ggm

Moj osecaji tokom zivota:

napustenost

samoca

tuga

neprihvacenost

ostavljenost

bol

Znacim, ali ne dovoljno. Nikad nisam postigla najvisi nivo. Ako i jesam, trajao je vrlo kratko. Samo sam ga dotakla kaziprstom i spustila se dole, zbunjena, ne pronalazeci nacin da shvatim kako se to desilo, sta je greska ili sta sam uradila ako je do mene. To povredi coveka, oseca se potcenjeno.

Znaciti nekome, ali ne dovoljno. Draga si mi, volim te, ali ne mogu da ucinim to nesto.

A to nesto je u stvari sve.

Od mene se nije trazilo sve.

ggm

U pozadini cujem i vidim to nesto sto me ocekuje, polako, kao i sve ostalo sto je doslo.

Nisam naucila da kontrolisem impulsivna osecanja. Smetaju mi, koce me. Na dan blokiraju moju zelju i volju i ukoliko me tog dana neko vidi, vidi me u proslosti.

Ono sto osecam zna da bude kontradiktorno, pomesano, potpuno me zbuni i kao da letim iz jednog stanja u drugo, izvlaceci i trazeci izgovore, valjda pokusavajuci da razumem da li su objektivna i realna za mene.

Imam apsolutno sve predispozicije za tim saranjem osecanja, popularnom promenom raspolozenja.

Gubim se u masti i realnosti. Mada su ona za mene povezana, valjda usled maste sledi njihova realizacija. Nekad ih odmah stavljam u sadasnjost, iako ona jos uvek nisu dostigla prisutnost.

Samoca mi je uzasno potrebna. Da vidim gde sam, sta treba da radim, sta da prekinem, da li se dovoljno trudim ili da prestanem sa svim tim i pustim vreme da mi pomogne.

Moji principi se menjaju. Oni utemeljeni ne, ali drugi koju su se podrazumevali, njih menjam. Vec sam neke promenila.

Moja sreca, tvoja, njena, njegova. Granica dobrote, onog sto je u veri dobrog dozvoljeno, klima se. Mozda se menja svuda u svetu. Pa se i ja prilagodjavam.

ggm

Ono sto sam naucila je da niko ne moze da nam upropasti zivot kao nasi roditelji, ponekad oboje to urade.

Jednog sam izgubila i mislim da je ostao i da ce ostati negde u pozadini, nikako pored ili ispred mene.

Najvaznije je da ne napravim taj pogled iza ramena, da se ne osvrnem, ne samo sad, nego nikad, jer nista se to ne moze ispraviti. To ce se zavrsiti smrcu jednog od nas, ili neki period pre toga.

Komunikacija je prestala, ona je nepotrebni kontakt, izgleda kao nesto sto je nemoguce, iako sam ja pristalica sve moguceg i nikad ne reci nikad.

Kupovala sam pokolon drugarici, naisla sam na natpis, mom tati. Mislim da sam za sekund udaljila pogled.

ggm

Ponekad pomislim da nikada necu biti srecna.

Da se moji dani ogledaju u siromasnim, sicusnim danima srece koji me pronadju 2 ili 3 puta u godini.

Redje placem i onaj teret je sad vec odavno otisao, ali trenuci srece mi nedostaju.

Zudim, kao da nikad nisam videla ni osetila nijedan zracak.

A to zvuci sebicno i zapravo nije tako.