..tako je lako leteti kad dete si..

Decja srca ne znaju za granice

Pozdrav ljudi,

Heh, ne, nisam odustala. Komp mi je bio u nekom gadnom kvaru, pa onda skoola i tako, nisam stizala da pisem. Ali evo da nadoknadim, ovaj put ne fotografijama vec jednim lepim tekstom.

Decja srca ne znaju za granice

Pre neki dan sedim u kuci i u jednom trenutku zazvoni telefon. Javih se, kad ono moja drugarica Ana, koja se odselila u Australiju. Setih se, upoznale smo se na moru.

Jako mi je prijao razgovor sa njom. Kaze, onako sa sad vec losim srpskim naglaskom, nedostajem joj. Htela bi da dodje, ali njenoj porodici ne daju tu tako vaznu vizu. Lepo smo se ispricale i na kraju mi je rekla da me puno voli i da za njenu ljubav ne postoji granica. Jako sam se rastuzila. Osecala sam kao da je tu pored mene, jer za decija srca ne postoje granice. U nasim srcima za cas nestaju sve drzave, planine, mora, okeani koji nas razdvajaju. Zacas, ona se stvori tu kraj mene i cvrsto me zagrli. Zacas su Srbija i Australija postale jedno, ali to uvek prekine surova realnost koja je svuda oko nas. Ali u srcu, u dubini duse, znam da cemo se ponovo videti. Uprkos tome sto jedva jedanput vidis coveka koji zivi sa tobom u istom gradu a kamoli nekog ko je udaljen od tebe hiljadama i hiljadama kilometara, u decijem srcu postoji nada da cemo ponovo da se vidimo. Za takvo srce, za onu nadu koja plamti u njemu, granice drzava i kontinenata ne postoje. A onda me osamari ona okrutna i tmurna strana koja me posle svakog mastanja vraca u realnost. U zivot sa barijerama i granicama svuda oko nas. U tom svetu zive odrasli, tmurni ljudi, zarobljeni u zlu problema koje donosi danasnjica. Za decu je svet nesto izmisljeno sto imas samo dok si dete.

Osmeh mi se vrati na lice. Zamisljam svet bez granica, bez barijera i problema koje moramo prelaziti. Zamisljam da je ona tu pored mene, smejemo se i ponasamo kao rodjene sestre, a sa druge strane ulice je more, mirno i tiho, bas kao one noci kada smo se poslednji put smejale zajedno. Nazvah je ponovo: "Halo?" rece ona "ja sam." odgovorih joj, a onda sam joj sasvim tiho, samo da ona cuje, sapnula: "volim i ja tebe seko..znam, u dubini duse znam, da cemo se ponovo sresti."

Pa eto, to bi bilo to od mene. Nadam se da vam se svidja. Da li vi imate neke prijatelje koji vam nedostaju jer su udaljeni od vas? Sta biste uradili kada bi shvatili da su mozda bas ti daleki prijatelji oni pravi, iskreni prijatelji?

Do sledeceg posta. :)

Waaaaaaaaa!!

Pozz! :D

Evo mene opet. Hm..bila sam za malo odustala od ovog bloga,jer mislila sam da ga niko ne gleda,ali onda sam videla dva komentara i evo sad sam se bas odusevila! I htela bih da se zahvalim korisnicima misha i dmc jer da nisu postavili komentare ja bih garant odustala. xD Postavicu vam sad jednu fotografiju Dunava i jednu mog macheta, nadam se da ce vam se dopasti. x)

P.S. Mache je malo mutnjikavo sto mi se ne svidja, ali mislim da je kompozicija i njen pogled na mestu. :)

P.P.S. Da li bi mi neko mogao reci koje su najbolje dimenzije za postavljanje fotografija ovde? Da ne budu ni velike ni male a da se lepo vide. :)

Hello! :D

Pozzdraw ljudi!

Im new here! i..iskreno..imam tremu sto pisem ovaj prvi post. Hahaha nemojte da i se smejete,po prirodi sam veliki tremaros. Inace, zovem se Anja. Ovaj blog sam otvorila jer eto, htedoh da se okusam. Bavim se fotografijom, od skoro, pa cu vam verovatno nekad kaciti i neke moje radove kako bi ih vi komentarisali. Idem u gradjevinsku skolu,posle planiram na arhitektonski fax..obozavam muziku (slusam rock) i takoc. Ako vas interesuje jos nesto vi pitajte pa cu ja odg trenutno i nemam bas neku inspiraciju za pisanje biografije.

*Bye bye*

Čestitamo!

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.