evergreen

prave mi se nove nezaboravne uspomene

vulpes — Wed, 23 Jul 2014 18:37:06 +0200

Želim da se povežem sa ljudima koji prave uspomene onako kako ja to volim da radim: 1000 fotografija kategorije “fenomenalno!”, „jaoo,briši ovo!“ i “hahahaha,koje smo budale!”, na kojima se vidi koliko smo prirodni i avanturistički nastrojeni, snežne kugle sa malim delićem države koju smo obišli, interne fore, festivali na otvorenom i kuliranje uz odlično pivo. Manite me selfisanja/selfičarenja, kako god. Mogu i ja sad da se slikam na terasi i stavim bilo koju lokaciju,jer sam samo ja na fotografiji. Nije da imam toliku potrebu da mi se drugi dive što sam negde, iako ne vide nijednu znamenitost u pozadini, ili prirodni predeo karakterističan za to mesto. Ne mora cela društvena mreža da zna gde sam tada i tada i koliko mi je dobro. Znaće kada završim putovanje, nisam dužna da ikog informišem, jer ako bih bila prinuđena na to, pisala bih romane ispod svake slike. Nema potrebe za tim, želim samo da moja ekipa i ja znamo kako smo se proveli, tačnije da istinski osetimo to putovanje i da nas zagolica u stomaku kada se kasnije budemo prisećali i poželeli još, bez obzira koliko će nam tada biti godina. Dobro, odoh ja predaleko u budućnost. Svejedno, znam da ste tamo negde, dragi ljudi, možda nas iduće godine planirani backpacking spoji. Šta znam, može se desiti da mi se neko domaći u toku godine pridruži u toj pustolovini.
Nego, pomenuh snežne kugle. Ne poznajem osobu koja ih voli više od mene. Ne samo novogodišnje, nego one sa putovanja. Kao da su čarobne, kao da upijaju svaku uspomenu i pri samom pogledu na njih se sve vraća. One su večne, predivne, ne smetaju, makar ih ja rado pakujem sa sobom i police ne izgledaju sa njima tako obično. To su tako divne uspomene. Ja kada uzmem da se igram sa njima, rado vratim film i ne plače mi se, nego sebe motivišem da istražujem više i pravim nove uspomene.

Ne izlazim večeras, pada kiša, plus nisam obaveštena o žurkama, a i baš me briga. Letnja laganica uz knjigu nikad ne izlazi iz mode, zar ne? ;)

čistilište

vulpes — Sun, 20 Jul 2014 12:33:48 +0200

Makar mi sada nije teško da priznam – zamajavala sam samu sebe cele godine. Jesam se posvetila spremanju jezika da bih otišla na univerzitet koji želim, jesam vredno radila, samo što mi se sada čini da moje nerviranje zbog gratis loših momenata nadmašilo celokupan rad. Dobro, upisala sam se na domaći univerzitet, hvala univerzumu i na toj rezervnoj opciji. To sam i prošle godine mogla, ali ne, posvetila sam se spremanju za drugu državu. I onda su krenule gluposti. Ne tragedije,nego baš,baš gluposti od kojih se čoveku diže kosa na glavi. Porodica se rasparčala, ja sam izvisila, administrativna greška u institutu za polaganje jezika se potkrala i zapravo nikad neću saznati jesam li mogla da budem primljena ili ne.
Na stranu sad to, valjalo bi da se prizemljim malo i počnem da koristim svoje vijuge više od stomaka (znate ono „unutrašnji osećaj“). Kad malo bolje razmislim, sada je pravo vreme za to. Leto je, kao predsezona koja većim delom određuje sezonu. Kako se postavim sada, tako će mi biti od jeseni. Želim da usporim. Da obavljam sve jedno po jedno i više nikad u životu ne ostavim nedovršene stvari. Grozan je taj osećaj, a i momenat kada sebe možete nazvati hrpom nedovršenosti. Da se ne lažem, rado bih sebe, ne znam, stolicom umlatila. Ne zbog ponašanja, nego zbog tog naivnog pogleda na život, bez obzira što sam večito dete. Nemam nameru da do kraja života nosim titulu nebrušenog dijamanta. Ali, opet, tek što sam ušetala u 20-te, tek što sam se našla u tom nekom čistilištu - između minulog lošeg perioda i naivnosti i novog početka, koji bi trebalo da se postepeno pretvara u raj (zahvaljujući meni). I lakše mi je zbog toga. Imam vremena i prostora da se promenim. Ovo sada nije moj maksimum, ima još da se radi. I da, ovo je prvi dan nakon nekoliko meseci da sam se probudila odmorna, bez košmara.
I pored svega, ne žalim za srednjoškolskom idilom. Divne su to godine, samo što bih poslala npr. Amerikance na sud zbog propagiranja tinejdžerstva kao jedinog perioda za koji se može reći da predstavlja mladost na vrhuncu. Koga oni zajebavaju, nisu žurke,pijančenja i tinejdžerske drame jedine asocijacije na mladost. Sada nema profesora koji će da te teraju da prođeš razred, neće svak dati smernice za uspeh, sam si uglavnom. Imaću svoj smeštaj, svoj kutak. Ulazim u drugačiji način života gde sam većinom sebi šef. I jedva čekam. Mlada i odgovorna za sebe, bez ikakve dramaturgije. Istina, moju ekstremnu nezavisnost i tendenciju da sve radim sama ne mogu da promenim. Jedva čekam i da počnem da učim. Posle svega što je bilo, knjiga i ispiti mi neće teško pasti, kao ni učenje novih stvari, mogućnosti da preko razmene odem tamo gde želim, stipendije, ceo taj sistem.
Nego da ja prvo usporim. Danas bih mogla da složim stvari, nabavim kremu za sunčanje, sastavim sebi trening (plivač jednom-plivač zauvek), odem do parfimerije da izaberem neku lepu boju za usne, možda koralnu nijansu, prošetam...

"I'm radioactive,radioactive..."

vulpes — Tue, 08 Jul 2014 17:13:40 +0200

Ne znam kako da imenujem ovo stanje. Muka mi je kada sam sama, muka mi je kada sam sa ljudima, muka mi je od površnih prijateljstava i prosto ne mogu sebi da oprostim što nisam postigla zacrtano. Imam petlju za sve, ali za ovo ne. Gužve su mi zastrašujuće. Još je strašnije kada me neko pita kako sam i kako mi ide. Ne želim da objašnjavam i ne mogu, bilo da se radi o lepom ili ružnom. Arogancija mi je zamena za osećaj inferiornosti u odnosu na ljude koje znam. Odlažem viđanja, sve,sve,sve, samo da me ne vide i ne zapitkuju. Jer se ne osećam kompetentno da se bilo kome obratim, da bilo šta prokomentarišem. A dala sam sebi reč da ću uspeti. Jedna sitnica mi je ceo dan izokrenula i ceo koncept izmenila Dala sam sebi reč koju nisam održala. I ne osećam se uspešnom. Loše je to što sam svesna svoje sktremne samokritičnosti, a ne činim ništa protiv toga. Ipak, usled minulih par meseci, izražavanje osećanja se dodatno otežalo i jedva kome verujem. Svaki osmeh merim ne bih li zaključila da li je iskreno ili je u pitanju zajedljivost.Gard ne spuštam čak ni kad spavam.

Organski ne podnosim te „Ko zna zašto je to dobro.“ dane. Tako će i ostati. Nema šanse da ću biti zadovoljna dok sa mojim životom ne bude kako ja hoću i dok rezervne opcije ne budu anulirane. Još mi je gore kada mi okolina čestita baš na toj rezervnoj opciji, a ja se pojedoh. I ne mogu da se opustim, iako nemam razloga za brigu. Leto je, a ja jednom nogom u depresiji.

Interesantne su ove oscilacije. Proteklih nedelju dana sam se dobro osećala. Rekla sam sebi da je ovo možda samo usmerenje ka nečem boljem. Međutim, kao da me je danas skopala neka radioaktivna supstanca. Prepolovljene su mi i fizička i mentalna snaga. Pitam se kada će više doći vreme kada ću se ja osećati dominantno nad svojim životom. Tek sam na samom početku treće decenije. Neki kažu da su to najbolje godine i da su neuspesi i greške dozvoljene, jer igraju ulogu učitelja i usmeravaju ka boljoj budućnosti. Možda konačno treba da počnem da živim pod parolom „One step at a time.“. Danas želim da se izdignem iznad svega ovog, jer kao da me kontroliše nešto veće.

projekat backpacking

vulpes — Sun, 06 Jul 2014 18:25:33 +0200

Prvi novčić je zvanično ubačen u štednu kutiju. Jedan u nizu mojih ciljeva je backpacking. Već duže vreme me je proganjala ta misao, te sam se konačno pre nekoliko dana bacila u istraživanje. Nije jednostavno i treba se temeljno pozabaviti svakim segmentom: koji putni ranac uzeti, šta poneti, koja je najbolja opcija za prenoćište, koliko novca je otprilike potrebno itd. Shvatila sam ovo kao jedan projekat na kojem se radi i radi. Praktično je nemoguće sve isplanirati za nedelju dana. Na svu sreću postoje razni sajtovi koji se bave backpackingom, kao i forumi gde iskusni backpackeri razmenjuju iskustva i utiske. Ono što sam do sada zaključila je da nije preporučljivo onima sa manjkom istraživačkog duha i energije. Naravno, naišla sam na jako grube komentare naših ljudi na jednom portalu, koji ovaj vid putovanja povezuju sa nekupanjem, opasnošću i svim onim što se može desiti i tokom regularnog putovanja. Što je najsmešnije, jedan „mozak“ se toliko osokolio da je ’ladno prokomentarisao kako se nada da to neće postati popularno kod nas. Tako,tako,hajde da ocrnimo sve što je drugačije i što na Balkanu nije tako često primećeno.
Ja kažem: ŠTO DA NE? Nema ništa loše u tome da se doživi i vidi nešto drugačije, možda se steknu nova poznanstva, plus je ovo sjajna prilika da se napusti zona komfora, a o vežbanju oslanjanja na sebe da ne pričam. Odmah da presečem, svega i svačega ima i u mestu u kom se nalazite, svašta se može desiti i tokom putovanja sa sve vodičem i u svakoj prilici treba biti na oprezu. Ne postoji nepisano pravilo da put obavezno mora proći sa nekom glupošću i postoje načini da se neprijatne situacije zaobiđu, kako bi backpacking prošao bez stega.

I tako, verujem sebi i znam da ću istrajati u ovome. Postaraću se da sledeće godine u ovo vreme imam očišćenu godinu za sobom, izdefinisane trbušne mišiće, svu opremu i svo znanje koje će mi omogućiti da proživim deo leta kao backpacker.

pilot episode

vulpes — Sat, 28 Jun 2014 20:32:47 +0200

Sada kada sam zvanično prešla na drugi nivo života, mogla bih malo da blogujem, a? Dugo s am tražila novi server, jer pređašnji prosto davi sa uspomenama. Nisam vična vraćanju u prošlost i "šta bi bilo kad bi bilo" konstrukcijama. Prevelik je to posao za moj um. Ne počinjem ispočetka, nego nastavljam ali sa drugačijom strategijom, drugačijom vizijom. Uvek težim da budem što bolja verzija sebe. Moje drugo ime je neustrašivost (nekad i na slepo). Glad za materijalizacijom (naizgled) nemogućeg me često nadjača. Doživotni sportista, još malo pa poliglota, od jeseni brucoškinja (koja je pauzirala godinu radi istraživanja sebe), željna obilaska sveta i upoznavanja ljudi drugačijeg mentaliteta...

Drago mi je.