Svaštara

Mermer i zvuci

, 29 2009 22:05:12 +0200

Sredinom šezdesetih godina dvadesetog veka, jedan sasvim običan,a ipak poseban čovek je došao na pomisao kako bi bilo lepo stvoriti nešto posebno po čemu će se pamtiti grad Aranđelovac i jedan od najvećih parkova na Balkanu, park Bukovičke Banje.
Park BB se prostire na 23,5 hektara, na samo 100 m od centra grada Aranđelovca. Uređen je kao „šuma-park“. U šetnji kroz ovaj raj srešćete se sa stoletnim hrastovima-platanima, retkom pančićevom omorikom, stablim Ginka bilobe i ostalim primercima izuzetno bogate flore, kao i sa izvorima mineralne vode.
1966. godine, tadašnji profesor likovne kulture u gimnaziji, Aleksandar Đonović, među mnogobrojnim prijateljima znan kao Alek, ostvaruje svoju zamisao i osniva simpozijum pod nazivom "Beli Venčac", koji kasnije menja naziv u - smotra jugoslovenske umetnosti "Mermer i zvuci", po kome je i danas poznata. Inače,u vreme nekadašnje Jugoslavije tri najveće manifestacije su bile „Ohridsko leto“, „Dubrovačke igre“ i „Mermer i zvuci“.
Smotra „Mermer i zvuci“ je dala nezaobilazan doprinos savremenoj umetnosti spajajući svet keramike, vajarstva i muzike, sa učesnicima iz čitavog sveta. Kako je Jugoslavija bila jedna od nesvrstanih zemalja, u izboru učesnika se ocrtavala privrženost ostalim nesvrstanim zemljama. Prednost su imale zemlje kao što su Indija, Egipat i druge, ali ni to nije umanjilo uspeh i dalji razvoj umetnosti.
1966. godine održan je prvi saziv simpozijuma „Beli Venčac“. Pozvani su vajari da podele svoj dar i znanje sa drugima u prirodnom okruženju. Vajari su imali tri meseca za stvaranje sa svim neophodnim i onim manje potrebnim uslugama. Umetnici su imali smeštaj u, tada reprezentativnom, hotelu „Staro zdanje“, a u večernjim satima su uživali u muzici i druženju na terasi hotela „Šumadija“. Vajarski atelje se nalazio u sklopu majdana Venčac. Samim postojanjem Venčačkog majdana, koji je otvoren krajem 19. veka, postojali su prirodni preduslovi za rad u prelepom belom mermeru koji je redak po svojoj čistoći i kompaktnosti. U belom mermeru su kroz istoriju umetnosti stvarana najveća i najvažnija dela. Moram napomenuti da je svoj vrhunac, venčački majdan doživeo otvaranjem mauzoleja na obližnjem Oplencu.
Već četrdesetitri godine se održava smotra vajara, skulptora i keramičara u Aranđelovcu. Za tih četiri i po decenije stazama parka Bukovičke Banje prošlo je oko 250 vajara, svetskih umetnika.
Trenutno se u parku nalazi oko 60 postavki, skulptura, što predstavlja najveću stalnu postavku na otvorenom prostoru u čitavom svetu. Deo skulptura izrađenih za vreme smotri darivan je bratskim gradovima, dok su neke prodavane, kako bi se donirala sama smotra.
Kroz ovih 60 skulptura može se pratiti razvoj savremene umetnosti u skulpturi. Možemo videti i to da je umetnost imuna na ideologiju jer ni jedna od ovih skulptura ne govori o NOBU ili sličnim stvarima. Skulpturu možemo podeliti na: apstraktnu, asocijativnu i figurativnu.

Predstavljam Vam nekolicinu radova koji se meni dopadaju.

Ptica I i ptica II 1971 god.

Autor:

Vida Jocić (1921.-2002.)

Ove dve ptice nisu izrađene u isto vreme. Druga je urađena na zahtev jednog velikog ljubitelja skulpture. Sićušna ženica koja je preživela muke jednog od najgorih koncentracionih logora, sačuvala je svoju snagu duha i volju da bi ostavila trag za naredne generacije ljubitelja umetnosti. U tome joj je pomogao njen životni pratilac , avangardni umetnik Grande Kovačević.

Na ovim pticama primećujemo da su definisani kljun i krila. Jak utisak ostavlja poštovanje prema materijalu i alatu, što je velika stavka u umetnosti vajara. Pogledajte samo ova krila, simbol večitog leta. Ona nikada neće biti slomljena.

Cvet (1970)

autor:

Dušan Džamonja
(1928 - 2009)

Dušan Džamonja rođen je u Strumici, u Makedoniji, 31. januara 1928. Godine 1945. upisao je Akademiju umetnosti u Zagrebu (profesori Vanja Radauš, Fran Kršinić). Godine 1951. magistrirao je skulpturu kod profesora Antona Augustinčića. Od 1953. počeo je da radi u sopstvenom ateljeu. Od 1970. imao je radionicu u mestu Vršar (Istra), a 1987. godine preselio se u Brisel. Od tada je živeo u Briselu, Vrsaru i Zagrebu.

Sfinga
Jedna od dve skulpture postavljene u parku BB, a da nisu deo Smotre "Mermer i zvuci"

autor:

Ivan Meštrović
Rođen je u Vrpolju 1883. godine.

Godine 1900. počeo je da uči klesarski zanat. Od 1901. do 1904. pohađao je Akademiju u Beču, gde su mu profesori bili Helmer, Biterlih kao i arhitekta Oto Vagner.
Godine 1902. je prvi put izlagao na Izložbi Secesije u Beču.
Godine 1906. boravi u Beogradu, da bi 1907. otišao u Pariz. Od 1909. do 1914. godine živeo je u Zagrebu, da bi 1914. otišao u Italiju, gde je, kao član Jugoslovenskog odbora, bio u emigraciji do povratka u zemlju 1919. godine.
Godine 1922. postao je profesor na Akademiji za umjetnost i umjetni obrt u Zagrebu, gde je u dva navrata bio i rektor (1923-1932 i 1940-1944).
Od 1942. živeo je u Veneciji i Rimu da bi se nastanio u Švajcarskoj gde je ostao do 1947.
Godine 1947. postao je profesor na Univerzitetu u Sirakuzi (SAD), a od 1955. radio je kao profesor na Univerzitetu Notre Dame u Saut Bendu (SAD), gde je bio i direktor odeljenja umetnosti.
Umro je u Saut Bendu 1962. godine.

Kada kažem Tiffany, vi pomislite na?

, 11 2009 17:47:34 +0100

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Dosta toga se zna, a i dokumentovano je u vezi sa predivnom umetničkim radom Luisa Comfort Tiffany-a (1848-1933). Njegova kompanija, sastavljena od majstora i zanatlija, proizvela je na hiljade upotrebnih i dekorativnih predmeta koji se sada nalaze kako u javnim, tako i u privatnim kolekcijama. Mnogi prepoznaju lampe, prozore, bronzane i staklene primerke po kojima je poznat. Ali, sve do skoro, samo Tifanijevi sledbenici i napredni kolekcionari znali su za ekstremno retku umetničku grnčariju. To je verovatno jedino područje Tifanijeve umetnosti koje je vrlo malo izučavano i prezentirano. Pored malog broja izrađenih primeraka, nije ni čudo što je samo mala količina postala dostupna i prezentovana javnosti, po prvi put na proslavi godišnjice ove firme.

Od početka rada, ranih 1900-ih, publika je morala da čeka čak stotinu godina do velike izložbe posvećene upravo ovim radovima. 2004. godine, Muzej umetnosti Čarlsa Hosmer M., u Zimskom Parku na Floridi, bio je domaćin izložbe „Vajajući prirodu“, umetničke grnčarije L.C.Tiffany-a, sa preko 60 prikazanih činija, ćupova, vaza. Inače, Morsov Muzej poseduje najviše primeraka Tiffanijeve grnčarije.

„Favrile“ pottery, Tifani

( *objašnjenje naziva u daljem tekstu)

Grnčarija je bila jedan od poslednjih materijala koje je Tifani strastveno istraživao . Priča se da je Tifani bio više vezan za grnčariju, nego za bilo koji drugi proizvod koji je ikada prodao. Prve eksperimente u ovom materijalu započeo je u tajnosti, negde oko 1898. godine. Prvo što je prikazao su tri stare glazirane činije od slonovače, 1904. godine na internacionalnoj izložbi. U septembru 1905. godine, otvara novu zgradu Tiffany & CO u Njujorku. Upoređujući Tifanijevu umetničku grnčariju sa drugim proizvođačima, čak i za njegovu imućnu klijentelu, Tifani je važio kao veoma skup proizvođač.

* Ovoj grnčariji je dao ime „Favrile“, koristeći isti stari engleski termin, kao što je koristio u radu sa staklom. Ovaj naziv je registrovao kao Tifanijevu marku februara 1892. godine, sa značenjem ručno pravljeno, majstorski rad. Samo oko 1500 primeraka je napravljeno od 1904 do 1914. godine u Tifanijevoj fabrici u Kvinsu na Longajlendu. Sam Tifani je dizajnirao, odobravao, pa čak i sam pravio mnogo originalnih uzoraka činija. Na osnovu ovih originala pravljen je ograničeni broj kalupa, zbog čega su i najuobičajeniji oblici retki. Dalje je predmet išao na ručnu obradu rezbarenja, graviranja, zatim je svakom komadu koji je podrobno pregledan i odobren u unutrašnjost utisnut monogram LCT.

Većina Tifanijeve grnčarije je obeležena na ovaj način. Ponekad se pojavljuje broj 7 (kao što se vidi na gornjoj slici u gornjem desnom uglu), koji je služio kao marker u kontroli proizvodnje. Posle spoljašnjeg glaziranja i finiširanja, neki komadi su dobijali gravirani potpis, dok su nekima dodeljeni pečati i brojevi.

Komadi sa utisnutim monogramom su paljeni dok su još sveži, a za unutrašnju glazuru su korišćene plava, braon ili najtipičnija antička zelena boja.

Više od polovine izrađene Tifanijeve grnčarije ima neglaziranu belu glinenu spoljašnjost sa glaziranom unutrašnjošću. To je rađeno jer se spoljašnja glazura radila kasnije, po želji kupaca. Visina većine vaza je ispod 8 inča, međutim postolja za lampe su dostizala visinu i do 16 inča.

Tifani je preferirao prirodni dizajn i organske forme, kao što su biljke, cveće, voće i ostala vegetacija. Često je donosio delove biljaka ili nešto što bi mu obuzelo maštu, kako bi ih glazirao ili galvanizirao ( galvanizovati - prevlačiti nekim metalom električnim putem, pozlatiti, posrebriti) . Ovi „zamrznuti“ delovi često su korišćeni u stvaranju originalnih komada.

Većina primeraka je napravljena pomoću modela, kalupa, ali isto tako postoje unikatni, ručni radovi.

Prve dve glazure koje je koristio bile su stara slonovača i mahovinasto zeleno. Stara slonovača, kao što sam naziv kaže, ima beličast izgled sa zelenkasto-crnim područjima nastalim poliranjem glazure. Mahovinasto zelena je nalik mekanoj mešavini zelenih boja, koje ima mahovina na stenama. Posle toga dolazi čitava paleta boja, plava, bela, zelena, boja butera, braon, oker, žuta, crvena, tirkizna pa čak i boja lavande. Tifani je koristio čitav spektar boja i nije se plašio da spoji bliske tonove ili tamne boje. Generalno, najviše neobičnih boja i tekstura vidi se na manje dekorisanim vazama i postoljima za lampe.

Glazirane površine mogu biti u vidu teksture, mekano matirane, sjajne, kristalne čistoće ili, kao na pojedinim komadima, u vidu duginih boja. Oko 1910 bronziranih komada grnčarije napravljeno je upotrebom metalnih površina, od kojih su neke dalje posrebrene ili pozlaćene.

Sve u svemu, iako čitav vek kasnije, Tifani dobija priznanje i u ovom delu umetnosti.

Barok - II deo

, 10 2009 17:30:17 +0100

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Jeste da ste malo "počekali", ali znate kako je, obaveze :). Evo i nastavka koji sam obećala.

Prva dela španskog slikara Dijega Velaskeza prikazivala su prost narod iz sirotinjskih kuća. Ta dela su obilovala emocijama i duhom, čak i više nego kasniji radovi kada je radio kao kraljevski slikar u Madridu. Međutim, smatra se jednim od najboljih slikara svetla.

Diego Velazquez, „Autoportret“, 1643., 70 x 58, galerija Uffizi, Firenca

U baroku postaje važan i sam subjektivni utisak, tako da on obiluje raznim stilovima umetnika, što i čini pravo bogatstvo baroknog slikarstva. To najbolje možemo videti u delima dva slikara koji su potekli sa istog područja i radili u skoro isto vreme, ali potpuno različitim stilovima, Rubens i Rembrant.

Petar Paul Rubens je slikao dela koja su obilovala raskošju, materijalnim bogatstvima, jakih boja. Svoje kompozicije je često pretrpavao istorijskim, mitološkim ili religijskim temama. Rubens je na svet gledao kao na jednu veliku pozornicu, tako da su njegove slike pune drame.

Peter Paul Rubens „Podizanje krsta“, 1610., 460x340, bočne 460x150 cm

Nasuprot Rubensu, Rembrandt van Rijn istražuje unutrašnje duhovno bogatstvo, večitu ljudsku dramu, podjednako u portretima i autoportretima, kao i u biblijskim prizorima, a njegovo glavno izražajno sredstvo su plemenite zlatno-smeđe i crvene boje i dramatičan odnos proboja zraka svetlosti u pretežno mračan prostor slike.

Rembrandt van Rijn

15. jul 1606 – 4. oktobar 1669.

„Autoportret“ 1629., 15,5 x 12,5, ulje na panelu, Minhen

Rembrandt Harmenszoon van Rijn, holandski slikar, crtač i graver 17. veka, jedan je od najvećih umetnika čitavog sveta i svih vremena. Veći deo života proveo je u Amsterdamu, gde se oženio Saskijom van Uilenburg. Za njega je to bilo vreme porodične sreće i obilja, u kome slika portrete svoje supruge i sina Tita, autoportrete, biblijske i mitološke prizore i kompozicije od kojih su najpoznatije „Anatomija“ i „Noćna straža“.

„Noćna straža“ 1642., 363 x 437cm, muzej Rijks, Amsterdam

Noćna straža je za Rembandta predstavljala simbol spajanja svega što je nekada bilo , ali i novi početak. Razvio je u ovom, verovatno najpoznatijem delu, izuzetnom i fascinantnom virtuoznošću, efekat zbog koga je i dan danas poznat kao nekada. Bez premca predstavlja veličanstveni sjaj metala, lepršavost tkanina, razne elemente opreme, pa čak i facijalne ekspresije, pa i sam pokret pod zbunjujućim zracima svetlosti. Mada slika u početku i u svom originalnom izgledu nije bila baš prihvaćena sa oduševljenjem (neki od portretisanih osoba su smatrali da su prikazani u manjem „sjaju“), početkom 19. veka doživljava uspeh.

Po većini modernih posmatrača, Rembrandtova umetnost je zadržala neku vrstu univerzalnosti u njegovom pogledu na porodičan i život popularnih ljudi istorije. Ipak, biblijske scene i autoportreti po kojima je danas izuzetno poznat, odišu tipičnim načinom rada umetnika sa tog područja. Ali, za razliku od njegovih kolega, Rembrandtovu pažnju nisu mogli zadržati pejsaži, mrtve prirode niti scene dnevnog života... Za svoga života Rembrandt dostiže slavu najvećeg portretiste Amsterdama (1630.), iako je povremeno rušen, pa čak i od strane svojih učenika.

Još jedno od Rembrandtovih dostignuća je bilo i izuzetno poznavanje graverstva. Za svoje otiske je davao izuzetno visoke cene, ali je njegova tehnika ostavila veliki, vekovni uticaj na gravere.

„Faust“, 1650-52., gravura, Amsterdam

Ako se može reći da je bilo šta tipično za ovog velikana umetnosti, to je njegova ambicija za rivalstvom sa dominirajućim umetnicima Evrope, posebno sa P.Paulom Rubensom. Ali, možda baš ta želja za rivalstvom i sam njegov temperament izmešani sa plimom mode toga vremena, ostavljaju Rembrandta izolovanog i usamljenog u njegovim poznim godinama.

Rembrandt je bio sin mlinara, Hermana van Rijna i majke Neeltje van Zuytbroeck iz pekarske porodice. Možda se može reći da je važno i to što su pored širenja protestantizma, van Rijnovi ostali katolici, osim njegovog oca koji je prešao u Kalviniste. Mladog Rembrandta su poslali u školu, a zatim i na prvi ustanovljeni univerzitet (1575) u Holandiji. Međutim, uvidevši talenat mladog čoveka, preusmeravaju ga na podučavanje kod lokalnog slikara Jakoba van Svanenburga, u periodu od 1619-22. godine. Ali najvažniju poduku Rembrandt je imao, mada u kratkom periodu (oko pola godine,1623.), od amsterdamskog slikara Pitera Lastmana (1583-33). I pored kratkog perioda obuke, od ovog, tada, vodećeg slikara bibliskih, mitoloških i istorijskih slika, mladi Rembrandt je mnogo naučio i usvojio. Od Lastmana je naučio crtanje uzvišenih tema sa akcentom na kostime, dramatične gestove, grupisanje kompozicije figura u punoj veličini. Na njegovim prvim delima kao što je „Kamenovanje Svetog Stefana“ (1625), vidi se uticaj učitelja.

Već u ovom periodu vidi se Rembrandtova fascinacija sa dramatičnim izrazima ljudskih figura, kao i sa svetlosnim efektima. U svakom slučaju, ovi elementi dominiraju u njegovim radovima. Uskoro, Rembrandt se pridružuje grupi mladih slikara koju je predvodio Gerit van Honthorst.

„Prikazivanje Isusa u hramu“, 1627.

Već u svojoj mladosti, Rembrandt je imao pažnju učenika i sledbenika. Njegov prvi učenik (1628) bio je Gerit Dou.

Jedna od poznatijih slika je i „Čas muzike“ iz 1626. godine.

„Čas muzike“

Krajem 1631. godine, Rembrandt se seli u Amsterdam, gde je već imao svog predstavnika, Henrika Uylenburga. Preko njegovih poznanstava, u kratkom roku postaje jedan od najmodernijih i najplaćenijih portretista Amsterdama. 1632. godine izrađuje sliku „Čas anatomije Doktora Nikolasa Tulpa“, opravdavajući svoj status velikog slikara.

„Čas anatomije Doktora Nikolasa Tulpa“

Rembrandt se oženio 1634. godine Saskiom Uylenburgh (1612-1642), rođakom Henrika Ulenburga. Ovom ženidbom Rembrandt se popeo i na društvenoj lestvici.

„portret mlade Saskije“

Tokom prve decenije braka Saskija je bila subjekat velikog broja portreta. Naime, ona je na najviše pojedinačnih portreta. 1634. godine, Rembrandt ju je portretisao kao Boginju Floru.

„Saskija kao Flora“, 1634., 125 x 101cm, Hermitaž, Petersburg

Ali, Saskijin lik i komletnu figuru je koristio kao temu i u običnim, spontanim crtežima, gledajući je na prozoru ili dok leži na krevetu.

Pre nego što je Saskija rodila sina Titusa, 1641. godine, izgubila je troje dece. I ona sama je umrla godinu dana kasnije, 1642. godine. Tada Rembrandt završava njen poslednji portret, kiteći je draguljima i ogrčući krznom, boreći se na taj način protiv hladnoće smrti. Taj portret je potpuno nerembratovski, bez traga osmeha i izrazito belog lika.

Tada Rembrandt prestaje da slika razmetljivu spoljašnjost tadašnjih aristokrata i okreće se unutrašnjoj lepoti. Međutim, tu počinju problemi sa druge strane. Naime, aristokrate, naviknuti na pompeznost i glamur, ne prihvataju Rembrandtov novi način gledanja i rada.

Sada su na njegovim radovima zastupljene obešene grudi, depresivne teme. Čak je i svoj autoportret (slikar sa najvećim brojem autoportreta) iz tog vremena naslikao na taj način. Oči je uokvirio ružičastom bojom, ruke su pune, sve podseća na crtež.

Kako je ostao samohrani otac, domaćinstvu se pridružuju dve žene, jedna od njih je i Henrike Stofels. Opčinjen unutrašnjom lepotom Henrike Stofels, stvara nova dela, puna vedrine. Sada bojom oslikava čulno i osećajno.

„Henrike se kupa u reci“, 1655. god.

Na prethodnoj slici može se primetiti kako je prikazao ruke mlade žene, kao mrlje. Upravo je to ono što je izazvalo kritičare. Komentarisali su kao da ništa više, što je Rembrandt radio nije bilo dovršeno.

„Hendrickje Stoffels in the Window“,1656-57., 86 x 65cm

1654.god, Reformistička crkva optužuje Henrike zbog nemoralne veze sa Rembrandtom. Iste te godine, krštavaju ćerku Korneliju. 1656. god. Rembrandt prevodi kuću na ime sina Titusa.

Oko 1658. godine, Rembrandt je bankrotirao, izgubivši sve, pa i kuću. Ali, opet sebe slika kao bogataša, kralja, sa pogledom bez stida i žala, uprtim u posmatrača. Prikazuje sebe kao autoritet uprkos bankrotu.

„Autoportret“, 1658. god.

1661. godine radi sliku „Aleksandar Veliki“ po narudžbini Antonija Rufoa. A onda dobija poziv da zameni preminulog slikara na oslikavanju unutrašnjosti nove Gradske Većnice. Od slikara je zahtevano da prikažu mirnoću i staloženost. Ali, da li se to moglo očekivati od Rembrandta...

Slika je trebala da stoji na najuzvišenijem zasvođenom zidu. Tema je bila Legenda o rađanju Holandskog naroda. (Klaudije Sivilis je bio na strani Rima, protiv svog naroda, ali menja stranu i diže pobunu.) Znanstvenici su smatrali da će dobiti lepu sliku, mirne kompozicije, ali dobili su izobličenost, varvarstvo, prikaz pobunjenika koje je opila krv.

„Zavera Bataviana“, 1661-62.

Rembrandt je naslikao Klaudija, koji nema levo oko, već ranu na tom mestu. Čitava kompozicija podseća na čuvenu „Poslednju večeru“ po svojoj kompoziciji, ali je agresivno gruba, čini se nedovršenom. Rembrandt se brani rečima „Ali, to ste vi, zemlja u povoju, portret ljudi... ono što ste vi i što ste uvek bili...“, pokušavajući da im da do znanja da su svi oni potekli upravo iz te pobune. Ali, zapravo, Rembrandt je ovim delom pokazao sav svoj prezir ka dodvoravanju.

Danas se ovo delo smatra najgrubljom i najsnažnijom istorijskom slikom svih vremena.

1663. godine umire Hendrickje što ostavlja još jedan trag na Rembrandtu. 1669. ostaje i bez sina Titusa, ali doživljava rođenje unuke i umire posle par meseci, 4. oktobra 1669. a za sobom ostavlja jedno, po nekima, nedovršeno delo „ Simeon sa malim Hristom u hramu“. Slika je nađena u Rembrandtovoj kući posle njegove smrti.

Barok

, 09 2008 22:06:49 +0100

NASTANAK I ODLIKE BAROKA

Barok je stil u književnosti i umetnosti koji se razvio iz visoke renesanse oko 1600. godine i završio smrću Luja XIV, oko 1730. godine.

Žansit Rigo, „Portret francuskog Kralja Luja
XIV“, 1701., 279 x 190 Delo se sada nalazi u Luvru

Termin BAROK je verovatno prvenstveno usvojen od italijanske reči BAROCCO, koju su filozofi srednjeg veka koristili za opis prepreka u logici. Kasnije, reč barocco je obeležavala iskrivljeno shvatanje ili nehotičan proces misli. Drugi, mogući izvor reči barok je u portugalskoj reči BARROCO (španski- barrueco). Portugalski draguljari su rečju barroco nazivali biser nepravilnog oblika. Izraz „barokni biser“ se i danas koristi među draguljarima.

Začetak baroka datira od sredine 16. veka. Može se slobodno reći da je Rim kolevka baroka, jer su se upravo prva dela ovog stila pojavila u Italiji . Međutim u pojedinim regionima, kao što su Nemačka i
Severna Amerika, barok doživljava kulminaciju tek u 18. veku.

Mikelanđelo Karavađo, „Pozivanje Svetog Mateja“, око 1600, ulje na platnu, Kapela
Kontareli u crkvi San Luiđi De Frančesi u Rimu. Ova slika se smatra prvom baroknom slikom i
uopšte, prvim baroknim delom.

Barok dolazi do izražaja u više sfera kulturnog razvitka društva, obuhvatajući tri vrste umetnosti (arhitekturu, vajarstvo i slikarstvo), vezujući ih međusobno i brišući razlike između ovih umetnosti.

Teme koje karakterišu barokni period odlikuju se stilskom kompleksnošću, pa čak i kontradiktornošću. Uglavnom, težnja ka pobuđivanju emocija, oslanjajući se na čula, često na dramatične načine, naglašava manifestaciju baroka. Kao primer, delo Mikelanđela Karavađa, „Mučenje Svetog Mateje“ iz 1600. godine. Dimenzije slike su 323 x 343 cm. Slika se trenutno nalazi u crkvi San Luiđi De Frančesi u
Rimu.

Glavno obeležje baroka je korišćenje svih oblika kojima se izražava snaga, obilje i raskoš. Takođe su prisutni i dramatičnost, vitalnost, tenzija, pokret i kao što već rekoh, tendencija da se umanji razlika između tri vrste umetnosti, međusobnim povezivanjem istih. U tom „uklapanju“ nastaju bogato ukrašene
građevine kao i sami enterijeri istih.

Dok, pompeznim načinom gradnje i dekora, apsolutistički vladari i visoka aristokratija ispoljavaju moć i bogatstvo, crkva nameće vernicima divljenje i respekt pred sjajem i moći rimokatoličkog sveštenstva. Barokna crkva gubi svu gotičku tajanstvenost pod velom svečano dekorisanih dvorana. Na taj način, sama Rimokatolička crkva postaje zaštitnik i jedan od najboljih , nazovimo, promotera baroknog stila. Jedna od prvih baroknih crkvi izgrađena je u Rimu. Crkva IL GESU je oko dva veka bila uzor za izgradnju crkvi u čitavoj Evropi.

Barok koji je proizišao iz renesanse, takođe se koristi i antičkim građevinskim delovima, ali u dosta bogatijoj primeni i u težnji da postigne što dekorativniji i efektivniji utisak. U tom cilju primenjuju se pilastri (pravougaoni, uski stub u obliku uspravne pljosnate izbočine na zidu) i polustubovi (razlikuju se od pilastra po tome što su u obliku polukružne, oble izbočine), jako istaknuti korniši , polukružni lukovi, zabat i ogromne, plastične volute.

Crkva „IL GESU“ (iz 1602.god), Rim

SLIKARSTVO BAROKA

Osobenosti baroka u slikarstvu

Barokni stil je možda najlakše pojasniti, posmatrajući ga u odnosu na renesansu. Upravo tu imamo
suprotstavljanje barokne meke linije (tačnije rečeno, slikovito stapanje mekih obrisa) renesansnoj oštroj liniji (njenoj linearnosti). Umesto renesansnog kompozicijski, zatvorenog i površnog oblikovanja, dolaze barokne jedinstvene i otvorene kompozicije sa svom svojom dubinom gde nejasno oblikovanje daje čar i
život baroknim delima.

Barokno slikarstvo karakterišu jake boje, upečatljivi svetlosni kontrasti i iluzija dubine prostora. Naime,
barok je slikarstvu nametnuo nove dekorativne zahteve. Kupole, svodovi, stropovi i zidovi ukrašavani su raznim prikazima ili reprodukcijama arhitektonskih elemenata, kako bi se postigao utisak što većih i svečanijih prostorija. Tematski preovlađuju sakralne i mitološke kompozicije u kojima se vešto upliću i
religiozni zanos i čulnost vitalnih, nagih aktova. Pejsaži i mrtve prirode postaju slikarske teme za sebe, a u nekim grafikama se dostiže savršenstvo likovnog izraza.

Đovani Batista Gauli, „Trijumf Isusovog imena“, 1676-1679, freska, Il Gesu - Rim

Koristeći iluzionizam, koji je u doba baroka imao punu snagu, slikari postižu efekat „otvaranja“ zidova i tavanica, stvarajući utisak da se enterijer stapa sa eksterijerom. Ne retko, posmatrač gubi granicu između jave i naslikanih elemenata, opčinjen iluzijom lebdećih likova.

Predstavnici baroknog slikarstva

Neki od najpoznatijih predstavnika Baroknog slikarstva:

*Italija:

- Michelangelo Merisi da Caravaggio (1571-1610), Artemisa Gentileschi (Artemizija Đentileski 1593-1653), porodica Carraci (Karači), Giovanni Battista Gaulli, Francesko Guardi, Giovani Battista Piazzetta

*Francuska: Claude Lorain, Jean Callot, George de la Tour, porodica Le Nain,
Nicolas Pousin

*Španija: Diego Velazquez, Juzepe de Ribera, Murillo

*Flandrija i Holandija: Rembrandt van Rijn, Peter Paul Rubens, Anthonis van
Dyck, Jan Vermeer, Judith Leyster

*Nemačka i Austrija: porodica Asam, M. Rottmayr

Rad pojedinih baroknih slikara

Karavađo je u svojim delima koristio krajnji realizam. Njegovi likovi izranjaju iz duboke, intimne tame,
dok ih ocrtava neuobičajeno svetlo. Slike Karavađa odišu skrušenom pobožnošću. Likove je radio po živim modelima, gledajući prolaznike na ulici, unoseći crte običnog čoveka u likove svetaca, pa i samog Hrista. To je izazivalo zgražavanje njegovih sugrađana. Jedan od prvih takvih religioznih radova je i „Pozivanje Sv.Mateja“ (predložak na strani br.2). Na toj slici su likovi Mateje i prijatelja čak i bili prikazani u odeći iz vremena kada je sama slika nastala, dok je Svetlost Božju prikazao kao svetlo koje pada kroz prozor. Slike Karavađa su često bivale i autobiografskog tipa ( Golijat, na slici „David sa Golijatovom glavom“ ). Upravo je Karavađo pokrenuo svojevrsnu revoluciju u slikarstvu u kojoj su ga
pratili mnogi poznati slikari.

Mikelanđelo Karavađo, „David sa Golijatovom glavom“ 1605-1606, 125 x 100cm, Rim

Radi poređenja, tu je i portret Karavađa, koji je izradio Ottavio Leoni, 1621. godine.

U baroku se osamostaljuju brojne slikarske teme, kao što su portret, akt, pejsaž i mrtva priroda. Neki slikari se opredeljuju za samo jednu temu ili čak još uže unutar njih.

Frans Hals se bazirao na ljudskim portretima, hvatajući emocije pokretima četkice.

Frans Hals, „Banket oficira Garde Sv. George“,1616.,175 x 324

„Porodični portret sa pejsažem“, 1620.,151 x 163,6

Vermeer je, pak, prikazao svu lepotu čovečijeg doma. Toplim tonovima oslikava domaće poslove i likove koji ih vrše. Mlekarica koja razliva mleko odiše mirom i toplinom.

„Mlekarica“
(око 1658-1660), 45.4 x 41 cm

Jan Vermmer je imao nepogrešiv osećaj za crtež i čist, individualan osećaj za boju. Ali najneverovatniji element u njegovom slikarstvu je nepokolebljiva objektivnost kojom je preslikavao meku igru dnevne svetlosti na raznim oblicima i površinama. Često, na njegovim slikama nalazimo iste motive koje je koristio u svojim postavkama, mape, detaljno prikazane, kao i slike u slici.

Detalj „Žena i dva muškarca“

Detalj „Čas muzike“

Detalj „Umetnost slikanja“

Francuz Žordž de la Tur ispitivao je noćnu rasvetu i igru svetlosti i senki.

Žorž de la Tur, „Sveti Josif kao stolar“, око 1635-1640., 137 × 101 cm, Luvr, Pariz

I DEO
nastavak sledi