su svi relevantni zakoni propisi usvojeni kao rezultat snažnog pritiska od strane Kancelarije Visokog Predstavnika (OHR), samo su neki od razloga za trenutno stanje u kojem svi propisi izgledaju odlično na papiru, ali ih praksi još niko ne primjenjuje.
S obzirom da javna preduzeća osniva država, jer obavljaju djelatnost od opšteg interesa, to znači da vlast stavlja pod svoju neposrednu kontrolu sve strateške djelatnosti i prirodne resurse. Buduci da je informisanje djelatnosti od opšteg interesa, interesovalo nas je kako ono funkciomniše u Javnim preduzećima Republike Srpske i da li prijeti opasnost da Vlada, odnosno resorna ministarstva, pa i poslovni menadžment, stavljaju pod svoju kontrolu i medije koje nisu osnovali. To posebno važi za elektronske medije koji imaju status javnih preduzeća, odnosno ciji su osnivači skupštine opština.
Imajući u vidu da su novinari sve ugroženija vrsta, s jedne strane, a sa druge da informisanje nije više tehnički, već socijalni faktor (pa i problem), interesovalo nas je da li je novinasrstvo pod staklenim zvonom politike. Rezultat našeg saznanja je da većina javnih prduzeča u Republici Srpskoj nemaju svoje interne medije (biltene, novine, godišnje publikacije o poslovanju), što dokazuje da nisu ispunile osnovnu, pojmovnu svrhu (javno preduzeće – javnost rada).
Većina su nastala u ratu, aili i u poslijeratnom periodu nastavili su poslovanje pod teretom diktature nereda iz koje je bilo neminovno ući u fazu uspostavljanja reda. To je u skoro svim preduzećima dokazala Glavna služba za reviziju javnog sektora Republike Srpske, Specijalne revizije od strane OHR, feljtoni u štampani medijima, kao i drugi medijski udari (među kojima ima i onih koji to čone pretenciozno, kao naručeno tzv. Prenaglčjeno informisanje koje proizvodi kakofoniku, koja ima za cilj diskreditaciju ljudi bez osnova.
Naše istraživanje je dobronamjerno i ima za cilj da pomogne i unaprijedi informisanje u Javnim preduzećima Republike Srpske. Zato im predlažemo da se medijski otvore, uvodeći tzv, alternativno informisanje, koje predstavlja veliku solidarnost onih koji imaju informaciju sa onim koji bi željeli da do nje dođu. To je put krajnje demokratizcije informisanja u javnim preduzećima. Sve ostalo je tehnokratsko-birakrtski totalizam i bjekstvo od javnosti rada, što ukazjje da se posluje sa dubiozama. Tim Specijalnog revizora OHR-a za finansijski pregled, ''utvrdio je da je rukovođenje u jednom javnom preduzeću na najlošijem nivou u odnosu na sva druga preduizeća koja su bila predmet finansijske kontrole. Gubici zbog korupcije, lošeg rukovođenja, nelogičnih poslovnih aranžmana, pretjeranih troškova, nedostatka kontrole i utvrđivanja cijena nižih od relnih, iznose između 85 i 125 miliona KM godišnje. To preduzeće ima ozbiljnih poteškoća u oblasti finansija i rukovođenja, koje prati nedostatak spoljnih nadzora, neadekvtne interne kontrole i očiglddne kriminalne aktivnosti na svim nivoima''.

IZJAVA O PROBLEMU ( POTREBI )

Boriti se za demokratsko drustvo i demokratizaciju medija - slobodnu riječ, znači biti izložen suđenjima, gubitku posla, stavljanjem na brisani prostor i gubitku života.
Zbog toga je potrebno taj fenomen timski istražiti i rezlltate javno objaviti, kako bi rezultati istraživanja bili u poitpunosti dostupni svim građanima, a inertne poslovne strukture u javnim preduzećima da se otvore prema javnosti i osnuju svoje novine sa glavnim i odgovornim urednicima i porparolima.
Kao termeljni akt za to je Zakon o slobodi pristupa informacijama, kojio je usvojiola Narodna skupština Republike Srpske, pod brojem 01-572/01, dana 02.05.2001. god. U Glavi I, u Uvodnim odredbama, u članui 1 (Cilj ovog zakona je):
(a) da se ustanovi da informacije pod kontrolom javnog organa predstavljaju javno dobro od vrijednosti i da javni pristup ovim informacijama promoviše veću transparentnost i odgovornost tih javnih organa, te da su ove informacije neophodne za demokratski proces;
(b) da se ustanovi da svako lice ima pravo pristupa ovim informacijama u najvećoj mogućoj mjeri u skladu sa javnim interesom, te da javni organi imaju odgovarajuću obavezu da objave informacije, i
(v) da omogući svakom fizičkom licu da zatraži izmjenu, i daje komentar na svoje lične informacije pod kontrolom javnog organa...''
Glavi II, u članu 4 (pravo pristupas informacijama) se kaže: ''Svako fizičko i pravno lice ima pravo pristupa informacijama koje su pod kontrolom javnog organa, a svaki javni organ ima odgovarajuću obavezu da objavi takve informacije. Ovo pravo pristupa podliježe samo formalnim radnjama i ograničenjima kako je utvrđeno u ovom zakonu''.
Poznato je da mediji imaju ogromnu ulogu u napretku društvenog razvoja, ali i iskorjenjivanju siromaštva u svijetu, kako je zacrtano u milenijskim razvojnim ciljevima UN-a iz 2000. godine, oni ne izvještaju samo o promjenama, nego sami dovode do priomjena, potreba o uvođenju informisanja u javnim preduzećma opravdala bi ciljeve našeg istraživanja, koje treba još više timski istražiti, radi čega nudimo ovaj projekat u istraživačkom zahvatu.
Njegova realizacija bi promijenila odnos vlasti prema novinarima, a uhljebila bi desetak novinara i drugih pratećih stručnjaka, koji bi neutralisali medijske udare i medijski tonus na javna preduzeća, kao što je to stalno prisutno u javnosti. Umjesto toga, poslovni menadžment javnih preduzeća imao bi od tih ljudi medijski štiti, koji bi opravdao legitimitet informisanja iznutra i izbliza. Takvo imformisanje, uz otvorene internet stranice kao što imaju ''Šume'', pojačava protok brzine demokratičnosti informacije od davaoca do primaoca. Nove informacijske tehnologije omogućile su nove načine primjene i komunikacije , a digitalizacija je omogućila lako i brzo spremanje, reprodukciju, distribuciju i korištenje različitih vrsta informacija (tekst, slika, video i audio zapis, multimedija).

SVRHA (OČEKIVANI REZULTATI)

Zakon o slobodi pristupa informacijama, član 25, stav 3 se kaže: ''Svako kršenje ovog zakona podliježe sankcijama u skladu sa Krivičnim zakonikom Republike Srpske, Zakonom o prekršajima, zakonima iz oblasti uprave, i u skladu sa drugim zakonima koji su važeći na teritoriji Republike Srpske''.
U mnogim državama ''sloboda javnog informisanja je neprikosnovena i niko nema pravo da nezakonito ograniči ili da prinudom utiče na rad javnih glasila''1.
Republika Srpska nema Zakon o javnom informisanju, ali ima Zakon o slobodi pristupa informacijnama, po kojem bi mnoge informacije o poslovanju javnih preduzeća trebale biti pristupčačne javnosti ili tražiocu (novinaru ili nekom drugom zainteresovanom licu), ali od toga nema ništa do mrtvog slova na papiru. Novinari iz iskustva zbnajku da je vrlo opasno, čak nimalo pametno tražiti takve informcije od kqučnih ljudfi u javnim preduzećima, koji imaju takve informacije.
Najtransparentniji pritisaka na medije i novinare su, prema gruboj klasifikaciji podijeljena na četiri osnovne grupacije:
1. Pravni i parapravni mehanizmi,
2. Ekonomski i finansijski pritisci,
3. Likvidacija i fizicko ugrožavanje novinara i
4. Psiholoski pritisci i onemogucavanje rada redakcijama i novinarima.

Primjeri koji su uzeti predstavljaju karakterističan izbor sveukupne sliku o životu medija i novinara u ovom vremenu na ovim prostorima.
Iza svih postojećih oblika represije stoji onemogućavanje istinitim i pravovremenim informacijama da dopru do javnosti, kao i onemogućavanje javnog iznosenja drugacijih misljenja od onih koje odgovaraju poslovodnoj strukturu, a najčešće direkltoru javnog preduzeća. Za njega su mediji nosioci "zaraze" zvane "drugacije misljenje", a "novinari su krivi za sve!"
Nakon timskog istraživanja i objavljivanja rezultata, očekivati je da dođe do demokratizacije u javnim glasilima, ali i uvođenja lica koja će profesionalno raditi na informisanju u javnim preduzećima u Republici Srpskoj.
Dakle, zakoni su tu, ali i razlozi za timsko istraživanje i objavljivanje rezukltata su tu. S obzirom da svaki istraživač dobije ono što sam unese u istraživanje, treba uvijek imati drevno ali i životno špravilo da je čovjek odgovoran prema mislima, a riječima kazanim i napisanim još odgovorniji. Dakle, najvažnije je pravilo u istraživanju ovog problema: od koga dolazi ova informacija? Da li je ona odraz istine onoga koji je daje? Ako jeste ona je odraz rada i reda, a ako nije ona je odraz nereda i haosa. Ona govori o svom kreatoru, jer ona ne nastaje spontano, već kao spoznaja koja se inducira nakon prijema novog podatka i prethodnog znanja.

CILJEVI

Početkom devedesetih godina prošlog vijeka, sa promjenom političkog sistema, veći broj medijskih stručnjaka počeo je da razmišlja o prilagođavanju zakonske regulative za demokratizaciju medija. Od tada pa do danas načinjeni su krupni koraci, ali, koji su, na žalost, uzeli ljudske žrtve, od sijača straha i izvršioca nasilja nad novinarima.
S obzitrom da mediji igraju ključnu ulogu u nadzoru vlasti, i jedini su koji ih mogu vezati za odgovorniji odnos prema javnosti, očekivani efekti od realizacije ovog projekta bili bi višestruko korisni, jer oni mediji imaju magičnu moć ravnoteže između vlasti i naroda.
Vlast i rukovodioci koji smatraju da je informisanje "dJelatnost od opšteg interesa", nastojaće da razviju informisanje do krajnje demokratičnosti, a oni koji smatrajuj drugačije, nastojaće da informisanje stave pod totalnu kontrolu ili da ga u potpunosti uguše, a nemali broj njih da ''kupe'' medije i novinare
Da se to ne bi radilo tako, autor ovog teksta, kao samostalni istraživač, predlaže timsko istraživanje u oblasti ''Informisanja u javnim preduzećima Republike Srpske''.

KORISNICI

Korisnici istraživanja su radnici u Javnim preduzećima Republike Srpske'', a posebno u onim koji nemaju sopstveno informisanje (izbliza i iznutra), već se radnici infomišu po sistemu ''svi kažu'', ''mediji javljaju i pišu'', su radnici zaposleni u tim preduzećima i šira javnost preko kanala Prve internet TV Bosne i Hercegovine LJUDI GOVORE: https://www.youtube.com/user/ljudigovore, http://nedeljkozugic73.blog.rs, http://glasnaroda.blog.rs), kao i drugih društvenih mreža, koje preuzimaju naše objave.

Stručni tim za realizaciju ovog Projekta radio bi u sastavu:
1. Nedeljko Žugić, koordinaor i nosioc projekta
2. Mr Miloš Jokić, sociolog kulture i novinar
3. Mira Ćajić, novinar

U AUŠVICU NE MOGU DA GORE SVIJEĆE I DA RASTE CVIJEĆE

, 08 2017 09:51:59 +0100

U AUŠVICU NE MOGU DA GORE

SVIJEĆE I DA RASTE CVIJEĆE

"Idite. Boravite koliko želite, ovde se kapije ne zatvaraju", jer Aušvicu se ne vraća. Iz njega se nije izlazilo, u njega se ne dolazi opet, jedanput je dovoljno...

Nema selekcije, goli živon na brisanom prostoru i put ka jednom pravcu – ka gasnoj komori, vješalima ili strijeljanju...

To je Aušvic – masovna grobnica smrti za milion i stitinu hiljada ljudi, žena i djece, od ukupno jedan milion i tristotine hiljada, od toga 1 miion jevreja, što znači da je dvijestotine hiljada preživjelo.

Većina žrtava je ubijena odmah po prispjeću u logor u gasnim komorama Aušvica II u kojima je korišćen gas ciklon B. Ostali su umrli od sistematskog izgladnjivanja, prinudnog rada, nekontrolisanih epidemija, u egzekucijama strjeljanjem i u medicinskim eksperimentima. Među stradalima je i 19.000 Roma koji su ubijeni u julu 1944, i oko 83.000 Poljaka. Komandant logora Rudolf Hes je na Nirnberškom procesu svjedočio da je do 2,5 miliona ljudi umrlo u Aušvicu.

Do danas su sačuvani mnogi objekti logora Aušvic. Oni su zvanično pod zaštitom Državnog muzeja Aušvic-Birkenau, osnovanog 1947, koji ima i funkciju istraživačkog centra za proučavanje holokausta. UNESKO je ovaj logor 1979. proglasio djelom Svjetske baštine pod imenom „Aušvic-Birkenau - njemački nacistički koncentracioni logor smrti“.

Godišnjica sovjetskog oslobođenja Aušvica 27. januara 1945. se u svijetu obilježava kao „Međunarodni dan sjećanja na žrtve holokausta“.

Sram i stid nadživljeće Njemačku i zabrane joj da se ikada, kao nabujala rijeka, ne izlije izvan svojih grnica, jer će im se vratiti u glavu cigle Berlinskog srušenog zida...

Čim im je bilo dozvoljeno da se ujedine 1989. godine, neofašisti, omdah su počeli da rasturaju Jugoslaviju i da osvajaju Balkan, a onda prema istoku i Ukrajini. Margaret Tačer se protivila ujedinjenu Njemačke, a Čerčil je rekao: "Idem da spavam, a ako se Njemacka ujedini, probudite me". Ruski predsjednik Mihailo Gorbačov je bio ponosan što je srušen Berlinski zid... Jelcin je žmiro ili je posmatrao sve to kao pijan lovac nejasan cilj... NATO pakt je zadovoljno trljao ruke, jr je uspio da uništi komunistike zemlje, prije zadanog cilja, prije 2000 godine.

U Aušvicu ne mogu da gore svijeće i da raste svijeće!

Stari jevrejski običaj je da kamenom zamijeni cvijet, jer kamen ne vene, a iz ukamenjene tišine samo Bog govori što umjesto cvijeta stoji kamen.

Ako bi zaboravili taj pakao na zemlji, zemlja bi se otvorila da u nju propadnemo.

Papa Jovan Pavle drugi, prilikom posjete ovom zacrnjenom mjestu na kugli zemaljskoj, rekao je da je ovaj nacistički logor obračun sa savješću čovječanstva i da ta najveća nacistička fabrika smrti je lekcija da nijedan narod ne smije da se razvija na račun drugog, po cijenu istrjebljenja drugog.

U Drugom svjtskom ratu, svaki Jevrejin, čovjek, žena ili dijete, je bilo predodređeno za gasnu komoru.

Kad je u jutro 27. januara 1945. ruska vojska ušla među barake logora smrti, Aušvic-Birkenau, zavladalo je nijemo zaprepašćenje živim leševima koji se nisu mnogo razlikovali od mrtvih među kojima su ležali...

Ženski logor, postrojene zatvorenice izbrijanih glava, u prugastoj odjeci, kreću na prisilni rad. Oko njih laju razdraženi psi, a tu, na blatnjavom zbornom mjestu, sjedi čudna grupa i – svira. Valcer, koračnica... Sasvim nadrealna scena. Sablasno mršave sjenke drže instrumente i preplašenih očiju sviraju, dok ih one koje idu na rad proklinju, jer ne moraju na teški fizički rad. Imaju i dirigenta, drži nevjerovatnu kombinaciju instrumenata na okupu kako se kompozicija ne bi raspala. Žena koja igra tu nevjerovatno bizarnu ulogu, dirigentica jedinog ženskog orkestra u nacističkim logorima smrti, zvala se Alma Roze, violinistkinja, rođena 1906. godine u Beču, od oca Arnolda, punih pedeset godina koncert-majstora Bečke Filharmonije, i majke Justine, sestre velikog i čuvenog kompozitora Gustava Malera, po čijoj je supruzi i dobila ime... Svirali su dželatima za goli život, iscrpljujući se do iznemoglosti.

U deliriju straha između žrtve i zločinca, desila se ljubav Jevrejke Helene, zatvorenice iz Aušvica i esesovca Franca Vunča, a bila je najviše zabranjivana ljubav pod vlašću nacista...

Jedna od te tri žene esesovke – dželatice, zatvorenice je premlaćivala i na njih puštala svog psa kojeg je istrenirala da ih grize za genitalije. Iza milog osmijeha skrivala svoju odvratnu narav. Bila je oštra i imala je psa kojeg je indoktrinirala da mrzi zatvorenike. Tjerala bi ih da stoje nepomično satima na hladnoći ili na vrućini, a ako se neko pomaknuo, pustila bi psa na njega. Mnogi nisu preživjeli njegove napade, svjedočila je jedna od preživjelih.

Djeca nisu bila pošteđena tretmana kakav su imali i drugi zarobljenici. Mala djeca bi bila ubijana odmah po dolasku u logor, malo jača radila su u krematorijumu u Birkenauu. Kada bi iznemogli počeli da oboljevaju, ubijani su smrtonosnim injekcijama. Dio dečaka služio je čuvarima za perverzno seksualno zadovoljavanje. Posebne strahote preživljavala su djeca koja su korišćena za monstruozne eksperimente doktora Mengelea.

Jozef Mengele bio je nacistički ljekar koji je stekao nadimak ''Anđeo smrti'' zbog okrutnih eksperimenata koje je vršio na ljudima u Aušvicu. Osjecao im je udove i ponovo ih sastavljao, a glavni cilj da vrši eksperimente i otkrije kako genetskim putem nastaju blizanci. Sledeći korak bio bi da vještačkim putem poveća stopu rođenja pripadnika arijevske rase, po naređenju svog gospodara Adolfa Hitlera. U logoru Aušvic u smrt je poslao 400.000 ljudi.

Zlima mržnje uvijek sija, jer šta je zlo nego odsustvo Boga u čovjeku!

Zbog toga, danas, a i uvijek, u Aušvicu ne mogu da gore svijeće niti da raste cvjeće.

Nedeljko Žugić

ВАЉЕВО: ГРАЧАНИЦА ЈЕ ПОТОПЉЕНА ВОДОМ, А СРБИЈА СТРАХОМ

, 07 2017 23:59:58 +0100

Истраживања

ГРАЧАНИЦА ЈЕ ПОТОПЉЕНА ВОДОМ,

А СРБИЈА СТРАХОМ

(https://www.youtube.com/watch?v=nPSmjaGI6lE&t=1286s)

''Боже, дај ми снагу и просвјетљење

да будем доброми%

ВАЉЕВО: ГРАЧАНИЦА ЈЕ ПОТОПЉЕНА ВОДОМ, А СРБИЈА СТРАХОМ

, 07 2017 23:59:50 +0100

Истраживања

ГРАЧАНИЦА ЈЕ ПОТОПЉЕНА ВОДОМ

А СРБИЈА СТРАХОМ

'Боже, дај ми снагу и просвјетљење

да будем добромислен и праворјечив!''

Вода је света мајка живота која не потапа и уништава живот, већ га ствара и гради. Она је у сваком живом створу матрица живота и рађања, а не рушења и разграђивања. Она памти божански наум, јер је у њој под куполама сунца настао живот. Сунце је отац живота, а вода света мајка. Не каже се, када се спомињу мртви, у поређењу са живима, ''сунце га гријало'', јер и саму помисао на сунце и воду, сами Бог чује.

Ниво свете воде живота је потопио светињу стару пет вијекова, за коју је највећи српски духовника, послије Светога Саве, Николај Велимировић, рекао: "Не морате, децо, ићи на Свету Гору, ево вам Свете Горе овде."

Хидроелектрана ''Стубино-Равни'' грађена је 26 година, да би се ријешило снабдијевање водом Колубарског округа – Ваљева, Обреновца и Лазаравца. Акумулационо језера је настало преграђивањем токова рјечица Јабланице и Сушице, а стручњаци су процјенили да се поплаве које су биле 2014. године не ногу поновити, а цијена тога је потапање манастира Светог Арханђела Михаила из петнаестог вијека.

Од почетка градње бране знало се да ће храм бити потопљен. Тадашњи владика шабачко-ваљевски Јован са државом је потписао уговор о измештању цркве Ваљевске Грачанице, што је био основни предуслов да брана може да почне да се гради. Тај уговор потврдио је и наредни епископ шабачко-ваљевски Лаврентије.

Стручњаци Завода за заштиту културе у Ваљеву утврдили су да је евентуално премјештање храма на другу локацију немогуће, због трошног материјала од ког је изграђен. Због тога, са СПЦ је потписан уговор 2003. године о размјени непокретности.

Изграђена је нова црква у оближњем селу Брезовице, са парохијским домом, продавницом, паркингом, а храм Ваљевска Грачаница постао је власништво Јавног предузећа "Колубара" из Ваљева.

Најбољи, до сада, суд шта се крије иза протеста за спас Ваљевске Грачанице, дао је Драган Николетић у НИН-у од 10. 04. 2016. године: ‘’Да су то тврде струје унутар СПЦ да се обрачунају са екуменистима и сруше патријарха Иринеја, и како се у тај сукоб уплео премијер?’’

Mјештанима и вјерницима, остало је у живом сјећању Ваљевска Грачаница од које непримјерено времену и простору и реалном појму види се још само врх куполе и крст ове пет вијекова старе светиње.

Покретна и статична слика малог сплава који је завезан конопцем за куполу Цркве и обалу, обишла је земаљску гуглу, ко зна колико пута, најављујући апокалипсу, без Нојеве арке спаса. Какав спас када је светинја удављена, а не потопљена. Истом народу, који то све мирно посматра, па и невладине органиyације које ћуте када су национални интереси у питању, је вода ушла уста.

Разлике између ове светиње и голотрбог народа нема.

Страх му је зачепио уста, сада у њих улази вода.

Као у Кафкином ‘’Просесу’’, само ће их стид надживјети!

Зашто се нико од црквених званичника не оглашава поводом дављења у води манастира Ваљевска Греачаница? Завјереничка ћутња и нејасан дијалог између Премијера Александра Вучића и његове светости патријарха Иринеја. Премијер, у предизборној кампањи, каже да чека само зелено свјетло од патријарха, а патријарх да је ‘’можда и прекасно’’, док живи дух светиње у самртничком хропцу умире…

Али, као што се јави просјев, сваком живом створу, у тренутку умирања, када душа иде пред Божијхи суд, Бог шаље одговор на свијетлеће упитнике заведеном стадо од стране политичара који бурљају лажним ријечима по души народа, крадући му будућност дужничким ропством и задуживањем...

Засиграће коло наопако…

Каже то простор, на пар стотина метара ваздушне линије, на Бакића брду у Тубравићу, у којем се види нови храм, подигнут као замјена за потопљени: празан, закатанчен, а улазну капију је развалио вјетар гњева, који се до Бога чује, јер владика ваљевски Милутин држи се обећања да „док је жив, неће признати замјену за Грачаницу“.

Не треба запоставити чињеницу да је одлука да храм буде потопљен донесен прије четврт вијека, уз благослов Српске православне цркве, али и то да се локални мјештани, али и велики број вјерника, се са тим не мире.

Бог је у свему, и изнад, а ђаво је у нестрпљењу, у укритости информација, у неравнотежи социојалних сила, на релацији завјереничке ћутње црквене хијераргије, владајућих олигарха и народа у којем расте притисак од страха, који је ‘’стадо час тупо стрпљхиво, час дивље разјарено’’.

Чуварти потопљеног храма тврде да безбожници уништавају Србију издајом, Свету Цркву екуменизмом, хранећи народ модификованом храном и пелцујући га вакцинама, крадући му будућност увели су га у дужничко ропство, и то политичари, који се мијењају као пелене, али су нарасли да буду агенти страних инвестиција и интереса, који воде државу стрјелимице у пакао, јер у њој нема морала, социјалне правде и социјалне истине…

Враг је у детаљима, знају то политичари, зато своју љубав према народу показују и доказују личним богаћењем, бацајући ‘’удицу лажи и лагарија’’ народу, остављајући му свето сиромаштво у наручје, у стомак, у нерве, бурљајући му по мозгу као електродама за наизмјеничну струју…

Њихова мантелна стратегија дјелиује попгубније од руског психотронског оружја и бијелог фосфора од теслиних распрскавајућих ватрених кугли, које су слика и прилика содома и гомора… Постоји претпоставка да “ХАРП” дјелуије не само као климатско оружје него и психотронско, способно да дјелује на психичко и морално стање људи одређеног региона на које је усмјерено.

Недорасли политичари извршили су атентат на науку, умјетност, слободу мисли и говора, у договору са црквеном хијерархијом пљачкају народ и праве православну масонерију, а народно осјећање су претворили у агенс личне преваре и богаћења…Погледајте само каква аута возе, како сијају њихове одоре, коју имају пратњу, какве праве владичанске дворове, умјесто да кажу политичарима и народу, као чувари стада: НЕМА ЗДРАВИМ ДРУШТРВЕНИХ ОДНОСА БЕЗ ПРОИЗВОДЊЕ И ПРОИЗВОДНИХ СНАГА! Хајмо правити фабрике, чувати стоку, да оплеменимно наша природна богстава које нам ја Бог дао, а не да их залажемо у хипотеку дужничког ропства!

Радници, као робови, раде за тристо еура, без икаквих радничких права, а бијела куга хара – бездјетност Срба се умножава, села нестају, југ Србије је пуст и озрачен радиоактивним отпадом и биједом…

Знају ли они да у духовној сфери у потпуности важи закон спојених посуда и да ће прорадити агенс побуне народа, да ће то ‘’тупо стрпљење’’ да се претвори у ‘’дивљу разјареност’’, у експлозију социјалног бунта…Каже ми то чист осјећај, који је Божија објава...

Свети Николај Велимировић са ‘’Небеском Литургијом’’, кроз разговор Светог Саве и Бога, предсказује шта ће бити са Србима.

Проф др. Марко Младеновић, је за живота истицао: ‘’Срби ће за 25 година постати национална мањина у својој земљи. Према последњем попису становништва, Срба је данас мање него 1991. године. Скоро трећина бракова је без дјеце, много је разорених породица и самаца.

Села су готово празна - остали су само старци и неожењени мушкарци. На један брачни пар долази 0,9 дјеце. У сваком седмом селу рађа се једна беба годишње…’’

Спадамо у најстарије становништво на свијету, са просјечном старошћу становништва од 40 година.

Потапањем чудотворне Ваљевске Грачанице губи се разум, а предаја наше територије чизмама НАТО трупа (пошто је наше небо већ одавно продано потписом „Партнерства за мир“, само показује какви користољубиви масонски идолопоклоници владају над народом коме је украдена будућност.

Потапањем Светиње Грачанице - Вучић ће пресудно потопити и своју будућност као и сви предходници на власти.

А са друге стране, власт у Србији је домаћим и страним приватним компанијама омогућила убирање енормног профита, и то на бази црпљења природног ресурса – воде!

Приватизација пунионица и извора минералне воде у Србији које су завршиле у рукама странаца само је увод у оно што тек слиједи, а то је приватизација државних предузећа која се баве водоснабдјевањем грађана. Влада Србије ће овај задатак обавити по експлицитном налогу ММФ а уз координисане активности Свјетске банке, Европске инвестиционе банке и Европске банке за обнову и развој. Јавна је тајна да неколико година уназад ММФ поставља ултиматум режиму у Србији да се што прије крене у “реструктурирање” и приватизацију свих 700 јавних предузећа. Зато је и донешен нови Закон о раду, који су делегате у скупштини усвојили као послушни папагаји.

''Једна нација може преживјети своје будале и чак оне амбициозне, али не може преживјети издају изнузтра'', закључио је мудри Цицерон, највећи римски адвокат, филозоф, политичар и говорник.

И, на крају, као закључак, шта очекиватио од такве поданичке власти осим да потапа светиње водом, а страхом Србију.

Мај 2016. Недељко Жугић

ZENICA: ŽARKO HRGIĆ OSAM GODINA ŽIVI U PEĆINI SA PSIMA

, 07 2017 23:39:14 +0100

OSAM GODINA ŽIVI U PEĆINI SA PSIMA

h(ttps://www.youtube.com/watch?v=paUmz9pCGSQ&t=198s)

Ivo Andrić: ''Čovjeka ćete najbolje upoznati ako ga promatrate kako se ponaša kad se nešto dijeli besplatno''. Žarko Hrgić nikada nije dolazio tamo gdje se nešto dijeli, iako je Bosna u poslijeratnom periodu poznata po takvim mjestima.

Žarko Hrgić j rođen 1955. godine u selu Konjevići, nedaleko od Zenice, ali se kao dijete preselio u Ulicu Mahmuta Bušatlije 13 u Zenicu.Tu je proveo djetinstvo, radio je u zeničkoj željezari 12 godina. Nekada je bio oženjen, živjeo je sa ženom i sinom. O tome nerado priča, kao i o prošlosti i ljudima koje je sretao, što i jeste indikativno za ovu priču i njegovu odluku, kako on kaže ''princip'', da iskoči iz nornalne kolotečine drušvenog života i odluči se, već osam godina, na život u pećini sa psima. Umjesto toga, rado govori o životu u Njemačkoj, gdje je proveo 10 godine. I nama i drugim medijima...

Upriličeno tome, sjećam se kada su u jednom od romana Hermana Hesea pitali glavnu ličnost, u nepodnošljivim Frojdovim okolnostima, kada će biti bolje, a on im je odgovorio: ''kada zavladaju psi''. Mojoj malenkosti, u ratnom Sarajevu, ostala je rukopisna knjiga ''Pasje doba''.

O ljudima koj je sretao ne govori uopšte, kaže ''nisu važni''.

U mladosti je bio dobar slikar, ali se tim poslom ne bavi 30 godina, a nada se da će ponovo slikati život na platnu raspetom između zemlje i neba.

Najviše mu se sviđa zagrljaj majke prirode i samoća sa 360 stepeni obuhvatna. Nije zatvoren, a sa sagovornikom uspostavlja brzo kontakt i jako je prijatan, sa naglašenim odnosom da kaže ono što ga namjeravate pitati. To je uvježbao živjeći sa psima, koji imaju autentičnu emociju i tajanstven generalni štab intuicije.

Priča o Žarku je personifikcija priče o državi koju su rasturile velike sile, nametnule im rat i ukrali budućnot prije nego njima samima. To je i priča o srušenom berlinskom zidu čije cigle taj jadni narod udaraju u glavu...

Ovo svjedoči priču sa obrnutim vokabularom, a to je da je Žarko Hrgić moderan Robinzon Kruso – jedini preživjeli od posade broda koji je nasukao na hridine ratom opustošene države, poslijerata zadužene i prodate budućnosti, sa ljudima koji su obična nula u glasačkoj mašineriji, sa poptuno prodatom budućnošću i građanima živih mrtvaca.

Robinzon Kruso je na pustom osrvu proveo dvadeset godina, a Žarko u pećini osam, a mediji su ga nazvali ''pećinskim čovjekom sa obala Babina rijeke'', ''čovjekom koji živi sa psima'', ali mi bismo dodali da ne odbija kontakt sa ljudima. Dakle, nije isčezao iz društvenog života, ali ga prati uvjerenje i ubjeđenje da je na ispravnom putu da živi kako je odlučio, držrći se principa kao dokaz da sama snaga misli ostavlja tragove njegovog ispravnog djelovanja.

Od društva ne očekuje brod spasa koji će ga pokupiti. Negdje je u medijima spomenuo da ima sina u Bugojnu ili Zagrebu, i da očekuje da će otići kod njega.

Ako je čovjek proizvod svoje sredine i okolnost, ovo, govorimo još jednom, liči na priču o Bosni kao zemlji besuđa, beznađa, ''čardaku ni na nebu bi na zemlji'', ostrvu lopovluka i političke manipulacije u kojoj su ljudi obične nule, ovce koje šišaju ispod kože, jer runa nema...

Žarko je otišao u prirodu, jer pećina je prabitak čovjekov, a ne svijet otuđenja i interneta, gdje ćovjek što je više na društvenim mrežama to je više usanljeniji i izolovaniji od društva, a ima lažan osjećaj da je kao prstom u more, i on u internet konekciji, spojen sa cijelim svijetom, a otuđen je i od samog sebe.

Time Žarko smatra svoj put još ispravnijim. Kao refleks opstojanja u nepodnošljivim okolnostima, kao vjera da ne može potonuti u sveopštem moru beznađa.

Žarko nikome nije nanio zlo, niti ovu svoju izolaciju smatra refleksnim odgovorom na zlo od kojeg bježi. Nikome se nije zamjerio. Jako je revnosan što je kao čovjek, koji je bio 10 godine u Njemačkoj, deportova kao lice bez dokumentacije i vraćen u Bosnu. Zato o Njemačko priča kao državi neofašizma kojim bi da pomori svijet, uz pomnoć Amerike, ali srušene cigle Berlinskog zida vratiće se same na svoje mjesto...Kaže, ''volio bih da je Putin tri puta žešći od Staljina''.

Fale mu još tri zime do starosne penzije - šezdeset i pete godine života, a onda bi tražio neki drugi vid stanovanja i življenja. Ovako, neće da bude nikome na teretu. Kao poslovno sposoban, od Centra za socijalni rad u Zenici ne može dobiti pomoć, a ne bi je uzeo ni da su mu nudili, kao što nije pristao na nužni smještaj.

Od sebe se ne može pobjeći, gdje god idete i ma šta da radite – bićete sa sobom, govori nam Žarko na kraju, kada su bil uređaji za snimanje isključeni.

Tako govore ljudi koji su platili visoku cijenu svoje slobode, tako da ne možete povući liniju da li su više hrabri ili ludi...Na hrabrosti im se divite, a na ludosti zaključujete da je to plemenitost duše sa okolnošću zavađene.

Imamo osjećaj da ono što Žarko nije rekao je: na ovom svijetu čovjek bi učinio sve za svoje dijete, pa čak bi dao i život, ali, kada čovjek ugleda pakao i kazne u njemu, od žestine straha zaboravit će na to.

Uzvišeni Allah kaže u Kur’anu: “A kad dođe glas zaglušujući – na Dan kada će čovjek od brata svoga ‎pobjeći, i od majke svoje i od oca svoga, i od drúge svoje i od sinova svojih. Toga ‎dana će se svaki čovjek samo o sebi brinuti.”

Pale, 22. marta 2017. godine

Nedeljko Žugić

VALJEVO: LJEKOVITA TESLINA ENERGETSKA POLJA PODNO MEDVEDNIKA

, 07 2017 22:01:30 +0100

VALJEVO:

LJEKOVIA TESLINA ENERGETSKA

POLJA PODNO MEDVEDNIKA

(https://www.youtube.com/watch?v=8D6Njgs67u8&t=579s)

Vasiona čuva reči duže no ljudi knjige. Šta god, sine, kažeš ljudima, ili životinjama, ili ognju, ili cveću, znaj da je čula Vasiona, da je čula i unela u svoj nezaborav. Vazduh je „večiti“ kalendar Vasione; šta god glas upiše u vazduhu, Vasiona čita i ceni.

Sveti vladika Nikolaj Velimirović (Riječi o svečoveku)

Prema procjeni Svjetske zdrastvene orgaizacije, izmedju 65 i 80 odsto svjetske populacije oslanja se na alternativnu medicinu, kao primarnu formu zdravstvene zastite. Više od polovine njemačkog i američkog stanovnistva koristi mnoge vidove tradicionalnog liječenja, u Velikoj Britaniji 64 odsto, u Autraliji 80 odsto ljekara pacijentima preporucuje akupunkturu i meditaciju, a jedna četvrtina ljekara je prosla obuku za jednu ili vise alternativnih tehnika liječenja.

Na svu sreću, alternativna medicina je legalizovana u Srbiji već 10 godina. Mnoge metode ove medicine su priznate i ozvaničene kao legalan način liječenja.

Regulisane su Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, a na sajtu Ministarstva zdravlja sistematizovane su u dvije kategorije i to: metode dijagnostike i liječenja i metode rehabilitacije.

Time će se, bez sumnje ostvariti još jedno Teslino predviđanje: ''Onoga dana kada nauka počne proučavati nefizikalne pojave, u deset godina napredovaće više nego u svim ranijim vijekovima''.

Pravim ovaj dokumentarno reportažni, multimdijalni, ali u naponskom polju želje, istraživački zapis, nakon dva boravka u selu Drenajić, poštujući drevnu mudrost da je čovjek odgovoran prema mislima, a riječima kazanim i napisanim još više.

Energetska polja nalaze se na imanju univerzitetskog profesora Dragana Nikolić iz Valjeva. Ova ljekovita polja otkrio je 2012, godine radiestezist-rašljar Dragoslav Dragan Kovačević iz Mionice, koji je ubrzo preminuo, pa su istraživanja nastavili članovi Udruženja radiestezista Srbije, predvođeni prof. Nikolićem. Dosadašnja iskustva govore da ova energetska polja iscjeljuju bolesti kao što su: multipla skleroza, kanceri, leukemija, upala nerava, Parkinsonova bolest, staračko sljepilo, nedostatak kiseonika u mozgu, facijalnu parezu, probleme vezane za zglobova na rukama, impotenciju u kombinaciji sa problemima prostate i krivljenjima kičme.

Za liječenje u energetskim poljima na imanju profesora Nikolića potrebno je čisto srce, biblijske čistote, kao ono koje se pominje na svakoj stranici Biblije. Ono i jeste kuća Božija.To se podudara sa energijom energetskog polja, i otvara sve čakre za protok iscjeliteljske energije.

U četiri polja ima 78 tačaka, a pomažu u liječenju najrazličitijih bolesti, prilikom biozračenja.

Energetska polja je otkrio poznati radioestezista Dragoslav Kovačević iz Mionice. Profesor Nkolić pokazuje pisana svedočenja na temu "Moj doživljaj na energetskim poljima, u kojima su ljudi sa imenom i prezimenom, izjavili da su zahvalni Bogu, i profesoru Draganu Nikoliću, što su im energetska polja pomogla".

Mjesto je idealno za pokretanje samoisceliteljske sile koja leži u svakom od nas.

Ovo mjesto, kao i piramide, koriste kosmičku i zemljinu energiju koja je djelotvorna u lječenju svih bolesti.

Predlažem dva eksperimenta da se u energetskim poljima prati zdrastveno stanje pacijnata (a to se već čini), ali u drugom da se drže sjemena, i prati njihov urod, u odnosu na isti broj zrna na istoj parceli zasijanih.

U energetskom polju, kao na svim mjestma moći, ''stane misao'', a javlja se snažan osjećaj nepoznate, sveprisutne energije kosmosa i zemlje, pa i ljudi iz okoline, a struji kroz nervotok prenosi se u materjialno i eteročno tijelo, koja otvaraju sve čakre u čovjeku. Djeluju sveprožimajuće i ljekovito. Ko djelotvorna molitva koja mijenja hemizam krvi.

Našao sam se na jednoj od tih tačaka, kako me duh intuicije vodio, i okrenuo sam se prema istoku, sa rukama sastvljenim ispred, osjetio sam sve to što sam rekao, a onda sam se okrenuo prema zapadu, sa sastavljenim rukama iza, i u ušima je prestala zvonjava, koja me pratila od blizine granatiranja ciljeva u Sarajevu. Oosjetio sam da moje ćelja međusobno komuniciraju, čak i rad unutrašnjih organa, koji se teško može svjesno kontrolisati, jer to radi generalni štab – intuicija!

Stajanje na energetskim tačkama koje detektuje profesor Nikolić, pobuđuje psihonergetski fenomen u interkciji psihe i svijesti, kroz podsvjesne mehanizme, koji otvaraju sve čakre sa iscjeljujućom energijom koja prožima pacijenta na stajnoj tački.

U svakom pacijentu, pobuđivalo se čulo mislosti - emocija u pokretu, refleks dobrote od Boga ka čovjeku i obrnuto. To je isijavalo iz jedne mlade gospođe Ivane, koja govori o svojim zdrastvenim problemima u energetskom polju, ali i iz svih drugih.

Prilikom opsežnog video i audio snimanja, dinamičnim mikrofonom i ''bubicama'', u energetskim poljima, a posebno pacjanata koji su davali izjave o vidnom napretku, propraćeno nalazima od zvanične medicine, sistem veze preko tzv. ''daljinca'' je davao šumove, što nije bio slučaj sa žičanom vezom između mikrofona i kamere.

Isto sam otkrio prilikom posjete bosnaskoj piramidi Sunca u Visokom. Sama piramida je energetski pojačivač koji umirujuće djeluje na sve životne funkcije čovjeka. Duh intuitivog saznaja mi je otkrio da je u Bosanskoj piramidi Sunca bilo lječilište, a dokaz su tragovi maltera u hodnicima i drugim prostorijama, starog preko 29 hiljada godina.

U selu Drenajić podno Medvednika, kao i na svim mjestima moći i energetskim poljima Zemlje, ljudi koji imaju ekstrasenzornu percepciju, posvećenici i prosvjtljenici istinom, primaju sublimirane poruke koje su "ispod praga", a prenose se na nivou koji svjesni um ne registruje, ali podsvjesni to čini.

Bljeskovi intuicije su se ojačavali u energetskim poljima, naglašavajući ekstrasenzorne sposobnosti da ''čitam kožom''. Baš tako, jer koža je ogledalo mozga, a mozak je najviši oblik organizovanja materije. Moje energetsko polje se integrisalo sa energetskim poljem mjesta na kojem sam stajao. A pogled prema profesoru Nikoliću koji je detekcijom sa L antenama određivao pacijentima energetske tačke, je bio izvan anatomske granice ispružene ruke...Osjetio sam da kod njega i pacijenata visokoenergetsko polje razbuđuje uspavani mehanizam podsvijesti koja djeluje samoiscjelujuće.

Dužan sam naglasiti da se ovdje sve može doživjeti i tumačiti u Ljepoti i Svetosti Prirode, ali u Božanskom ovitku.

Nema na proplanku drveća, da bi bila prisutna njihova energije. Pravi kosmički ljevak u dubinu zemlje, gdje talasi sto puta brže putuju od svjetlosti. To potvrđuje da se ovdje radi o Teslinoj skalarnoj energiji koja je neograničena i ima moć da iscjeljuje tijelo, um, emocije i duh.

Predsednik srpskih radiestezista „Biogen“ Milan Rogulja, pozvao je stručnjake ljubljanskog Instituta „BION“ koji su ezoterijskim istraživanjima geobiološkim metodama utvrdili da je izvor ovih zračenja na dubini od oko 90 m, a zraci se penju u visinu do skoro 16 km.

Prof. dr Velimir Abramovć je ustanovio da je riječ o Teslinim energetskim poljima, koji je jedan od osnivača Centar za kosmološke studije Nikola Tesla, koji će izvršiti naučna mjerenja energetrskih polja u Drenajiću kod Valjeva.

Treba primjeniti praktične metode provjeravanja koje može biti obično, čulno i naučno. Eksperimente treba izvesti prerma određenom planu i sa određenim ciljem, u kojem se mjenjaju faktori koji utiču na rezultate eksperimenta, tako da se pojava iscjeljenja mnogih bolesti može dokazati mjerljivim rezultatima. A toga već ima na pretek...

Završavam ovu pisaniju i multimedijalnu obradu, sa riječima naučnika koji je svojim djelima osvjetlio dvadeseti i dvadest i prvi vijek, Nikole Tesle: ''Ako se moje nade ispune, najslađa misao biće mi da je to djelo jednog Srbina''.

Nedeljko Žugić, književnik, istraživač i producent

e-mail: nikdragan55@gmail.com

OLOVO: OGRAĐENO I UREĐENO GROBLJE NA BRDIMA

, 07 2017 21:52:51 +0100

OLOVO:

OGRAĐENO I UREĐENO GROBLJE NA BRDIMA

(https://www.youtube.com/watch?v=n5S7KNGDeVM&t=8s)

U septembru 2017. godine ograđeno je i uređeno groblje u selu Brda, opština Olovo; selu kojeg više nema, ali ono je živima susret sa vječnošću; ono je obraz potomaka.

Ti potomci, dobrovoljnim prilozima platili su ograđivanje i uređenje groblja, koje je bilo nakon rata i ratnih razaranja oštećeno, ali i zaraslo u korov i šumu, tako da se pojedinim grobovima nije moglo prići.

Dio novčanih sredstava, koji je nedostajao za isplatu, darivao je Dragiša Žugić iz Beograda, sin Dušana.

Na taj način je dokazano pravilo da je najveći dar živih da budu milostivi prema mrtvima. Ne kaže se uzalud ''o mrtvima sve najbolje ili ništa''.

Što je čovjek stariji to je sve više mrtvih prisutno.

Sve je više tišine koja govori. Nije uzalud indijski pjesniki i filozov Rabindranat Tagore napisao: ''Pjesniče, tvoja kosa sijedi, čuješ li u osamnim mislma poruku drugih svjetova!''

Zato su groblja tiha mjesta. Ona su u dnu nebeskog ljevka, da Bog čuje šta živi pričaju o mrtvima.

Najljepši pjev ptica je na groblju, jer u njemu ne može tišina da živi sama u sebi.

Groblje je selo koje raste... Na Brdima, nakon nesretnog rata, pojedini grobovi su prenešeni – tamo gdje je, rekao sam to u više zapisa, kratka ruka tuđeg zavičaja.

Ono što je ostalo – vjekuje u tišini, na istočnoj strani grada Olova, na padini, odakle se vide Olovske Luke, Olovo, Zagajnica, Berisalići, Dugandžići, Pridvorica...

U toj tišini svijet živih i mrtvih, pa čak i nerođenih, se dodiruje

Ponkada, kada iz dubine vremena, zli vjetrovi ratova napadnu duše živih: i mrtvi i živi u istoj su ofanzivi!

Ovo je moj zapis o njima i o tome!

Slava im i hvala!

Pale, 31. oktobra 2017. godine.

Nedeljko Žugić, istraživač i književnik

11. ФЕСТИВАЛ ИЗВОРНЕ СРПСКЕ ПЈЕСМЕ - АРАНЂЕЛОВАЦ, 2017.

, 07 2017 21:35:28 +0100

РАСПЈВАНА СРБИЈА

И РЕПУБЛИКА СРПСКА

(https://www.youtube.com/watch?v=VRWUNz6zSMQ&t=14273s)

Једанаести Фестивал младих изворних група пјевача Србије “Певај Србијо - под Букуљом, крај извора” одржан је на Отвореној сцени у парку Буковичке Бање.

Фестивал су подржали Министарство културе Републике Србије и Општина Аранђеловац. У такмичарском и ревијалном делу наступила су 162 такмичара из Србије и Републике Српске. Програм је трајао више од пет сати.

Доминирале су изворне пјесме и пјевања из Шумдије, источне и југоисточне Србије, Срема, Книнске крајине, сарајевско-романијско-дринске регије и Добоја.

Највише освојених медаља имала је изворна група '' Плави невени'' из Фоче: награда публике, награда за аутентично пјевање и за дует.

Наша ТВ ''ЉУДИ ГОВОРЕ'' преноси га у цијелости,осим неколике групе на крају које су наступиле у ревијалном дијелу.

Прво мјесто младих мушких група су освојиле''Занатлије'' из Ужица, друго мјето КУД ''Опленац'' Топола, а треће ''Електропорцелан'' из Аранђеловца.

За аутентичност и глас публике обје награде добили су ''Плави невени'' из Фоче.

Прво мјесто за младе женске групе припало је Академском КУД ''Нови Београд'', друго мјесто ''Тканици'' из Краљева, а треће''Сремице'' из Војке.

За аутентично извођење младих женских група прво мјесто су освојиле чланице КУД ''Шумадија'' из Горњег Милановца, а глас публике ''Лазрице'' из Крушевца.

Прво мјесто за младе мушке дуете заузели су ''Плави невени'' из Фоче, а друго мјесто Радоје и Милош Недић из Нова Вароши, а треће Марко и Милош Недић из Нове Вароши.

Прво мјесто у такмичењу за младе женске дуете освојиле су такмичарке из ''Шумадије'' из Горњег Мнилановца, друго мјесто ''Тканица'' из Краљева а треће''Лазарице'' из Крушевца.

Краљ манифестације је Добривоје Богдановић изворна група ''Звуци Подгрмеча'' из Бачке Паланке, а краљица је Олга Красојевић из изворне групе најстарије у Србији ''Трноћавка''.

Нагрда за Мис Фестивала припала је дјевојси из КУД-а ''Електропорцелан'' из Аранђеловца.

Најстарији учесникца је Даринка – Дара Петровић, која има 93 године, а ч лан је Изворне г рупе Вукосавци.

Тиме је у потпуности оправдан назив Фестивала ''ПЕВАЈ СРБИЈО ПОД БУКУЉОМ, КРАЈ ИЗВОРА''.

Радиша Стојановић, предсједник Удружење ''Сретенска свитања'', показао је и доказао да је добар и усрдан домаћин, али и организатор, чиме је оправдао повјрење многих спонзора и донатора из опшине Аранђеловац, али и Министарства за културу, јер је манифестација протекла у добрим релацијам и вибрацијама, али је печат манифестацији дао водитељ из Ваљева Милован Миша Ћирић, који је својим говорним умијећима балансирао да све потекне и протекне у прелијепим звучним вибрацијама које теку из душе кроз уста!

Пале, 18. 07. 2017.

Свјетлописао и орјечио: Недељко Жугић

БИЉАНА РИСТИЋ: УКАМЕЊНЕ СЛИКЕ КОЈЕ ГОВОРЕ

, 07 2017 20:53:19 +0100

БИЉАНА РИСТИЋ: УКАМЕЊНЕ СЛИКЕ КОЈЕ ГОВОРЕ

(https://www.youtube.com/watch?v=Lr6NWs6spjw&t=368s)

Биљана Ристић је умјетник који је оживио херцеговачке устанике на каменим плочама, које су укамењене слике које које говоре.
Ристићева у уводном дијелу књиге, каже: ''Идеал за слободом један је од најснажнијих идала сваког народа ма гдје се он налазио. Поготово ако је тај народ под вековним ропством и изложен суровом животу. Такви услови изнедре у једном народу најсветије и најчасније идеале и од обичних ''малих'' људи направе вође и хероје, а народ коме припадају учине поносним.

Таква је Херцеговина, такви су Херцеговци!...Такви су Зимоњић, Павловић, Радовић, Ковачевић, Тунгуз, Баћовић, Љубибратић, Перовић, Лубурћ и многи, многи други...''

У завршном уводу, ова сликарка узвишена у даривању, каже: ''Мали допринос, мене као аутора портрета великанима мога народа, да их на симболичан начин окупим на једном мјесту, на изложби и да им од срца кажем једно велико – ХВАЛА!''

Ја бих додао, поред изложбе ауторка је приредила и књигу ''Слике на каменим плочама'' - хероја Хрцеговине, а уприличено 140 годин од Невесинсјке пушке 1875 -2015.

Предговор су написали, данас, најнаумнији херцеговци , као што је мр Момчило Голијану, мр Томислав Шиповац, др Љубомир Зуковић и др Адреј Фајгељ.

Као крупну ситницу, морам навести да је сликаркски емпатичарски сензибилитет Биљане Ристић у пуној снази надахнућа доказао, овим портретима јунака и устаника из Херцеговине на камениим плочаама, да је прошлост живља од садашњости, јер смо ближе извору ко смо, шта смо и куда идемо.

Разговор са њом, када је имала изложбу у Источном Српском Сарајеву, вођен је уз присуство изворних група, тако да се извињавамо што им пратећих гласова и заглушујуће буке.

Да би употпунили тај недостатак, даћемо портрете херцеговачких устаника, јунака и витезова, онако какоје то написано у књизи ''Слике на каменим плочама''.

Молимо ауторку за сагласност и сваку помоћ да напрвимо репортажно документарни запис УКАМЕЊЕНИХ ХЕРЦЕГОВАЧКИХ ВИТЕЗОВА...

Недељко Жугић, продуцент

СЈЕНИЦА (ГРАДАЦ): ЕПСКА ЛЕГЕНДА – ПЈЕСНИК И ГУСЛАР ВУК ПАНТОВИЋ

, 07 2017 20:31:05 +0100

СЈЕНИЦА (ГРАДАЦ):

ЕПСКА ЛЕГЕНДА –

ПЈЕСНИК И ГУСЛАР

ВУК ПАНТОВИЋ

(https://www.youtube.com/watch?v=OKWj1nbbe94)

Како почети причу о Вуку Пантовићу, из Штавља, села Градац, код Сјенице, него увјерењем да све што његово око види, душа му поунутри, има траг свјетлости незаборава.

Он је дубока и широка временска бразда која се орјечи и упјевава сваког трена. Његове епске пјесме теку као завичајна ријека Вапе кроз Пештарско поље, као љубав која се стално даје.

Вук Пантовић је епска легенда - од проговора до пјева, опажљив, науман; права епска знаиша. Од дјеце које је родио до оца којег је сахранио и подигао му споменик од камена који је он за живота изабао да му буде изнан узглавља.

Никада моја душа није била у тако лијепом утонућу у сусрету са једним човјеком, његовим завичајем, супругом, дјецом и унуцима...

Од првог призора, сусрета са зетом, који нас је дочекао, столовима изнад ријеке Вапе над бетонским коритом у којој се хлади пиће и осјћаја који се расплињава у спој са самом природом.

У Вуку све пјева, од првог погледа на свијет, школских и војничких дана, сусрета са супругом Олгицом, мирном и умилном женом, мајком троје дјеце.

У Вуку се осјети топла сјенка њеног присуства, ма гдје он био, а она је по њему стамена и сигурна у све што ради са њим.

Кћрека Александра наслиједила је не само очев дар, него и много тога из бакине баштине, завршила академију Ликовних умјетности у Нишу, чије слике и скулптуре, подсјећају на нешто што желиш вијети, а екривено је велом тајне.

Њен чаропојан пијев смо снимили у ресторану њеног оца Вука, па чак и са мајком Олгицом. Природан глас као што шум вјетра, жубор воде, љубав према искону, пјев анђела у баштинском мирису завичаја, пјесма из укамењене тишине њеног оца Вука који гради кулу за помен и спомен времену у којем живимо... Мајка четворо дјеце, која се у миру и божијој благодети играју у деда Вука дворишту.

Млађи Вуков син Марко закупио је рибњак у селу Градац, одаје утисак младог и стаменог човјека, који зна шта хоће а шта неће, средњи син Александар, инжењер, у Бечу је од недавно, и пјевао нам је преко скајпа модерне и изворне пјесме.

Са Вуком смо посјетили четири манастира: Ђурђеве ступове, Високе Дечане, Пећку Патријаршију, Црну Ријеку. Вук се као живи мит укалапио у дубину времена манастирских здања. А када је запјевао у манастиру Ђурђеви Ступови на велико задовољство старјешне манастира – игумана Герасма, засвијтлила су лица слушалаца, као и Вуково, али и иконе. То се дешава само у узвишености даривања, када дајеш, не мислиш да ти то неко врати...

Тако сам почео словопис, уз мултимедијалну обраду, документарне репортаже, а можда и филма о живој легенди Вуку Пантовићу – супругу, оцу троје дјеце и осмеро унучади, прекрасном епском пјеснику чије десетерачке пјесме теку као вода, дивном супругу који рече ма гдје да оде, натраг га зове жена Олгица, коо његове завичајне воде.

Његов рибљи ресторан ''Извор'', недалеко од врела ријеке Вапе, на надморској висини од 1030 метара, са питомим пољима са лијеве и десне стране, са хиљаду литара пијаће воде која протиче кроз љетњи отворени ресторански камп, побуђује осјећај да на драгом сретишту које се неће моћи заборавити.

Још када видите експонате у ресторану који су право бисерје изњедрене прађедовске традиције, мноштво гусала, фрула, двењица, плоски, старих поњава, ћилима, украсних и везених крпа, јармова, осушеног љековитог биља, млинови за кафу, пегле, мотике, грабље , кандила, иконе, чарапе, приглавке, папе, kačice...do нових експоната његове даровите кћерке Алекандре, фигура натуралис и резбарених икона у дрвету, слика на платну...

Увијек сам имао неку најунутарњију блискост са људима који се се родили поред ријеке или на великим планинама.

Вука Пантовића обузме нека посебна унутрашња снага када се нађе на извору Вапе, у својој њиви гдје пасе јарац и крава, када оде до сеоског гробља, када у свом ресторану ''Извор'', у селу Градац, прима и дочекује госте, води их у собу са десне стране ресторана и показује експонате старина, али и мношто слика и скулптура кћерке Александере.

Његов долазак у манатире је најдраже сретиште у животу. А били смо у манастиру Ђурђеви ступови, гдје су његова гусларска умијећа доживјела кулминацију, јер је манастир освјештавао гусларским умијећем, у Високим Дечанима ј изрекао трактат о братској слози, у манастиру Пећке Патријаршије дочекали су нас шиптари и странци, који га чувају...Шиптари претенциозно тврде да су сви срби Власи, а странци својим говором нарушавају манстирску тишину... На крају смо посјетили и манастир Црна Ријека у мјесту Рибарићи, општина Тутин.

Љубав према традиционалном, побудјује скривене моћи униврзума, тако да из Вука теку сихови, као вода. Послушајте или прочитајте пјесме које је упјесмио, осјетићете да имају ритам његове завичајне ријеке Вапе.

Одатле и креће прича о Вуку, јер завичај је друга мајка...

Како завршити причу о Вуку Пантовићу, него са оном хереговачком: ''Сједи и реци што се рекло није, ево ти имање''. То не важи, јер ћете у дружењу са Вуком чути и видјети оно што се рекло није. Ако не од њега, онда од његове жене Олгице, кћерке Александре или синови Александра и Марка.

Београд , 18. 09 . 2017.

Орјечио , Недељко Жугић

OSMJEH MONIKE BELUČI NA ZELENGORI

, 07 2017 20:17:27 +0100

OSMJEH MONIKE BELUČI

NA ZELENGORI

(https://www.youtube.com/watch?v=KG77BqQsPfM&t=52s)

Osmjeh Monike Beluči na Zelengori

je ptica raširenih krila

iznad pitomog milja planinskog.

Njene oči, kao u boginje Ratari,

ne poznaju tamne dane,

već svijetlost unutrašnje ljepote.

Kusturica - režiser vještine prepoznavanja

nezapamćenog sna u kojem su ključevi

za odgonetanje tajni – korača u vječnost.

Kada krene prvi kadar – preći će prag

nevidljivog svijeta da vode ljubav,

u Orlovačkom jezeru –

da se nikada više ne pomiješa ljubav i rat.

Kada se najavi sunce iznad Orlovca,

lebdi osmjeh Monike Beluči,

liječi ucvjeljene u ljubavi.

U njemu nije umjetnost dodira,

već jezik tijela koje se kreće

u psihologiji sreće.

Na dan kada je sletjela na Orlovačko jezero

biljke su otkrile ljekovita svojstva...

Blistala je hajdučka trava u rosi nezaborava!

Božija blagost je u osmjehu lijepe žene!

Sunce je zastalo da pozdravi sve

što je u nju gledalo!

Monika Beluči je metafizički sjaj

mliječnog puta Emira Kusturice

iznad Orlovačkog jezera.

Kusturica je svjetleće tijelo naših zabluda.

Treći dan,

kada je letjela iznad Orlovačkog jezera

nebo je bilo čisto,

kao u dan kada je Bogorodica

porađala Hrista.

Osmjeh Monike Beluči na Zelengori

je krtstal koji vibrira u prostoru...

Orlovačko jezero,

17. avgust 2013. godine

Nedeljko Žugić

ZALENGORA, ISKONSKI STOČARI I OSMJEH MONIKE BELUČI

, 07 2017 20:03:53 +0100

DOKUMENTARNI FILM

ZALENGORA,

ISKONSKI STOČARI I OSMJEH MONIKE BELUČI

(https://www.youtube.com/watch?v=fbjxs7WzK-A&t=1053s)

Zelena je i najljepši je simbol prirode koje oko može da vidi, dok se duša napaja svježinom, u blaženom utonuću u njenu zelenu čoju, od jezerskog ogledala do planinskih vrhova, koji se izdižu do bijelih oblaka.

Nježna je kao majčin pogled u predvečerje.

U Zelengoru se može stići iz dva pravca. Iz pravca Kalinovika pa uz Medni do, kroz selo Jelašca, niz Konjsku i Studenu vodu, preko Krivodola, niz Osmice pa ispod Stijena, ili iz pravca Čemerna, makadamskim putem, idući zapadno od Lukavice, iznad Barnog Dola ka Previli, Vitoj Bari, pa sve do Orlovačkog jezera, koje je simbol orlovskih visina.

Ko dođe u njen zagrljaj, vratiće se sa utiskom da ona svojim izvorima, kao majka grudima, hrani i osvježava djecu sunca.

Zelengoru krase iznjedrene zemaljske suze. Premrežena je potočićima i riječicama. U njima se sreće nebo i zemlja.

Ta ljepotu kulminisana je osam glacijalnih jezera, u kojima se ogledaju zeleni vrhovi koji se bjelasaju kao bjeline djevojačke.

Na sve strane zeleni vrhovi sa prugastim bjelinama, izdižu se do neba.

Veliki pašnjaci i visoka planinaska trava uzdižu se do planinskih vrhova. Ta zelena, živa čoja, sa prizorom iskonskih stočara, koji ljeti izgone stoku, daje planini posebnu draž i ljepotu.

Ljekovite trave i borovnjaci, sa krupnim plodovima, mame da zastanete i osladite se nektarom koji osvježava srž kostiju, krvotok i kožu.

Bjelina stijena i zelenila trave ukrašava okoliš jezera.

Uz jezera su bujni pašnjaci iskićeni cvijećem... Velike površine prekrivene su čairima i livadama. Kad gazite po njima pod nogama osjećate vunene dušeke.

Petnaest godina se družim sa zelengorskim iskonskim stočarima, koji izumiru, jer ovoremeni svijet, žuravosti sklon, zatrpao je i bunar sjećanja na iskonske stočare sa najljepše planine u Evropi Zelengore.

U najljepšoj vali, s lijever strane puta Čemerno Kalinovik, tačnije od Vite Bare prema Orlovačkom jezeru, vidi se, preko jednog potoka koliba i ostatak starog katuna, ali i ekološki vrt, sa prelijepim pašanjakom koji se zeleni od natapanja voda sa zelengorskih vrhova, na kojem pase bijeli konj, nekoliko krava i ovce koje prilaze u predvečerje u torove, a izlaze u jutro, kada malo sunce mine iznad brda, da ne pasu rosnu travu...

Stari katun zidan je od kamana i ostali su samo obrušeni zidovi koji liče na grobne tumule.

Najmlađe dijete je djevojčica Mila, koja je mogla poslužiti dramatičnoj ulozi Maše, ali ne sa medvjedom, nego sa roditeljima i trojicom braće u zagrljaju majke prirode i života u njoj, sa stokom u torovima i po pašnjacima, ali i uzgajanju ekološkog povrća, igrama gdje staze vode od zemaljskog do nebeskog raja.

Mila se sama igra, dohranjuje jagnjad, koja su umiljata odojčad iz njenih flašica... Jaše konja, vozi traktor, pomaže kod ulazu ovaca u tor i razlučivanju, puštanju iz tora, i sve prati u kohezionoj akciji oca, majke i braće koji su dobri čobani, ali i učenici i sportisti.

Pogled na katun je čaroban, a posebno u predvječerje sa ulaskom ovaca u tor i mužu krava, sa pogledom na pitomu dolinu i rječicu i bijelog konja kako pase sa nekoliko krava sa ogromnim vimenom, iz kojih samo što mlijeko ne potekne...

Nezaboravan je ulazak ovaca u tor, kada Rajko otvori vratnice, uzme prutić, koji više liči na čarobni štapić koji laserski prezizno broji ovce, a one ulaze kao u lijevak, dok se djeca služe nadređeno prihvatljivom logistikom pomažući roditeljima da saviju ovce u tor i odrade sve poslove oko smirivanja stoke i odlazak čeljadi na počinak.

Kada se okupam u Orlovačkiom jezeru, u kristaln čitoj vodi, duša mi se očiti od zemaljske prlježi, razvide mi se sve tajne, otvore sve pore na koži u kojima su argusove oči za viđenje što se vidjelo nije...

Ovaj neobični kamen je možda i Božije poslanje da bude čuvar njihovih koliba u Vitoj Bari! Nalazi se na odvojku makadamskog puta Čemerno – Kalinovik, gdje se odvojak pretvara u konjsku stazu za Kotlanicu i Štirine, u mjestu Klanac, stoji vertikalno, sam – kao da ga je neka viša sila tu usadila! Nije ga oblikovala erozija, niti ga je ljudska ruka tu donijela! Visok je četiri metra i liči na čovjeka sa torbom iz starih stočarskih vremena, pogleda smjernog i miroljubivog, uprtog na desno... Ko se u njega zagleda, izazivaće osjećaj dubokog poštovanja.

U njedrima najnježnije planine Zelengore, a posebno za one koji planine vole i pripreme se za njih - odlazak na ovo prelijepu planinu i susret sa stočarinma je vraćnje iskonu da liječe sve nevidljive rane od nemilih udarava života.

Na Bregoču, najvećem vrhu Zelengore, visokom 2014. metara, uzvišeni smo u susretu nebe i zemlje, a pogled na stado od hiljadu ovaca koje se napaja iz lokve u podnožju... Čoban sjedi na obližnjem brežuljak, praćen kerovima, mirno posmatrajući, ali pogledom koji ga utapa u prostor, ovo pridorno pojilo i žedne ovce.

Trave imaju tajni govor koji otkriva ljekovita svojstva i najuzvišerniju vezu između zemlje i neba, od zaspalog sunca do žeđi za kišom.

Nježna sjenka oblaka na licu oplodi dušu poljupcem zemlje i neba.

A zelengorska vrela, ta usta vode, nikada se ne zaboravljaju.

Kiša je božanska krv, tekuća voda, tekuće sjeme neba...

Svi narodi imaju svoje svete gore po kojima su hodili apostoli.

Sveta gora našeg naroda je Zelengora!

I sin božiji, koga je Bog žrtvovao da bi spasio svijet, preobrazio se u visokoj gori.

Susret sa katunima, ali, na žalost, sve manje iskonskim, kamenim, sa prozrakom kroz kamene šupljine i ognjišta na zemlji, a okolo pojatama za spavanje i policama za sir koji se pakuje u mješine od jagnjeće ili ovčije kože, okrenute naopako, ucrtava se u živo sjećanje i uspomene koje nikada ne stare.

Napisao sam ovo kao odojče presvete majke prirode, orođen i preporožen pred ljepotom koja se ne može osvojiti i prisvojiti, ali može podijelioti sa drugima.

I što je više dijeliš – ona ti otkriva sve više tajne!

Nedeljko Žugić

РОГАТИЦА: ГДЈЕ ЈЕ НЕСТАО РАДОМИР НЕШКОВИЋ

, 07 2017 19:45:16 +0100

РОГАТИЦА:

ГДЈЕ ЈЕ НЕСТАО РАДОМИР НЕШКОВИЋ

Прије двије године, мој комшија, добар човјек, какав може само бити од ратног сирочета, Стојан Крчо из села Понијрке, код Олова, на загајничком гробљу, ми је рекао да у селу Загонима, на њиховом гробљу, по заврштку другог свјетског, када су се четници повлачили са планине Звијезде, ликвидирани су и бачени у поток, али их је неко поткријућ сахранио на гробље у Загонима. Он каже да је било четири човјека, један Нешковић, а два или три неко друго презиме, који су сахранјени у исту гробницу. Стојан је старији човјек и није му у интересу да лаже.

Слично је потврдио и Давор Томић, који сада живи у Власеници, јер је то чуо од старијих људи.

Неки су тврдили да је Радомир Нешковић погинуо на Озрену 1950 године, а неки, што је мање вјероватно, да је успио да стигне до Америке. Има и оних који су трврдили да је извршио самоубиство у брду Тмор изнад села у којем се крио 1948 године, али му тијело никада није пронађено.

Неки су говорили да су комунисти убили једног четника за кога су мислили да је Радомир Нешковић, јер су леш однијели његовој мајци да потврди идентитет, која је рекла да је то њен син и комунисти су мислили да су обавили посао, али мајка никада није нисила црнину ни прислуживала цвијеће.

Причало се да је отишао у неки манастир и ту се замонашио, тајећи своје име и презиме...

У књигама Момира Крсмановића се помиње да је завршио у Аустрији и умро 1956 године или касније.

Провлачила се и прича човјека који је Радомира превео у Србију.

Радомир је дошао код нјеговог оца у кућу која је 6 километара удаљена од жељезничке станице у Међеђи, код Вишеграда. Радомир је чуо да често возом путује у Ваљево код тетке одакле доноси ракију и продаје у свом и сусједним селима. Када је објаснио Радомиру како то ради, он му је рекао да ће поћи са њим до Ваљева. Једну вече су се спустили до жељезничке станице у Међеђи, сакрили се у жбуње и чекали теретни воз... Укрцали су се у воз и кренули према Вишеграду. Приликом проласка кроз Вишеград, Радомир се шалио говорећи да зна Сава Билић ко му сада пролази кроз Вишеград не би мирно спавао. Сакривени у теретном возу допутовали су до Ваљева, гдје се овај човјек поздравио са Радомиром и он је отишао, а да није знао у ком правцу...

То ћемо одложити, док не пронађемо саговорнике за то, али ћемо дати прилог једног од живих свједока – Стева Радојчића, рођеног 1924. године, који је био са Радомиром Нешковићем...

Разговор смо обавили 19. новембра 2017. године у селу Рјечица, код Фоче.

Забиљежио и разговарао, Недељко Жугић

МИЛОРАД ГОЛИЈАН - СВЈЕТЛОСТ У НОЋАЈУ

, 07 2017 19:30:47 +0100

ЖИГ ТУЂИХ ГРИЈЕХОВА

https://www.youtube.com/watch?v=livaNfRkojo&t=1507s

Када неко докаже јавно свима и свакоме да је добар човјек у злим временма, не да га вриједи само чути, него и све што каже забиљежити и дати га на увид цијелом вијету да то чује. Као што његова добра и племенита жена Млица, као Ана Достојвски, своме мужу, својручно исписује романе које он диктира наизуст.

Други пут наилазимо кроз мјесто у којем се настанио, прије неколико година, Ноћај у Мачви. И то код човјека у којем ријечи свјтлуцају, као да је прогутао сунце!

Добар човјек је пријатељ свих живих бића, рекао је истински вођа свога народа Ганди. Милорад је упрво такав – све што живи и ожиљака има, огледа се у њему.

У њговом говору блистају се ријечи као небо окићено звијездама, које су у кохерентној вези са оним што је било, што је сада и што ће бити.

Посредством и рефлексом људских неразумијевања и нападних и напетих зала, рефлектованих у инструмнентализованом рату које су наметнуле и изазвале велике силе, боље рећи утицајем духобвних процеса на тјелесне функције, јер није лако носити жиг туђих гријехова на чистој души, прота Милорад веч осам година својим очима не гледа свијет, али оне духовне су у свакој пори коже; оне су оглеало његових мисли које се орјечују у њему... и теку као бистра вода, са свјежином која вас запухне...

Бог ну је дао моћ да нас земљане и савјсне хришћане, али и све друге људе, дигне са тим ријечима до небеских висина.

Све је у његовим ријечима, што би рекао Анфилохије Радович, ликовито и сликовито.

Ако се ријека упознаје пливање, а човјек разговором, увјерисли смо се да је протин говор као изворска вода, у којој се сијају течни кристали – кластри, који као молекуларне групе имају нешто са нама самима и са свим мјестима кроз које је та вода прошла. Зато је његов говорни низ као ријека, али и границе овоземаљског и вјечног царства.

Оваквих људи, код нас и у свијету, је врло мало, и све их ја мање, као бистре изворске воде, јер сви се понашају онако како је то писао Његош: ''Зло чинити ко се од зла брани, ту злочинсва није никаквога''. Милорад је човјек са широких поља човјечанства, као Толстој, из Јасне Пољане, па примјењује његово правило: ''ЗЛО СЕ МОЖЕ ПОБЈЕДИТИ ЈЕДИНО ДОБРИМ ДЈЕЛИМА.

Са њим је дошло много свјетла и свјтлости у Мачви, као што је било у Милићу од Мачве, Филипу Вишњићу и Јасмини Јанковић, јер у њеним ријечма се згуснула свјетлост свих њих.

Овај мали увод, као увид, није вербална егзибиција, него дио материјала за документарни филм, који из чиста срца припремамо и правимо о проти Милораду Голијану...

Толико , уз узвишеност даривања, снимања, монтаже, писања и грленог говорења; овјековјечења за будућност и Будућевиће,

ваша Прва интернт ТВ ''ЉУДИ ГОВОРЕ'' и Недељко Жугић.

5 . САБОРОВАЊЕ СРПСКОГ ИЗВОРНОГ ПЈЕВАЊА НА ПАЛАМА

, 07 2017 18:48:32 +0100

САВРШЕНСТВО У ЈАВНОМ НАСТУПУ

И ИЗВОЂЕЊУ ИЗВОРНИХ ПЈЕСАМА И ПЈЕВОВА

(https://www.youtube.com/watch?v=nWYH5iYHdwE&t=2689s=)

Изворно пјевање на Палама у организацији КУД ''Младост '' Пале, школски је примјер, али и за студенте, те широке народне масе, како се уз добру организацију може изворно стваралаштво довести до савршенства у смислу пјевања и пјевова, али и сценског наступа.

Још љепше је што је такав примјер дало Културно-умјетничко друштво ''Младост'' Пале, које има традицију дугу 64 године, познатог по људима који су велики као планине Ромања и Јахорина, широког и ведрог духа и великог гостопримства. Никакво чудо, велики људи се рађају и живе у близини великих планина и еколошки чистих извора.

Није узалуд Вук Караџић рекао да двије воде не ваља мијешати и пити.

Зато је њихова изворна пјесма као чиста вода са извора или љубав која се даје за све, која се не може туђисати.

Тиме је КУД ''Младост'' Пале потврдило у потпубости своје програмске циљеве: његовање фолклорне традиције, сакупљање и чување народне ношње, развијање музичке културе и чување од заборава изворне народне пјесме и традиционалних инструмената (гусле, фрула, двојнице и сл.), оснивање културних секција, а посебно његовање културних веза измеду градова и држава и пријатеља свих наших народа.

Добро озвучена и освјетљена сала, као прва појавност, уз младу и лијепу водитељку Божицу Голубовић, којој сам обећао дати моје трактате о гуслама и гусларима и изворним пјесмама и пјевовима, да их у истргнућима говори најављући групе, опечатило је друштвену корист и оправаност постојања и љепоте наступа и пјевања и пјевова изворих група.

Без њих би била блиједа културна баштина. Јер , руку на срце, изворни пјевачи су плућа народа. Онако како пјева, тако народ дише. На жалост, свједоци смо да данашња омладина наопако дише и мисли, али наопако и пјева. У тој пјесми се не његују истинске моралне и друштвене вриједности. Највећи су доказ моралног и сваког другог посрнућа нашег народа.

Шта има чистије од изворске воде и изворних пјесама и пјевова, упјевавања, натпјева, те дијалошке пјевљивости која узноси до небеских висина.

Изворна пјесма црпу снагу из коријена, а њени слистови су уздигнут и блиставо зелени до неба, а нису као код ових новокомпонованих пјесама, листови и крошња окренути у земљи, а коријен у небо.

Зато позивам КУД ''Младост'' Пале, као друштво које је основано далеке 1953. године , да овакав Сабор изворног пјевања уприличе у анфитеатру Филзофског факултета на Палама, гдје би били присутни студенти и професори са свих смјерова, али обавезно студенти Музичке академије из Источног Новог Сарајева.

Толико, уз узвишеност даривања, снимања, монтаже, писања и грленог говорења; овјековјечења за будућност и Будућевиће,

ваша Прва интернт ТВ ''ЉУДИ ГОВОРЕ'' и Недељко Жугић.

Трактат о корупцији : НАРОДНА САЧЕКУША СПРЈЕЧАВА КОРУПЦИЈУ

, 07 2017 18:13:22 +0100

Трактат о корупцији

НАРОДНА САЧЕКУША

СПРЈЕЧАВА КОРУПЦИЈУ

Још једна смишљена бесмислица је уграђена у Закон о заштити лица која пријављују корупцију, којег је усвојила Скпштина Републике Српске 15. ј уна, а свој параф је ставио и предсједник Републике Српске 23. јуна 2017. године.

Да почнемо од саме дефиниције, шта каже Википедија о корупцији:

Корупција (са лат. цорруптио , у преводу – подмитљивост, поткупљивост, поквареност) подразумева незаконито коришћење друштвеног и државног положаја и моћи ради стицања сопствене користи. Када се користи као придјев ријеч „корумпирани”, дословно значи потпуно сломљено. Ту ријеч је први пут користио Аристотел, а касније и Цицерон који је додао термин мито и напуштање добрих навика.

Држва Босна и Херцеговину је паралисана корупцијом и потпуно је бесудна, са доказаним правилом да мафија има државу која их штити, а обичан човјек нема ништа осим вишка немања.

А , она је ''шампион'' међу бившим југословенским републикама, наводи се у извјештају организације Транспаренцy Интернатионал БиХ.

Присуствовао сам његовој промоцији на Палама 5. децембра ове године у Сали општине Пале. Организатор скупа је ОЕБС у сарадњи са Министарством правде Републике Српске.

Нико од тих који су доносили законе, није анализирао однос права и морала, јер без моралности се ни један правни акт не може одржати.

Узмимо само примјере нестанка фабрика на очиглед раднка и народа. И ко је ту крив? Ја бих рекао заједно су криви вини невини, они који су крали и они који су гледали!

Морал је старија категорија права, али он је у квафкијанском смислу речено такав да га ни стид неће наџивјети. Слушао сам оца који каже: ''Волим када ми из школе дијете донесе украдену оловку него петицу''.

Као непоткупљив свједок срео сам многе п откупљивач е и поткупљеник е.

Да не наводим примјере, отишао бих далеко... Д овољо је навести примјер да банке без фабрка краду будућности и сваком чобану је јасно да је тако. У једном, чак и најмањем граду имате по пет шест банака, а нигдје фабрике и строја за производњу будућности!

''Закон штити, не само запослене у јавним институцијама, већ и оне у приватном сектору, истакла је правни савјетник Мисије ОЕБС-а у БиХ Гордана Живковић.

У дискусији су учествовали и начелник оптине Пале и Предсједник СО Пале, Батрић Шекара и моја маленкост која је истакла лошу, непримјењиву пр и мјену Закона у пракси, па чак да ми покажу само три лица која са именом и презименом пријављују корупцију и да ћу направити документарни филм. Узалуд сам рекао и потврђивао да ми ријечи никада нису падале у празно. Медији нису пренијели то што сам рекао и жао ни је што нисам снимао тонски и видео, а имао сам све уређаје за то.

Тај закон, као и сви остали закони усклађен је са међународним конвенцијама и директивама ЕУ. У закону се, између осталог, истиче заштита лица која пријављују неправилности у раду и сумњу на корупцију у доброј намјери у јавном и приватном сектору, уз истовремено прописивање санкција за неистинито и злонамјерно пријављивање...

Дакле, онај ко пријави, до сада је био у илегали, а према том закону он је изашао из илегале и то право на брисани простор, јер мафија има све инструменте заштите, а као прво новац, пред којим падају судске одлуке и тужилаштва, полицијски извјештаји, све па и сама будућност народа, јер су и то украли.

Ови наши правници, који подржа ва ју све системе и владе, као да живе у Платоновој идеалној држави па умножавају законе, којим се још више потврђује безакоње, јер пренормираност доводи до безакоња, али доказује да у сфери друштвеих односа влада диктатрура нереда, боље и исправ н ије ре ћ и диктираног и контролисаог хаоса, од стране владајућих, али и опозиције која не може то да спријечи.

Старо је правило и древна мудрост да најпокварениеј државе имају највише закона.

Зато је овај закон заштитна мр е жа мафији да има државу, а да обичан човјек нема ништа осим свето сиромаштво. Обичног човјека, без заштите, изводе из илегале и стављате на брисани простор оних који имају све и могу све.

У Србији се годишње догоди најмање 374.000 неоткривених случајева подмићивања, а мање од један одсто кривичних д ј ела корупције буде пријављено.

У Републици Српској Кривични закон предвиђа затворску казну од 2 године до 10 година затвора за службено лице које захтијева или прими поклона или друге користи за себе или другог...

Узмимо, као примјер сам ј е д а н у лапидарну н а родну пословицу. У којој је укодирана колективна свијест нашег народа: ''Једно мисли, друго говори, а треће твори (чини)''! Тај морал у троједности обликује се из раног дјетињствава: код уписа у школу, одласка љекару, прибављања којекавих потврда и дозвола у општинским службама, код конкурисања за радно мјесто , полагања испита на факултетима, као и у свим сферама босанско-херцеговачког живота и друштва у коме корупција заузима значајно и истакнуто мјесто.

Опште је познато пр а вило да к ада страни инвеститори дођу у једну земљу, корупција је за њих порез који плаћају криминалцима.

Да се вратимо почтку, шта пише на обрсцу за пријаву корупције?

На обрасцу ''Пријаве корупције'' стоји ''име и презиме'', ''адреса, мјесто, улица и број'', ''број телефона, е-маил'', и то све на име''градоначелник/начелник општине'', а у уоквиреном слободном п р остору за испис (властитом руком) ''пријава корупције'' и'' прилози'' и ''одговор доставити'' лично, поштом, е-маилом, и на крају ''читак потпис подносиоца пријаве'' у мјесту са датумом.

Пријавити корупцију и чекати ефекте, а не имати проблема са личном безбједншћу, још по т писане, је као да ти неко опали шамар, а ти све то пријављујеш њему. Каква смишљена бесмислица од стране власти. То испада овако, још сликовитије, онај коме пријавиш корупцију трчи испред свих вичући ''само што га нисам стигао, само што га нисам стигао'', а сви који трче за њим треба да га стигну и кажу: ти си тај! Доста је трчања и заваравања!

Све то личи на оптужницу за мафију која добро живи од недостатка доказа и корупмирано тужилаштво, судсво, полицију, па и саму власт.

Веће смишљене б е смислице, претворене у закон, нисам видјео у животу.

Један од бившх кинеских усава имао је 36 чланова, а овај Закон 39.

Ш та држи правну норму у кохеретном споју са санкцијама, него моралност. Тога у нас нема. Шта је, зправо закон, него скуп људи под правним нормама. На то би се сваки, па и најнеобразовањи и најпростији човјек насмијао.

К ако да пријавите корумпираним судијама и тузиоцима корупцију? Учинио је то полицијски службеник граничне полиције БиХ, који је открио и пријавио корупцију и организовани криминал. Шта се десило иза тога? Човјек је сатанизован и добијао је сталне пријетње од челних људи граничне полиције БиХ.

Шта су рекли народни посланицу након усвајања Закона о зашити лица која пријављују корпцију:

"Нисам сигуран да ће са овом власти дати неки ефекат", рекао је посланик Бранислав Бореновић новинарима у Народној скупштини Републике Српске, а то је потврдио и Драган чавић, рекавши: "Нисам сигуран да овај закон може пружити институционалну и ванинституционалну заштиту лица која пријављују корупцију".

Министар правде Републике Српске Антон Касиповић сматра да је овај З акон идеалан, добар да заштити оних који желе указати на корупцију.

Касиповић треба да зна да је народ вл а ст инфицирала неморалом и да је тај закон непримјенљив. Био би примјнљив да влада народ, али од тога нема ништа! Народу је власт украла будућност и дала му славу светог сиромаштва. У потпуности је сломила његову моћ, сводећи га само на инстрмент за приручну употребу, када је гласање.

Отуда је овај закон обична к...... даворија или п..... дим! Не зато што није добар, него што је добар, али што га је немогуће примјенити, јер да се примјени највећи политичари и њихви сљедбеници били би у затвору. Одговори на овај свијтлећи упитник се нижу сами од себе: од продаје фабрика до продаје будућности народа!

У којој европској држави радник р ади 10 сати дневно, а послодавац га пријави на радно вријеме од 4 сата? Ко иза тог стоји него државни врх ! Гдје је инспекција рада, ста р аде контрол не службе?

Довољан је примјер како нес т аје наше – народно шумско благо, а то је доказ да шума уопште није више на ро дна , него је политички плијен или власништво тз. извођача радова и приватних дрвопрерађивача са којом шумарска струка и наука немају ништа. Минстар за шумарство, пензонр са 86 година, предсједник надзорног одбора ЈПШ ''Шуме РС'', ради на два факултета и једном предузећу и ту фукцију вуче пет година, а директор шума само фигурира на тој позицији, док у шумама, како сам објаво и доказао још 2004. г одине у књизи ''Виђење унапријед'' влада диктиран и ко н тролисан хаос.

Направо сам чак и документарни филм ''Кр а дљивци будућности или шумак а мафија пустоши шуме'', али никоме ништа... Нико ми за то није дао нагрду, ни Фондови за заштиту средине ни директори филмских фестивала на кјима сам учествовао, само кажу: ''Зар си јо жив''?

Имао бих стотине примјера наизуст, све натопљено а ргументима, без афеката. Но , наш народ више воли једну емоцију која ће му задовљити душу него туце чињеница. Више воли да се сретне са струјним ударом него са чињеницама!

Зато одговорно тврдим да се само народном сачекушом може спријечити корупција.

Истраживао, орјечивао, снимао, монтирао и јавно продуковао на Првој интернет ТВ ''ЉУДИ ГОВОРЕ'',

Недељко Жугић

Дан косидбе "Романија 2017"

, 09 2017 18:53:10 +0200

НАЈБОЉИ КОСЦИ ЉУТЕ РОМАНИЈСКЕ ТРАВЕ

Ове године одржана је седми пут по реду манифестција Дан косидбе "Романија 2017", која је некада била наважнија масовна традиција на Романији, који сокочаи настоје сачувти од заборава, окупљајући најбоље косце да косе љуту романијску траву. Каква симболика за народну пословицу''на љуту рану љути траву''. А та рана је да је све мање млађих учесника јер је просјек стрости косаца преко педесет година.

Марко Мирић из Новог Сада проглашен је најбољим косцем на манифестацији Дан косидбе "Романија 2017", а друго и треће мјсто освојили су пјесачани Саво Влачић и Небојша Дупљанин.

Саво Влачић је имао најбоље вријеме, као и на свим досадашњим манифестцијама у појединачној конкуреницји за кошење парцеле, а учествовао је на свим манифестацијама косидбе од Рајца до Мркоњић Града и освојио је много награда. Рекао нам је: "Ручно кошење је оно што волим и учествујем на такмичењима још од осамдесетих година када сам на Хан Краму привукао пажњу вјештином и снагом као петнаестогодишњак на УПИ-јевом дану косидбе. Ову традицију треба отети од заборава и учинити све да се по нечему памти, јер је Романија имала најбоље косце у бившој Југославији".

У екипном такмичењу најбољи су били "Браћа Дупљанин" из Хан Пијеска, а на другом мјесту екипа "Јањ" из Новог Сада и "Братство Витомир" из Хан Пијеска.

Драган Мемедовић из Сокоца је имао најчистије покошену парцелу.

Раде Ковачевић је био учесник са традиционално најбољом романијском ношњом.

Најмлађи учесник био је петодишњи Никола Мијатовић, а најстарији осамдесетогодишњи Буде Мијатовић, обојица са Сокоца.

Најмлађу учесник, као и најстарији, привукли су посебну пажњу косаца, жирија, организатора и публике.

Осамдесетједногодишњи Буде Мијатовић из Сокоца, најстарији је учесник, више пута је награђиван на ранијим манифестацијама, истиче велико и задовољство што се и данас чува назив "романијски косац".

Недељко Керлец из Новог Сада, каже да на Романији долази шести пут и учествује на Дану косидбе, а то му је влико задовољствон и радост. Освојио је запажене резултате и награде, а истакао је да је најључа трава на Романији.

Замјеник градоначелника Источног Сарајева Данко Вучетић истакао је да се живот на селу, упркос пољопривредној механизацији, ни данас не може замислити без ручне косе, истичући да ова туристичка манифестација траје од 1975. године, али да је у ратном и поратном периоду прекидана, а њен циљ је промоција потенцијала и отварање овог краја широј јавности.

У културно-забавном дијелу програма одржано је такмичење у бацању камена с рамена, навлачењу конопца и обарању с брвна. У програму су учествовале и изворне групе, женске и мушке, ''Срђан Кнежевић'' из Источног Сарјева и ''Завићај'' из Сокоца.

Учесници такмичења је у обавезној народној ношњи.

На манифестацији су изложене трдиционално ромијске ношње и јела, као велика могућнот гстротуристичке понуде, која се недовољно користи у угоститељству.

Организатор Дана косидбе "Романија 2017" је Туристичка организација општине Соколац, а покровитељи град Источно Сарајево, општина Соколац и привреда Романијске регије, а a медијски покровитељ је ЈП „Инфо-центар“ Соколац.

8 . јула 2017 године

Недељко Жугић

PALE : POSJETA NAJAKCIONIJIEG EKOLOGA NA SVIJETU (NIKOLA ALEKSIĆ)

, 07 2017 07:05:20 +0200

Прије него што вам представимо нашег саговорника, који без говора на језику говори, као да слуша само узбуну природе у његовим ријечима и гласу, да преставимо покрет на чијем челу.

Еколошки покрет Новог Сада је формиран 21. априла 1990. године као удружење грађана са програмом заштите и унапређења животне средине и заштите и афирмације духовног насљеђа, васпитно образовне дјелатности, организација међународних научних скупова, акција, кампања.

По свом статусу су неполитичка и невладина организација, а непрофитна по карактеру.

Никола Алексић, најакционији еколог данашњице, европског и свјетског нивоа, који има грађанску слушу, знање, храброст и моралити, да на Сјветски дан заштите животне средине 5. јуна ове године позову народ Србије на општеродни бунт у времену од најмање до дванаест часова (каква је симболика Да народ из колективно несвјесног говора?) ... на уништавање владе и увођење ванредног стања у Србији, као и образовање државног спаса уз формирање скорог народног суда и хапшење свих политичара, генерала и тајкуна у Сбији од 1990. до данас, као и расписивање Референдума ради одређивања будућности Србије.

Протести нису били насилног карактера нити су нарушили јавни ред и мир, пошто извршење првог и петог наведеног циља (уништавање владе и хапшење политичара, генерала и тајкуна у Србији) захтијева војску и полицију у складу с уставом и другим законским дужностима и овлашћењима.

Заиста, добромислено и праворјечиво, као порука обавештења о спасењу из колективно несвесног потопљеног народа Срба, као што смо рекли у документарном филму о потопљеној немањићкој светињи: ВАЉЕВСКА ГРАЧАНИЦА ЈЕ ПОТОПЉЕНА ВОДОМ, А СРБИЈА СТРАХОМ!

Пале, 28. 06. 2017. Недељко Жугић

Питања:

1. Окупирани смо страним плаченицима и домаћим издајницима. Трују нас храном, пићем, запрашивањем из ваздуха, управљајем мозговима, намећу друге културе и вриједности, крађу нам духовност, руше нам светиње, скрнаве цркве и манастире, правимо нам геноцид нације са вакцинацијом, чиповањем и генетиком.

2. Уцјењују нас егзистенцијом и светом породицом. Хоће да униште здраву ћелију. Учитељи замењују хостесе и старатеље, а учитељи су криминалци. Од православља су направили православну масонерију.

3. Ово је колективна смрт народа, коме су поменули украли будућност?

Prije nego što vam predstavimo našeg sagovornika, koji bez govora na jeziku govori, kao da sluša samo uzbunu prirode u njegovim riječima i glasu, da prestavimo pokret na čijem čelu.

Ekološki pokret Novog Sada je formiran 21. aprila 1990. godine kao udruženje građana sa programom zaštite i unapređenja životne sredine i zaštite i afirmacije duhovnog nasljeđa, vaspitno obrazovne djelatnosti, organizacija međunarodnih naučnih skupova, akcija, kampanja.

Po svom statusu su nepolitička i nevladina organizacija, a neprofitna po karakteru.

Nikola Aleksić, najakcioniji ekolog današnjice, evropskog i svjetskog nivoa, koji ima građansku slušu, znanje, hrabrost i moraliti, da na Sjvetski dan zaštite životne sredine 5. juna ove godine pozovu narod Srbije na opšterodni bunt u vremenu od najmanje do dvanaest časova (kakva je simbolika Da narod iz kolektivno nesvjesnog govora?) ... na uništavanje vlade i uvođenje vanrednog stanja u Srbiji, kao i obrazovanje državnog spasa uz formiranje skorog narodnog suda i hapšenje svih političara, generala i tajkuna u Sbiji od 1990. do danas, kao i raspisivanje Referenduma radi određivanja budućnosti Srbije.

Protesti nisu bili nasilnog karaktera niti su narušili javni red i mir, pošto izvršenje prvog i petog navedenog cilja (uništavanje vlade i hapšenje političara, generala i tajkuna u Srbiji) zahtijeva vojsku i policiju u skladu s ustavom i drugim zakonskim dužnostima i ovlašćenjima.

Zaista, dobromisleno i pravorječivo, kao poruka obaveštenja o spasenju iz kolektivno nesvesnog potopljenog naroda Srba, kao što smo rekli u dokumentarnom filmu o potopljenoj nemanjićkoj svetinji: VALJEVSKA GRAČANICA JE POTOPLJENA VODOM, A SRBIJA STRAHOM!

Pale, 28. 06. 2017. Nedeljko Žugić

ТРЕЋИ СУСРЕТ ВЕТЕРАНА ШУМАРСТВА (Теслић), 26. мај 2017.

, 30 2017 08:08:53 +0200

ВЕТЕРАНИ СУ УЧИТЕЉИ

ПРАВИЛНОГ ГАЗДОВАЊА ШУМАМА

Трећи сусрет шумара ветерана био је у Теслићу, у предивном ресторану Хајдушке воде, 26. маја 2017. године, коју је организовало, као и два претходна, дјелотворно и акционо позитивно Удружење грађана ''Центар а шуме'' (ЦЕФОР) из Бања Луке, уз материјалну помоћ ЈПШ ''Шуме Републике Српске''.

На трећем скупу, у оном стручном дијелу, реализоан је приједлог професора шумарског факултета Милоша Копривице да сусрети у неком облику поприме форму научног скупа, гдје ће се говорити о стању у шумарству – некада и сада, са прогнозама како ће оно бити у будућности.

ЦЕФОР (Центар за шуме), као организтор је то акционо преточио мисао водиљу "Искуством у будућност шумарства".

Шума је велика кућа мајке природе, коју експлоатише непослушно и неукториво дијете грешке, рекли су у својим писменим трактатима и проћитаним на овом сусрету први директор ЈПШ ''Шуме Републике Српске'' Богдан Крупљанин и мр Саво Живковић, а њима су се придружили и професор Рончевић, Томислав Пејаковић и Миливоје Иванковић.

Вриједи истаћи врло индикативан трактат о стању у шмарству Републике Српске Мр Саве Живковића са насловом '' Неолиберални капитализам уништава прироиду и људе'', у којем, без длаке на језику каже:

''Данашњим директорима шумских газдинстава одузета су сва овлаштења која су била регулисана Статутом Јавног предузећа Шуме Републике Српске од 1994 до 2001 године, постали су управници радних јединица шумарства, везане су им руке, имају велику одговорност, а сами плаћају казне за грешке других.

Поред незадовољства са нормативним актима који су политички наметнути, стручно особље је незадовољно са организацијом рада, јер је приватник – пиланар постао газда шуме. Један број директора ћути, чувају столицу, јер увијек добро дођу свакој власти''.

Један број познатих и признатих шумрских стручњака, па и екеперата, није узео учешће у дискусији, јер сматра да им ријечи падају у празно...

Моја маленкост, када би узела учешће у овоме не би могла избјећи да кажем да је шумска мафија језгро криминала у Републици Српској, а да власт нема политичке енергије да се обрачуна са криминалом и да полицијска контрола до дада није дала никакве резултате. Они , када са најбољим крим-техничарима и оперативцима одраде посао на терену, на суду све пада, пошто шумска мафија има монопол у бесудној држви у којој треба да проговори шумарска струка, али када засвира стомак виолина – када сиротиња изађе на улицу, а не извођачи радова у шумарству који су девастирали труку и опустошили народне шуме. Да то осликам ријечима: ЈПШ ''Шуме Републике Српске'' личи на човјека потопљеног - са водом која је дошла до уста или са дрветом исчупаним из коријења, гдје је коријење окренуто у небо, а листови и стабло потопљено водама профитерског рулета.

Све у свему, оно што сам чуо од великих шумарских стручњака, који су вољели интегрално газдовање шумама, да је све ово системска, боље рећи грешка државе.

Томислав Пејаковић је истакао како су шуме изгледале кад је он почео радити као инжењер:

''Кад сам почео радити 60-их било је ту шума у којима је у сред дана мрачније, у сред зиме топлије, у сред љета хладније и тако даље. То су праве шуме које човјеков организам лијече... Ми смо имали задатак,којуналаже струка и традиција, да сачувамо шуме и пренесемо искуства на млађе генерације. На тај начин се наши грађани боље упознају са значајем шума и лакше се укљуују да нам помогну како би се сачувале шуме''.

Експерт за ловство мр Живко Рапајић каже:

“Велико је задовољство доћи и срести те људе послије толико година, јер година је доста, вријеме пролази, људи се и заборављају, али неке посебно шумарске, посебно стручне ловачке згоде, никад”.

Народни човјек и савјтник генралног директора ЈПШ ''Шуме Републике Српке'', Драган Грабовац каже:

''Ветерани шумарске струке су углавном људи у поодмаклим годинама који су отишли у пензију. Приредимо један ручак са њима и одржимо овако и расправу и мислимо да то ће прећи у традицију. Приступ је другачији према времену, некад су били другачији приступи, па онда анализирамо прошлост, садашњост и видимо шта ћемо у будућности, како се креће јавно предузеће”.

Професор др Рончевић је рекао: ''Посебна ми је ћаст и здовољство што могу да вас поздравим као бивше студенте који се сада налазе у статусу у којем се налазим и ја. А мени је среће доживјети то. Саслушао сам пажљиво излагања колега. На неке дијелове имам примједбе, а оно што није наглашено ја желим да то нагласим. Ни један од говорника није помињао стање у образовању, као што је средњег стручног кадра и на факултету? Педложио би да се Министарство за просвјету врати средњу техничку шумарску школу, јер оно које се стиче у средњошколским центрима није оно што је некада било, јер добар шумарски техничар је десна рука за шумарског инжењера...Шумарски факултет у Бања Луци је донекле стао на своје ноге, а ми смо пропустили прилику да реагујемо, као и стручне организације (друштво шумарских техничра и инжењера , шумарски факултет, министарство за шумарство), јер се отварају неки нови шмарски факулти, као што је онај у Власеници, а још увијек шумарски факултет у Бања Луци тавори са кадром. Који то кадар образује Шумарски факултет у Власеници, какве лиценце они мају и од кога си их добили? То је зе мене озбиљан проблем...''

Најзабвнији дио је томбола и главна награда моторна пила, коју поклања Шумоопрема из Бања Луке и представник Бојан Јокановић, а добио је Богдан Ступар.

Свакако треба истаћи добар извбор музике уживо, гдје су два пјевача и једна пјевачица забављали ветерне и госте из јавног предузећа и министсрства за шумарство, међу којима је и шофер дирктора ШГ ''Височник'' Хан Пијесак, који је гитариста и падобранац, врло занимљив и поштен човјек. Њему се придружио у пјевању и савјтник директора, како смо нагласили – народни човјек Драган Грабовац.

Захваљујући мојој маленкости, као оснивачу и власнику Прве интернет ТВ ''Људи говоре'', све ово је представљено јавно тамо да га гледају сви људи на земаљској кугли, али сам приредио и билтен досадашња три сусрета са професором др. Зораном Маунагом, који је кристал који вибрирау шумарству и шумарској струци у сваком здравом и појмљивом смислу.

Општи утисак је добар, с напоменом да се читање реферата не може у цјелости подржати у сали гдје звече тањити и виљушке, пролазе конобари, тако да то поспјешује скретање пажње за слушање предавача.

Осјтљивој савјести да се закључити да то и јесте слика стања у шумрству, вкако сам давнов закључио у књизи мојих трактата 2004. године : ДИКТИРАН И КОНТРОЛИСАН ХАУС У ШУМАМА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ. Морам признати, сада је шума отета од струке и народа...Шумри су постали, неправедно је то рећи јер су у политичком жрвњу или потопљени водом као страхом - ''обманути обмањивачи'', а шума плијен грубих експлоаторско профитерских појединаца, који нису криви, јер им је то омогућила држава. ''Системска грешка'', што би рекао наумни инжењер Слободан Форцан из Сокоца, а спас је како је трекао велики знаиша и најбољи инжењер као нормирац правних норми у шумарству мр Радован Симић, који је у препуној сали Привредне коморе у Бања Луци, рекао шумрима колегама, на крају излагања, гдје су га сви слушали ''заустављеног дисања'': ''Ако е овакав Закон о шумама усвоји , запамтите, у шумарству ће настати прави хаос''.

Тако и толико, ваш и непоткупљив свједок,

Недељко Жугић

ИСТРАЖИВАЊА: МОРАЛНА И ПРАВНА СМРТ УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

, 16 2017 15:36:55 +0200

МОРАЛНА И ПРАВНА СМРТ

УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА

РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

УОД КАО УВИД, ЈАВНЕ КРИТИКЕ

Овај мој мултимедијални запис, као и сви остали није за камена срца и тврде уши, оне који више воле једну емоцију која ће задовољити њихову душу и сујету, него туце чињеница. Није ми намјера да било кога морално и политички, људски, дискваификујем, али јесте да укажем да без минимума моралности ни један првни акт се не може одржати, али ни однос људи под кишобраном тог акта.

Овога пута у питању је Статут Удружења књижевника Републике Српке и Изборна скупштина која је одржна, гле доказа да ни случанот није случајна, на дан шале . 1 . априла 2017. године у Бањ Луци, а медији нису пренијели ни гдје, а нису били ни позвани, иако је Статутом наложена јавност рада Удружења.

Као човјек осјетљиве савјсти, а никако назлорјечив и назлобрз, обраћам се јавности, коју желим упознати да Удружње књижевника, у организационо-правном и моралном облику, не постоји, а давно сам рекао (а идемо са нервом доказа у свему), у Пресу – петак 17. јуна 2011. године: ''Удружење је већ мртво'', и исте мјесеца и исте године: ''Доста ми је лакрдијаша''.

Уз то, што би се рекло није се добро хвалити, али оправдано је ако имаш чиме, а другин неће да то признају, јер је морал отишао низ стрмине, негдје у провалију, објавих низ чланака, трактата, издавања књига и часописа, оснивање и реализовање културних манифестација, све у акционој жељи да помогнем, да отворим очи и побудим кохезине силе заједништва код писаца, који би требало да су живи сеизмографи народних зебњи и примјер моралности и правичности , као непоткупљиви свједоци свога народа. Ево тога на увид, као увид, овом опсежном и посљедњем истраживању када су у питању писци Републике Српске. Чланци, трактати, колумне, уломци из романа, плакате из монодраме ''Оде, а да није погинуо'': ''Писцима помраченог ума звијезда мржње увијек сија'', ''Писци миљеници и прогоњени писци'', ''Писци, издавачи и донатори'', ''Трагичан положај књижевника'', ''Купање без сапуна'', ''Договор или коначан разлаз'', ''Нека писаца макар никоме не требали'', ''Слава писаца је свето сиромаштво'', ''Умножени до бесмисла'', ''Књижевници живе своје свето сиромаштво'', ''Више писаца него читлаца'' , ''Награђивали, а нису читали'', ''Зачетници еколошке књижевноти'', ''Славопојним писцима даш паре и зачепиш уста'', ''Ко злима опрашта, добрима шкоди''... А да не говоримо о манифестацијама''Пјесници са дјецом'', ''Књижевници са народом'' и часопису ''Глас истока'' – за науку, културу и друштвени живот'', објављеним књигама... Довољно за увод као увид!

СВИ ДОСАДАШЊИ ПРЕДСЈЕДНИЦИ

Удружење књижевника Републике Српке је основано на Јахорини (Пале) 1993. године , а моја маленкост је била у Иницијативном одбору. Пви предсједник је био проф. др Никола Кољевић, који је био човјек без икаквог државног утицаја, али моралан и стручан. Други предсједник је био покојњи Владимир Настић, који је био у вријеме преврата Биљане Плавшић и пресељења држвних надлежности и служби у Бања Луку, трећи у неком прелазном периоду, Ранко Прерадовић, четврти Бранко Милановић, пети Зоран Костић, који није био у рату у Републици Српској, са држаљнтвом Црногорским, и по жени Руским, а мислим да има и Србијанско, који се, опште узевши није снашао на тој функцији по друге , а ни по самог себе, без обзира што неки мисле да јесте, шести је на опште чудо, јер није из Бања Луке, а било је опклада да мора бити, Јованка Стојчиновић из Добоја, која је олако и не знамо из којих разлога ту срамну и неодрживу функцију препустила Предрагу Бјелошевићу, вјечном директору Дјечијег позоришта из Бања Луке, који је то био као вршилац дужности до срамне и Изборне скупштине , која ге је неморално и право неосновано изабрала за предсједника. Можда је то закон случаности или сретних бројева, али седми је посљедњи што се тиче моралности и првних норми, јер Удружење бира руководство без озакоњене и легитимне статутарне већине, како то налаже Закон о удружењима и фондцијама Републике Српске...

НЕРВ ДОКАЗА МОРАЛНЕ И ПРАВНА СМРТИ

УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Стални сукоби и свађе, нерегуларан рад и селективно-манипултивни избор руководства Удружења књижевнка, никада са регуларним заказивањем скуптшине, тј да се сви чланови писмено обавијесте на кућну адресу или да се вријеме и мјсто одржавања скупштине објави у електронским и штампаним медијима, тако да се, као први, испоштје члан 8. Став један Статута у којем се каже да је рад Удружења јаван, како за чланове, тако и средства информисања. Тиме је повријеђен и члан 9, став 2 (заштита људских права и слобода), темељна повреда Статутарна и Уставна је члан 19. (Скупштина Удружења је највиши орган управљања и одлучивања, јер њу чине сви чланови удтружења, а не оне које су селективно позивали, а неке нису ни телефонски ни електроснки путем, да не кажем о уредним позивницама послатих поштом на адресу, са обавезном потврдом о пријему).

Предсједници подржница, прије скупштине, нису обавијестили свој чланове, ни одржали консултативни састанке, а нису никада ни заказивали било какве састанке, да ће бити оџана Изборна скупштина Удружеја књижевника Републике Српске.

Ко је позвао из Херцеговине Радослава Милошевића, Новицу Телебак, Ручицу Комар, Момчила Голијанина... Нико и ни једног!

Гдје су чланске књижице, које годинама нико није добио, осим оних који манипулишу Удружењем, адресарник чланова, било какав документ о одржаним сједницама, јавним позивима???

Гдје је Надзорни одбор и Суд части? Ако их има, зашто Надзорни одбор не указује на грешке у незаконитом раду скупштине, односно избору, а суд чсти да позове пред Скупштином на моралну одговорност незаконитог рада досадашњих предсједника и других чланова. Гдје су приједлози за искључење оних који на најгрубљи и најнеморалнији начин воде и представљају Удружење, као ових 37 селективно позваних чланова, који у име 160 чланова бирају нелегално предсједника и замјенике, удробивши у сву ту лакрдију и позног и признатог режиера Емира Кустурицу?

Која иронија је да њих 37 присутних, чекају 30 минута, али не у ставу мирно да дође огромна већина од 123 необавјештна чланова удружења!?

И све то сматрају легитиимним, статурарним, Уставним...???

Гдје је и шта је радио пресједник и секретар Удружња, који према члау 32 Статута, треба да брину о свему томе.

Према изнесеном чињеничном стању, јавно објављујем да је Удружење књижевника, не замрло, како сам давно писао, већ мртво, без виталних морално правних-норми о било каквом његовом помену и опстојању.

Овим путем, јавно и личним дописом Уставном суду, предлажем да поништи Статут Удружења књижевника Републике Српке и забрани рад Удружења, према члану 41, јер дјелује супротно одредбама члана 3. става 2 Закона о Удружењима и Фондцијама Републике Српске, јер ради у интересу неформалних група, одређујући своје ставове и циљеве и дјелатности, које нисе у складу са Уставом и Законом о удружењима и фондацијама.

Темељни доказ је посљедња изборна скупштина, која је одржна у Бањој Луци 1. априла 2017. године , без позивница свих чланова, који има 160, него само 37 који су гласовима од 23 за Предрага Бјелошевића и 13 за Миленка Стојчића одлучили о избору ''предсједника'' Удружења, што није надполовична већина, јер још 123, односно умјесто 37, требало је да буде на Изборној Скупштини 81, а не 37 манипултивно и селективно позваних чланова.

Врхунац ироније је када су тих 37 чланова, чекањем од 30 минута да, наводно, дођу остали чланови, бар до надполовичне већине од укупног броја, наставили са радим и изборима предсједника и осталих органа. Помен мртвима је обично минут на јавним скуповима, а овдје је то тридесет пута дуже.

Имајући у виду такву чињеницу, то и такво удружење је са оправдањем изоствљено да буде удружење од посебног друштвеног интереса, јер онима који не поштују ни минимум законитости једне државе, а хоће од ње финансијску помоћ и потпору, у времену општег сиромаштва, треба подржати оне који су државу стварали и поштују њене законе и правила понашања.

Пале , 5. 4 . 2017.

Недељко Жугић

NEDELJKO ŽUGIĆ: ZAVIČAJNE, PROROČKE I ANTIRATNE PJESME

, 20 2014 10:04:30 +0200

Čestitamo

, 20 2014 09:13:45 +0200

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.