Slavko Jovičić

Данас, 16. марта је ТЕОДОРОВА СУБОТА

, 16 2019 09:27:00 +0100

ТЕОДОРОВА СУБОТА, ТОДОРОВА СУБОТА, ТОДОРИЦА, посвећена је догађају који се десио у вези са Св. великомучеником Теодором Тироном и кољивом. Када је цар Јулијан Отпадник наредио да се сва храна на тргу покропи жртвеном идолском крвљу, како би се Хришћани оскврнули (оскрнавили), Св. Теодор се јавио градском Епископу Евдоксију и рекавши му да народу нареди да једе кувану (варену) пшеницу.

У спомен на овај догађај, у петак после Пређеосвећене литургије пева се молебни Канон Св. великомученику Теодору, који је написао преподобни Јован Дамаскин. Прва субота Васкршњег поста у Јерусалиму била је посвећена Св. Теодору већ у VII веку, а Канон Св. Теодора који се поје у суботу на јутрењу написао је у XI веку Митрополит Јован Евхаитски.

Тодорова субота је прва субота Васкршњег поста па према томе покретан празник који спада уз Васкршњи циклус празновања. Дан је посвећен Св. великомученику Теодору Тирону, кога Црква слави у Теодорову суботу успомену на његово јављање Епископу Евдоксију, прве суботе прве недеље поста.

ПОРУШЕНЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ СВЕТИЊЕ И ХРАМОВИ ОД СТРАНЕ ЗЛОЧИНАЦА И СРПСКИХ ДУШМАНА ... Само у Дабробосанској епархији

, 15 2019 10:02:52 +0100

Дабробосанска епархија * * *

„Који ми пакосте, пребијајући кости моје, ругају ми се говорећи ми сваки дан: Гдје је Бог твој?“ (Псалам 42, 10).

Седиште прве епископије у Босни, после крштења Срба, основано је код цркве Светог Петра у Бан Брду. Када је Свети Сава вршио организацију Српске цркве од 1219. године, устројио је према Босни епархију у Дабру, а после пада Босне под Турке 1463. године, дабробосански митрополит је вршио духовни надзор над православнима у целој Босни, па је чак од пећког патријарха добио власт и над православним Србима у Далмацији као „егзарх целе Далмације“.

Седиште дабробосанског митрополита било је најпре у манастиру Бањи у Дабру. Касније се седиште померало према западу, те је неко време било у манастиру Рмњу, на тромеђи Босне, Далмације и Хрватске. Од 1713. године, трон овог владичанства је у Сарајеву, где се налази и данас.

После насилног укидања организације Пећке патријаршије (1766), на катедру дабробосанских митрополита долазе Грци. Тада је, на основу споразума између аустроугарске државе и Цариградске патријаршије од 1880. године, православна црква у Босни и Херцеговини постала аутономна митрополија у чији састав поред Дабробосанске улазе још Зворничка, Захумско-херцеговачка, а касније и Бањалучко-бихаћка епархија. У то време је православна црква у Босни и Херцеговини добила и своју националну јерархију. Први Србин дабробосански митрополит био је Сава Косановић (1881–1885), али је он због сукоба са агресивним аустро-католичким прозелитистима морао да одступи. Његови наследници продужили су борбу за јачање и одбрану народне црквено-просветне аутономије.

Приликом уједињења Српске православне цркве (1920), Дабробосанска митрополија је, као и остале епархије у Босни и Херцеговини, ушла у састав обновљене Српске патријаршије.
Богословија, која је до Првог светског рата радила у Рељеву, а између два светска рата у Сарајеву, угасила се у страдањима Српске православне цркве и њеног верног народа 1941. године. Музеј старе цркве у Сарајеву својим експонатима речито говори о побожним и културним настојањима православних Срба Сарајева и Дабробосанске епархије у прошлим вековима.

Од дабробосанских митрополита који су резидовали у Бањи, данас се зна за Јосифа (1575) и за Гаврила Аврамовића (1575–1588), који је пренео седиште у Рмањ, а затим преко Лике прешао на аустријску Славонску крајину. По разним манастирима у западној Босни су резидовали: Аксентије (1589–1601), Теодор (1601–1619), Макарије (1620), Исаија II (1628–1635), Лонгин (1657), Христифор (1671–1681), Атанасије Љубојевић (1681–1688), Висарион (1690–1708), Исаија III (1708–1709) и Мојсије Петровић (1709–1713).

После укидања Пећке патријаршије (1766), Цариградска патријаршија је доводила овамо за митрополите махом Грке (фанариоте). То су били: Данило (1769), Кирил (1776–1779), Венедикт Краљевић (1805–1808), Калиник (1809–1817), Венијамин (1817–1835), Амвросије (1835–1840), Игњатије I (1841–1850), Прокопије (1851–1853), Дионисије I (1856–1860), Игњатије II (1861–1868), Дионисије II Илић (1868–1871), Пајсије (1871–1874) и Антим (1874–1880).

Након склопљене конвенције између Аустрије и Цариградске патријаршије (1880), митрополит Антим је одступио, а за митрополита дабробосанског дошао је Сава Косановић (1881–1885); затим, Ђорђе Николајевић (1885–1896), Николај Мандић (1896–1907), Евгеније Летица (1907–1920), Петар Зимоњић (1921–1941), који је мученички пострадао од усташке руке, Нектарије Круљ (1947–1966) и Владислав Митровић (1967–1992). Садашњи митрополит је Николај (Мрђа).

Дабробосанска митрополија доживела је велика страдања у Другом светском рату. Мучки је убијено 16 свештеника и три калуђера. Када су блиски сарадници упозорили дабробосанског митрополита Петра Зимоњића да му прети опасност од усташа, он је, поред осталог, одговорио: „Ја сам народни пастир, па ме веже дужност да са својим народом делим добро и зло.“ Усташе су га ухапсиле 12. маја 1941. године и одвеле у Сарајево. Пре хапшења, својим свештеницима је поручио: „Останите на својим парохијама, па шта буде народу нек' буде и вама.“ Из Сарајева је премештен у Загреб, где је добио робијашки број 34; а из Загреба у Кореницу, одакле је 15. јула 1941. године отпремљен у Госпић. Кроз све дане тамничења, мучен је и понижаван на разне начине. Бачен је у јаму Јадовно на Велебиту, са 55 православних свештеника.

На подручју Дабробосанске епархије у овом рату (1991–1995), порушено је 23, а оштећено 13 храмова. Срушено је 11 парохијских домова и осталих црквених здања, а три парохијска дома су оштећена. На подручју ове епархије, српске светиње подједнако су уништавали муслимански фундаменталисти и хрватски националисти. О тим злоделима сведоче бројни примери. Црква Светог Ђорђа у Копачи (Доња Сопотница) задужбина је Херцег Стјепана из 1446. године. Од 1529. до 1531. године при овом храму је постојала српска штампарија. Током 1993. године, муслимански фундаменталисти су је опљачкали, а потом запалили. Порушили су и спомен-обележје поред цркве, и багерима уништили српско гробље.

Црква Преображења Господњег у Јабуки код Србиња (Фоче) обновљена је и освећена 15. августа 1991. године. Непуну годину дана касније, 23. јула 1992, усташе су је минирале и потпуно срушиле. Српско гробље поред цркве такође је уништено.

Храм Светог великомученика Георгија у Трнову подигнут је 1886, а генерално обновљен 1986. године. Муслимани су ову цркву најпре опљачкали, а потом (јула месеца 1992. године) запалили. Свештеника трновског Недељка Поповића су после зверског мучења убили 10. јуна 1992. године у Годињским Барама, недалеко од Трнова. Приликом ослобођења Трнова, пронађен је његов гроб, а земни остаци пренети су у Трново и сахрањени у црквеној порти.

Сарајево

Саборна црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1872. године. Доста оштећена, не врши се богослужење (1991–1995).

Зграда Митрополије. Гранатирана 1992. године и том приликом један део зграде изгорео заједно са библиотеком и архивом. Претходно опљачкана.

Стара црква Светих архангела Михаила и Гаврила – из XV века. Гранатирана седам пута, оштећена (1991–1993).

Сарајево (Добриња)

Црква Светог Василија Острошког – у изградњи. Оштећена 1992. године.

Сарајево (Ново)

Црква Преображења Господњег – подигнута 1939. године. Опљачкана и демолирана 1992. године.

Биљешево

Црква Светог Јована Крститеља – подигнута 1905. године. Спаљена од стране муслимана 1992. године. Парохијски дом демолиран и спаљен од муслимана 1992. године. Гробље оскрнављено (1991–1995).

Благај

Црква Светог великомученика Георгија – подигнута 1853. године. Обнављана неколико пута. Минирана и сравњена са земљом 1995. године. Парохијски дом запаљен од Хрвата и муслимана 1995. године.

Блажуј (сарајевска општина Илиџа)

Црква Светог Саве Српског – подигнута 1895. године. Погођена гранатом 1992. године. Обновљена.

Бугојно

Црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1853. године. Срушена од муслиманске и хрватске армије током ратних операција 15. децембра 1992. године. Није за употребу. (ЕЦММ Но. 2/95, 33). Нови парохијски дом срушен 1992. године од стране Хрвата.

Високо

Црква Светог великомученика Прокопија – подигнута 1857. Оштећена и демолирана 1992. године, Изнутра потпуно уништена и прекопана у олтарском делу 1995. Парохијски дом насилно усељен 1995. године.

Витовље (код Травника)

Црква запаљена 1995. године од муслимана.

Вуковско (Доње)

Црква Успења Пресвете Богородице – подигнута 1864. године. Проваљена и оштећена, прозори полупани. Иконе и друге црквене предмете узео ХВО (ЕЦММ, Но. 2/95,16).

Голо Брдо

Црква Зачећа Светог Јована Крститеља – подигнута 1986. године. Спаљена и срушена 1992. Парохијски дом спаљен и срушен од стране муслимана 1992. године.

Горажде (Сопотница-Копачи)

Црква Светог великомученика Георгија (у народу позната као Доња Сопотница) – саградио Херцег Стјепан 1446. године. Од 1529. до 1531. године, при цркви била прва српска штампарија на овом подручју. Током векова обнављана неколико пута. Муслимани цркву опљачкали, а потом запалили 1993. године. Помоћни објекти поред цркве запаљени 1992. Православно гробље уништено багером 1993. године.

Горажде

Капела опљачкана и срушена од муслимана 1992. године. Парохијски дом опљачкан и срушен од стране муслимана 1992. године.

Доњи Малован (код Купреса)

Црква Светог кнеза Лазара Косовског – подигнута 1971. године. Гранатирана 1992. Обновљена и поново гранатирана и запаљена од стране ХВО новембра 1994. године. Није за употребу (ЕЦММ, Но. 2/95, 19).

Завидовићи

Црква Светог Саве Српског – подигнута 1912. године. Опљачкана и демолирана 1992. године.

Завидовићи (Чардак)

Црква Светог Николе – подигнута 1984. године. Запаљена од стране муслимана 1992. године.

Зеница

Црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1886. године. Оштећена (кров и фасада) 6. јуна и 27. децембра 1992. године од стране ХОС-а и локалних снага. Врши се богослужење (ЕЦММ, Но. 1/94, 70). У парохији срушено 9 сеоских капела (1991–1995).

Јабука (Устиколина)

Црква Преображења Господњег подигнута 1937. године. Обновљена и поново освећена 15. августа 1991. године. Минирана и потпуно срушена од усташа 23. јула 1992. Гробље поред цркве порушено 1992. године.

Какањ

Црква Светих апостола Петра и Павла. Оштећена фасада цркве и разбијени прозори (1991–1995).

Кисељак (код Сарајева)

Црква Светог пророка Илије – подигнута 1937. године. Оштећена 1992. године.

Пазарић, сарајевска општина Хаџићи

Црква Светих апостола Петра и Павла – подигнута 1896. године. Запаљена и сравњена са земљом 1992. од стране муслимана. Парохијски дом запаљен 1992. године.

(НАПОМЕНА: Свети храм у којем сам крштен - н.п. Славко Јовичић Славуј)

Равно

Црква Светог пророка Илије. Запаљена од Хрвата 1995. године.

Стог (код Завидовића)

Црква Светог великомученика Георгија – подигнута 1912. године. Запаљена, потом срушена и сравњена са земљом од стране муслимана 1995. године. Парохијски дом запаљен, потом срушен и сравњен са земљом од стране муслимана 1995. Светосавски дом сравњен са земљом 1995. године.

Трново (сарајевска општина)

Црква Светог великомученика Георгија – подигнута 1886. године. Обновљена и освећена на стогодишњицу 1986. године. Порушена и опљачкана од стране муслимана јула 1992. Пароха трновског, Недељка Поповића, исламски фанатици убили након зверског мучења 10. јуна 1992. године у Годињским Барама, недалеко од Трнова. Његово тело пронађено приликом ослобађања Трнова и сахрањено у црквеном дворишту. Парохијски дом запаљен од муслимана 1992. године.

Турбе (код Травника)

Црква Светог Јована Крститеља – подигнута 1970. године. Оштећена и опљачкана 1992. Не врши се богослужење. Парохијски дом запаљен 1992. године.

Фоча

Део зграда Црквене општине, који је служио за продају свећа, изгорео 1992. године.

Хаџићи (сарајевска општина)

Црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1937. године. Погођена гранатом 1995. године (уништен кров са куполом).

----------------------

Напомена: По Дејтонском споразуму од 19. марта 1996. године, остају напуштене цркве у: Илијашу, Рељеву, Блажују, Хаџићима, Нишићу, Прачи и Устиколинама. Српски народ се иселио.

НАПОМЕНА: Ово су само порушене светиње и српски православни храмови у једној епархији - Дабробосанској епархији.

Сви подаци су - подаци Дабробосанске епархије.

Уз божији благослов, податке и текст објављује - Славко Јовичић Славуј

Подсјћање ... Збирни преглед - порушене Српске православне цркве у рату од 1990 - 1996. године

, 15 2019 09:56:47 +0100

Бањалучка епархија -БиХ

Порушене 2 цркве
Оштећене 3 цркве
Порушена 2 парохијска дома

Бихаћко-петровачка епархија -БиХ

Порушено 26 цркава
Оштећено 68 цркава
Порушено 10 парохијских домова и осталих црквених здања
Оштећено 26 парохијских домова и осталих црквених здања

Горњокарловачка епархија -Хрватска и БиХ

Порушено 11 цркава
Оштећено 45 цркава
Порушено 8 парохијских домова и осталих црквених здања
Оштећено 14 парохијских домова и осталих црквених здања

Дабробосанска епархија - БиХ

Порушене 23 цркве
Оштећено 13 цркава
Порушено 11 парохијских домова и осталих црквених здања
Оштећена 3 парохијска дома и остала црквена здања

Далматинска епархија - Хрватска

Порушено 14 цркава
Оштећено 45 цркава
Порушен 1 парохијски дом
Оштећено 13 парохијских домова и осталих црквених здања

Загребачко-љубљанска епархија -Хрватска и Словенија

Порушено 9 цркава
Оштећено 29 цркава
Порушено 5 парохијских домова и осталих црквених здања
Оштећено 7 парохијских домова и осталих црквених здања

Захумско-херцеговачка епархија - БиХ

Порушено 36 цркава
Оштећено 28 цркава
Порушено 12 парохијских домова и осталих црквених здања
Оштећена 2 парохијска дома и остала црквена здања

Зворничко-тузланска епархија - БиХ

Порушено 38 цркава
Оштећено 60 цркава
Порушен 31 парохијски дом и остала црквена здања
Оштећено 19 парохијских домова и осталих црквених здања

Осјечкопољска и барањска епархија - Хрватска

Порушено 14 цркава
Оштећено 35 цркава
Порушено 6 парохијских домова и осталих црквених здања
Оштећено 8 парохијских домова и осталих црквених здања

Славонска епархија - Хрватска

Порушено 39 цркава
Оштећена 41 црква
Порушено 25 парохијских домова и осталих црквених здања
Порушено 15 парохијских домова и осталих црквених здања

РЕКАПИТУЛАЦИЈА

- Порушено 212 цркава (парохијских, филијалних и капела)

- Оштећено 367 цркава (парохијских, филијалних и капела)

- Порушено 111 парохијских домова и осталих црквених здања

- Оштећено 107 парохијских домова и осталих црквених здања

Данас, 30.12. су МАТЕРИЦЕ!

, 30 2018 09:44:42 +0100

Свако живо биће родила је мајка
Срећан празник мајкама!

--------------------------------------------------

У другу недјељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана дјеца поране и унапријед припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Дјетинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана.

Дјеца јој честитају празник, а мајка онда дијели дјеци поклоне и на тај начин се "дријеши". На исти начин се вежу и све удате жене које се "дријеше" поклонима дјеци: колачима или неким другим слаткишима.

Празник Материца се у новије вријеме свечано прославља и при нашим храмовима, нарочито по градовима. Богомољне жене у договору са свештеником припреме пригодну академију са програмом у коме учествују дјеца са прикладним рецитацијама и пјевањем, а онда дјеца везују присутне старије жене.

Оне им се "дријеше" поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негдје се организује посјета болници, нарочито дјечјим одељењима гдје се дјеци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао.

На данашњи дан, 28.12.1610. године, рођен је Свети Васијилије Острошки ... Слава му и милост!

, 28 2018 08:01:36 +0100

Наш свети отац

Василије Острошки

рођен је у Хумској земљи,
данашњој Херцеговини, Република Српска.

Тачније, родио се у селу Мркоњићи /Требиње/,

у Поповом Пољу, 28. децембра 1610. године.

Свети Василије Острошки

(Стојан Јовановић),

митрополит Захумски и Источно-херцеговачки,
родио се 28.12.1610. године,

у селу Мркоњићи у Поповом Пољу,
Источна Херцеговина, Република Српска.

Родитељи му беху веома побожни и благочестиви људи, Петар и Анастасија Јовановић. Тако да и њега васпиташе у духу православне вере и у великој побожности. По рођењу добио је име Стојан. Прва школа његове побожности беше у његовој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. По природи је био веома бистрог ума.

Друга школа његове побожности беше пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Породица му је била веома сиромашна, но он ни оно мало хлеба што је добијао за појести, никада није јео сам, већ га је увек делио са другим чобанима чувајући овце. Неки зли људи, суседи његови, отпадници од вере, омрзнуше младог Стојана, због његове побожности и мудрости, те родитељи беху приморани да га склоне у манастир Завале, који је био посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, где он започе своје учење и образовање. На том мирном месту он је имао времена да чита црквене књиге и речи Светих Отаца, и тада се распали у њему љубав према Богу и подвижничком животу, те одлучи да се замонаши у том истом манастиру, одакле после неког времена пређе у манастир Успења Пресвете Богородице – Тврдош, где је тада било седиште Требињске Епархије.

Када се замонашио добио је име Василије и у свом подвижничком животу угледа се на Светог и великог јерарха Цркве Божије, Василија Великог. После неког времена, он оде у Црну Гору, код митрополита Мардарија, који га задржа на Цетињу све док не дође до неких несугласица између њих. У манастиру Тврдош, наставио је своје подвиге за спасење православног народа. Из своје молитвене келије у манастиру он је сагледавао све невоље и беде које је подносио његов многонапаћени народ. Идући по народу, као некада његов праотац Свети Сава, он је обављао сва света богослужења и свете тајне по свету и храбрио је људе у вери и трпљењу.

То засмета отпадницима од вере, те намислише да га убију, а он да би то избегао оде у православну Русију. После неколико година вратио се, доневши са собом много црквених књига и новца, и све то даровао је осиромашеним црквама у Херцеговини. Када су Турци убили тадашњег митрополита источно-херцеговачког, Пајсија Требјешанина, поставише Светог Василија за митрополита.

+++++++++++++++++

Манастир Острог најзначајнији је центар

верског ходочашћа на овим просторима

- светилиште св. Василија Острошког Чудотворца.

Манастир је саборно место припадника православне,

исламске и католичке вероисповијести.

Подигао га је свети Василије Острошки 1666. године

испод Острошких греда.

Склонивши се испред најезде Турака, он се скраси у манастиру Острог. Подвизавао се веома строго и богоугодно у једној пећини изнад Горњег манастира Острога, као и претходни митрополит Свети старац Исаија. У Острогу он окупи многе монахе и обнови цркву. Ваведења Пресвете Богородице. Многа чудеса чинио је за време свога живота овај велики угодник Божији, а то је настављено и након његове смрти.

Његове мошти открише монаси неоштећене, и над њима се и дан данас дешавају чудесна исцељења. Њима на поклоњење даноноћно долазе, не само православни, него и други и беху исцељени. Реке поклоника сливају се непрестано ка овом манастиру и светитељу, без обзира на вероисповест. Крај његовог кивота узносе се молитве свакодневно. Многе заклетве и завети дају се ту и дан данас.

Поштовање овог угодника Божијег у нашем народу огледа се у подизању у његову част многобројних храмова. Многа се чудеса спомињу везано за Светог Василија Острошког, и не могу се сва набројати…

Он помаже свакоме ко му се обрати са искреном молитвом и побожношћу. Велики је број оних који су били отписани од свих, а који су се поново вратили у живот, нормални и здрави.

Молитвама Светог Василија, оца нашег, нека Господ помилује и спасе све православне хришћане и све људе добре воље.

Манастир се налази између Даниловграда и Никшића. Према обичајима, до Горњег манастира у коме се налазе мошти Светог Василија, не ваља ићи колима, већ бос и пешке, кроз малу шуму, попут ходочасника. Овде долазе сиромашни и богати из свих крајева да нађу животу и души лека.

Амин