Besmisao

Nastanak i materija

Što se tiče nastanka svemira, ne postoji broj i izbor reči kojima bih mogao slikovito i temeljno da vam opišem svoje mišljenje po tom pitanju, ali postoji dokumentarac na youtube-u pomalo lucidnog naziva,ali koji MORA pogledati svako koga muči ovo pitanje, ujedno odražava moje viđenje te teme, a garantujem i da će vam poljuljati dosadašnje stavove, utvrditi postojeće ili formirati nove, što znači da će vas u svakom slučaju dovesti do ličnog otkrovenja po ovom pitanju.

Hajde sada malo o materiji sa osvrtom na čovekovu povezanost sa istom. Praktično sve što nas okružuje je materija. Za bolje razumevanje nastavka teksta, poželjno je pogledati video sa linka iz prvog pasusa. Ako priznamo teoriju velikog praska kao tačnu, a svejedno nas i logika vodi ka tome da, ako idemo unazad sve do samog trenutka nastanka univerzuma, sva materija je bila JEDNO i od tog trenutka se počela rasparčavati na grupe i podgrupe sve do nama poznatih ili nepoznatih hemijskih elemenata.

Posebno treba obratiti pažnju na neuništivost materije i prelazak materije iz jednog oblika u drugi. To znači da smo mi zapravo jedno sa svim hemijskim elementima, shodno tome i sa svim što je od njih nastalo: kamenjem, metalima, biljkama, životinjama, pa i ljudskom rukom stvorenim predmetima, samo smo se davno razdvojili.

Čovek nakon začeća pa sve do rođenja crpi svu materiju iz organizma svoje majke. Od energije koju ona unosi hranom i pićem embrion raste u fetus pa sve do u potpunosti razvijenu bebu. Tokom života čovek unese velike količine hrane i vode koje delom u njemu ostaju u vidu raznoraznih tkiva koja čine ljudsko telo. To u suštini znači da je svaka namirnica koju ćete u budućnosti uneti u sebe, zapravo već bila deo vas pri nastanku SVEGA, a opet će u vašem organizmu preći u tkiva i energiju koja vaš pokreće.

Znači svi smo bili jedno, a trenutno smo raštrkani svuda po svetu i svemiru u obliku vode koju unesemo, koja ispari i kruži po svetu dok opet ne unesemo te iste molekule; u obliku namirnica koje jedemo i pomoću kojih nam se hrane tkiva i dobijamo životnu energiju i u još bezbroj oblika ...

Leto je i aktuelne su salate, tako da kada sledeći put prislonite paradajz ustima, setite se da je već bio deo vas, kao i vi deo njega . . .

Svaki komentar je dobrodošao, volim da čujem svačije mišljenje o svemu i radujem se konstruktivnim polemikama, do sledećeg pisanja, sizif

besKONAČNOST univerzuma

U antičkoj Grčkoj su postojali takozvani sofisti, koji su naplaćivali svoje usluge ubeđivanja ljudi u neku tvrdnju. Na primer, bili su u stanju da jednog ''klijenta'' jakim argumentima ubede da je univerzum konačan, a drugog da je beskonačan. Pravi kapitalistički filozofi.

E to je pitanje koje me je mučilo još od malih nogu (da, bio sam i ostao pravi zaluđenik). Mukotrpnim i u mnogim slučajevima umobolnim razmišljanjem o tome napokon sam sebe ubedio u jednu od tih teorija. Da univerzum mora makar u nekom smislu biti KONAČAN. Zašto tako mislim?

Učeći fiziku još u osnovnoj školi saznajemo da je svako kretanje zapravo relativno, odnosno svi se krećemo u odnosu na nešto, što je sušta istina. Tako na primer sedeći u vozu koji je u pokretu mi u odnosu na voz mirujemo, ali u odnosu na šine mi se krećemo nekom brzinom (u slučaju naših vozova,jurimo 30). E sada isto tako se i naša planeta kreće u odnosu na, recimo Sunce koje se opet u odnosu na našu galaksiju kreće i tako dalje i tako dalje dok ne dođemo do krajnjeg parametra u odnosu na koji se sve ostalo u univerzumu kreće.

Kada ne bi postojale dimenzije univerzuma, opipljiva fizička granica, krenuvši unazad linijom relativnog kretanja ka svemirskim tvorevinama ,nebeskim telima, pa sve do ljudi, kretanje bi bilo onemogućeno, jer ne bi postojalo ništa u odnosu na šta bi se sve kretalo, pa i mi sami, a mi se nesumnjivo krećemo. Isti princip se može primeniti i na problem dimenzija predmeta i bića koji iste poseduju samo zato što mogu biti upoređene sa dimenzijama nečeg drugog, a sve se svodi na to da beskonačan univerzum znači nedostatak parametara u svakom smislu.

Iako se dugo vremena neće moći sa stoprocentnom sigurnošću dokazati ni jedna od suprotstavljenih teza, nema potrebe da naglašavam svoju izrevoltiranost kada sam pročitao uvodnu rečenicu definicije univerzuma tj svemira na wikipediji !

Nadam se da ću podstaći one koji budu pročitali ovaj članak na kreativno razmišljanje i samoistraživanje ove teme, a poneki komentar sa ličnim stavovima po ovom pitanju je svakako dobrodošao.

Do sledećeg pisanja, sizif.

Uvid u shvatanja

Početak

Početak je najteži. Ja sam sizif i kao i svako od vas, uzalud guram svoj kamen života uz brdo, ne shvatajući da ga zapravo guram nizbrdo. Ovo je prvi od mnogih članaka koji ću napisati u želji da podelim svoja shvatanja sa okolinom širom od mog neposrednog okruženja i od iste dobijati komentare i shvatanja čitalaca. U svojim člancima baviću se škakljivim temama poput religije, politike, morala, etike, konformizma, društvenih načela, života, smrti i mnogim filozofskim polemikama. Ovaj članak će možda izgledati predugačko na prvi pogled, ali molim sve buduće čitaoce da pažljivo pročitaju, ubeđen sam da će se utrošeno vreme višestruko isplatiti.

Zašto besmisao?

Evo nečega za početak. Ljudski um se od početka modernog čoveka pita "kako smo nastali?", "ko ili šta nas je stvorilo?", "Da li je univerzum konačan?", "da li postoji Bog?", "da li je smrt kraj našeg postojanja?", "koji je smisao života?"... Previše pitanja, premalo odgovora. Godinama razmišljanja, sistemom eliminacije, logičkim vezama među činjenicama i mazohističkom upornošću došao sam do nekih zaključaka koje sam prihvatio kao istinu, naravno samo kao sopstvenu.

U daljem tekstu uzmimo u obzir da ako možemo u sve da sumnjamo, možemo i da ne sumnjamo ni u šta, ali nikako jedno i drugo istovremeno. Pretežno mislim na činjenice na koje ću se pozivati na dalje, od naučnih istraživanja pa do istorijskih podataka, iako je sve to nekima sumnjivo, nemojmo zlostavljati razne teorije zavere i shvatimo poneke od tih informacija kao istinite, jer u mnogim slučajevima druge nemamo i tu je naš ćorsokak.

E kad smo to apsolvirali, da se pozovem na prvi "sumnjivi" izvor - teoriju evolucije. Po meni je ona istinita i apsolutno nepogrešiva jer je u velikoj meri najlogičnije objašnjenje od do svih na tu temu meni ponuđenih tokom života. Po toj teoriji i čovek je nekada bio životinja i imao odgovarajući životinjski nivo svesti. Kada je uznapredovao u ovo što je sada, imao je mnoga pitanja na koja nije mogao dati logičan odgovor.

Tako su stari grci mislili da kada seva, da je Zevs ljut. Nordijski narodi su verovali da udaranjem mačevima u štitove teraju mesec sa Sunca prilikom pomračenja istog, ne znajući da bi pomračenje prošlo i bez njihove "intervencije", svete knjige današnjih svetskih religija objašnjavaju postanje sveta i ljudi na manje maštovit način no što deca prave kule u pesku. Sve je to, da kažem normalno, jer nemogućnost spoznaje prave istine boli više nego bilo koje otkriće, pa je iz sveg tog neznanja, nemogućnosti objašnjenja, straha od smrti i čoveka pritisnutog silama prirode proizašao skup ideja nazvan BOG. O tome i religiji više reči u nekom od sledećih članaka. Nego da se vratimo čoveku.

Ljudi danas poseduju određeni nivo svesti koji im dozvoljava da postavljaju sebi ta večita pitanja za koja nema odgovora, kod nekih sa sistematičnijim razmišljanjem postoji i opasnost od "preracionalizacije" u načinu razmišljanja, koje osim što dovodi do mnogih naprednih i po meni realnih shvatanja stvarnosti, (daleko od bajki religija) može da ugrozi psihičko zdravlje, jer iako je svest na tom minimalnom nivou otkrića, naš ego (mislim na tvorevinu koja posreduje između pravih vas i stvarnosti) ne može da podnese beskrajno ljudsko neznanje, ništavnost čoveka prema veličinama kosmosa i samim tim i besmisao života.

Ljudsko neznanje se ogleda u bezbroj situacija u kojima je čovek dokazao apsolutnu inferiornost u svakom pokušaju da sazna nešto, nabrojaću samo neke primere. Čovek je do pre samo nekoliko stotina godina mislio da ZNA da je Zemlja ravna ploča. Na planeti Zemlji još postoje ostrvski domoroci koji žive sa tehnologijom kamenog doba. Čovek je fasciniran istraživanjem svemira a ne zna kakve nemani i raznorazni živi svet postoji NA njegovoj planeti obzirom da se procenjuje da oko 90 procenata okeana nije istraženo. Mogu ovako u nedogled, ali mislim da nam je svima jasno o kakvoj količini neznanja se radi.

Ništavnost čoveka se ogleda u tome da su prosečne dimenzije ljudskog bića naspram veličine univerzuma (opet sumnjivi naučni izvori) samo jedna tačka, milijarditi deo piksela na slici u foto albumu sa bilion strana, na polici sa još milion takvih albuma u biblioteci koja ima milion polica. Uz sve to, trajanje ljudskog zivota u odnosu na starost univerzuma je tako kratko, da mi za univerzum postojimo kao što za film postoji trenutak koji uhvatite stisnuvši pauzu, jedan tren, nemerljivo mala jedinica, a ipak je to sve što imamo.

Besmisao života se ogleda u svim cinjenicama iz prethodne dve teze, ali i još po nekima. Dođete na svet u kome su već uspostavljena društvena pravila, nemate pravo izbora, povinuj se normama ili budi odbačen od društva. Sad jedi, sad spavaj, sad trči, sad uči,sad radi, sad se ženi/udaj, sad pravi decu, sad idi u penziju, sad umri. Čemu sve to ako ćemo na kraju da umremo? Šta da rade ateisti i svi koji ne veruju u zagrobni život, jer je logički neracionalno verovati u tako nešto. Zašto smišljati bajke o lepim devojkama sa krilima koje sviraju zlatne harfe na oblacima samo zato što se plašimo mraka? Do duše večnog mraka. Zar nije neuporedivo logičnije da je osećaj smrti isti kao i pre rođenja? Nije nas bilo ni tada, neće nas biti ni kad smrt dođe. Ko se seća kako mu je bilo pre nego što je bio rođen? Mrak, bez sećanja, jednom rečju ništavilo, ali nije bilo loše jer je posle toga nastupio život. A smrti se svi plaše zato što u dubini duše, čak i najverniji vernici i zagovornici života posle smrti, znaju da je istina da toga nema, nastupa scena kao i pre rođenja, ne postojimo. To me vodi ka zaključku da šta god uradio u životu, završićeš isto kao i bilo ko drugi, šta god drugačije radio od tebe. U tome leži besmisao svake akcije, čak i misli ljudske.

Ako ste zaključili da sam nihilista, da mrzim život i da sam latentni samoubica, jako se varate. Volim život i baš zato intenzivno razmišljam o njemu. Živim ga punim plućima (koliko je god u našim uslovima to moguće) i iako verujem da je zapravo besmislen, trudim se da mu dam sopstveni smisao, jer nam je samo to i ostalo, iskoristiti vreme koje nam je dato, ne očajavati, ne kidati živce, ne razmišljati preterano o večnim pitanjima (gle ko vam kaže), usresrediti se na sreću, ljubav i zadovoljstvo u svim oblicima. Zato hajde da širimo svest u dovoljnoj meri da se dođe do ovih zaključaka i oslobodimo ego okova sramote, neznanja i ponosa.

Post scriptum

Ovo je moj prvi članak i nadam se da će ako ništa drugo, neke dotaći i podstaći na razmišljanje i samoispitivanje. Samo smo zagrebali površinu ovom temom i svaki sledeći članak će više i više otkrivati moje poimanje stvarnosti, bilo iskonske bilo ljudskom rukom stvorene. Nadam se i komentarima i eventualnim polemikama, do sledećeg pisanja, sizif.