"POVRATAK POBEDNIKA, KAKO DALJE?"

svedok — Thu, 20 Nov 2014 10:55:18 +0100

“Prolazi jesen, na pragu je zima”, tako u jednoj od svojih sevdalinki kaže legendarni Safet Isović. Prolazi jesen, petnaesta po redu otkako nas zaluđuju bajkovitim pričama o Evropi i njenim prednostima. Na pragu je zima, petnaesta po redu otkako nam nameću demo(n)kratiju i priče o njenim vrednostima. Na izmaku je još jedna godina, petnaesta po redu, otkako na sve te priče o lepom životu nasedamo, petnaesta godina bajki u koje verujemo. Iako smo odavno prerasli uzrast tokom kojeg se u slušanju bajki uživa, mi smo mentalno i dalje u tom stadijumu. Zavoleli smo ih kao mali i ne znamo se od njih odviknuti, pa to ti je. Svima ćemo prepustiti svoju sudbinu, samo da je ne uzmemo u svoje ruke. I, dabome, uvek su nam drugi krivi što propadamo, mi nikada. Vlast, Amerika, Rusija, komšije, Bog. Svi, samo ne mi!

Počela je u poslednje vreme da se širi još jedna naizgled bajka - Hag pušta Šešelja! Koliko smo je samo puta čuli u poslednjih par godina, gotovo pred svake izbore. I uvek je sve ostajalo na pustoj priči, uvek se nešto (ili neko) uspevalo isprečiti na njegovom putu ka slobodi, ali dokaz njegove krivice po bilo kojoj tački optužnice nikada! Posle svake od tih priča ostajala je parola “Srbija čeka Šešelja!” Ovoga puta razlog njegovog eventualnog puštanja na privremenu slobodu bio bi, navodno, pogoršanje njegovog zdravstvenog stanja. Karcinom. Kažu, potrebna mu je kućna nega i ide na kućno lečenje. Većina nas je pomislila da je u pitanju još jedna laž i da naš Šeki neće živ izaći odande, kao ni bilo koji drugi srpski haški optuženik. Zatim tu priču potvrđuje Tribunal, iz kojeg se dodaje da Vlada Srbije mora da pošalje garancije tog dana do 18 časova. I dalje smo ubeđeni da od toga nema ništa, zar Vučić i Nikolić da garantuju za Šešelja? Nisu oni baš toliko hrabri, da ne kažem ludi. Jesu li te garancije poslate ili ne, to niko od nas ne zna, ali kao bomba je odjeknula vest iz Sheveningena - Šešelj uskoro na slobodi, definitivno! Gotovo je, sada je to već izvesno, dr Vojislav Šešelj se nakon 12 godina nepravedne i nezaslužene robije u Haškom kazamatu vraća u svoju i našu Srbiju! Vraća se kao pobednik, na velika vrata! Njegov narod ga sa nestrpljenjem čeka, sa nestrpljenjem ga čekam i ja, samo je pitanje dana kada ćemo ga i dočekati. Ako, nema veze! Čekali smo ga tolike godine, izdržaćemo još koji dan. “Strpljen - spašen”!

12 godina. 12. novembar. 12:56h.

Dočekali smo ga u sredu, 12. novembra, nešto pre 13 časova na aerodromu “Nikola Tesla“. Okupilo se mnogo ljudi, što radikala, što i svih ostalih, koji su se takođe radovali Šešeljevom dolasku. Na njegovom licu se video odraz neizmerne sreće i radosti, samo on zna kako se u tom trenutku osećao. Odavno ga nismo videli tako srećnog i nasmejanog, mada nije ni imao čemu da se smeje i raduje u prethodnih 12 godina. Ugledavši prvi snimak sa aerodroma i njegovo izmučeno, bolešću i godinama savladano, ali beskrajnom srećom ozareno lice pred svojim narodom, moram priznati da mi se otela suza radosnica. Uspeo sam samo da procedim kroz zube reči “dobrodošao kući, Srbine!”

Povratak dr Vojislava Šešelja je sigurno događaj godine u Srbiji, verovatno i decenije, ali niti jedna televizija nije prenosila taj događaj! Da stvar bude gora, u to vreme “javni servis“, koji nas o svemu “blagovremeno obaveštava“, prenosio je Vučićev obilazak neke fabrike, koja je davnih dana propala, pa su se sad tamo neki strani investitori pojavili da je vaskrsnu. Verovatno još jedan “Sartid”. To veče u dnevniku je pušten jedan od klipova, koje je Sloba “vrtio” u predizbornim kampanjama sa ciljem da ga degradira pred narodom i izvrši pritisak na biračko telo. Prikazane su i neke scene iz doba rata devedesetih, u kojima je Šešelj bio glavni akter, ali gle čuda - tokom celog klipa nigde se ne vide posinak i kumašin! Ni u jednoj sceni, tokom celog priloga! Pitam se kako su režiseri izveli tu magiju i izmontirali sve to, iz vremena kada se pomenuti dvojac nije odvajao od Šešelja? Svaka čast, mađioničari!

Koji je pravi razlog njegovog iznenadnog puštanja na privremenu slobodu? To svi mi samo možemo da nagađamo i svi smo uvereni u svoje pretpostavke, svaka od njih može biti istinita, ali pravu istinu ipak niko od nas ne zna. Možda je razlog pogoršanje Šešeljevog zdravstvenog stanja i strah Tribunala od još jednog smrtnog slučaja u jednoj od svojih ćelija? Možda je razlog njihovo pomirenje sa činjenicom da niti jednu tačku optužnice protiv Šešelja nisu dokazali i da je neće ni dokazati? Možda su Ameri preko Tribunala, kojim naravno oni upravljaju, ovim potezom „kaznili“ vUČKa i Tomu Diplomu za odbijanje uvođenja sankcija Rusiji i za „koketiranje“ sa Putinom? Možda im nakon potpisivanja Briselskog sporazuma (priznavanja Kosova kao nezavisne države) više nisu potrebni, pa su sad izvukli keca iz rukava? Možda su ovim potezom hteli da udare na jačanje istinske opozicije u Srbiji, dodatno je razjedine, unište i samim tim sačuvaju ovaj NATO - Parlament? A možda je i nešto savim drugo po sredi, ko će ga znati. Mi nećemo, sigurno. Ali, šta god da je u pitanju - dr Vojislav Šešelj se vratio u Srbiju!

Muslimani iz Bosne se tome ni malo ne raduju, naprotiv, osuđuju odluku suda u Hagu. Dr Vojislav Šešelj je za njih ratni zločinac i treba da robija, još - do smrti. Isto tako misle i Hrvati, dok svoje ratne zločince slave i jedni i drugi. Svoje ratne zločince su svečano, kao heroje, dočekali i jedni i drugi, dok Srbi i dalje trunu u Hagu. Svi su žrtve, samo smo mi genocidan narod, tako kažu. Zato nas treba okriviti za sve i satanizovati nas. E, evo vam ga! Žrtava je bilo na svim zaraćenim stranama, mnogo, previše. Tih godina se izdešavalo nešto što se, najiskrenije se nadam, nikada više neće ponoviti i do čega nikada nije smelo da dođe. Ali, istina je da su svi ostali u svojim domovima, u svom zavičaju, samo su Srbi proterani, pa i etnički očišćeni iz mnogih krajeva. I ko je onda genocidan? Haški tribunal nije uspeo da dokaže ko jeste, ali dr Vojislav Šešelj je dokazao ko nije. Na kraju su mu ipak “popušili“, na kraju su ipak “pojeli sva govna, koja su izasrali.“ Na kraju im je ipak “jebao majku svima.” I neka je!

Svog “ratnog zločinca“ dočekaćemo i mi, svečano, kao heroja! Nek' puknu dušmani!

Ovdašnja vlast, na čelu sa Šešeljevim posinkom Acom i kumašinom Tomom, uzdramala se do temelja, gaće im se tresu, sa razlogom. Vraća se čovek, koga su izdali, koga su za srce ujeli. Vraća se čovek, vrlo sujetan i pun mržnje, koji je sve podredio jednoj stvari - osveti. Sve, pa vrlo verovatno i interese srpskog naroda, koji je pomenutu dvojicu već morao da kazni za izdaju Srbije, ali nije. Nismo to uradili, naprotiv - nagradili smo bagru još ubedljivijom pobedom! Sujetni Šešelj pamti izdaju svoje stranke i izdaju svoje ideologije od strane dva čoveka, kojima je najviše verovao, gotovo da ništa drugo više i ne pamti. On im to nikada neće niti oprostiti, niti zaboraviti. Još je na putu ka Srbiji u avionu izjavio: “Prvo osveta, pa tek onda zdravlje!” Ne sumnjam da će tako i biti. Njegova slepa sujeta mu nikada neće dozvoliti da odustane od osvete. Njegova slepa sujeta će, po svemu sudeći, stati na put formiranju istinski rodoljubivih opcija u pravi patriotski blok i nastaviće se rasipanje patriotskih glasova. Možda je baš zato i pušten, imajući u vidu da žestokim protivnicima Brisela drastično raste popularnost širom Evrope, pa čak i u vodećim zemljama EU? Možda, ko će ga znati. Mi nećemo, sigurno. Toj Šešeljevoj slepoj sujeti i tvrdoglavosti želim da posvetim nastavak ovog teksta, kao i danu velikog mitinga u organizaciji SRS-a, naravno.

Nedugo po njegovom dolasku objavljena je vest da je zakazan veliki miting na Trgu Republike za subotu, 15. novembar, u podne, na kojem će se okupljenima obratiti i dr Vojislav Šešelj. Imajući u vidu da sam nedavno dobio otkaz zbog novog Zakona o radu, pa samim tim u subotu nisam bio poslom sprečen, nijednog trenutka nisam dovodio u pitanje svoj odlazak tamo. Da, ići ću da pozdravim srpskog mučenika! To je najmanje što mi kao narod i ja kao pojedinac možemo za njega da učinimo, da mu se makar na taj način odužimo za sve! Da mu se zahvalimo za svu muku, kroz koju je prolazio u prethodnih 12 godina, ne braneći sebe, već ceo srpski narod. Jasno je da se u Hagu sudi celom srpskom narodu, ne pojedincima!

Pričao sam na temu odlaska na miting sa prijateljima i saborcima pokreta “Dveri Srpske”, kome i sam pripadam svim srcem i primetio sam da je interesovanje za odlazak na miting veliko, stoga je ostalo samo da se usaglasimo kako ćemo ići. Svi smo pratili razvoj situacije u Haškom tribunalu svih ovih godina, svi mi smo se divili Šešeljevoj odvažnosti u odbrani Srbije, svi smo se molili da nam se što pre vrati živ i zdrav, pa samim tim ne čudi što je interesovanje za odlazak na miting bilo veliko. Iz vrha pokreta, nama poznatijeg kao Starešinstvo, dobili smo podršku za odlazak, ali nam je sugerisano da ne nosimo nikakva obeležja pokreta, kako bismo izbegli eventualne provokacije ili, još gore, incidente i sukobe. Logično, nameće se pitanje kako to da bi jedna patriotska organizacija “skočila” na drugu, kada se obe zalažu za isti cilj i kad obe imaju istog neprijatelja? Evo i odgovora. Kada bismo se vratili samo par meseci unazad, prisetili se ovogodišnje predizborne kampanje, tokom koje su nas predstavnici SRS-a bez ikakvog osnova pljuvali i etiketirali da smo nečiji, čiji nismo, ponašali se prema nama kao da smo mi uništavali Srbiju 24 godine unazad, onda bismo lako došli do zaključka da bi obeležja nama dragog pokreta izazvala gnev kod primitivnog dela mase i da je sugerisanje Starešinstva potpuno na mestu. Nije nam to teško palo, naprotiv, ionako smo navikli da na našim skupovima preovlađuju srpske zastave, jer je jedino srpska zastava naša svetinja, srpska zastava nam je iznad svake druge, pa i iznad dverjanske, kao što su nam i interesi Srbije i srpskog naroda iznad interesa pokreta i strančarenja. Nas povezuje želja da zaživi program, za koji se Dveri zalažu, a ne opsesija jednom ličnošću, koja god da je i kakva god da je.

Prevoz na miting bio je organizovan u režiji SRS-a, stoga je jedan od saboraca uredno prijavio spisak nas, koji smo izrazili veliku želju da idemo. Prijavilo se nas petnaestak iz novosadskog Povereništva ili mesnog odbora, kako je kome lakše. Mnogi su iz raznih razloga bili sprečeni da idu, ali ni njihova želja nije bila sporna. Nismo spominjali kom pokretu pripadamo, mada organizatori na tome nisu ni insistirali. Sve je dogovoreno, ostalo nam je još da sačekamo subotu.

15. novembar. 15-ak autobusa. 15-ak Dverjana.

Došao je i taj dan! Ustao sam nakon slabo prospavane noći, tokom koje sam se zbog velike ushićenosti i nervoze više puta budio. Zaputio sam se u kancelariju Dveri da se, kao što je i dogovoreno, nađem sa saborcima. Nakon što smo se okupili, zaputili smo se ka kancelariji SRS-a, ispred koje su dolazili autobusi i kretali ka Beogradu. Dobili smo informaciju da će krenuti dvadesetak autobusa iz Novog Sada, ispostavilo se da ih je bilo petnaestak, što je opet odlično. Svaki autobus bio je izlepljen Šešeljevim slikama, bilo je mahom radikalskih i po koja srpska zastava, a video sam i jednu četničku. Pa, da, krenuli “četnici” da dočekaju “vojvodu”, a niti su oni četnici, niti je on vojvoda. Muka mi je od tih večitih podela na četnike i komuniste, podele su nas i dovele ovde gde smo sada, ali jednim primerom ću da se osvrnem na ovo savremeno četništvo i vojvodstvo.Tačnije, postaviću dva pitanja.

Izbacite uljeza među četnicima:

1) Dragoljub Draža Mihailović;

2) Nikola Kalabić;

3) Emir Kusturica.

Izbacite uljeza među vojvodama:

1) Živojin Mišić;

2) Radomir Putnik;

3) Dr Vojislav Šešelj.

Danas imamo vojvodu bez svoje vojske i četnike, koji u životu ni vazdušnu pušku nisu držali u rukama, a kamoli videli front. Izuzev komandanta Bratislava Živkovića, naravno, kao i njegovog odreda, koji ratuje na strani bratskog ruskog naroda u borbi na istoku Ukrajine, ostatak “četnika” pokupovao je po vašarima kokarde i niko veći Srbin od njih! Prema žrtvama i borbama četnika protiv okupatora tokom Drugog svetskog rata gajim beskrajnu zahvalnost i poštovanje, kao i prema partizanima, ali ovi savremeni “ratnici” čine da se istinski heroji u grobu prevrću. Tako to biva kada istoriju ne prepustiš istoriji. Dr Vojislav Šešelj jeste veliki Srbin, podneo je ogromnu žrtvu u borbi za odbranu časti Srbije pred celim svetom, ali na sudu, ne na frontovima predvodeći vojsku iza sebe, stoga nije dorastao tituli vojvode. O kumašinu da ne pričam… Sa druge strane, dr Vojislav Šešelj je intelektualac, najmlađi doktor nauka u nekadašnjoj SFRJ, čovek koji je sam razbio ceo Haški tribunal! Teško da i danas postoji bolji pravnik od njega.

Hajde opet da izbacimo uljeza, ovog puta među doktorima:

1) Dr Vojislav Šešelj;

2) Dr Mihajlo Idvorski Pupin;

3) Dr Aleksandar Šapić (ili dr Nebojša Stefanović, svejedno).

Nadam se da sam sad bio jasniji, jednostavno nismo svi baš svemu i svima dorasli. Ipak, to je samo moj lični stav, na koji svakako imam pravo, kao i svi. Svestan sam da je to osetljiva tema i nadam se da će uskoro doći vreme kada među srpskim narodom neće postojati reči: “četnici”, “partizani”, i “komunisti”. Elem, da se vratim na polazak na miting…

Gotovo cela grupa nas Dverjana uspela je da se smesti u isti autobus, izuzev njih dvoje, koji su se smestili u sledeći. Atmosfera je bila izuzetno vesela, iz zvučnika su “tukle” četničke i radikalske pesme, protiv kojih nemam ništa, mada mi nisu ni bliske. Krenuli smo put Beograda srećni, raspoloženi, nestrpljivi. Ostalim saputnicima nismo odavali informaciju “ko smo i šta smo”, mada nisu puno ni marili. Ko će pored tek pristiglog Šešelja, jedinom razlogu njihovog postojanja, i pored toliko rakije u autobusu da razmišlja o grupi nepoznate i neupadljive omladine? Niko, naravno. Stigli smo u Beograd. Gledajući kroz prozor autobusa, primetio sam masovno prisustvo pripadnika žandarmerije pored ambasada Hrvatske i Albanije, kao i pored predstavništva EU, a kod zgrade Skupštine ih je bilo najviše - čak je bila i konjica! Ponovo je vlast očekivala nerede i ponovo je bila spremna da se na ulicama Beograda obračuna sa svojim narodom! Ali, nismo zaboravili zašto smo došli i hvala Bogu na tome! Ostaje pitanje kada će “srpska” žandarmerija tako odvažno ušetati u Veliki Trnovac, na primer, ili u Novi Pazar? Čuvaju šiptarske pekare, čuvaju pedere, čuvaju Ramu, čuvaju manjine - sve za pare. Hoće li doći dan kada će “srpska” žandarmerija čuvati srpski narod, na čijoj muci i blaćenju dostojanstva zarađuju silne dnevnice? Hoće, ako ih neko bolje plati za to. Manekeni! Ne treba posebna obuka za pendrečenje golorukog naroda, kao ni za snimanje muzičkih spotova sa Amadeus Bendom.

Stigli smo na Trg Republike oko 11 časova, sat vremena pre najavljenog obraćanja dr Vojislava Šešelja. U toku je bio muzički program, a mnogobrojni narod je vidno raspoložen sa nestrpljenjem čekao Šešelja da se pojavi. Ne mogu sa sigurnošću da kažem koliko je bilo ljudi tog dana na Trgu, ali znam da je bilo mnogo više od 3000, koliko su pojedini mediji objavili. Upoređujući popunjenost Trga tog dana sa ranijim protestima, bilo je barem 10000, pa i više. Da je, kojim slučajem, bilo i troduplo više, opet je premalo - ponovo se Beograđani prave ludi, po ko zna koji put! Beograd se od Srbije odvojio pre Kosova i Metohije, Beograd se od Srbije odvojio i pre Crne Gore. Beodrad je država u državi! Svi masovni protesti su se pretvorili u uzaludne pokušaje svesnog naroda da se prestonica Srbije pripoji Srbiji, makar na jedan dan.

Sada bih se osvrnuo na jednu od aktuelnih bajki, zove se “Velika Srbija”, svi znamo ko je autor, a evo zbog čega je to bajka. Situacija u ovoj postojećoj “maloj” Srbiji odavno je krajnje alarmantna po pitanju očuvanja teritorijalne celovitosti. Crna Gora i Kosovo i Metohija ostadoše naši samo u srcima, dok su Raška oblast i Preševska dolina u sastavu Srbije još samo na karti. Treba napomenuti da se separatizam polako, ali sigurno, plasira širom Vojvodine, a već sam napomenuo to da se Beograd odavno separatisao. Dakle, nameće se pitanje kako i ovo malo teritorije da zadržimo u sastavu svoje države? Pitanje se nameće, odgovor se ne nazire. Moramo svakako promeniti unutrašnju i spoljnu politiku, ali prvenstveno svoju svest. Ne bismo smeli olako gutati servirane priče o oslobođenju Vukovara, Knina i ostalih “srpskih” gradova, kao i pripajanju Republike Srpske svojoj matici Srbiji, a da pri tome ne znamo kako da zaustavimo dalje rasparčavanje Srbije. Naravno da razumem i da se saosećam sa svim prognanim Srbima, shvatam i to da bi jednog dana voleli da tim krajevima ponovo slobodno šetaju, kao nekada, ali ne razumem neshvatanje gorućih problema u Srbiji. Stoga, dragi moji rodoljubi poreklom iz “okupiranih srpskih zemalja”, hajde da rešavamo probleme redom, ne zaluđujmo se bajkama. Sačuvajmo prvo Sandžak I Preševsku dolinu, zaustavimo separatizam u Vojvodini, naterajmo Beograđane da shvate da žive u Srbiji, pa će možda vaši snovi doći na red. Toliko o “Velikoj Srbiji”, vraćamo se na miting.

Početak mitinga se bližio, samim tim i pojavljivanje Šešelja. Okupljeni narod postajao je sve napetiji, sve nervozniji. Sve više su se vijorile zastave, srpske u znatno manjem broju od radikalskih, uočljive su bile i zastave pokreta “Obraz” i tek jedna ili dve četničke, ali bliže bini. Primetio sam jednog sredovečnog gospodina u odelu kako se probija kroz masu apelujući da svi oni, koji imaju radikalske zastave, podignu iste i zavijore njima, “zbog kamere”. Pozadi, gde sam stajao sa svojim saborcima, gotovo da je niko nije imao. Razlog je vrlo jednostavan - ne vole samo radikali Šešelja, nije samo radikalima drago što je on konačno na slobodi i nisu samo radikali došli da ga pozdrave. Tačnije, od svih prisutnih možda su trećina bili radikali, više od trećine sigurno nisu, dok je bilo kakva četnička obeležja od svih prisutnih nosilo možda pedesetak ljudi. Velika većina je uglavnom bila odevena u uobičajenom, svakodnevnom izdanju, tek po koja “paljevina” u uniformi ili sa kapom i kokardom na njoj. Sasvim podnošljivo i nedovoljno da bi se okupljena masa mogla nazvati četnicima. Miting je počeo, na opšte oduševljenje prisutnih, kao i moje.

Pojavom dr Vojislava Šešelja na bini, među prisutnima je nastao pravi delirijum! Klicali smo “Vojo, Srbine”, pevali, mnogi su mahali sa tri razdvojena prsta i levom i desnom rukom, zbog čega je meni došlo da se prekrstim i levom i desnom i rukom i nogom. Prosečne Srbende su dobile svoju dnevnu dozu i to troduplu. Opšti haos, klicanje pobedniku i pesmu oduševljene poblike prekinuo je Šešelj pozdravom “Srpski radikali i srpski četnici, pomaže Bog!” Ne znam da li je ovim pozdravom Šešelj namerno isključio nas “obične” rodoljube, koji ne spadamo u pozdravljene grupe i koji smo zasigurno činili većinu ili je bio u zabludi da su tog dana, na tom mestu, zaista bili samo radikali i “četnici”. Između ostalog, i ta njegova pogubna generalizacija, da nisi Srbin ako nisi radikal i “četnik”, dovela je do toga da danas imamo NATO - Parlament na vlasti. Izdajnici i lopuže se ujedinjuju i prevazilaze sitne razlike, dok se mi rodoljubi i dalje delimo. Kako god bilo, Bog ti pomogao, Srbine! Ne bih se previše osvrtao na ceo njegov govor, postoje snimci na internetu. Uglavnom, govor je bio sačinjen od ismevanja kumašina i posinka, očekivano, kao i najavom vanrednih izbora za iduću godinu. Zar je neko očekivao da će izneti plan za zaustavljanje “bele kuge”, oživljavanje proizvodnje i ekonomije, prava radnika, vraćanje ljudi na selo, motivaciju mladih da ostanu u Srbiji, zaštitu prezaduženih porodica, ispitivanje porekla imovine svih političara i tajkuna? Nije?

Na kraju govora pozvao nas je u šetnju kroz grad, koju je lično predvodio i tokom koje nije zabeležen ni najmanji incident, uprkos tome što su mnogi poneseni radošću bili “pod gasom”. Zapazio sam samo jednu situaciju, u kojoj je neki sredovečni komunista dobacivao kroz prozor svog stana psovke i kojekakve pogrde opaske masi koja šeta gradom, na šta su mu poneki prolaznici uzvratili jednako sočnim psovkama i pozivanjem dotičnog da siđe dole ako sme. Naravno, nije mu na pamet palo da ih posluša, on je “narodni heroj” i “osipa paljbu” samo sa sigurne udaljenosti. Svaka čast, još jednom smo svojom neagresivnošću i pribranošću ismejali sve one, koji su zaslužni za izvođenje žandarmerije na ulice Beograda u onolikom broju! U toku šetnje susretao sam mnoge saborce Dveri, koje sam ranije imao priliku da upoznam. Siguran sam da nas je bilo bar oko hiljadu, došli “izdajnici” iz svih delova “male” Srbije da pozdrave Šešelja, svesni da ćemo uskoro od strane istog ponovo biti blaćeni, a dželati Srbije će to dočekati sa uživanjem. Ostaje nam nada da će se u skorije vreme nešto promeniti po tom pitanju.

Po završetku šetnje okupljeni narod je počeo da se razilazi. Saborci sa kojima sam došao i ja zaputili smo se ka našem autobusu, na dogovoreno mesto. Stigavši tamo, primetio sam “obezbeđenje” našeg autobusa, simpatičnog sredovečnog lika poznatog kao Đoda, kako fascinira pojedine putnice radeći pijan kao letva kolut unapred i unazad. Žene su se smejale, Đoda je uspeo! Bravo, Đoda, legendo! Zatim sam se uputio ka vodiču putovanja da se javim da sam stigao, a dotični je u nešto pijanijem stanju od Đode krvavim očima jedva uspeo mene i drugara da pronađe na spisku, iako su mu naša imena “parala oči”. Nema veze, nismo nikome zamerili na opuštenosti. Kako drugačije da bude, nego veselo, jednom se čeka Šešelj!

Svi smo stigli, smestili se na svoja mesta u busu i krenuli ka Novom Sadu. Nastavilo se sa pesmom, nastavilo se i sa rakijanjem, dok je mene umor savladao i zaspao sam ubrzo.

Beograde, budi nam pozdravljen!

Srbi te napuštaju, ostaješ sam!

Vidimo se uskoro, daće Bog!