Nešto malo o smislu i besmislu, bez ikakvih filosofijskih tendencija

, 18 2014 02:29:30 +0200

Nekada sam mnogo pisao. Imam jednu 'knjigu' od nekih stotinak stranica, mada nije završena. Priča je zaokružena, ali postoje delovi koje treba umetnuti, kao i detalji koje treba izglancati i popriličan broj pitanja koje treba razrešiti. Za vreme tog mog pisanja mnoge su mi se ideje menjale i razvijale, pa je sve to podosta nesređeno. Ali meni mnogo drago, bez obzira na sve.

Pre toga sam pisao nešto na engleskom, još u srednjoj školi. Tada sam najbolje naučio engleski jer sam ga aktivno koristio pišući. Odlična je to vežba. To je isto tako poluzavršeno, dosta zaokruženo, ali pretrčao sam preko tih stranica da bih ispričao priču, ne obazirući se previše na nekakvu umetničku stranu ili stil. Premlad sam bio za stil valjda. Ma i sad sam, nego to je druga priča. To što sam tada pisao nekakva je fantazija, epska možda. Iskazuje moju opčinjenost mitologijama i drevnim vremenima, kao i večitu zebnju za mitska bića u današnjim vremenima. I, naravno, prikazuje mene kao malog melanholika, zauvek setnog i nostalgičnog za nečim što se još nije desilo. Postoji li nešto kao obrnuta nostalgija? Pronostalgija?

To starije pisanije ne moram da završim. Možda bih mogao da napravim selekciju priča iz toga, ali ne moram ni to. Svi ti likovi postoje negde, i to je (za sad) sasvim dovoljno. Ali ovo drugo bih voleo jednog dana da dovršim i ulepšam i ostvarim.

E sad, čemu sve ovo? Palo mi je sve ovo na pamet nedavno, shvativši da nisam pisao (ne računajući naučne radove i poneku kratku i previše kriptičnu zabelešku o trenutnom stanju svesti) već nekoliko godina. Krivim fakultet i neverovatnu moć ubijanja inspiracije i motivacije našeg obrazovnog sistema. A možda serem, možda je sve to moja krivica. To je valjda odraslija misao? Preuzimam svu odgovornost zbog svoje nedoslednosti i nemotivacije. Eto. (Nisam zadovoljan ovim, ali trudim se da budem zreliji. Recimo.)

Zašto sam tada (toliko) pisao? Prijalo mi je. Opuštalo me. Slušalice na uši, olovka i papir, ili word i tastatura kasnije, i ništa više ne postoji oko mene. Tako je bilo dok nisam imao prijatelje i dok sam bio pomalo depresivan. Ne zaista, ne klinički, ne ni ozbiljno, nego onako... srednjoškolski depresivno. Trik je bio u tome što sam pišući vrlo lako gurao tu teskobu od sebe. Nekakvo me nadahnuće držalo jakim, pa me posle umor od pisanja uspavljivao lakše nego što me danas išta može uspavati. Škrabao sam ideje po sveskama na raznim dosadnim časovima u školi (Deco, škola je glupa, ne dajte se prevariti!), pa posle jedva čekao da to sročim lepše i smislenije kod kuće. Neki su čitali, nekima se dopadalo, a ja bio miran.

Gde je to sad? (Evo ga, opet se javlja taj mali setni melanholik)

Već duže vreme pokušavam da sročim ono što se u meni lomi i mota i savija i gura i bocka i štrči. Ne ide mi, uzmem da pišem i na tome se završi. A treba mi. Neophodno mi je. Ne umem da pevam, ne umem da plešem, ne sviram nikakav instrument, ne slikam... negde sve ovo u meni mora da se uobliči i manifestuje, or else... (Eto ga malo taj engleski. Nadam se da će ga biti sve manje, za sad ga neka).

Smisao, dakle. Postoji li, i treba li ga tražiti? Ja sve vreme živim misleći da treba tražiti smisao u svemu što radimo. Ali, kako se uvek treba preispitivati, eto teme za ovonedeljnu insomniju: treba li tražiti smisao u svemu što radimo? Možda je zdravije zanemariti takve životne apstrakcije i prosto gurati napred. Sad, meni to malo zvuči besmisleno, ali me više plaši što slabo razumem koncept ovog 'napred'.

Sve u svemu, smisla ima. To znamo svi mi koji smo se napili u društvu neopisivo dragih nam ljudi, ili mi koji smo zaljubljeni, ili mi koji smo nekom pomogli, ili mi koji smo nešto napravili, ili mi koji smo jeli punjenju pljeskavicu, ili mi koji smo poljubili nekoga ko nam je prelep, ili mi koji smo razgovarali sa psima i mačkama, ili mi koji smo videli neku drugu zemlju, ili mi koji smo naučili drugi jezik, ili mi koji smo.

Problem (ili, ajde, rešenje) je što nam ovo pokazuje da i besmisla ima (ako verujemo u dualizme u koje moramo da verujemo, hvala lepo), i to na svakom ćošku. Koliko dobro razlikujete smisao od besmisla? Ja slabo. Slep za besmisao. Kad bih umeo na vreme da razlučim šta je to u mom životu besmisleno, kroz takve bih situacije i ljude i misli prolazio gurajući napred. Meni ovo odlično zvuči, na primer. Valjda zato što su teorija i praksa mnogo međusobno udaljene. U svakom slučaju, iako nisam siguran da je to pravi način, ja večno tražim smisao u gotovo svemu što radim. Videćemo koliko je to isplativo na skali od 0 do Sizif. Ne mora da bude, ne smeta mi da pogrešim, samo želim na vreme da naučim.

Na kraju ovog prvog posta, želeo bih da objasnim i naziv ovog bloga u pokušaju. Često zaboravim koliko toga imam i koliko je toga vrednog oko mene. Zato ću uvek podvlačiti šta je to lepo, pored svega što može biti ružno i o čemu ću, verovatno, češće pisati ovde.

Lepo je što imam ideje. To su kao neki džokeri, kad nešto zapne, potegneš ideju, a ona može biti bilo šta. Lepo je i što imam prijatelje. Malobrojni su, da odmah razjasnimo, ali ih imam. To funkcioniše nekako kao motiv metempsihoze u narodnim bajkama. Sećate se Baš-Čelika? E, pa tako. Uvek sam prijatelje posmatrao kao čuvare delova samog sebe. Znate kako ide: ''ima jedna lisica, u lisici srce, u srcu jedna 'tica, u onoj je 'tici moje junaštvo...'' I na kraju, lepo je što sam zaljubljen i što umem da zažmurim i zamislim kako me grli. Valja to imati, ponekad dobro dođe.