Primitivac

Umeće ratovanja

, 06 2015 11:36:31 +0200

Pre dve iljade i kusur godina , tačnije negde oko 544. godine pre nove ere, u drevnoj Kini beše živeo jedan čoek, zvao se Sun Cu. Po zanimanju beše vojno lice, preciznije general carske vojske, čoek na položaju , buržuj , aristokrata , ugledan i poštovan. Između obavljanja patriotskih dužnosti, uživanja i baškarenja po velelepnim dvorcima koje je nesumnjivo posedovao i spavanja lepih Kineskinja u dupe ; Sun Cu je stigao da napiše nešto što je nazvao „Umeće ratovanja“- vojni traktat, udžbenik, praktikum o vojnim veštinama koji svaki oficir zelembać treba da savlada ako misli da ganja uspešnu karijeru. Vekovima kasnije, taj rad generala Suna postaje jedan od najsvetijih gralova životne filozofije, jedna od najuspešnih motivacionih knjiga i ultimativni lifecoaching priručnik za svakog živog stvora na planeti.

Svako ko je makar jednom imao priliku da pročita Umeće , jasno uočava analogiju koju je čika Sun uspostavio između vojnih i životnih prekratnica. Jednostavno- život je bojno polje a svaka jedinka je general , bitka traje dok god si živ, a crta se podvlači na kraju- tu se vidi koliko si bio mudar, da li si posle svega pukovnik ili pokojnik.

Između ostalog , čika Sun kaže da najbolji general pažljivo bira bitke koje će da vodi, te ako je trezveno i hladne glave ocenio da treba da započne borbu, on tu borbu nikada ne može da izgubi.

E sad, zbog čega je ovo važno? Iz više razloga.

Ovih dana smo se naslušali i nagledali raznih priča i događaja oko godišnjice Oluje. Posve normalna stvar- Kroati slave Traktorijadu kao svake godine, jebiga, istorija od negde mora da im počne, oni druge istorije nemaju.I sve ono što smo viđali kod komšija sada, viđali smo i prethodnih godina : malo skupovi, malo vatrometi, malo pečenje na ražnju , malo Ožujske pive, malo Tompsona, malo ustaškog maskenbala i to je to. Slično kao kad mi održimo onaj spektakl na Ravnoj gori, samo četnički urnebes kod nas nema status dogadjaja od nacionalnog značaja kao ustaška parada diljem Lijepe njihove. U nedostatku velikih pobeda i male pobede se mogu proslaviti grandiozno. Pa onda shvatiš da nije sitna stvar da se preko 20.000 vojnika uspešno izborilo sa masom bezubih staraca , žene i male dece.Međutim emocije po strani, čika Sun bi ih pohvalio, ušli su u bitku u koju su mogli da pobede i pobedili su, makar goloruk narod, makar ljude koji nisu imali priliku da uzvrate. Zato se Kroatima ne treba čuditi.

Sa druge strane , ekipa sa desne obale Drine devedesetih godina verovatno nije ni čula za čika Sunovo remek delo. Verovatno su preskočili i pijanog brata Bukovskog koji jednom prilikom kaže da „ako hoćete nešto da uradite , idite do kraja, ili uopšte nemojte da započinjete“.Pa i Gvozdenog Majkija Tajsona koji najbolje zna da : „Svako ima plan , sve dok ne dobije udarac u facu .E onda moraš da misliš brzo“. Drugim rečima: i za tango i za rat je potrebno dvoje, pa kao što ne puštaš devojku da napusti podijum sve dok se tango ne završi, tako bajo moj ako si već pojeo govna i ušao u sukob i time stavio na kocku i nešto više i vrednije od tvog smrdljivog života , moraš da ideš do kraja, pa kako ti bude.Žrtvovati 200.000 svojih ljudi samo zato što nemaš muda da do kraja pojedeš pitu koju si zamesio , je džukački i kukavički. A još je licemernije da SNS bratija koja je onda kada je bilo rutavo , umesto na frontu, bila urednik radio programa ( Vučkela) i krkala pljeskavice u skupštinskom restoranu ( Gospodin Master) ,oplakuje i žali nad sudbinama onih nesrećnika ,koji su zbog njihovih testikularnih nedostataka bili samo žeton koji se spušta u mašinu za fliper, čisto da se malo poigraš i natiltuješ, pa onda odeš kući.

Ima ovde još jedan citat da bi bilo jasnije. Vins Lombardi kaže : „On any given Sunday you're gonna win or you're gonna lose. The point is - can you win or lose like a man?”

Još jasnije : “Junak ubija mačem, kukavica ubija poljupcem”.

Zato , ako nas i komšije kojim slučajem sudbina ukrsti u finalu vaterpolu turnira, ili žreb namesti meč Dinamo- Partizan, sve će biti mnogo lakše. U sportu Sun Cuova pravila ne važe- bitku ne biraš ti, bitka bira tebe. Izađi na teren i budi bolji. Jer nema nazad, nema pomoći sa strane.Odluke donosiš ti koji si na terenu i donosiš ih odmah. Kad su jasna pravila igre, Kroati se slabo snalaze, gube glavu. Čak beže sa postolja , pa se nikad više tamo i ne vrate.To je najdemokratskije, utakmica , dva tima, jedna lopta , jedan cilj.

Zato pošteno i do kraja, kako u utakmici , tako i u životu.Da bi sutra znali kako se biraju bitke u kojima postaješ i ostaješ pobednik

Čitulja za "Čitulju"

, 12 2015 20:58:58 +0200

„Super je biti kao Ćenta, Dugi ili Arkan.Ne valja samo što te na kraju ubiju“

(izjava „mladih lavova“ iz zatvora u Sremskoj Mitrovici)

Danas nas je veb sajt uticajnog medija pod naslovom B92 tačka net obavestio da se navršilo tačno dvadeset godina od prvog emitovanja dokumentarca „ Vidimo se u čitulji“, filma koji je vremenom postao pečat dizel ideologije devedesetih, i svojevrsna biblija ili očenaš koju moraš da naučiš napamet , ako želiš da se ostvariš u karijeri sa one strane zakona.

Deo sam generacije 90+, i za „Čitulju „ smo moji vršnjaci i ja saznali relatnivno kasno. Demokratska revolucija je već bila okončana, tadašnja SRJ je već bila pred ulazom u čmarinu Juropske unije, a Šiptarija je već finalizirala planove za proslavu dana državnosti Kosova Republjik , i hladili šampanj koji će zajedno sa svojim američkim prijateljima ispiti 2007.godine.Međutim te 2005/6 godine, CD sa „Čituljom“ se kod nas, uspaljenih pubertetlija bolje kotirao nego paket DVD sa 6 pornića koje smo nabavljali na buvljaku.I malo po malo , svako je od nas vremenom znao u kom hotelu je ubijen Knele, Kriletove monologe o hiljadama i hiljadama sklekova, i ko se sve slikao ispred Šljukinog poršea .A shodno onoj staroj engleskoj monkey see- monkey do, oni drugari sa manjkom mozga a sa viškom muda su probali da kopiraju naše nove junake. Jebiga, težak je to period kada moraš da se odlučiš da li će ti idoli biti ti špiclovi sa video zapisa ili ćeš da budeš mudar i da probaš da se pronađeš neđe gde imaš izvesniju budućnost, ma koliko te usijana glavudža terala da radiš sranja koja ti pumpaju adrenalin u telo.

Ali bez obzira na sve , moja generacija je imala tu sreću ( ili nesreću ) da svoju najraniju mladost provede u post- dizel vremenu. Tada su počela da važe drugačija pravila, da se uči iz grešaka koje su maheri iz devedesetih pravili, koje smo mi , musavi klinci , još bili zeleni da ukapiramo.Glave smo nekako sačuvali , a tek ćemo da vidimo da li smo zbog toga dobro prošli.

Kad se podvuče crta, i kada upitaš brojke, dobiješ odgovor da su samo 4 „glumca“ iz filma ostali živi.Malo ko je od njih doživeo da baci kašiku kod kuće, u svom krevetu.Od onih što su su ostali na nogama, dvojica su sitne ribe, small potatoes- Rutović je uplovio u legalan biznis i živi mirno, a Krile postaje ultimativni rijaliti šou junak, omnipotentno biće koje radi sve ( a u suštini ništa) i kome je kao blagoslov sa neba pao razvitak socijalnih mreža u kojima će da širi „kristijanizam“.

Junaci „Čitulje“ su bili pioniri modernizacije kriminala u Srbiji, prvi mačići koji se puštaju u vodu.Oni su bili kao Nokia 3310 koji su pametni muljatori vremenom uspeli da preprave u novi Iphone.I kada sam pre odredjenog vremena ponovo pogledao film, sada sa mnogo više životnog iskustva, vidim da je u pitanju idealan praktikum koji je politički ološ koji nas jaše godinama koristio sa jednim jedinim ciljem : kako ukrasti pare a ne biti uBiven. Ili zaglaviti mardelj.

Podešavam vremeplov na tu epohalnu 1995. „Čitulja „ prvi put izlazi na male ekrane, Vučkela i Master Tomo vreme provode ljubeći skute Vojvodi i titrajući mu jajca ; ministar Gašlja pritišće zadnju pločicu na zid nekog kupatila; Živković konačno izlazi na beli dan iz šahte u koju ga je spakovao čuveni Lule; a Čeda se sprema za ulogu studentskog Če Gevare dok proždire tanjir pasulja u studenstkoj menzi.

U međuvremenu, heroji iz filma jedan po jedan polako idu za Kanadu; Srđan Dragojević izbacuje „ Rane“ 1997., da do kraja izvrši lobotomiju mladog srpskog mesa i stavi im pištolj u ruke i metak u glavu.Autsajderi iz gornjeg pasusa, ćute, gledaju, pamte tudje greške i prelaze na tašne i mašne.Recept je: napravi prejebotinu, uzmi pare, jedan deo operi, drugi deo podeli sa budžama na položaju , pamet u glavu a dupe uza zid, jer pokriveno dupe muve ne pljuju.I tako mic po mic – od Bata Trlaje dobijemo Čumeta , od Čumeta dobijemo Koleta, i lanac mutacije ostaje otvoren.“Čitulja „ dalje kruži , sada više kao raritet, ne više kao udžbenik za polaznike u školi kriminala, već kao šarmantni spomenar koje tajkuni i maheri prljavih privatizacija gledaju u krevetu dok piju Henesi a Soraja im puši kurac.

Nastavka „Čitulje“ neće biti. Znanje koje sadšni tajkuni imaju prenosiće novim genracijama tet-a-tet. Ulog je veći, cifre su veči , rizik je veći.Da je kojim slučajem živ, Bata Trlaja bi danas bio noćni čuvar u nekoj propaloj državnoj fabrici.Pojeli bi ga mutirani krokodili u ogromnoj bari, mnogo veće od one na koju je upozoravao u leto 1995. u nekom voždovačkom kafiću.

I pogrešiše drugari sa devedesdvojke, nije ovo rodjendan „Čitulje“, ovo je više čitulja za „Čitulju“.Datum smrti se ne zna, ali se pretpostavlja da je preminula na prelazu u 21. vek .Od tada kamera stoji, trake su bez zvuka a kombinacije se kriju iza zatvorenih vrata.A i mi ćemo svi da se vidimo u čitulji , za 30 ,50 ili 100 godina.Kada ćemo da živimo bolje.

Red light district Srbija

, 04 2015 12:06:57 +0100

Kada je bata Vučkela onomad vodio razgovore sa gospodinom šeikom o tome gde se u Srbiji mogu uložiti novci stečeni od isisavanja nafte iz arapskih buštotina, eveidentno je bilo da naš premijer nije bogomdan za menadžerski posao. U nemogućnosti da zaviri u psihu svog poslovnog partnera, uvalio nas je u govna time što je od šeika naručio zidanje nečega što se naziva „Beograd na vodi“. Da je na pregovaračkom mestu umesto Vučkele bio neki promoćurniji i namazaniji lik , sa razvijenim njuhom za svež kapital, ne bi imao dilemu oko toga šta predložiti gospodinu Arapu. Svi maheri biznisa znaju da su dve najsigurnije investicije – smrt i pička.

Dobro, što se tiče smrti, tu smo relativno popunjeni.Grobarska kasta i pogrebne usluge stabilno stoje na tržištu. Još od „Maratonaca“ je bilo očito da nas u narednim godinama čeka ekspanzija pogrebne delatnosti. Čak nam se i predsednik, pre svoje akademske karijere, duži niz godina usavršavao u toj stuci.

Što se tiče ulaganja u pičku , kao prilično isplativu investiciju, ništa nije bilo logičnije nego predložiti Mensur-Bin-Šeiku da se uortači sa Srbijom po tom pitanju.Arapski svet je oko toga vrlo fleksibilan.Vole žene, šerijat im dozvoljava da imaju i po nekoliko njih, a imućnija i krupnija naftaška muda mogu sebi da priušte i pravi harem.Za rasnu ženu Arap pare nikad nije žalio. Pa koliko puta samo čujemo od gomile random devojaka, koje se vrate sa letovanja iz Egipta, da su razne lokalne puniše nudile čisto zlato da ih otkupe . I to je reč o sitnijim šeicima, sitnim ribama, takoreći bedama od šeika.Zbog toga je prava šteta što je propuštena prva dobra šansa da se umesto „Beograda na vodi“ izgradi nešto što bi se zvalo „ Red light district Serbia“.

Skoro je Bane Ružić pričao o potrebi legalizacije kurvarluka i prositucije.Ova ideja je sigurno vredna toga da se Banetu uruči titula „Najbolji privrednik Srbije“, a ako se u međuvremenu i ostvari, trebalo bi mu podignuti spomenik ispred prostorija SPS-a , da bi zahvalno srpsko potomstvo moglo da dolazi na poklonjenje, svake godine na Banetov rođendan. Bane Ružić, kao tipičan predstavnik evridž Srbina, zna šta su sve kurve učinile za Srbiju i čovečanstvo uopšte. Što bi reko Lane Gutović, kurve su „učiteljice i utešiteljice“.Godinama već čine čudesa: posle njihovih usluga ćorav progleda, mutav progovori, stidljiv se ohrabri. Uspešno saniraju krizu srednjih godina kod muške populacije, kojima je dosadilo da posle 20 i kusur godina braka imaju seks samo jednom mesečno, samo sa svojom suprugom, i samo kada nju ne boli glava.Da ne govorimo o tome što je najbolji potez inače malodušnog holandskog naroda, bio da otvori širom amsterdamska vrata svim ljubiteljima kvalitetne pičetine, pa su isto to uradili i Nemci, Belgijanci, Austrijanci.Ljudi jebu, para samo kaplje. I gde su sad oni, a gde smo mi?

Međutim, kod nas kurve i dalje krišom rade po raznim budžacima, železničkim stanicama, naplatnim rampama, one malo naprednije završe u hotelu „Slavija“ i u baru „Mažestika“.Stalno sklanjanje i čuvanje od racija i bežanje u ilegalu, dovodi do toga da se naplaćuju skuplje cene.A da ne govorimo od tome da nezakonitost prostitucije uslovljava razvoj sive ekonomije.Kod kurvi je ovek najlepše od svega bilo što znaš šta sve od usluga ulazi u pare koje si dao.Sa regularnom devojkom je to malo teže.Često pređe dara meru, pa kad se raskantate , podvučeš crtu i vidiš da si više uložio u nju nego što ti je ona vratila nazad. Ne treba nama ni MMF ni krediti.Dajte nam pičke i parče leba !!!

Nekako sam najbliži tome da prostitucija treba da se ozvaniči i zakonom predvidi kao vrsta slobodne profesije.Ili makar da se makroi smatraju vrstom preduzetnika.Lepo da se uvede da imaju preduzetničku radnju, da plaćaju porez prema ostvarenom prometu, da sve devojke budu uredno prijavljene, da im se uplaćuju svi doprinosi, da imaju pravo na bolovanje, plaćeno i neplaćeno otsustvo.I naravno da se makro obavezuje da ih redovno vodi na servis tj. pregled i da u svemu postupa „ sa pažnjom dobrog privrednika“, kako kaže naš zakon.

Sad će svi bezmudnici i lažni moralisti da skoče i da kažu : „ Burke , pa kako te nije sramota, zamisli da neko tvojoj kevi ili sestri ponudi da bude kurva“.Posao kurve se ne bi nudio na birou, jednostavno bi bio uređen kao slobodno zanimanje, ko hoće da ga radi neka izvoli, a kome se ne sviđa neće mu ni biti nuđeno.Pored svega , legalitet zanimanja bi doprinelo tome da narod više nema predrasuda o tome da je biti kurva nešto loše.Pa Stanija i Soraja izgiboše svih ovih godina predstavljajući se kao starlete, zato što ne smeju da kažu da su kurve , što iz straha od zakona, što iz straha od ljudi.Takođe nema boljeg načina da se od domaćih tajkuna izvuku pare, nego preko obaveze da finansiraju prostituciju, pogotovo jer godinama troše nemilice na razne eskort dame. Zato ih naterati da na mesečnom nivou izdvajaju pare koje bi se utrošile za rezervne delove: silikone, kolagen, botoks inekcije. Da se devojke šalju na stručno usavršavanje kod Ere Ojdanića u motel. Sa takvom politikom i ekonomskim programom, Srbija bi uz Mađarsku postala seks centar Istočne Evrope.

Zato Vučkela, pamet u glavu i brzo reaguj , ovakva se prilika ne propušta. A ako se ipak propusti, to bi mogao da bude kraj ove vlasti. I mnogo veća carstva i imperije su se rušile zbog pičke, pa zašto bi i napaćena Srbija tu bila izuzetak .

Jutarnji program

, 24 2015 13:46:39 +0100

RTS- ov jutarnji program pamtim najbolje iz onog vremena kad sam bio osnovac.Budiš se teškom mukom, krmeljiv i musav, pakuješ torbu za školu, oblačiš garderobu koju si pripremio sinoć pre spavanja, ideš na umivanje, pa na doručak u dnevnu sobu.Tu te već čeka doručak, keva i ćale se spremaju za još jedan radni dan, baba se muva po kujni , a deda sedi za stolom pored tebe i menja programe daljincem.Od 7 do 7 i 30 su servisne informacije: dal je u toku noći pukla neka vodovodna cev, dokle danas rade javna preduzeća, kad počinje isplata penzija i slično.Obavezno tu dovuku nekog uštirkanog birokratu sa lokalnog nivoa da izbaljezgari koju rečenicu. Od 7 i 30 do 7 i 40 ide crtani film ( uglavnom je bio Vitez Koja, mada je s vremena na vreme uletao i Pink Panter) .Čim odgledaš crtani, dižeš se sa stolice i cepaš u školu. Posle su sve privatne televizije ubacile jutarnji program, ali je šema programa ostala uglavnom ista.Malo informacija, malo muzike, poneki crtani i to je to.Ne valja ljude masirati teškim temama od ranog jutra .

Bežeći od svojih kompleksa i nemeza iz prošlosti u daleki Davos, premijer Srbije ništa nije hteo da prepusti slučaju, i sačuvao je tradiciju jutarnjeg programa neokaljanu. Najavljeno gostovanje Voje Šešelja u vanrednoj Maretovoj „Ćirilici“, u terminu u kom je nekad na RTS-u išla ona emisija „Kuvati srcem“ , otkazano je u 5 do 12 (u ovom slučaju do 9), jer je Mare sa žaljenjem konstatovao da Šeki nije ispoštovao dogovor i pojavio se u studiju.Nakon kratkog saopštenja , nastavilo se sa prikazivanjem dokumentarca o majmunima, da bi zatim počeo nezaobilazni crtać, za neke nove mlađe naraštaje.

Jedna narodna poslovica kaže da samo dobro tepan i dobro jeban nikad ne zaboravljaju. Premijer Srbije je kao kultni urbani intelektualni lik sa beogradskog asfalta, retko imao priliku da bude tepan.Međutim , od kako su on i njegova zantasko –keramičarska ekipa zajašila umesto žutih derikoža i lopova, nikako da saznamo, da li je i kako naš premijer u prošlosti bio jeban. Ne u doslovnom već u političkom smislu , razume se.Iako je rascep između njega i Voje nastao još 2008., iako je Premijer , kao i Vlada Stojković svojevremeno , pred evropejski tabor Srbije izašao sa porukom „Oprostite mi moju ružnu prošlost“, nikako da se utvrdi zašto je ta prošlost bila gora.Ili možda bolja.Vučkela se poneo kao dete koje je na polugođu naređalo 4 jedinice, pa namerno prećuti roditeljima da će uskoro roditeljski, sakrije đačku knjižicu , i dovede dva drugara da slažu njegovu mamu kako roditeljskog zaista neće biti.

U strahu su velike oči , pa se Beograd nekad vidi i iz Davosa, iako je razdaljina poprilična.Ko zna, možda ćemo o mučnim premijerovim osećajima prema mogućem Vojvodinom gostovanju na nacionalnoj frekvenciji imati prilike da čitamo u intimnim bilješkama , koje je Blic počeo već intenzivno da objavljuje.Možda ćemo između napisanih redova moći da zaključimo šta to Voja Šešelj, taj politički marginalac i čovek prevaziđenih ideja, zna o njemu što narod još ne zna, a što ni po koju cenu ne sme ni da sazna.

Namera da se Šekijevo gostovanje kod Marića, stvarno pretvori u „ Kuvati srcem“, gde će se montažom od snimljenog materijala zaista smućkati jelo koje je po ukusu SNS armije je propala.Ko zna kakvo bi to jelo bilo, jer znamo da su kuvari vešti.Verovatno bi posredstvom savršene montaže Šeki postao najveći Evropljanin Balkana, najveći pobornik evrointegracija. Nije nomoguće da bi ga nadsihronizovali, recimo glasom Čede Jovanovića, koji kaže kako je Amerika tradicionalni srpski prijatelj.Takav Šešelj bi bio prihvatljiv , moderan, poboljšana verzija Šešelja za 21. vek i u skladu sa zvaničnom politikom Srbije.

Ali od svega toga ipak ništa.Muda Vučketove svite su se u ovom slučaju smanjila do nivoa klikera, pa tako preko noći, nacionalni heroj i borac za slobodu izražavanja postade i Ivan Ivanović, čovek koji je karijeru izgradio pričajući nešto što je malo smešnije od prosečnih kursadžija fazona petkom uveče.Jebena je ona država u kojoj Ivan Ivanović nosi etiketu državnog neprijatelja i čijih se reči plaše bajčetinski šeik i povezana kompanija.

Ako ništa drugo , makar je dobra bila ona emisija o majmunima.Sad čekamo još crtani film.

Pauvre Charlie ( sloboda u doba novčanica)

, 12 2015 11:20:50 +0100

„Revolucije, evolucije, ideologije , pogledi na svet, filozofije , nacionalizmi i demokratije predstavljaju samo formule za ostvarivanje totalne laži života.One nisu ništa drugo nego ideali koji se ne mogu realizovati, jer i ne postoje zato da bi se realizovali, već se shvataju kao taktika za skrivanje zločinačke stvarnosti u obliku laži, nasilja,eksploatacije, korupcije , vladavine ličnog dobra i vladavine manjine!“...(Adv. Ilija Radulović)

Jedina stvar koja je nesumnjivo strašna i neoprostiva u napadu na Šarli Ebdo, jeste da je 12 ljudi izgubilo život samo zato što su radili svoj posao i što su tog dana bili na radnom mestu.Zato o pokojnicima sve najbolje ,jer je ljudski život ipak nešto najvrednije i najsvetije, iznad svih ostalih vrednosti.Međutim, kako se svih ovih dana ne smiruju priče i jeremijade javnosti o tome kako je ovo atentat na slobodu mišljenja i izražavanja, odmah mi padne na pamet ona čuvena parabola o slonu i slepcima.

Elem, priča počinje tako što je u jednom kraljevstvu, kralj naredio da se pred njega izvedu svi podanici koji su slepi. Nakon što su vojnici ispred dvora okupili sve slepce u kraljevstvu , kralj izađe pred nih i naredi slugama da dovedu jednog slona .Nekim slepcima dao je da opipaju glavu slona, govoreći: 'Ovako, slepci, izgleda slon.' Nekima je dao da opipaju slonovo uvo, govoreći: 'Ovako, slepci, izgleda slon.' Nekima je pokazao surlu... trup... nogu... stražnji deo slona.. rep... čuperak na vrhu slonovog repa, govoreći: 'Ovako, slepci, izgleda slon.'.

Na to kralj stade pred one slepce i upita ih: 'Sad mi recite, o slepci, kako izgleda slon?'
Slepci kojima je bila pokazana glava odgovoriše: 'Slon je, vaše visočanstvo, nalik buretu.'
Slepci kojima je bilo pokazano uvo odgovoriše: 'Slon je, vaše visočanstvo, nalik lepezi.'
Slepci kojima je bila pokazana surla odgovoriše: 'Slon je, vaše visočanstvo, nalik gredi.'
Slepci kojima je bio pokazan trup odgovoriše: 'Slon je, vaše visočanstvo, nalik ambaru.'
Slepci kojima je bila pokazana noga odgovoriše: 'Slon je, vaše visočanstvo, nalik stubu.'
Slepci kojima je bio pokazan stražnji deo slona odgovoriše: 'Slon je, vaše visočanstvo, nalik avanu.'
Slepci kojima je bio pokazan rep odgovoriše: 'Slon je, vaše visočanstvo, nalik tučku.'
Slepci kojima je bio pokazan čuperak na vrhu slonovog repa odgovoriše: 'Slon je, vaše visočanstvo, nalik četki.'

Onda uz reči: 'Slon je ovakav, a ne takav. Slon nije ovakav, već takav', počeše oni da se međusobno udaraju pesnicama. I to vrlo razveseli kralja.

Samo na osnovu ove priče može se utvrditi koliko su su neuhvatljivi i neodređeni termini “sloboda”, “demokratija”, “Pravda”, u koju se kunu svi današnji ljudskopravaši, cela ona morbidna evropska zajednica koja propagira zaštitu i poštovanje nečega , oko čega se celokupno čovečanstvo nikada neće složiti.O slobodi će jedno misliti advokat iz Berlina, drugačije trgovac iz Rijada, a drugačije farmer iz Lagosa.Brisanje ovih razlika je nemoguće, ma koliko se razne međunarodne organizacije trudile da pravno uobliče i koncipiraju pojam slobode u različitim dokumentima , i da ga kao takav načine obaveznim celom svetu.Shvatanje slobode će , bez obzira na njenu zvaničnu definiciju uvek biti različito u zavisnosti od religije, okruženja i moralnih vrednosti u nekom delu planete.

Samo postojanje tih razlika između određenih nacija i grupa ljudi u shvatanju slobode je kao stvoreno da se inicira neki sukob, nesporazum rat. Usled tih razlika, oni majmuni sa kalašnjikovima su toga dana hladnokrvno izrešetali sve što im se našlo na putu, bezrezervno verujući da time čine ispravnu i poštenu stvar.Kao i posle svakog “trigger eventa” ovakve vrste, krenuli su talasi nasumičnog nasilja nad muslimanima širom Francuske .Iz jednog zločina se uvek rađao drugi zločin.

Ipak, u pozadini cele priče, celog ovog haosa, napad na slobodu je tek posredna stvar i uzgredna posledica.Nešto drugo, mnogo očiglednije, a ipak nevidljivo stoji iza ovog masakra.

Dan nakon pokolja, internet portalima u Srbiji je munjevito protrčala serija karikatura Šarli Ebdoa, za vreme bombardovanja Srbije 1999.god., na kojoj su Srbi prikazani kao monstrumi koji siluju žene, pljačkaju i ubijaju šiptarsku nejač. Mnogi su tada zarotirali svoj stav o Šarliju za 180 stepeni. Dotadašnji borci za slobodu govora sada su bili “ Pokvarenjaci koji su dobili ono šta su zaslužili”.Sve i da ima istine u tome, to nije ni ni blizu srži problema , ni blizu suštine koja daje odgovor na pitanje : Zašto su ljudi u Šarliju pobijeni?Za mene, to pitanje može da ima samo jedan odgovor:

Siroti Šarli je žrtva manipulacije.

Da se vratimo u 1999. Tada je bilo ne samo popularno već i vrlo profitabilno napadati Srbe .To je prodavalo novine.Ja želim da verujem da je među ovim sirotim pokojnicima bilo i onih koji su mislili drugačije od onog što karikatura pokazuje.Međutim, nikada u časopisu nije bila prikazana druge strane priče o Srbima, dakle verovatno su i oni koji su mislili drugačije morali da se pokore zvaničnom stavu uređivačke politike.I gde je tu sloboda mišljenja ( i to već unutar njihove redakcije)?Druga varijanta ( u koju ne želim da verujem) je da su svi novinari bili jedinstveni oko toga da su Srbi silovatelji i ubice.Onda bi to moglo opravdati priče o slobodi govora,ali onda za mene ti ljudi nisu borci za pravdu i slobodu, već kukavice kojima je bilo najlakše da idu drvljem i kamenjem na one koje je ceo svet mazao govnima.

Tužna istina je da danas nigde na zemaljskoj kugli ne postoji sloboda mišljenja u novinarstvu ( pa makar se ta redakcija zvala i Šarli Ebdo).Čim je neko odlučio da hleb zaradjuje kao novinar , on je svoje pravo da slobodno misli prodao za svoju platu. Svoje pravo je zamenio za to da bude vojnik koji će da brani interese i stavove onoga ko mu platu daje.A dobro se zna kakvo su mediji oružje u današnjoj borbi za monopolistički položaj u politici, trgovini, ekonomiji uopšte.Novinari lagano postaju plaćenici koji za manju ili veću svotu novca “ubijaju” rečima i tekstovima za interese svog poslodavca ,vlasnika kapitala .I tu ono opravdanje o nezavisnom novinarstvu nema mesta. Jednostavno, u današnje vreme, celokupna novinarska kasta nije u takvom finansijskom položaju da bi bila nezavisna od bilo koga.

Tako izmanipulisani vojnici Šarlija su pali za interese onoga ko im je obezbedjivao egzistenciju, ne za slobodu, boljitak ili napredak celokupnog čovečanstva.Zna se dobro i ko bi mogao da stoji iza Šarlija, ko je godinama obezbedjivao milionske tiraže i uslove za popularnost u Francuskoj.

Isti oni ljudi iz senke koji izmisle povredu ljudskih prava u Libiji , Iraku , Siriji kako bi poslali vojsku da se dokopa nepresušnih izvora nafte u tim zemljama.Isti oni koji naoružavaju razaćene bande u Somaliji rashodovanim ruskim kalašnjikovima.Isti oni koji su nam montirali slučaj Račak i omogućili nam da se lagano skapavamo od osiromašenog uranijuma, godinama nakon bombardovanja.

Isti ti će sada koristiti napad na Šarli kako bi inicirali novi krstaški rat. Jer su u ratovima uvek profitirali špekulanti, liferanti, trgovci oružjem.Sudbina ljudiskih života se danas izražava u količini zelenih novčanica.Budućnost čovečanstva zavisi od ishoda surove borbe za profit , kapital, moć .Koliko će tu ljudskih života, kao žetona u partiji pokera , biti bačeno na sto nije uopšte bitno.

“Cilj opravdava sredstvo “ reče Makijaveli.Izgleda da se ovo neće završiti samo na jednom Šarliju.

Sladak život

, 07 2015 14:51:50 +0100

Poznajem čoveka koji je danas uspešni biznismen , a koji je prve veće pare zaradio tako što je prodavao naftu pomešanu sa suncokretovim uljem za vreme inflacije. U mom rodnom gradu, jedan veliki privrednik je namlatio grdne novce uvaljujući ljudima aromatizovan špiritus kao šljivovicu ( sad je u zatvoru, jer je desitina ljudi oslepela.Broji poslednje dane kazne).Čuvene su i one priče o liferantima, još iz doba Turaka pa naovamo, koji su vojsci valjali pesak pomešan sa solju, umesto goveđeg mesa crknute magariće i konje.Dakle , još od davnih dana se tradicionalno srpsko lukavstvo i domišljatost, zasnivalo na principu „zajebi bližnjeg svog“.Prevara , kao idealan način za minimalno ulaganje i maksimalni profit.

Zbog toga i nije čudno što mi je vazduh zamirisao na Partner i Vek, te čuvene cigarete iz onog perioda mid –devedesetih ( koje su se masovno prodavale na uličnom tržištu), dok sam čitao vest o organizovanom odnošenju i distribuciji 18.000 budjavih torti sa kragujevačke deponije.Opet je sve bilo kao nekad. Kao u vreme bombardovanja, kada smo umesto prave čokolade jeli „Amerikanu“ i ostale šećerne tabele, od kojih trnu i otpadaju zubi, a stvara se karjes crn kao katran.Jebiga, šta zna dete šta je bofl roba.Bitno je samo da se stavi nešto slatko u usta , da se zasladiš kad te stigne umor jer si celo prepodne jurcao sa vršnjacima po ulici.Tada se klasiranje stanovništva i moglo da se vrši po tome ko je krkao kakve slatkiše. Deca prevaranata, uglednih biznismena i onih koji su dobro plivali u govnjivoj svakodnevnici, cepali su švercovane milke i mocart kugle.Mi ostali, deca večite srednje klase , rokali smo amerikane i „Ulkerove“ šećerne table sa buvljaka.Najgora sirotinja , kao i danas, nije kvarila zube. Imala je preče misli od onih o slatkišima.

I sad kada su kamioni sa skapanim tortama napustile djubrište i krenule da nadju put ka toplim kragujevačkim domovoma, trebalo je opipati puls javnosti.Da li su ih kupovali?Jesu li jeli?Kakve zdravstvene tegobe imaju?I onda te, dok sediš ispred malog ekrana porazi činjenica , da sitna bakica iz Kragujevca kojoj su postavili ovo pitanje odgovori: „ Da , naravno da sam kupila tortu, odmah sam je kupila čim sam videla da košta 50 dinara“!!!

Eto razloga da se kod gradske vlasti kragujevačke upali crvena lampica.Alarm iz vrha koji kaže da će se hitno spovesti istraga, da će maroderi koji su pustili na tržište neispravnu robu iz namere da profitiraju na zdravlju naroda biti uhvaćeni i kažnjeni.Međutim , nešto drugo stoji iza bojažljivosti političara za zdravlje svojih sugradjana.Opasno i surovo saznanje da je danas čovek spreman da u nemaštini , pojede i golo govno , samo ako miriše i izgleda kao kolač i ako ne košta mnogo.Ne haju gladni stomaci , koji tortu ne probaju često , za mogućnost trovanja. Za njih je to roba na akciji, idealna za kupovinu, truli kompromis izmedju cene i kvaliteta.

Bitno je da se priušti onaj sve više varljiviji privid životnog komfora i stabilnosti: kilo pečenja i torta za Božić i Novu godinu.Stomaci će da svare, nisu plišani, i gore stvari su prošle kroz njih.A i ako se dogodi neki proliv ili trovanje, šta je to u odnosu na par sati porodičnog mira i bega od realnosti .Zato se prekrsti pre jela i poželi svima prijatno.

Zli blizanci i kikbokser

, 19 2014 17:19:12 +0100

Da Sale Nacionale Đorđević nije u septembru mesecu zasukao rukave i sa 12 odabranih momaka doprineo da Srbija unese još jednu medalju u svoju kolekciju, naša košarkaška scena bi mogla komotno da se uporedi sa nekom od audicija za zvezde granda i slučne muzičke programe. Dođe na te audicije dosta ljudi koji znaju da pevaju, ali se pojave i gomila onih blentavih , krezubih, mutavih , mentalno obolelih; gomila onih koji bez blama krešte u mikrofon jer vole da ih snima kamera i koji vole „da izadžu na televizor? majke mi !!!“.I takve budale obično zasene ove muzički obdarene , jer publici nikad dosta dvorskih luda, klovnova, pajaca i cirkuzanata.Jedni im se smeju , drugi ih sažaljevaju, treći ih ogovaraju, ali efekat ostaje. Ukrali su šou i priča se samo o njima.

Sport i biznis u našoj državi nikad nisu išli zajedno. Još mučimo muku da se oslobodimo onog davnašnjeg komunističkog koncepta sportskih klubova kao mesta „ gde omladina treba da kvalitetno provodi vreme i razvija telo i duh“.Šlepanje takvih nekadašnjih utopističkih ideja u 21. veku dovodi do toga da se i ovo malo crkavice što je ostalo u nacionalnim kasama ,ide za pomoć Zvezdi i Partizanu, nespornim kraljevima gubitaškog poslovanja poslednjih decenija.Čim je onomad uz imenicu sport dodat pridev profesionalni, u svim normalnim zemljama je to prestala da bude državna stvar.Zato je nesumljivo da su i beogradski blizanci i svi ostali klubovi u Srbiji zreli za gazdu, jednostavno je za te stvari privatizacija najpoštenije rešenje.Šef, boss, gazda, padrino , će da odlučuje ko će da dobije keš a ko nogu u dupe.

Međutim , baš kod tog davanja noge u dupe, budući ponosni vlasnici srpskih giganta će imati naviše problema. Pogotovo kad dođe vreme da se nogira gomila paramecijuma, amebi i umnih invalida koja već godinama pod maskom „ uspešnih sportskih radnika“ parazitira na domaćoj sportskoj sceni , i koji se u opštoj konfuziji snalaze kao šarani u Dunavu.Posebno jer ih mnogo ima i sa crvene i sa crno-bele strane Srbije.

Da ne tupim: Vujošević Dušan, crnogorski državljanin na privremenom radu u Srbiji, nedavno je u svom maniru velikog intelektualca žestoko isprozivao legendarnog Ranka Žeravicu, jer se ovaj usudio da konstatuje kako su Duletovi puleni na meču protiv Zadra šutirali slobodna bacanja nekih „juniorskih“ 70%.Dule je odmah nafilovao kako Žeravica nema pravo da komentariše bilo šta u vezi Partizana jer nema ni jedan klupski trofej, uz briljantnu dvosmislenu sintagmu da „smrt ima dobar ukus“, te da je grehota od Boga što je Žeravica nadživeo prof. Acu Nikolića za 30 i kusur godina.

Ko u životu nije video Ranka Žeravicu mogao bi samo na osnovu ovih konstrukcija da ga zamisli u glavi kao zlog čiču, koji pljuje , psuje i vredja sve što mu padne napamet, a sve to ogrnut zvezdinim šalom. Pogrešno. Žeravica je jedan simpatičan čikica , koji se bliži desetoj deceniji života i koji je u svojoj karijeri uspeo da postane svetski i olimpijski prvak na čelu tadašnje ekipe SFRJ, i koji se danas s vremena na vreme pojavi na nekoj od televizija da iskomentariše košarkaška dešavanja. Izmedju ostalog stigao je i da osvaja te , za Duleta nepostojeće, klupske trojfeje , od kojih jedan upravo sa partizanom 1996.godine.Da ironija bude veća Vujošević direktno lepi šlajmaru za lice čoveku koji je učestvovao u usponu Partizana tokom sedamdesetih godina. Do tada je Partizan bio ekipa zanemarljivog kvaliteta, tada su titule odnosili OKK Beograd, Cibona ( tadašnja Lokomotiva), Zvezda, Bosna, i neki drugi klubovi.Žeravica je između ostalog, prvi čovek koji se u SFRJ borio da se ozvaniči zanimanje košarkaškog trenera, da se uplaćuju doprinosi, da teče radni staž, da se ugovornim putem urede svi aspekti pravne zaštite trenera kao zaposlenog lica. Gledano dalekosežno, da nije bilo Žeravice, ni Dule ne bi mogao da namakne one masne pare tokom kratkometražnog kampovanja u ekipi CSKA Moskva.A porediti njegove i Žeravicine uspehe stvarno je smešno. Svaki navijački neostrašćen pratilac košarke u Srbiji može da posmatra Duška Vujoševića kao čoveka koji 15 godina zaredom lepo spremi ekipu koju mu sastave Saša Danilović i Todorić, i koji je reprezentaciji , tada aktuelnom svetskom i evropskom prvaku, instalirao na spisak Djuru Ostojića, Vuleta Avdalovića, Dušana Vukčevića i Kostu Perovića.

Na drugoj strani u glupostima ne zaostaje i onaj vlasnik mutantske tvorevine čije je pravno sedište u Železniku, dvorana u Pioniru, čiji je grb pozajmljen od nekadašnjeg kluba KK Crvena Zvezda, a ime nosi po jednom od državnih preduzeća.Pošto grdne novce namaknute mešetarenjem na Kosovu, u kojoj je postao neprevazidjeni maher trgovine nekretninama, Ćoki sada pokušava da prodaje one stare šibicarske fore da 2 miliona + 3miliona ne čine 5 miliona, već da su to stvarna 3 miliona , dok se ona 2 , navodno iz prošle sezone ,tu šlepaju kao ušteđevina , te se izgleda ne troše nego samo prikazuju. Dakle ta 2 ušparana se ne troše, već se troše ona 3 , predviđena za ovu sezonu i to za namirenje potreba i KK FMP i KK Crvena Zvezda i KK Crvena Zvezda Telekom!!! Ćoki u transu urla „mapetovci napravite klub“ i kaže da je“ zvezda kao najveći srpski brend uvek delila sudbinu naroda“. Mislim se : super care, daj i meni onda da treniram sa prvim timom za 4 glave mesečno, nisam neki igrač , al kad se spremim možda i uspem da izbacim Rebića iz rotacije. Jebeš to da zvezda deli sudbinu naroda, daj malo narod da deli sudbinu zvezde.

Zaključno sa danom završetka ovog teksta desile su se još dve stvari:

1.Ranko Žeravica je u maniru stare škole gospodstva, na baljezgaranja Duće Vujoševića odgovorio da neće da ulazi s njim u polemiku, jer smatra da je su njegove reči izgovorene u afektu.Šmekerski , nema šta.

2.Nekadašnji drugi pik sa jedne od najjačih draftova u istoriji NBA , Darko Miličić, neuspešno je započeo svoj izlet u kikboks, jer je izgubio od nekog anonimusa koga su mu izveli , u nadi da Dare neće dobiti batine ili da će čak pobediti.

Nevezano što je Dare veliki i human čovek, mučno mi je bilo da gledam kako se bacaka po ringu onim svojim otromboljenim telom, žarko želeći da radi ono što ne ume. Ono što ume da radi ( i što je mogao da radi možda najbolje od svih centara u Evropi), prestao je da radi pre godinu dana.U tih par minuta koje je proveo u ringu mogla je da se vidi naša trenutna situacija: košarkaši se tuku i pecaju ,lopovi zgrću pare, Megatrend doktori jure te lopove, a grobari umesto da mafijaše i lopove koji se međusobno poubijaju spuštaju u rupe , rukovode državom.

Miličić je izdržao rundu i po, mi ostali smo još ošamućeni i u konopcima. Jebem li ga dal će nas spasiti zvono.

Umetnost ćutanja

, 06 2014 19:25:00 +0100

Ne znam šta drugi misle, ali za mene je najznačajniji trenutak u razvoju ljudskih prava i sloboda u zemlji Srbiji ,onaj kada je Vojvoda Šeki, posle dvanaestogodišnjeg kampovanja u haškom pritvoru, provalio socijalne mreže i blagodeti koje Youtube i Twitter mogu da učine njegovoj karijeri. Brzi prenos informacija posredstvom interneta nam omogućava da svakog četvrtka , negde u popodnevnim časovima , odgledamo redovnu konferenciju za novinare koju Vojvoda drži u predstavništvu stranke, i koji je zasigurno najbolji stand-up nastup i najbolja live emisija na srpskoj medijskoj sceni. Pregledi se gomilaju iz dana u dan, narod se nasladjuje dok gleda kako Vojvoda ozbiljno- neozbljinim tonom istresa pikanterije i gadosti iz života naše političke elite, uz onaj njegov često iritantni cinizam i smisao za provokaciju.Nije to oduševljenje informacijama, godinama mi sve znamo o tim likovima, nešto iz raznih pristrasnih novina, nešto pokupimo u kafanskim razgovorima, nešto iz prve ruke od slučajnih svedoka pojedinih govnjivih dešavanja. To je oduševljenje time što Šeki priča naglas ono što bi svako od nas želeo makar jednom da istrese u javnost ili u kameru, ali nas uvek jebe strah od toga, šta će biti posle. Kako preživeti?

Ta famozna sloboda mišljenja i govora, i njena izvikana podgrupa „ govor mržnje“ je uvozni proizvod iz čuvene američke fabrike demokratije.To je taj Prvi amandman, deo „najsavršenijeg ustava u istoriji“, na čijoj je zloupotrebi i izgrađena ideja globalizma, u kojoj bi Amerika imala ulogu prvog najvećeg svetskog policajca i najvećeg svetskog monopoliste u oblasti zelenašenja. U suštini, nije to u osnovi bila tako nehumana ideja. Sećam se da sam na internetu jednom video sliku nekog grafita koji je glasio „ Demokratija je kada nisi zatvoren, zato što si bio otvoren“. Upravo to je trebala da bude srž cele stvari - da slobodno iskažeš svoje mišljenje i da ti zbog toga ne fali dlaka s glave.Međutim, čovek je kvarljiva roba, a oni koji imaju moć i lovu , večito jebu one koji je nemaju .To je i princip koje su usavršili vlasnici zelenih novčanica iz Vašingtona poslednjih decenija: pikiraj slabiju zemlju, podmaži par namazanih likova da zapale masu i stanovništvo, pa onda zavrti propagandu kako im tamošnja vlast ograničava ljudska prava i slobode, pa kad oboriš vlast, namesti svoje ljude tamo, pa ih jaši dok ne lipšu do kraja.Prost plan osvajanja kapitala , bez okrvavljenih ruku .Sloboda i demokratija.

U današnjim društvenim odnosima mediji su svakako najmoćnije sredstvo manipulacije slobodom govora. Još onomad , Tomas Džeferson, treći predsednik Ju-Es-And-Eja reče da bi uvek više voleo da ima „ novine bez vlade, nego vladu bez novina“, a to beše pre nekih 200 i kusur godina. Najveći živi svetski intelektualac Noam Čomski , u svom delu „Mediji, propagada, sistem“ izlaže 10 ključnih tačaka za upravljanje ljudima putem medija, odnosno prostije rečeno „10 načina za pišanje po sirotinji“. Kao prvu i najbitniju tačku , Čomski ističe preusmeravanje pažnje javnosti. „Pažnju javnosti preusmeravati sa važnih problema na nevažne. Prezaposliti javnost poplavom nebitnih informacija, da ljudi ne bi razmišljali i stekli osnovna saznanja u razumevanju sveta.”

Premijer Vučkela je svojevremeno bio dobar student. Dok je radio na mestu podguzne muve kod Vojvode Šekija, sigurno je morao da isčita gomile i gomile antiglobalističkih knjiga ( od Čomskog većeg antiglobaliste nema), pa je velika verovatnoća da je naleteo i na ovo delo. Pogotovo jer se slepo drži navedenih pravila i ne popušta ni milimetar.Dok su skapavali dalekovodi i ledile se trafostanice i bakarne žice po Majdanpeku, gledali smo po 10 puta kako se Bogićeviću stavljaju lisice na ruke i kako vrsni analitičari kao najveću pretnju prosperitetu Srbije predstavljaju pakleni i nadrealni savez Hrvati- Šešelj-Američke tajne službe . Onda okreneš kanal – a ono na Pinku direktan prenos depilacije Sorajine pičke.Pa opet okreneš kanal i vidiš Bata Đošu kako grokće dok priča vic kod Lee Kiš, dok Zorica Marković meće sredinu leba u moču od pečenja i pomijari.

Danas je kao udarna vest u svim dnevnim novinama bila da je šlem spasio život ministru Antiću , a zaobilaznim putem, nekim poluilegalnim medijskim kanalima i za kafanskim stolovima si mogao da saznaš da su poreski inspektori po istom tom mračnom Majdanpeku lešinarili da utvrde zašto privrednici neevidentiraju promet robe!!! Zaboravili ljudi da je i fiskalna kasa električni aparat, i da je neizvodljivo da radi bez električne energije , pa se brže-bolje pokunjili i odmaglili u tople kancelarije bez ijedne napisane kazne.Putevi medijskog čarobnjaštva su beskrajni, a kompletna politička garnitura je primenjuje kao vaspitno sredstvo, kojom se ispira mozak i utiče na svest naroda.

I onda o toj opštoj atmosferi davanja anestezije narodu u jezik, Voja Šešelj ispada kriv što ponavlja ono što je pričao i pre svoje dvanaestogodišnje pauze, sve pod firmom „govora mržnje“.Osim onog komentara o Đinđiću koji je stvarno degutantan, šta mu se može zameriti? Što i dalje hoće Veliku Srbiju? Što ne voli Hrvate?Što opet etiketira ljude kao izdajnike?Pa sloboda govora i mišljenja nas uči da slobodno možeš da kažeš šta si naumio i šta ti se dopada a šta ne.Hrvatima se ne sviđa šta on govori o njima? Pa i oni ga mažu govnima iz dana u dan. Nije korektno nazivati ljude izdajnicima? Sve dok ga neko od prozvanih ne tuži za uvredu i klevetu, može da trtlja šta oće .

To je problem , što možeš da pričaš ono što želiš, sve dok to ne ide kontra vlasti i sistema. Što peder više nije peder, nego mora da bude gej. Što ne smeš da kažeš nekom da je lažov , nego da priča neistine.I sve tako , dok ti izražavanje u eufemizmima ne postane navika i dok ne postaneš srećan što imaš krov nad glavom, platu od 30.000 dindži mesečno, posao kod drčnog privatnika ili u propaloj državnoj firmi i pečenje za Novu godinu. Sve dok se civilizacijski točak ne vrati unazad i dok se ne uklopiš u ovo vreme u kome „biti izuzetan, znači biti prestupnik“.

U vreme kineskog jednoumlja svi su nosili one jednobojne plave košulje tzv. „maovke“ , kako bi iskazali odanost velikom vođi.Čini se da se bliži vreme kada će svako od nas morati da metne silikone u usne i da nauči da ukrsti prste na pravi način.

Otac sa službenog puta

, 06 2014 11:10:47 +0100

Kao medicinski pojam, paranoja predstavlja „psihozu koja se karakteriše sporim razvojem trajnog i sumanutog sistema, sa očuvanošću jasnoće reda u mislima, volji i delanju.Paranoik najčešće logično rasuđuje, izvodi ispravne zaključke ali iz pogrešnih premisa“. Sa nenaučne strane , svako od nas zna šta je paranoja i kako se ispoljava. Čovek tripuje da ga jure plaćene ubice, da mu kolege sa posla smeštaju otkaz, da mu tašta sipa mišomor u kafu i da ga lagano truje; prosjake koji mu zazvone na vrata izbacuje na ulicu jer u njima vidi lopove , a anketare i popisivače stanovništva ne pušta u kuću , jer u njima vidi sektaše i narkomane.Kad pojedinac oboli od paranoje , uglavnom najebe njegova porodica i okruženje; međutim , kada premijer oboli od paranoje ,uglavnom najebe ceo narod. Ili se smeje.

Od kako je Vučketova intelektualna elita juče saopštila da se otac nacije prisluškuje po Miškovićevim hotelima, zamalo nisam umro od smeha.Jebem mu mater, pa svi znamo da Srbija nije Amerika, nemamo mi toliko bitnih tajni da bi se ovde režirao jedan Votergejt, u ovom slučaju u kontra smeru. Ali dobro, nek bude. Premijera nam slušaju. Kažu, operativci DB-a su naišli na određene tragove špijunaže i sada imaju opravdanu sumnju da špijunaža zaista postoji.Oni isti operativci koji su pre tri nedelje dozvolili da im šiptarske snage provozaju avionče za velikoalbanskom zastavom iznad punog stadiona. Pametnom dovoljno . Samo ne znam da li su Vučketovi saradnici morali da poslušaju šefa i izađu sa takvim informacijama u javnost, ili su stvarno zabrinuti za njegovo zdravlje i bezbednost . Ako je ovo drugo, u priličnim smo govnima, jer imamo klasičan primer „ludila udvoje“ ( ili kako kažu čike psihijatri folie a deux).

Ipak, svi mi znamo ko je pravi gospodar Tominog i Vučketovog straha. Doktor pravnih nauka zatočen u haškom kavezu , razume se. Od kako je sistematsko medicinsko iživljavanje pravnih razbojnika iz Haga nad Vojvodom Šešeljem konačno počelo da uzima maha, pojavila se mogućnost da se, makar teško bolestan , vrati u zemlju iz koje je dobrovoljno otišao pre 11 godina. Da se sinu Vučkeli otac konačno vrati sa službenog puta , a kumu Tomi vrati kum , koga je pre par godina prodao za sitne pare.

Međutim ni 11 punih godina pravnog i fizičkog zlostavljanja Voje Šešelja u haškom kazamatu, gde još nema ni prvostepene presude , gde su prekršeni svi osnovni procesnopravni i etički principi, nema dovoljno uslova da država bezuslovno garantuje za njega. Ovako, naša cenjena vlada ponovo pruža delimične garancije Šešelju , kao i pre par meseci. Dakle, trgovina je jasna, vlada garantuje za Šekija ,ako se Šeki obaveže da ćuti , sedi zatočen u svojoj kući, spasava šta se spasti može od svog zdravlja i ne uzima u usta svoje nekadašnje šegrte. U junu je Šeki ove uslove odbio, jer nema ljudske slobode bez slobode izražavanja i mišljenja, a sedeti zatočen u kući je isto što i sedeti zatočen u zatvoru . Ima i ona narodna izreka: i zlatni kavez je samo kavez.

Pa da li je i ovo vid paranoje? Bojati se teško bolesnog i izmučenog čoveka, koji proživljava možda poslednje dane i kome se uskraćuje da umre pored porodice i u svojoj zemlji. Možda.A možda i ne.

Šešelja neko može da voli , a neko ne , ali je činjenica da je on poslednji romantični junak srpskog naroda, koji je ostao dosledan sebi i svojim stavovima, pokazujući da je moralna gromada u odnosu na sve gmizavce i umne invalide koji nam zadnjih 13 godina kroje sudbinu.I činjenica je da je sa ove tačke gledišta više učinio za državu nego bilo ko drugi, stalno stojeći na prvoj liniji vatre i pokušavajući da svojim briljantnim umom i velikom količinom znanja , argumentovano izlomi sve neistine i laži kojima nas kiti Amerika i EU poslednjih decenija.Koliko se samo na ovom primeru vidi da je Petar Kočić bio u pravu kada je napisao da onaj „ko iskreno i strasno ljubi Istinu, Slobodu i Otadžbinu , slobodan je i neustrašiv kao bog, a prezren i gladan kao pas“.

Dani i meseci koji su pred nama pokazaće kakav će rasplet biti. Ništa dobro i časno ne treba očekivati ni od predsednika ni od premijera .Njihovo dostojanstvo i poštenje je nestalo pre skoro 7 godina, kada su pljunuli u ruku koja ih je othranila i osposobila za samostalan politički život.U Srbiji je izgleda suđeno da se najsramnije tačke iz nacionalne istorije ponavljaju, te nije ništa čudno što se izdaje i kumoubistva ponavljaju. Možda i Šešelj nije Karađorđe, ali kum Toma je inkarnacija Vujice Vulićevića u 21. veku.Ljudi koji nas vode tamo gde nas ponižavaju , vređaju, guraju u dužničko ropstvo i nameću kompleks dežurnih krivaca za sve svetske nesreće , ne mogu biti ljudi koji nam misle dobro.

Vujica Vulićević je nakon ubistva Karađorđa , u spomen svom grehu podigao manastir Pokajnicu. Kada kroz X godina bude konačno podignut i taj Beograd na vodi , možda će gazda Arapi i dozvoliti da se makar jedna zgrada nazove Šekijev soliter .

Dugo putovanje u Evropu

, 15 2014 10:00:55 +0200

I ko nakon svega onoga što se sinoć izdešavalo može i dalje da poriče da je Duci Simonović u pravu.Lično sam sve bliži onome što taj doktor filozofije i diplomirani pravnik, kome se godinama lepi etiketa ludaka i teoretičara zavere, već dugo ističe : sport je samo instrument u rukama mondijalista i globalista, kojim se neumorno radi na stvaranju novog svetskog poretka. Naše dugo putovanje u Jevropu, na koje više ne znamo ni kada ćemo niti kakvi ćemo stići , konačno je postalo obesmišljeno i demaskirano. U tu demokratsku Jevropu može se ući samo gladan, žedan, bez ličnog identiteta, bez osećaja pripadnosti državi u kojoj živiš, narodu čiji si deo. Dakle kao rob(ot), čija će jedina svrha postojanja biti da radom i rmbanjem otplaćuje stare kredite, i da od zelenaša iz raznih „evropskih fondova za pomoć“ uzima nove kredite, kako bi se na trenutak mogao kupiti lažni porodični mir, spokoj i egzistencija.

Ali ipak svaka čast Vučiću, jer je za samo nekoliko meseci svojim predanim radom uspeo da omogući da se mapa Velike Šiptarije zavijori u sred Beograda, pred širokim auditorijumom od oko 20.000 ljudi.Svaka čast Vučiću, jer mi smo krivi, mi smo ti koji na svake 4 godine ( nekada i ranije) izlazimo na birališta i opredeljujemo se za to šta ćemo biti u narednom periodu. A Srbija je na izdisaju od onda kada smo pucali u našu nacionalnu svest, kada smo se poput najgorih kockara, zaleteli da prodamo i uremimo sve ono što vredi , samo da bi došli do keša da izbrišemo stare brljotine i izvadimo stare fleke.Kamatu na taj iznos plaćamo i danas. Zaista, Srbija sve više liči na okorelog kockara, koji je spičkao svoju crkavicu na trke pasa i na ruletu, pa sad trči od jednog do drugog zelenaša , i od zalagaonice do zalagaonice ,kako bi prodao i uremio i ono malo imovine što mu je ostalo. Jebeno je to što kockar uvek udari glavom od zid: neki završe u zatvoru, neki se ubiju, neki crknu sami od muke.Kockar umire, ali dug ostaje, a ostaje i potomstvo koji će taj dug nastaviti da vraća.

U Evropu u koju žurimo, brat albanskog premijera, zajedno sa vrlim međunarodnim diplomatama , u VIP ložu unosi daljinac kojim se upravlja onim letećim čudom , koje nam je tako verno predstavilo kako bi trebala izgledati Albanska država kroz par godina.Hapsimo kreativnog i duhovitog Šiptara, ali mu ipak ne možemo ništa , jer ga štiti USA pasoš koji je nosio u džepu pored daljinca. Kako uhapsiti američkog državljana, vaspitanog na osnovima čuvene američke demokratije, na idejama Prvog amandmana koji garantuje slobodu mišljenja i govora? On kao pripadnik američke države ima svako pravo da pokaže kako želi da izgleda njegova matična albanska država, i nemamo prava da ga sprečavamo da to javno pokazuje.Demokratija at her finest, kako bi se reklo.

Mi smo , sa druge strane trampili našu demokratiju za ulazak u Evropsku uniju. Da se, kojim slučajem u Tirani nad stadionom zaviorila mapa Srbije u granicama Karlovac-Ogulin-Karlobag-Virovitica, demokratske čike bi nam već pripretile sa jedno tri metra sankcija, a predsednik Toma bi morao da svoje intelektualne veštine stečene na naprednim master studijama iz oblasti ekonomije , koristi da se opet izvinjava jer se povampirila velikosrpska zver.

Još veći paradoks je praviti vojnu paradu, sa vojskom koja ne postoji.Jer mi već godinama nemamo vojsku, imamo samo cirkuzante čije se školovanje svodi na to da u ritmu gaze strojevi korak, stoje u vrsti pod konac i da napamet nabubaju koliki je prečnik cevi kalašnjikova. Zato je i onaj nesrećni Mitrović morao da lovi ono avionče po terenu, da skakuće kao zec, iako je svaki od dokonih pripadnika žandarmerije i vojske mogao da ga skine hicem iz pištolja. I to bi bilo potpuno opravdano, jer ekstremne situacije zahtevaju ekstremne mere.Kada Putin 16.oktobra bude postrojavao artiste i mažoretkinje u uniformama tzv. Vojske Srbije , svakako će morati da gleda u nebo, kako iz pravca Rumunije ne bi doleteo dron sa zastavom na kojoj piše KRIM JE UKRAJINA.

Kada parada prodje, par dana ćemo da veličamo našu vojnu moć, bez obzira što nam se šiptarska gamad popišala i na ono malo nacionalnog ponosa koji nam je ostao.Moraćemo da se vratimo u svet u kome je poželjno biti peder, ali zato nije poželjno biti Srbin.U tamni vilajet Gospodara Vučića, koji je svoja nekadašnja ( ispravna) ideološka ubedjenja prodao da bi izlečio svoje komplekse večitog drugog čoveka i večitog posluška i kvaziintelektualca, i koji je spreman na sve samo da bi mu evropska gospoda odala priznanje na njegovoj sposobnosti.Medjutim sad se ne može ići nazad. „Ovo je sve normalno“ što bi rekao Muta Nikolić. Šta smo zamesili to ćemo i da jedemo.

P.S

Onom nesrećiniku koji je isprozivao Vučkelu u udarnom terminu , savetujem da se slojevito obuče kad ga budu vodili u MUP na iformativni razgovor.Dakle minimum dva džempera, prsluk i perjana zimska jakna. Da bi ga ispitivanje manje bolelo.