Slavko Jovičić

НИКОЛА КОЉЕВИЋ - Да се не заборави, а као и многи значајни СРБИ заборављен је скоро од свих, нажалост!

, 25 2022 09:10:03 +0100

25. јануара 1997. године

преминуо је професор доктор

НИКОЛА КОЉЕВИЋ

Тог кобног 16. јануара 1997. године,

сједио сам са друштвом у Палама.

Радници који су радили

на обезбјеђењу зграде Предсједништва

РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ у Палама путем радио везе

обавијестили су ме шта се десило.

У то вријеме био сам инспектор Државне безбједности

задужен за безбједност највиших функционера
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ.

На лице мјеста стигао сам за 15-так минута.
Све остало је познато ...

Могу слободно да кажем да сам био пријатељ са добродушним човјеком, интелектуалцем, професором др НИКОЛОМ КОЉЕВИЋЕМ.

То пријатељство је настало много година прије него што је професор ушао у политику и прије ратних дешавања.

Био си ЧОВЈЕК.

Хвала ти професоре.

Професор др НИКОЛА КОЉЕВИЋ

је био први потпредсједник

РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ од њеног оснивања.

Биста Николи Кољевићу откивева је у новембру 2019. године у парку испред зграде Народног позоришта Републике Српске у његовом родном граду у Бања Луци.

Кољевић је био визионар и значајна личност у стварању Српске, био је и један од најзначајних свјетских шекспиролога, српских компаративиста, театролог, те признати интелектуалац.

++++++++

ВАСА ПЕЛАГИЋ - Да се не заборави!

, 25 2022 09:07:45 +0100

25. јануара 1899. године умро је

ВАСА ПЕЛАГИЋ

Васа Пелагић, рођен је 1833. године у Доњим Жабарима, Босна и Херцеговина.

Данас у Републици Српској општина носи његово име – Пелагичево.

Био је представник утопијског социјализма код Срба у другој половини 19. вијека, просвјетни радник и народни љекар.

Због свог слободног става био је трн у оку режиму у Србији. Јавно је рашчињен, затваран у лудницу и послије осуђиван на затвор.

Преминуо је у пожаревачком казненом затвору Забела 25. јануара 1899. године.

Тајно је сахрањен ноћу на затворском гробљу.

Касније је поново сахрањен на Старом гробљу у Пожаревцу.

----------------------

Споменик Васи Пелагићу

у Карађорђевом парку, Београд

РАДОМИР ПУТНИК - Да се не заборави!

, 24 2022 09:19:48 +0100

24. јануара. 1847. године

рођен је славни српски војвода

РАДОМИР ПУТНИК

Уврштен у 100 најзнаменитијих

Срба у нашој историји

Радомир Путник био је српски војвода (маршал).

Предводио је војску у неким од најнеизвеснијих тренутака Србије - Балканским и Првом светском рату, а за његова дела чуо је и свет. Ипак, пред крај живота Србија се није одужила Радомиру Путнику. Напротив! Већ остарео и онемоћао, старац седе косе и браде, доживео је највеће понижење.

Први светски рат који ће се претворити у највеће страдање српског народа до тада, Радомир Путник дочекао је као начелник штаба Врховне команде. Већ стар и болестан, искусни војник командовао је српском војском за време све четири непријатељске офанзиве на Србију и, заједно са Степом Степановићем и Живојином Мишићем, био тај који је донео победе домовини у првим месецима рата – на Церу, Колубари, Дрини…

Када је почела четврта офанзива на Србију, Путник је већ био тешко оболео и није имао много удела у оперативним одлукама. Ипак, у тешким околностима, са ослабљеном, болесном и гладном војском, успео је да организује повлачење преко албанских и црногорских планина, на албанско приморје.

Пут је водио преко неприступачних предела Албаније, а зима и хладноћа су се побринуле да се повлачење претвори у голготу у којој је страдао незапамћен и никада коначно утврђен број људи. Цифра коју узима највећи број историчара говори о око 240.000 мртвих, како војника, тако и цивила.

Због болести војвода Путник није могао да се креће, па је за њега направљена импровизована носиљка, коју су носила четири војника. Изнемогао и стар, Путник је стигао прво у Скадар, а затим је пребачен на Крф где је упућен на лечење.

Тамо је војвода почео да се опоравља и враћала му се снага. Ипак, патио је. Из његових белешки из тог доба види се да је био јако усамљен и да га нико није обилазио нити о ичему обавештавао. Мислио је да иза тога стоје неки дубљи разлози којих није био свестан.

Све му је постало много јасније кад му је у фебруару 1916. благајник доставио две непримљене плате. Тада је приметио да није добио додатак који му је припадао као начелнику врховне команде. Питао је благајника о чему се ради и тако тек од њега сазнао да је смењен још у децембру 1915!

Не би стари војвода замерио регенту Александру што је сменио болесног човека, али Путника је заболело што му то нико није јавио и што за смену сазнаје од благајника.

Много сам патио и много сам мучен. Али све праштам, све заборављам. Само ме боли то што сам са положаја начелника штаба Врховне команде уклоњен онако, како ја ни свог рђавог посилног нисам терао натраг у команду. Да, ни посилног добар официр не тера од себе овако и на овај начин. А мене, тек мене су уклонили као најгорег, јер је требало неко да плати цех. И то ме боли, и болеће ме до гроба - рекао је Путник након овог немилог догађаја, а забележио Саво Скоко у својој двотомној књизи “Војвода Радомир Путник”.
Што се "цеха" тиче, стари војвода вероватно је био у праву. У насталој атмосфери међусобног оптуживања за трагичан исход повлачења преко Албаније неко је морао бити проглашен кривим, а војвода Радомир Путник био је одличан кандидат.

Након ових немилих догађаја Путник је пребачен у Ницу на даље лечење где је убзро преминуо 17. маја 1917. године.

Сахрањен је на руском гробљу у Ници уз највеће почасти, а на пренос његових посмртних остатака у ослобођену отаџбину чекало се скоро десет година.

Његови посмртни остаци су пренијети 6. децембра 1926. године у Краљевину СХС скоро десет година након смрти.
Сахрањен је 7. децембра на Новом гробљу уз све државне и војне почасти.

Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог свјетског рата и српске ратне историје.

Војвода Радомир Путник о Русији

Из историје знамо, господо, да смо ми када год је Русији било добро и када год се она није налазила у невољним приликама, могли рачунати свагда на њену помоћ.

Када год је она била у невољним приликама, као што је био тај јапански рат, за нас је било врло незгодно, па се можда постављало и питање нашег опстанка.

Докле год смо ми могли да рачунамо на снагу Русије, на њену слободу акције, ми нисмо имали да зебемо од непријатеља.

Чим се она заплела у један незгодан рат, сасвим је оправдано било што смо зебли о нашем опстанку и што смо се почели нагло утврђивати на турској граници, одакле је било понајвеће зебње и сумње.

Биста славног војводе РАДОМИРА ПУТНИКА у Београду

Капела Радомира Путника на Новом гробљу у Београду

Споменик славном војводи РАДОМИРУ ПУТНИКУ

у Крагујевцу

СРБИ - знамо ли ко смо ми и коме припадамо или су нам важније свакодневне глупости и разна сплеткарења и оговарања! ПРОШЛО ЈЕ 106. година ОД ВЕЛИКОГ СРПСКОГ СТРАДАЊА!

, 23 2022 10:35:42 +0100

ПРОШЛО ЈЕ 106. година

ОД ВЕЛИКОГ СРПСКОГ СТРАДАЊА!

23. јануара 1916. – Послије окупације Србије

у Првом свјетском рату и повлачења преко Албаније,

у Крфском каналу је почело сахрањивање

српских војника у „Плаву гробницу“.

Послије великих напора, којима су били изложени у албанским гудурама током пјешачења мочварним приморјем од Скадра до Валоне, због тога што се нису појавили обећани савезнички бродови, српски војници су масовно умирали од тифуса, глади и исцрпљености. Како није било довољно мјеста на Крфу и острвцу Видо, на које су пребачени тифусари, а и због опасности ширења епидемије, одлучено је да их сахрањују у мору.

Према званичним али непотпуним подацима, до 23. марта 1916. у Крфском каналу сахрањено је 4.847 српских војника и официра.

-----------------------------

Милутин Бојић је учесник Балканских ратова 1912. и 1913. године као и Првог свјетског рата. Драму „Урошева женидба“ коју је пренео преко Албаније 1915. године штампао је на Крфу, а збирку пјесама „Песме бола и поноса“ објавио је у Солуну.

Из ове збирке је и пјесма „Плава гробница“ посвећена страдању српских ратника. И сам пјесник лично је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева које уз звуке војничких труба спуштају у море.

Иако је живио само 25 година, оставио је неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу ипак је стигао да опјева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније, и на такав начин овековјечио је језиву визију плаве гробнице код острва Вида – острва смрти. Али није дочекао да опјева побједе и ослобођење у које је чврсто вјеровао. Смрт га је затекла у тренутку његовог снажног пјесничког успона.

ВЈЕЧНА СЛАВА И ЧАСТ МИЛУТИНУ БОЈИЋУ

Само могу претпоставити да је врло мали број људи, односно СРБА, икада и чуо за овог српског јунака, који је свој живот завршио на самом почетку, дакле у 25. години ..

Славуј

Милутин Бојић - ПЛАВА ГРОБНИЦА

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне,
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, кô наш ум бескрајна,
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна пантомина?
То велика душа покојникā лута.

Стојте, галије царске! На гробљу браће моје
Зави'те црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, кô пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена
Огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ' недра земље и небеског свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
Побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер тамо, далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим
Без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом!
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!

ДРАГАН ЖИВКОВИЋ ТОЗОВАЦ - Да се не заборави!

, 22 2022 08:08:08 +0100

22. јануара 1941. године рођен је

један од најбољих пјевача народне музике

и шоумена, једном ријечју – умјетник

ДРАГАН ЖИВКОВИЋ ТОЗОВАЦ