Svaštara

Kakav je ovo sex?

, 20 2010 14:53:02 +0200

Opšte nezadovoljstvo vlada među narodom Srbije. Borba za život u neimaštini i neizvesnosti. Vodi se nekakav tihi rat, političari protiv naroda. Da... imam hrabrosti i smelosti da kažem da svaka postojeća partija vodi vodu na svoju vodenicu, a narod... pa narod, neka se snađe... prilagodi, uostalom ko ga šiša, tako je glasao... Narod, držeći se za slamku pada na svaku novu pojavu na „političkoj“ sceni u nekakvoj nadi... biće bolje...sa njima... Dobro je da barem nada još uvek postoji.

Došlo je vreme kada nemiri izlaze iz nas. Ljudi počinju priče o ustancima, povode se istorijskim podacima njima poznatim. Istorija... kada sam već kod toga, ko mi može reći tačnu istoriju, tačno šta se dogodilo i kada, zašto? Opšte je poznata izreka, pobednici pišu istoriju. Da li zaista treba njome i da se vodimo?
Reći ću vam šta je tačno. Tačno je da narod više ne veruje nikome…greota, ali je zaista tako. Isuviše smo izmučeni i previše toga nam je stavljeno na grbaču, pa ni svoje živote ne vodimo više mi, već banke sa svojim refinansirajućim kreditima, nedotucane gazde sa nasleđenom ili nekako stečenom imovinom i raznorazni tajkuni po čijim pravilima se mora igrati igra ili vas više nema…

U slučaju da tražite posao u Srbiji, idite u Beograd ili Novi Sad (još uvek je u Srbiji), ali pripremite se da doktorsku diplomu ćušnete u zapećak i polažete razliku ispita za medicinsku sestru ili brata, i to o svom trošku. Ako pak tražite posao konobarice/konobara, opet pobacajte sve silne diplome, pripremite se na dokazivanje da možete poneti barem dva platoa puna pića, plus neki tanjir sa hranom. Naoružajte se sopstvenim higijenskim rukavicama i hemikalijama kako bi ste oribali kafanske toalete, a ni peglanje stolnjaka, usisavanje i ribanje lokala neće biti izuzeto... A plata… Pa ako bude mušterija, a uvek ih ima jer ipak je ovo Srbija, odvajajte svoj bakšiš odmah, jer će vam to možda biti sve od čega ćete živeti i Vi i Vaši dragi. Ako ste pak rešili da otvorite firmu, gledajte da budete prvi u piramidi, jer jedino tako možete se nadati uspehu (uspeh- izdržavati svoju porodicu i omogućiti barem 10 dana godišnjeg odmora, makar negde na selu), a uz rad od 20h dnevno, to se može postići… jer ipak, to i nije Vaša firma i ne možete sa računa podići količinu novca preko državom određene sume, inače Vas čeka povelika novčana kazna, pa čak i zatvor…

I dokle više priče da će biti bolje, da je vlada i ovaj ili onaj predsednik (koji više misli kako će ispasti na fotografiji nego o natalitetu u zemlji) sa svojim čoporom spreman na sve moguće scenarije? Kakav je ovo sex nad narodom? Ovo je jedno obično grupno silovanje, eto šta je…

Ne izbija ovo samo moje lično razočarenje, već ono što nas sve okružuje. Isuviše je negativnog elektriciteta u vazduhu. A kao što rekoh u jednom mom postu, svi smo mi čist product onoga što nas okružuje. E, kao takav jedan proizvod društva u kome obitavam, skupih hrabrost da svima, čitavom svetu kažem, ne valja!

Individualac

, 18 2010 18:10:38 +0200

Postoji nešto u nama, ljudima, što izaziva kontraverze mišljenja i delanja. Razne emocije utiču na ljudsko ponašanje i samu sociološku strukturu čoveka kao jedinke u društvu. Često se iznenadimo sopstvenim reakcijama, odlukama, pa i stvarima koje učinimo sasvim smišljeno. Koliko puta sam samu sebe proklela zbog neke neumesne reakcije, ili pak pomislila, koliki sam genijalac... ali sve te sitnice, reči i pokreti koje pravimo, čine zapravo grupu sačinjenu od uzročno-posledičnih misli i dela drugih ljudi nad nama, ljudi koji nas okružuju.

Zamislite da ste sami, potpuno izolovani od kontakta sa bilo kime. Nema reči, nema tuđih misli... Udubite se u tu misao i nakon kraćeg vremena shvatićete da se zapravo osećate nekako prazno, usamljeno. Čovek nije stvoren da živi sam. Upravo grupa kao inspirant pokreće jedinku ne bi li ona odlučivala samostalno, ali opet u lančanoj vezi sa ostalima. Inividualci kao pravi individualci, zapravo ne postoje. Oni su samo reprodukcija shvatanja drugih ljudi. Misli usmerene ka njima čine ih još specifičnijima. Ako Vas neko nazove individualcem, nemojte odmah misliti kako Vas smatra čudnim, ili pak savršenijim od drugih. U samoj toj reči osetite pomešane ekstrate ljubomore na Vašu specifičnost, divljenja prema istoj, ali i nemoći da Vam upravo ta osoba dokaže da Vi zapravo i ne biste bili takvi kakvi jeste da niste rođeni tu i tu i da niste odrasli na način na koji jeste... Danas individualac nosi na sebi breme svojih predaka na kome vise i tuđi životi. Mislite li da je to lako? Ispoštovati sve što se očekuje od Vas, ili pak, živeti svoj život... i koliko je to zapravo naš život samo naš?

Malo po malo...:)

, 15 2010 21:20:36 +0200

Zapitam se ponekad, sta to određuje naše puteve, odabire, ljubavi, uspehe i neuspehe... Postoji li zaista ta viša sila koja nas vodi i kuda ne želimo. Čime to zaslužujemo ljude koji su kraj nas, koji nam ovaj život čine onakvim kakav jeste.

Nekako, od rođenja, instiktivno, tragamo za osobama koje će nam pružiti sigurnost, utočište, onu istinsku, večitu ljubav... osobe kraj kojih ćemo mi biti mi, ujedno ne ugrožavajući njihove ličnosti. Na početku to su naši roditelji, rodbina, zatim prijatelji. U prijateljima čovek traži sebe ili se kroz njih dopunjava. Sve ono što nam nedostaje upotpunjavamo družeći se sa ljudima koji upravo to imaju. Česta je izreka, sa kim si - takav si, ali bi se moglo reći i sa kim si - takvim želiš postati. Pravi razlog da budemo kraj boljih od sebe.

Ali, kada je u pitanju ljubav... pa sad, tu pravila nema. U početku, mladost čini svoje. Partneri se biraju po nekim nižim i nesmotrenim pravilima. Veoma često neiskustvo i neupućenost u istinu života, odigraju glavnu ulogu u stupanju u vezu koja prerasta u život u dvoje. Kasnije dolazi spoznaja koju većina nije mogla ni da sanja. Sa druge strane, ne mogu a da se ne divim parovima koji su u vezi, braku, vanbračnoj zajednici već dvadeset, pa i pedeset godina, iako su taj život započeli još kao srednjoškolci. A kada ih pogledate, jednostavno vidite u svakom pokretu, reči, da ta prva ljubav još uvek istrajava. Da, takvi ljudi zaista postoje.

Međutim, postoje i oni koji nikada ne pronađu svoju dopunu. Postoji više tipova takvih ljudi, ili je bolje da kažem, postoje ljudi sa različitim shvatanjima života u određenim godinama istog. Jedni od njih su isuviše zauzeti traženjem sebe, pa i ako i kada se pronađu, bude ili kasno za traženje onoga dugog, ili im se u glavi stvori slika da niko nije dovoljno dobar za njih. Neki, su jednostavno dovoljno arogantni da kažu kako se nije rodio neko ko bi im bio po kroju. Opet, tu su i osobe koje su u večitom traganju, ali nikako nemaju sreće zbog ovoga ili onog, ili pak ne mogu da nađu nekoga ko bi bio po meri kompletnoj rodbini. Teško mi je i kada čujem da se ljudi odriču ljubavi iz straha da ne naprave opet istu grešku...

Možda bi jednostavno trebalo zaplivati vodom koja nas nosi nepitajući nas hoćemo li ili ne. Namakni osmeh na lice, ogrni se tek plaštom optimizma i reci sebi koju lepu reč. Rizikuj, videćeš, čuje se mnogo dalje nego što možeš i da pretpostaviš. Oseti ono što zaista želiš i videćeš, malo po malo...:)

Uvod

, 10 2010 00:48:35 +0200

Uvod... mota mi se po mislima, ta reč, tako jednostavna i fina... Zaista, može li nas uvod uvesti u sam um umetnika, pesnika, čoveka... Teške, široke vratnice, pokretnog ornamenta života stoje kao kakva logično-nelogična pitalica. Zamisli se, razmisli, mućkaj, zablesavi. Učinićemo sve samo da rešimo tu misterioznu zagonetku ne bi li se vrata univerzalnog uma otvorila samo za nas. A onda, ako uspemo u toj zamisli, nađemo se u beskrajnom holu misli, uspomena, nekog fino predosećenog budućeg vremena. Zbunjenost na mahove trni telom, dok snaga intrige gura napred. Skupiti hrabrost za to nedelo, narušavanja intime misli nekog posebnog, u biti neshvaćenog bića i nije tako lako... A možda i jeste...

Smeh

, 09 2010 21:48:38 +0100

Smeh... božanstvo u meni. Snaga koja nikada neće nestati, mir koji vlada duhom. Smeh. Gromoglasno odzvanja i kada se ne čuje, hrani moj ego i širi plamene mirise... Boravi na samoj ivici shvatljivog. Onako dremežljiv, uvek spreman za akciju i dejstvo.
Smeh... Lek za svaku bolest, najjači protiv-otrov koji čovek ima u rukama... Šteta što ne zna i da ga koristi. Ne ceri se, smej se iz duše... Pusti da eksplodira u tebi, da zarazi okolinu svojim sjajem... Pobedi, osvoji, zavladaj tom nemerljivom snagom.
Mori te tuga, suze umivaju lice? Nasmeši se u inat njima, pobedićeš! Jača je ta energija nego li sva tuga. Nasmeši se neprijatelju, iskreno, bez prezanja... uplašićeš ga. Nasmeši se strahu, pobeći će od tebe. Tama ne voli belilo zuba, razvučene usne ni zategnute jagodice. Ne voli onaj sjaj u očima koji izaziva samo iskreni osmeh. Seti se lepih trenutaka, seti se osećaja koji su te dizali u nebo... oseti ih ponovo iako ih više nema... "Zašto plačeš dušo, izgubljena sreća još uvek je sreća...". Nasmeši se i koračaj u bolje sutra...

...

Tragovi guranja

, 18 2010 13:01:15 +0100

Iluzija koju stvaramo našim srcima ume da nestane. Kako samo zna da iskoristi trenutke daljine i da skrene dušu na neke nove smernice. Tragovi guranja na putu vidljivi su, ali retko ko ima snage i hrabrosti da zastane i zagledne... Naravno, lakše je zažmureti i pustiti vodu da ide svojim tokom. Ali, uvek, bez izuzetka, svako se vraća na te raskrsnice... mesta zločina nad samim sobom, ne bi li još malo mučio svoje biće. Mislimo, prošlo je, biće lakše videti, podneti poraze, uvideti sve te tragove. Kako se samo zavaravamo. Već rekoh, vreme ne leči, ne zalečuje, samo produbljuje jaz i udaljava šansu za povratak. Tu su novi izbori, nove prilike, ali nikada kao one koje smo ostavili iza nas... Opet, svaka od njih, tih novih prilika, čini nam se isuviše rizičnom, smelom... zaboga, pa mi sada imamo toliko jake kriterijume, da sami sebi ograničavamo izbor. Pitamo se verujemo li u njih? Bolje da se zapitamo, verujemo li u sebe...
Natikarimo povez preko očiju i dalje hodimo putem manjeg otpora, zobilazeći sve što nas imalo uplaši, zbuni. Kuda to? Gde nas drugi vode?
Menjam sebe. Dajem sama sebi povoda da biram nove puteve, bez guranja i uplitanja sa strane. Skidam crnu traku sa očiju, a i one ružičaste naočare. Menjam šta mi se ne dopada, menjajući sebe. Menjam svoj svet, jer gledajući širom otvorenog uma imam pravo na to. A vi?

Šta je vreme?

, 09 2010 16:16:36 +0100

Vreme... nanovo se vraća taj termin, smišljen od strane "sveznajućeg" homosapiensa, ili bolje reći homoludensa, nagoni na razmišljanje, preispitivanje... Da li vreme uopšte postoji? Nešto što je sam čovek, u svojoj malenkosti i potrebi da sebi objasni izvesne promene, naturio čitavom svom rodu. Sekunda, minut, sat, dan, mesec, godina... ograničavajući faktori koji sužavaju vidike, mogućnosti. Kako samo često čujemo i od samih sebe, "nemam vremena", "vreme će zalečiti, izlečiti...", "vreme je krivo za sve", "vreme je uz nas".....
Vreme? Ne. Mi smo ti koji kontrolišu svoju svest, mi smo ti koji su/nisu sposobni da organizuju svoj raspored, emocije, unutrašnje nemire. Mi smo ti koji smo zaslužni i isto tako krivi za ono što nam se dešava, ne tako osuđivano i uzdizano VREME. To je tek puka reč za prolaznost koju prosto ne možemo da svarimo i preformulišemo na neki drugi, efikasniji način. Postoje oni koji će reći, vreme nam omogućava da znamo gde smo u smislu, rođendana, godišnjica, raznih događaja... Opet, niko ne razmišlja o prostoru, o onoj drugoj, trećoj dimenziji i samom preklapanju istih.

Jeste li se ikada zapitali dok gledate u to veličanstveno Sunce, šta vidite? Vidimo ono što se dešavalo pre nekih osam i po minuta. Zaključak? Pa mi već živimo u prošlosti... Posmatrate zvezde? Pa većina njih više i ne postoji, to je samo trag nečega što beše... trag u vremenu ili trag prošlosti, a opet naša sadašnjost. Neodoljevam a da vas ne zapitam, a šta to mi živimo, ka čemu idemo? Mi smo već za nekoga prošlost u našoj jurnjavi za budućnošću, a opet smo tu vezani omčom prostora, svi na ovoj planeti.

Zaista, postoji toliko tema za koje će većina priznati da ih ne razume, ali vreme je jedino koje nas navodi na osećaj da ga u potpunosti razumemo, sve do trenutka kada nas neko pita "Molim Vas, objasnite mi šta je to vreme?". Čisto naučno-filozofsko pitanje.

Odakle potiče ideja da vreme predstavlja pravolinijsko kretanje mereno tim malim opšte, prekopotrebnim časovnicima, kalendarima? Naša, moderna civilizacija dopustila je da ova predstava zavlada našim životima kao nužnost mišljenja, postojanja. Šta je sa primitivnijim rasama? Kakav je njihov pojam o vremenu? Kako su na vreme gledale drevne civilizacije? Rekoh, moderna civilizacija vreme "posmatra" kao pravolinijsko kretanje, ali još pre dva-tri vek, većina civilizacija smatrala je da je vreme ciklične prirode.

Od svih civilizacija, može se reći da su Maje bile najopsednutije pojmom vremena. Kalendari Majinih sveštenika su se razlikovali od današnjih. Naučnici kažu da su čak i tačniji za jedan dan u deset hiljada godina od ovih današnjih. Po čemu se to meri?

Sam čovek poseduje svest o razlici između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Razmišljanje nametnuto iz čiste prolaznosti živog bića. Rađanje, trajanje, nestajanje. Neumoljivi tok vremena.

Upravo nadvladavanje prirodne težnje čoveka da živi u konstantnoj sadašnjosti, odvojila ga je od životije. Plemena su opstala kao zajednice zahvaljujući razvijenom osećaju ritma. Opet, vremenski cikus. Vreme za lov, vreme za setvu, žetvu... vreme za žrtve bogovima.

Prvi kalendari su prvenstveno povezani sa religijom, jer su se odigravanja žrtvovanja i raznih svetkovina u tačno određeno vreme pokazali veoma bitnim. Stari Koldeni, tj, kasni Vavilonjani smatrali su da na sva dešavanja na Zemlji utiču zvezde. Na osnovu njihovih pogleda na odnos astronomija-vreme, a posredstvom Hebreja, pratimo poreklo naše sedmodnevne nedelje, koja je u bliskoj vezi sa Suncem (Sun-day), Mesecom (Moon-day) i još pet planeta koje su otkrili.

Jedna od posledica naučne revolucije iz semnaestog veka je i ideja o vremenu, koja je pobudila svest filozofa i navela ih da prouče prirodu i ulogu ove "zamisli".Centralnu ulogu u ovim tumačenjima imao je filozof Imanuel Kant. Upravo Kant je zaključio da je vreme jedan od oblika naše "intuicije". Po Kantu, vreme ne predstavlja svojstvo spoljnih objekata, već samo subjektivnog uma, koji je svestan tih istih objekata....

Filozofi, naučnici i mnogi drugi proučavali su, istraživali, definisali vreme. To rade i danas. Nama ostaje da se vrtimo na mebijusovoj traci još neko vreme, izgubljeni ili ne, tu smo.