Slavko Jovičić

ЕМИРЕ ПРИЈАТЕЉУ - СРЕЋАН ТИ РОЂЕНДАН!

, 24 2021 08:49:45 +0100

24. новембра 1954. године рођен је

славни српски редитељ и умјетник

ЕМИР КУСТУРИЦА

ПРИЈАТЕЉУ, СРЕЋАН ТИ РОЂЕНДАН

ДЕВЕТ БРАЋЕ ВАЈАГИЋА - КАО ДЕВЕТ БРАЋЕ ЈУГОВИЋА ... Из славне српске историје, која не памти овакво родољубље, нити љубав према отаџбини ... Сличан случај у историји човјечанства није забиљежен нигдје у свијету ...

, 12 2021 14:18:40 +0100

ДЕВЕТ БРАЋЕ ВАЈАГИЋА

- КАО ДЕВЕТ БРАЋЕ ЈУГОВИЋА!

Браћа Вајагић, њих деветорица, и њихов отац Ристо напустили су породицу у рударском граду Гера, у Сједињеним Америчким Државама да би притекли у помоћ српској војсци која је у Првом свјетском рату ослобађала земљу од непријатеља.

Јуначки су се борили и допринијели побједи у Првом свјетском рату, али су убрзо потом заборављени.

То су Вајагићи: Лука (1877-1970), Ристо (1878-1936), Михајло (1882-1960), Марко (1885-1961), Симо (1889-1923), Симо Вајкана (1889-1932), Јово (1893-1923), Ђуро (1896-1941) и Стеван (1895-1980).

Они су били браћа и рођаци из братства Вајагића, чији су корјени у Босанској Крајини, селима Босанска Бојна, Добро Село и Збориште.

Њихови преци, стари Вајагићи, емигрирали су у 18. вијеку у Војну Крајину, гдје су били граничари. Почетком 19. вијека побунили су се против власти Војне Крајине и прешли у Босну, која је била под владавином Турака.

Након анексије Босне и Херцеговине 1908. године Вајагићи су, као и многи Срби, емигрирали из аустријског царства у Америку, да не би служили и ратовали у редовима аустријске окупаторске војске.

Девет браће Вајагића и њихов пријатељ Алекса Вишњевац из Милвокија пријавили су се као добровољци на једном од неколико масовних скупова који су организовани у Гери, у држави Индијана. Било је то 22. децембра 1917. године.

Атмосфера на испраћају је била испуњена емоцијама. Да деветорица из фамилије напусти свој дом, посао и добровољно приступе првој линији фронта, било је врло храбро и незабиљежено у историји. Инспиративна прича о деветорици браће проширила се широм српске заједнице у Америци и они су проглашени за нову браћу Југовиће.

Вукла их је матица Србија, њихова Крајина и пјесма „Тамо далеко“.

Јуришала су браћа Вајагић и мислили на свој завичај, гдје су њихови очеви и ђедови упалили пламен устанка са Петром Мркоњићем. Браћу је у рат повео отац Ристо, ког су сви звали Ћале. Размјештени су у чете Дунавске дивизије, како би се умањила опасност да одједном погине више њих.

Генерал Степа Степановић позвао је Ћалета да остане у штабу, али је стари одговорио: „Пустите ме у чету, да кувам за дјецу!“. Испоставило се да је отац Ристо био најхрабрији борац.

Када је командир чете на Солунском фронту тражио добровољце који би отишли до бугарског рова и ухватили „живе језике“ и довели заробљенике да открију њихове положаје, Ристо Вајагић се јавио. Ушао је у ров први. У брзој акцији, без испаљеног метка, убили су седам бугарских војника и једног заробили. Заробљеник је био толико уплашен да није могао да хода, па га је Ристо упртио на леђа и пренио до српских ровова. За то је Ристо Вајагић добио Карађорђеву звијезду са златним мачевима.

И његови синови и рођаци су одликовани за јунаштво.

Сви Вајагићи преживјели су Први свјетски рат. Само је један, Михајло, био рањен у ногу и остао неспособан. Као добровољачким ратницима дата им је земља, осам јутара у Бачком Темерину и Старом Ђурђеву, али и у селима Мајковац и Ада у округу Вировитица у Славонији, и у селу Лаћарак у Срему

Симо Вајкана Вајагић није био најстарији брат, али је био старјешина братства.

На слици пред полазак на Солунски фронт окићен је лентом старјешинства друштва „Бановић Страхиња“ из града Гера у држави Индијана. Симо Вајагић се женио два пута, а са другом женом Маром имао је двоје дјеце. Умро је у 44. години.

Од браће је најдуже живио Стеван - све до 1980, када је преминуо у селу Лаћарак.

Потомци девет Вајагића данас живе у Темерину, Старом Ђурђеву и Лаћарку.

Највећи број припадника братства Вајагић живио је у Босанској Бојни, и ту су и сахрањени.

Чланови братства који су живјели у Босни и Херцеговини и Хрватској страдали су у усташком погрому и бачени су у јаму Јадовно.

Тројица од девет браће Вајагић су ратовали у Другом свјетском рату у партизанима и сахрањени су у Војводини и у Босни и Херцеговини.

19. октобра 1918. НАПРАВЉЕНА ЈЕ НАЈВЕЋА И НЕПОПРАВЉИВА ГРЕШКА У ИСТОРИЈИ СРПСКОГ НАРОДА, КОЈА ЋЕ НАС ЦИЈЕЛИ ДВАДЕСЕТИ ВИЈЕК КОШТАТИ МИЛИОНСКИХ ЖРТАВА, НАЖАЛОСТ!

, 19 2021 14:32:07 +0200

НАЈВЕЋА ТРАГЕДИЈА

И ДАН НАЈВЕЋЕ ЗАБЛУДЕ
У ИСТОРИЈИ ПОСТОЈАЊА

СРПСКОГ НАРОДА!

ТА НАИВНОСТ И НЕПОПРАВЉИВА ЛАКРДИЈА
КОШТАЋЕ НАС ЦИЈЕЛИ ДВАДЕСЕТИ ВИЈЕК
НАЈВЕЋЕГ СРПСКОГ СТРАДАЊА

У НАШОЈ ИСТОРИЈИ!

ЉУБАВ НА БАЛКАНУ, ПРОТКАНА СУЛУДИМ

ТЗВ. БРАТСТВОМ И ЈЕДИНСТВОМ

ЗЛОЧИНЦА ЈОСИПА БРОЗА

– НАЈВЕЋА ЈЕ ТРАГЕДИЈА

У ИСТОРИЈИ СРПСКОГ НАРОДА.

На данашњи дан су Срби и Хрвати постали

“ПРАВА БРАЋА”,
која ће се касније цијели вијек

у непрекидној мржњи и ратовима убијати!

----------------

Декларацију су потписали, тадашњи предсједник српске владе Никола Пашић и предсједник Народнога вијећа СХС Антон Корошец, уз учешће представника Југословенског одбора. Овом декларацијом призната је равноправност Државе Срба, Хрвата и Словенаца.

19. октобра 1918. године у Загребу је Народно вијеће Срба, Хрвата и Словенаца донијело Декларацију о уједињењу свих Јужних Словена у једну државу. Ово је био посљедњи корак пред уједињење јужнословенских народа.

Неколико дана касније делегација Вијећа у Београду објавила је постигнут договор у Загребу, о уједињењу преосталог јужнословенског етничког простора бивше Аустро-Угарске у јединствену државу са Србијом и Црном Гором.

Након ове објаве, требало је изједначити права свих народа који ће се ујединити. Те је тако склопљена Женевска декларација, споразум који је направаљен посљедњег дана Женевске конференције која је трајла од 6. до 9. новембра.

МИЛУНКА САВИЋ - ЖЕНА ЈУНАК ЗА СВА ВРЕМЕНА ... СТИДИШ ЛИ СЕ СРБИЈО КАКО СИ СЕ ПОНИЈЕЛА ПРЕМА ЈЕДНОЈ ЖЕНИ - НАЈВЕЋЕМ ЈУНАКУ ИЗ СРПСКОГ РОДА И НАРОДА

, 05 2021 08:34:22 +0200

Историја није забиљежила оваквог јунака - ЖЕНУ

5. октобра 1973. године

умрла је славна српска хероина

МИЛУНКА САВИЋ

ЖЕНА ЈУНАК са највише

ратних одликовања у свијету.

Просто је невјероватно како су се срамно

односиле власти према овој
ЖЕНИ ЈУНАКУ.

То се посебно односи

на комунистичку злочиначку

камарилу злочинца Јосипа Броза.

Рођена је на Видовдан, 28. јуна 1890. или 1892. године, како пише у њеној чланској карти удружења резервних војних старешина, у селу Копривница код Јошаничке Бање у Рашкој, од мајке Данице и оца Раденка, као најстарије дете.

Имала је две млађе сестре Миону и Славку и брата Милана. Мада је израсла у лепу, стаситу девојку, удаја је није занимала. Када је по објављивању Указа о мобилизацији 30. септембра/3. октобра 1912. године, и дошло до масовног одзива, Милунка је одлучила да се пријави на једном од мобилизационих зборишта у Београду. Регистровала се под именом Милун Савић. Историја каже да се пријавила на мобилизацију да замијени и спаси свог брата који је добио позив за војску.

У Балканским ратовима 1912. и 1913. године борила се као, преобучена у мушкарца. Њен анатомски пол открило је болничко особље, после рањавања у Брегалничкој бици, скоро годину дана после приступања српској војсци.

У Првом светском рату, такође се пријавила као добровољац. Била је део „Гвозденог пука“, најелитнијег Другог пука српске војске „Књаз Михаило“. У овом пуку, осим ње, борила се и Шкоткиња Флора Сандс. Милунка се истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство и јунаштво добила Карађорђеву звезду са мачевима.

У јесен 1915. године у Македонији је тешко рањена у главу и тако повређена се повлачила преко Албаније. После неколико месеци опоравка вратила се на Солунски фронт, где је учествовала у биткама, на лето и јесен 1916. године.Ту се истакла у бици на Кајмакчалану, у окуци Црне реке, када је „гвоздени пук“ био прикључен 122. француској колонијалној дивизији, када је заробила 23 бугарска војника.

МИЛУНКА САВИЋ - БОРАЦ

Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу "Милош Обилић".

Једина је жена на свету која је одликована француским ореденом Ратни крст са златном палмом.

Без школе и самоука, после рата је најпре радила у Босни и Херцеговини, као куварица, болничарка, контролор у фабрици војних униформи.

Удала се 1922. године, за осам година млађег Вељка Глигоровића из Мостара, где су се и упознали, а 1924. добили су ћерку Милену.

Усвојила је још три ћерке: Милку, коју је пронашла заборављену на железничкој станици у Сталаћу, Вишњу (1921—2004), своју сестру од ујака, рођену у позним годинама и Зорку, узету из сиротишта на далматинској обали, која је имала хендикеп, пошто је прележала менингитис.

Вељко је имао посао у пошти. Касније је премештен у Бања Луку. Убрзо је запоставио породицу, а брак је био угашен.

Почетком 1920-тих година за заслуге у рату, од државе је добила имање у Степаневићеву, селу крај Новог Сада, где је подигла кућу и са сестром Славком обрађивала имање, док је брак са Вељком, западао у кризу, тако да је сама подизала четворо деце. Касније, у потрази за бољим животом, заједно са ћеркама је отишла за Београд, где је месецима покушавала да нађе посао.

На иницијативу њених сабораца, од 1929. запослили су је као чистачицу канцеларије директора, у Хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део свог радног века. Занемарена и од свих напуштена, пензију је стекла радећи. Одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, изабрала је да живи у Београду, где су људи брзо заборавили њене заслуге. За све то време ишколовала је и одгајила тридесеторо деце коју је доводила из свог родног села.

Између два светска рата су је поштовали широм Европе. Позивали су је на прославе јубилеја, обиласке ратишта, полагање цвећа на гробове палих, а на сусрете с ратним друговима је одлазила у шумадијској народној ношњи, украшеној добијеним одликовањима.

За време Другог светског рата, Милунка је држала малу болницу на Вождовцу, у којој је лечила рањенике. Због те болнице ухапшена је од стране Специјалне полиције и шест месеци провела у логору Бањица.

Након рата, власт јој је 1945. доделила понижавајућу пензију.

Старост је провела у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима. 1972. године, Скупштина града Београда доделила јој је једнособан стан у насељу Браће Јерковић, на 4. спрату у згради без лифта.

Годину дана касније, након три мождана удара, умрла је у том стану 5. октобра 1973. године.

Породична кућа је продата 1974. године.

Сахрањена је на Новом гробљу у Београду.

До 2013. године сахрањена је у породичној гробници на Новом гробљу. Послије 40 година, њени остаци су пребачени у Алеју великана, гдје им је увијек било мјесто.

--------------
ДОДАТАК
ЛИНК - Из славне српске прошлости ...

Отргнуто од заборава ...

Дан када је "Оријент експрес" чекао Милунку Савић ...

/Воз је каснио само једном и само тада/.

МИЛУНКА САВИЋ са српским ЈУНАЦИМА

на поласку из Београда за Париз

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ - Да се не заборави!

, 04 2021 14:12:09 +0200

4. септембра 2018. године умро је академик

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ

----------