Svaštara

Opet...

, 16 2010 14:04:19 +0100

~~~

Treptaj, misao... treptaj, milion misli... zatvaram oči jer znam da tek počinje... Oluja, vetrovi nedovršenih reči, pokreta. Predajem se osećaju propadanja i tako lako, kao kakvo pero, padam... Nosi me talas osećanja, lagano me bacajući na obalu. Na koje ostrvo sam sada bačena... Nije ovo samo san, dešava se svaki puk kada svetlost ne dopire do mojih zenica. Živim neki drugi život. Život sa druge strane... Drugi ljudi, drugi jezik, drugo tlo... ista ja...

~~~

Okrenula sam jutros jastuk. Otkrila sam onu stranu koju tako ljubomorno čuvam. Pustila sam tvoje mirise da me obuzmu i kao da svesno otvaram Pandorinu kutiju, stegla sam oči... jako... Osećam pod prstima otisak tvoga lika. Mami me mazni miris tvoje kose da zavučem prste i prođem kroz nju. Krećem rukom, ali vazduh pruža otpor, grebe mi dušu, štipa za oči... Ahhhh... kako samo nedostaješ... Tonem u nemiru, očaju... Zašto? Osluškujem, tražeći odgovor na ovo, po nebrojeni put ponovljeno pitanje. Nema ga. Nikada ga neće ni biti...

~~~

Pitam se da li još uvek postoje naša sećanja... Lete nekakve slike, reči i osećanja... male krpice nečega što nekada beše celina. Kažu vreme leči sve... nisu u pravu. Vreme samo uništava, poražava i briše najlepše snove. Ne želim da me vreme leči, želim tvoje ruke da me nose... Želim tvoje usne da me leče, da zacele svaku ranu.

~~~

Nedostajem li ti
Zapitam se ponekada, kada ostanem sama, da li si i ti usamljen, ostavljen... Osećaš li prazninu u duši koju ne mogu popuniti ni prijatelji, tako malobrojni u poslednje vreme... Pa ni ona cigareta, za koju se zaklinješ samom sebi da je poslednja ove večeri.... Osećaš li bol koji ne prestaje ni kada rukama udariš, svom silinom po grudima, govoreći da je sve u redu... uzimaš vazduh plućima ali kao da udišeš pesak i prašinu snova... Reci mi... nedostajem li ti kao ti meni?

~~~

Spiram tragove reči sa usana. Da li se kajem? Ne znam... Sanjam budne snove, zavedena baršunastom tminom ovoga nevremena. Samo poneka munja, žustra, hladnog srca preseče moje misli. Izbrišem sliku, posečem je... ali dzaba.. eto, na onome mestu niče još njih, istih, sličnih, jačih... korov moje duše jača...
Ne laži me, jer tvoje laži zaboleće te jednoga dana mnogo jače nego mene.

~~~

Okreni još jedan list. Načni još jedan početak. Sve iznova... Zašto da ne, pa i drvo lista svakog proleća, plima nadolazi sa mesecom, laste se vraćaju... Nanovo i nanovo, ali nikada isto. Zašto onda ne bih i ja... Možda se u nekom drugom životu, na nekoj novoj strani sudbine, rodim u pravom času, na pravom mestu. Možda onda neću imati potrebe da sanjam, pišem, plačem... Mada, u poslednje vreme suza nema, duša ispušta nekakve čudne tvari.
Letim, padam, ustajem. Brišem prašinu vremena sa kolena. Otresam reči i slike sa sebe kao da se nisu odigrale tu, u meni, na meni. Zaturam ih u neku prašnjavu fioku uma i nastavljam dalje.

skitam i cutim II....

, 09 2009 23:52:34 +0200

***

U staklu gledam ljude. Prolaze ulicom. Neki ležernim, nemarnim hodom, bez
misli, odbijajući da prihvate suštu realnost. Drugi, ’pak, u žurbi, sa ili bez
cilja, prepunih glava raznim materijalnim glupostima... kojoj vrsti ja
pripadam? Uhvatih sebe na tren u tom pitanju. Imam sve, a opet, nemam ništa... i
nanovo taj prokleti osećaj samoće; izluđuje, ubija.

Ljudi su oko mene, zapitkuju, uvlače me u priče, drže za ruku, suludo
mašući gore-dole. Ali, niko od njih ne razume... ne. Ne shvataju da nije to ono
što mi je potrebno. Njihove uporne, savršene reči još više uvrću moje misli,
cede mi dušu. Eh, da mi je samo da nestanem. I ja i ova ulica, grad... gde pripadam... udara me nešto dok plutam
među tuđim ubeđenjima. Gde ja to pripadam...

***

Oprosti, oprosti što te volim tako jako... kao onoga dana kada si me prvi put poljubio. Oprosti što ne mogu zaboraviti, ni izbrisati tragove tvoga lika, noći tvojih dodira. Oprosti mi, što u mom pogledu još vidiš sve to dok sa usana teku reči bola, gorke kao pelin... Oprosti mi što ljubav ubijam za druge i idi, ne okreći se, kasno je...

***

Pitas me zasto cutim... kazes, pricaj, a ja i dalje cutim... Ne smem ti reci sta osecam jer znam, nikada nece doci kraj. Ludilo u glavi, reci, misli, osecaji... ti ludacki nastrojeni momenti posesivnosti... ubijaju me. Sedis, drzis mi ruku, maznim glasom govoris nesto. Ne slusam vise, znam svaku narednu rec. Bezim. Bezim od same misli da nemam te...

Znas, ruka mi jos mirise na tvoju kosu. Cini mi se da ce taj miris ostati tu zauvek... samo mi se cini...

Skitam mislima

, 12 2009 21:01:21 +0200

Plašiš me... Svojim rečima oslobađaš demona u meni. Znaš li koliko snage mi je potrebno da ga zadržim u sebi? Ne znaš... A on je sve jači, veći. Kada bi toga bio svestan ne bi me gledao takvim očima. Kada bi poznavao Pandoru u meni ne bi sada ni progovorio.
Godine si proveo ušuškan u mom naručju, umivan osmehom, celivan rečima i utehom. Potrebno mi je da mi uzvratiš... sada kada sam slaba i umorna. Ne vidiš tugu u mojoj duši, netrudiš se da razumeš... Plašim se... Dosta mi je. Dosta mi je pretvaranja da je sve u redu... i snova. Da, dosta mi je snova. Želim da spavam praznog uma. Želim da se odmorim od svih svetova, sama... Mota mi se po glavi RES NON VERBA, pravi krug koji postepeno postaje vrtlog mog života. Ne dušo, reči mi više nisu potrebne, potrebna su mi dela. Dokazi kojih nema. Umesto njih nudiš lažna obećanja... Nisam više mala, nisam više luda, ne verujem više u tvoja čuda...

***

Okretoh se, pogleda uprtog u daljinu. Očne jabučice bole od samog naprezanja da vidim više, da vidim bolje. Šta mi to vredi... Ležem na blatnjavu zemlju primičući uho, osluškujem. Nema zvuka tvojih stopa. Jedan crv, zaglavljeno gleda. Možda se pita, je li to ono o čemu su mu pričali.... Svetlost će ga čekati na kraju tunela?
Nema te, a ja i dalje čekam...

***

Proste su reči.... samo trn u misli nekog usamljenog bića. Čemerni ukus u ustima i nedosanjani san. Prerano prekinut. Gubim snagu za nove izazove. Nema više volje, ubijena je... Kako samo par tih trnova otpalih sa nekog divnog cveta zna da povredi, uvredi. Plašim se, neverujem više. Tište me prošli trenuci, ne daju mira sadašnjosti. Sumnja izjeda svaki deo duše. Biti il' ne biti, verovati il' ne verovati. Pitam se zašto sve mora biti tako teško. Zašto mržnja uklanja svaki trag ljubavi... Zaborav briše divne stranice, cepa one brižno čuvane slike... Proste su reči, samo trn u misli usamljenog bića...

Skitam i pričam ...

, 07 2009 20:36:15 +0200

Sedim u fotelji i prebiram beležnicu svoga uma. Skupljam noge dok kolena grlim rukama. Vrat polako gubi bitku i predaje se dok ga ramena gutaju, ganjajući čitavo telo nekom slatkom jezom...
Opet mislim na tebe... Onako, slatko i bezobrazno. Moja majca miriše tvojim mirisima. I ne samo ona... Kosa je upila tragove tvojih prstiju, dok koža još oseća dodire i poljupce.
Reči... eh, te tvoje reči... medne i čežnjive. Kako samo znaju da ukradu poljubac sa mojih usana. Izađi iz moje glave makar na tren, da povratim smisao života u svoje misli...

*~*~*~*

Gledam kako vetar povija klasje. Kao slatke reči muškarca pod kojima poklekne nemoćna ženska ćud, savija se, bez trunke otpora... Prepušta se dodirima, uživajući u milovanjima, moćima onog višeg, tako željenog, potrebnog... Tone u snovima na tom mestu, bez pogleda na ono što dolazi. Život je kratak, iskoristi ga... Taj zvuk peva pesmu, ponavljajući je... ulazi u moj um. Moć i nemoć, večita borba. Ko je jači, ne znam... ne želim da znam. Dopuštam da me vodi muzika koju niko još ne zapisa, tako poznata, prijatna... Udišući vetar, živim...

*~*~*~*

Mislim o sebi. Koliko se zapravo ne/poznajem. Šta od sebe očekujem, mnogo ili suviše malo... Zapitam se, da li sam to zaista bila ja. Da li sam ja stvorila, uništila. Da li sam ja bila sposobna da mi se dive, da me vole, mrze... Ko sam ja? Sazdana od atoma... samo telo kome je udahnuto malo duše, pozajmljena ljuštura na određeno vreme. Da li ja ovo sanjam? Ili sam možda upravo ja san u umu nekog kosmičkog bića... za njega tren, za mene čitav život?

Skitam i pričam III

, 30 2009 23:01:38 +0200

~ * ~ * ~*

Znaš, sanjala sam te noćas...
Sanjala sam kako mi poklanjaš leptira zlatkasto šarenih krila. Pitam te zašto... zar ne znaš da mu je život tako kratak, krhk. Zašto mu oduzimaš slobodu koju ima samo jedan dan. Ćutiš... dok u tvojim očima vidim okove koje kriješ u duši. Ti okovi su namenjeni meni? Neee... ja nisam leptir, nisam mala devojčica kojoj ćeš vezati srce i ruke. Ja te znam, isuviše dobro... neću ti dozvoliti da mi ukradeš dan kao što si ukrao ovaj san.

~ * ~ * ~*

Skitam i ćutim..

, 20 2009 11:46:46 +0200

*****

Treptaj, misao... treptaj, milion misli... zatvaram oči jer znam da tek počinje... Oluja, vetrovi nedovršenih reči, pokreta. Predajem se osećaju propadanja i tako lako, kao kakvo pero, padam... Nosi me talas osećanja, lagano me bacajući na obalu. Na koje ostrvo sam sada bačena... Nije ovo samo san, dešava se svaki put kada svetlost ne dopire do mojih zenica. Živim neki drugi život. Život sa druge strane... Drugi ljudi, drugi jezik, drugo tlo... ista ja...

*****

Zapitam se ponekada, kada ostanem sama, da li si i ti usamljen, ostavljen... Osećaš li prazninu u duši koju ne mogu popuniti ni prijatelji, tako malobrojni u poslednje vreme... Pa ni ona cigareta, za koju se zaklinješ samom sebi da je poslednja ove večeri.... Osećaš li bol koji ne prestaje ni kada rukama udariš, svom silinom po grudima, govoreći da je sve u redu... uzimaš vazduh plućima ali kao da udišeš pesak i prašinu snova... Reci mi... nedostajem li ti kao ti meni?

Tučak (dovoljno veliki) i avan (dovoljno mali?)

, 05 2009 23:15:24 +0100

UPOZORENJE, nije za one koji preozbiljno shvataju svet, koji nemaju smisao za šalu i koji su ogorčeni na sve one koji nalaze zabavu i u najgoroj situaciji...i njima slične!!!

Ne znam za vas, ali ja nikada nisam, baš previše, volela hemiju. Nekako mi je u gimaziji (davno je to bilo, pre čitavih 15-16 godina) uspevalo da izbegnem ispitivanja.... Pa dobro, radila sam grafoskopske folije za profu, pa sam bila pošteđena torture odgovaranja i pisanja hemijskih formula u nedogled po tabli... Sećam se tog odvratnog mirisa ustajale vode i starih sunđera... Pihhh... Danas je barem to drugačije. Vidim u školi (jes' da je nova), lavabo u svakoj učionici umesto onih miomirisnih kofa, koje su služile ujedno i za ribanje i za pranje sunđera. Ali, da se ja sad, sa Kulina-Bana, vratim na temu.

Kako već rekoh, hemija i ja, četiri različita sveta. Ali, danas, sve se "malo" promenilo. Na fakultetu su došli na red predmeti kojima je hemija osnova. Samo su im ime malo uozbiljili :). Dal' da meni i meni sličnima, a to je čitava moja klasa, bude malo lakše, nazvaše ovo čudo od nauke, tehnologijom materijala (a ima ih mnogo).

Moram vam napomenuti da je ovo veoma ozbiljan i zahtevan predmet, ali ja, takva kakva jesam, iz svega moram izvući onu komičnu stranu i zabeležiti nešto što, može se reći, predstavlja olakšavajuću primesu u borbi za bolje sutra.

Kako i dolikuje, vežbe se odvijaju u laboratoriji. Svi u belim mantilima, pozajmljenim, nabavljenim preko i ispod ruke :), više kao oni koji rukave nose na leđima nego čika doctori, uputismo se putem nepoznatog. Zamislite samo, umetnici u laboratoriji.... Više smo ličili na ovčice koje vode na klanje, mada se kasnije ispostavilo da imamo tendencije ka alhemiji :) U svemu tome, ipak sam na neki način uživala, jer, ma šta ko pričao, što smo stariji, neke stvari shvatamo na potpuno drugačiji način.

Posle merenja, premeravanja, pečenja, sušenja, hlađenja, pranja, stigosmo i do posudica u kojima su stajali neki, ne mogu reći mali, predmeti, veoma interesantnog oblika. Pretpostavljam da svako zna šta su tučak i avan. Pa, većina nas ih ima u svojim kuhinjama za tucanje bibera i raznih začina. Samo, ovo su laboratorijski, malo drugačiji i mnogo veći. Kako nam reče jedna osoba, dovoljno veliki tučak i taman mali avan...

Rad u dvočlanim mešovitim grupama. Kolega, džentlmen, baci se na težak fizički rad, kako bi ubio malo crepa u avanu. Zgrabi desnicom onaj jadni tučak i poče da lupa. Gledam ga... onako, sa strane... Uneo se čovek čitavim svojim bićem u posao. Stegao tučak, pun elana i tuče li tuče... Malo na levo, mal' na desno, a ruka sve jače steže, počinje da plavi na prevojima do tučka, a tučak 'ladan i beo. Kukuuu... Ostali kolege, uočivši kako ga posmatram i onaj moj blago pokvareni smešak na jednu stranu, zastadoše, jer su znali šta sledi. Nisam odolela... -Polako, ne steži toliko, polomićeš ga... Ništa on, radi svoj posao i ne obraća pažnju, ne kapira. Već počinje gurkanje i smejurenje, a ja nastavljam. -Ajde sad malo sa strane, polako, nemoj da prospeš, polako... sad jače, pritegni... Posle nekog vremena, kada smo već svi skapirali da se ne nalazi u istoj priči kao i mi, rekoh -znaš šta, daj meni, ipak imam spretniju ruku, ne mogu više da te gledam kako se mučiš...i kao da sam pritegla prekidač, uključi mu se mozak, pogleda me onako, ne verujući, pa spusti pogled na svoju ruku... Obrazi kao bulke... prolomi se gromoglasan smeh i dobacivanja - "Kako napraviti muškarca uz pomoć tučka i avana"... jedna prijateljica reče "...najbolje je da muškarac već ima dobar tučak, pa da avan...upetljah se...". Meni pade na pamet Arhimed i njegova čuvena "dajte mi dovoljno veliku polugu i pomeriću svet"... izgleda da veličina tučka ipak ima veze... Ko zna...

Skitam i pričam

, 13 2008 21:28:34 +0200

Zašto baš "skitam i pričam"... Nekako, baš kao i naš čuveni pisac i slikar Momo Kapor, pišem, tj. nažvrljam po koju reč sedeći u restoranu, na ćošku salvete, na kutiji cigareta, papiriću koji zagubim u svojoj torbi čija unutrašnjost ponekad zbunjuje i mene samu. Zbog toga što šetajući po parku udari me po koja misao koju ne želim izgubiti u moru onih nevažnih, beznačajnih trenutaka, pa je na brzinu urežem u koru nekog drveta. Ne razmišljam o tome kako sam time naškodila prirodi, već kao da sam deo svog života dala istom tom biću koje se nikada odatle neće pomeriti (osim jednoga dana kada ga budu isekli ili ga strefi neki razuzdani grom...)
U svakom slučaju, ovde ću skladištiti sve one moje fiks ideje, gledišta i zaključke do kojih nikome nije stalo, osim meni, naravno :)

* Svaki čovek odrasta i menja se tokom godina, pa se često dešava da postane samom sebi kontradiktoran, da njegova ubeđenja, tokom godina, postanu odbojne misli.

* Zvuci u mojoj glavi prostiru se sve dublje i dublje. Prodiru u oštrom jeku režući svu moju gordost. Tražim mesec u totalnom mraku duše svoje i tela iznemoglog, ali nalazim nešto mnogo jače. Nada.

* Nekada su devojke gledale odsutnim pogledom, maštajući o princu na belom konju koji će ih spasiti svih nemani ovoga sveta. Danas devojke izgledaju isto tako odsutno, razlika je u tome što danas maštaju o tome kako bi bilo lepo ogrebati glavni dobitak na novoizašloj grebi zvanoj "srpski san"...