Slavko Jovičić

Колико пута треба да поновим?

, 04 2008 11:46:58 +0200

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Један мој пријатељ који воли да посећује бошњачке сајтове, па и оне који то нису – путем мејла ме обавештава да постоје неки појединци, односно индивидуе, које пишу разне бизарне и огавне ствари о српском народу, о Републици Српској, о актуелној власти, чији сам, ето, и ја део. Одмах да кажем да никада нисам до сада, а нећу сигурно ни у будуће – посетити ниједан бошњачки сајт, а у последње време немам баш толико слободних дана да бих их трачио прегледајући и неке друге - антисрпске портале. Једноставно, немам жеље да губим драгоцено време и да читам разне бљувотине, јер знам да на таквим порталима никада нећу ништа наћи афирмативно везано за српски народ, а поготово не - за Републику Српску.

Прегледајући, само летимично, пристигли „материјал“ – додатно сам се уверио да је моја одлука да не завирујем на такве сајтове потпуно исправна... Тако рецимо, све што је најнегативније, наравно и најувредљивије на овом свету, путем неких, бошњачких сајтова, а нажалост, и на неким тзв. српским – фактурише се на српску адресу, а онда појединачно, углавном, на адресу Милорада Додика, председника Владе Републике Српске, па наравно и на моје име...

Између осталог, у тим памфлетима се говори како сам ето неписмен??? Не тражећи никакав алиби, нити се било коме правдајући (коме да се правдам или да подносим извештај??? Боже сачувај!!!), ето, за "радозналце" ћу речи да сам до сада објавио близу четири хиљаде ауторских текстова. Писао сам и пишем за многе новине из Србије и Републике Српске. Био сам колумниста у неколико утицајних дневних новина. Тренутно пишем за двоје и сарађујем са бројним српским порталима, а најдраже ми је што сам сарадник и аутор текстова за многе портале и новине српске дијаспоре. И наравно, сарадник сам и најутицајнијег политичког часописа и интернет новина у Србији – „Нова српска политичка мисао“! Кад знам ко све пише и сарађује са тим порталом, од задовољства ме "језа" ухвати... За тај портал пишу најеминентнија имена и са највећим академским и научним титулама из реда српског народа. Па, зар има веће части од тога да будем у том „тиму“ и у том саставу српске памети....

Друго, на тим порталима неки учесници изражавају гнев и отворене фрустрације због чињенице што сам посланик у Парламентарној скупштини БиХ? Невероватно! Па, размишљају ли учесници те дебате да сам ја изабран на ову функцију вољом српског народа и то из Републике Српске. Треба нагласити - и плаћен новцима и средствима пореских обвезника из Републике Српске. И шта је ту проблем? Проблем би био да су такви, као што су индивидуе које ме вређају - одлучивали о мом избору??? Наравно да нису и никада и неће, јер да је од њих било шта зависило, па одмах сад – била би укинута Република Српска?!? Уххх...глуво било!!!

Нама политичарима, из реда српског народа из Републике Српске, је сасвим јасно шта би се десило да они који нас мрзе,којим случајем, о било чему одлучују (не дао Бог!!!) – па, никада ниједан Србин из Републике Српске не би био изабран у било који орган или на било коју функцију на нивоу БиХ. Наша места би по њиховом, дакле тим србомрсцима, највероватније заузели Мирко Пејановић, Миро Лазовић, Богић Богићевић и неки други сарајевски Срби који у Републици Српској и српском народу не уживају никакав углед.

Дакле, сви они којима смета Република Српска, а посебно Милорад Додик, па и моја маленкост, требали би да охладе главе, јер све што је с њихове стране усмерено против интереса српског народа и Републике Српске - "не пије воде", давно су то рекли паметни људи! Но добро – шта да им радим? Ништа! Не могу ја пити таблете ако њих, тј. србомрсце - боли глава. Шта год они сањали или прижељкивали - то није противзаконито, али ипак, на њихову жалост - Република Српска биће трајна политичка, уставноправна и територијална категорија!!! Верујте ми, ја им ту ништа не могу помоћи.

ТРЕБАЛИ БИ ДА СХВАТЕ ДА ОНИ О ТОМЕ НИШТА НЕ ОДЛУЧУЈУ, НИТИ СЕ О БИЛО ЧЕМУ ПИТАЈУ и биће им лакше...

О да...Има неких форумаша који кажу да им страшно смета што се скоро свакодневно појављујем у медијима. Тачно је да сам много експониран у јавности...Али, ти дотични или извесни, а боље је речи неизвесни и анонимни форумаши, неће да кажу да у безброј својих јавних иступа никада нисам увредио ниједног појединца, а поготово никада нисам ништа ружно рекао о неком другом народу...

И да не дужим...Рекао сам безброј пута да волим БиХ, али само ако је у њој и Република Српска. Дакле, шта је и овде проблем? По мени није ништа, јер као легалиста поштујем Устав, као највећи политички и правни акт ове земље...

Тако ме, мој пријатељ обавештава да неки Крстан Ковјенић, чини ми се да се тако зове, за којег не знам одакле је, али да сад живи негде у Словенији пише лудости. Наводно, тај тип је негде написао да се мени некада обраћао или тако нешто слично. Човек је невиђени лажов, јер заиста никада га нисам упознао, нити ми се било кад обратио за било шта. Никада за човека нисам чуо, нити знам чиме се бави, нити било шта о њему знам, а и не интересује ме. Једноставно, човек своје фрустрације лечи блаћењем свега и свачега и његова свест му не може да допре до тог нивоа - да схвати да је потпуно минорна и маргинална особа.

Сви знају да никада у животу ни од кога нисам узео ниједну једину марку, нити сам се продавао за било шта. Но, није ово моја исповест, нити тражим било какав алиби за било шта што сам урадио, нити што радим. Моја сатисфакција и понос је у томе што ми верује српски народ који ми је у огромном броју дао подршку на изборима. Мој једини интерес у политици је да сачувамо Републику Српску. Али, немам намеру да се путем интернета расправљам са лајавцима , нити желим да полемишем са лажовима какав је Крстан Ковјенић и њему слични.

Све што знам и што имам да кажем - говорим јавно и транспарентно и то свако разуме. Злобницима не вреди доказивати да након дана долази ноћ, јер они живе у сопственом мраку и једини излаз им је интернет да нешто кажу, односно слажу. Али, то је само њихово неважно арлаукање. Честити свет зна шта је жито, а шта је кукољ и шта су праве вредности у таквој класификацији. Заправо, једина категоризација је: а)постоје добри и, б)постоје лоши људи. Свако од нас може се препознати у једној од ове две групе и има своје место!?

Драго ми је да неки од тих мојих критизера посећују мој блог...Уххх...док нисам забранио коментаре, ма нисам могао да „живим“ од ОГРОМНЕ НАЈЕЗДЕ недобронамерних типова, који су се служили речником непримереним за нормалну комуникацију. Уххх...било је ту свега и свачега и неизбежних разних увреда и лажи на рачун Срба, Републике Српске...Али, сад тога више нема и драго ми је да многи радозналци хрле на овај блог...

Но, много ми је драже што поштени и честити људи отварају мој блог и што ми онда пишу и што ми дају подршку.

Знам да некима смета што пишем ћирилицом...

Знам да некима смета што пишем екавски...

Знам да некима много тога смета, али то су њихови провблеми...

Мој проблем би био кад би ме такви, не дао Бог, волели и кад би ме хвалили??? Али, већ сам рекао - то није мој проблем, већ је то проблем мојих "симпатизера"??? Да ме такви хвале,е, онда бих се запитао шта је са мном? Овако, потпуно сам опуштен, релаксиран и уопште ми није битно шта та „екскурзија“ србомрзаца мисли о Републици Српској...Додику....Србима...мени... Ја знам да никога не мрзим, јер мржња је болест...

Ратни злочини никад не застаревају - да се не заборави!!!

, 02 2008 23:28:44 +0200

КОМИТЕТ ЗА ПРИКУПЉАЊЕ ПОДАТАКА О ИЗВРШЕНИМ ЗЛОЧИНИМА ПРОТИВ ЧОВЕЧНОСТИ И МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА

Б е о г р а д

Најзлогласнији концентрациони логор смрти "Силос" у Тарчину, Муслимани су основали 11.маја 1992. Затворен је тек 27. јануара 1996. године, чак и након дејтонског рока??? Коинциденција - да или не, на исти дан је у Другом светском рату затворен и злогласни фашистички концентрациони логор "Аушвиц"!

"СИЛОС"
Тарчин је приградско насеље, удаљено од центра Сарајева око 35 км. У самом Тарчину, који је био седиште месне заједнице, било је око 2.000. становника пред рат, од чега су Срби чинили око 10%, Хрвати 5% становништва, а остало су били муслимани. У околини је било неколико српских села и неколико мешовитих села, док је већина села била чисто муслиманска.

У Другом светском рату муслимани и Хрвати са подручја Тарчина припадали су усташким формацијама и било је поред 50 убистава Срба, још око 50 Срба одведено у логор Јасеновац одакле се више нису вратили.

У августу 1991. године у Тарчину је формирана станица резервне милиције у чијем саставу је било око 180-200 муслимана и свега 1 или 2 Србина по њиховом избору. Командир ове станице Туфо Рефо, пре рата био је милиционер у Сарајеву. Резервни састав милиције у Тарчину је крајем 1991. и почетком 1992. године легално делио оружје муслиманском становништву.

И у току предизборне активности у Тарчину се појавио већи број муслиманских националистичких парола, а на зидовима српских кућа били су исписани графити увредљиве садржине. Један од њих је био "СДС носиће фес".

Када су у априлу 1992. године почели сукоби у Сарајеву муслимани су преко резервног састава милиције у Тарчину ставили под појачану контролу и присмотру све Србе на подручју Тарчина.

Почетком маја 1992. године муслимани су нагло почели да празне силос који се налази у центру Тарчина и да деле пшеницу становништву. Испразнили су око 10 комора у којима се налазила пшеница.

На дан 11. маја 1992. године муслимани су напали и заузели касарну ЈНА у Крупи, Општина Хаџићи, удаљену од Тарчина око 8 км. Заробљене војнике затворили су у испражњене пшеничне коморе у силосу. Тада је силос за лагеровање житарица у Тарчину код Пазарића претворен у логор за Србе.

Први затвореници у овом логору су били 11 заробљених војника - резервиста из касарне бивше ЈНА у Зовику и касарне "Жуновица" у Хаџићима.

Почев од 20. маја муслимани су почели са привођењем Срба на такозвани "информативни разговор", а после су их одводили у силос и више их нису пуштали. Почетком јуна 1992. године почело је масовно привођење Срба са подручја месних заједница Тарчин и Пазарићи у логор у Силосу.

Логор је непрекидно функционисао за све време грађанског рата у БиХ и последњи затвореници су овај логор напустили 27. јануара 1996. године, када су логораши ослобођени по Дејтонском споразуму.

Кроз овај логор се процењује да је прошло око 550 Срба, међу којима и десетак жена, од којих су две остале у логору до његовог затварања.

Први управник логора у силосу био је Бећир Хујић, а његов заменик Халил Човић. Средином 1994. године Хујић је смењен, а на његово место је дошао Човић, изразити националиста, који је имао обичај да пред затвореницима иронично каже: "само силос Србина спашава". Остао је управник логора до затварања крајем јануара 1996. године.

Логор је био под непосредном командом 109. Брдске бригаде армије БиХ чији је командант био Незир Казић. Од 1995. године логор је био под командом XIV дивизије армије тзв. БиХ, на чијем челу се налазио Заим Имамовић, који је касније погинуо. Штабови ових јединица налазили су се у непосредној близини логора. Њихови команданти су често и лично долазили у логор и знали су шта се у њему догађа.

У кругу штаба XIV дивизије налазио се хелиодром на који је врло често слетао Алија Изетбеговић. Није утврђено да ли је он улазио у круг логора, али је сигурно знао за оно што се у њему дешава. То потврђује и чињеница коју су пред затвореницима изнели представници Међународног црвеног крста: да су морали лично ићи код Алије Изетбеговића да би им дозволио посету логору у Тарчину.

Aлија Изетбеговић

Све ћелије у овом логору су биле величине 9,50 х 4,50 м. Висина ћелија је била између 5 и 5,50 м, па се ту налазио поред сваког зида бетонски руб широк око 50 см, а изнад тога на око 5 м налазио се плафон. По том рубу шетали су стражари и контролисали шта се догађа у ћелијама, а простор за њихову шетњу је био и над суседном ћелијом, као и над ходником, тако да су они имали довољно простора за контролу.

У ћелијама није било прозора, није било осветљења, сем слабе светлости која је долазила са горњег нивоа од око 10 м висине, где је под кровом био неки мали прозор који се из ћелије није могао видети.

Из ћелија затвореници нигде нису извођени, по цео дан су били у ћелијама, које су биле пренатрпане. Прва шетња је била тек у новембру 1993. године, али ни то није било редовно. Све је зависило од расположења дежурног стражара.

У почетку затвореници су добијали само један оброк хране дневно који се састојао од 4-5 кашика неке неодређене течности, која је била без укуса. На петорицу затвореника долазила је једна мала чинија и по једна кашика која се није прала и која је ношена из ћелије у ћелију како се делила храна. Уз то су добијали по један хлеб тежине између 350 и 500 грама, (увек је био различите величине, веома лошег квалитета) што се делило прво на 9, а после на 12 затвореника, тако да је свако добијао по једно мало парче хлеба.

Други оброк је уведен тек 12. јула 1992. године - "доручак", који се састојао од мале зделе млека која се делила на петорицу, тако да је практично на свакога долазио по гутљај млека у праху, које је било лоше растворено у хладној води.

Због слабе исхране чему су допринеле и повреде нанете батинањем умро је 14 октобра 1992. године Петко Крстић. После тога уведен је трећи оброк.

Трећи оброк уведен је тек 19. октобра 1992. године и практично се делио одмах после ручка јер није било електричне струје, па се није могло делити по мраку, а састојао се од неке разређене "хране за прехрањивање".

И тако мале количине хране су у јуну 1992. године ускраћиване, па једанпут нису давали храну три дана, а други пут два дана.

У логору у Тарчину били су затворени искључиво Срби и то углавном сељаци из околине, младићи који су ишли у школе или млађи радници. Било је и нешто интелектуалаца, а било је и старијих људи.

Сви они били су цивили, изузев 11 првих резервиста. Затворени цивили нису учествовали у рату, нити су били у некој од војних формација.

Старост логораша кретала се од 14 до 85 година. Најмлађи је био Лео Капетановић, који тада није имао ни пуних 14 година, а најстарији Васо Шаренац, рођен 1908. године, који је био потпуно сенилан човек. Он уопште није био оријентисан у времену и простору.
У силосу је било затворено и 11 жена које су биле у посебној ћелији.

Средином 1992. године логор је био попуњен и тад је било око 382 затвореника.
У току 1992. године није било никаквог одвођења на радове, чега је било тек у следећим годинама.

Логор у Тарчину су муслиманске власти криле од међународних организација. Средином новембра 1992. године била је прва посета телевизијске екипе "Скај њуса". Њима су приказали ћелију број 1 и тога дана три пута су делили по пола хлеба (тако да су се затвореници "по први пут најели хлеба").

Прва посета Међународног црвеног крста била је 26. новембра 1992. године на челу са Швајцарцем Марк де Перотом, чији је преводилац био муслиман Суад из Мостара, који се затвореницима као такав представио. Због тога што је преводилац био муслиман затвореници су страховали да говоре слободно. После обиласка логора Перот је јавно рекао затвореницима да је до тада посетио стотине логора, али да ништа горе од Тарчина није видео.

Захваљујући Међународном црвеном крсту 3. децембра 1992. године затвореници су добијали сваког другог дана по ланч пакет, по два ћебета, а повећано им је и следовање воде на по 10 литара воде на једну ћелију дневно.

На дан 29. децембра 1992. године 137 затвореника из логора Силос у Тарчину пребачени су у логор Крупа у Зовику, а приближно исти број је пребачен из Крупе у Тарчин.

Од 15.04. до 30.10.1993. године група од 30 логораша била је одведена у Храсницу где су радили дано-ноћно на копању ровова на првој борбеној линији, а у 1995. години у Сарајеву код Јеврејског гробља и на Ступу.

Овај логор затворен је 27. јануара 1996. године, више од два месеца након потписивања Дејтонског споразума.

*******************

У овом логору су убијени или су умрли од последица тортуре и глади или су погинули на принудном раду на првим борбеним линијама следе ћи Срби који су били затворени у логору Тарчин:

Андрић Горан, механичар из села Корча код Тарчина, рођен 22.10.1962. године у Корчи, од оца Војислава и мајке Јеленке, рођене Љујић, неожењен, погинуо 18.08.1993. године у Доњем Котарцу, код Храснице, од гранате у рову на принудном раду (сведок 718/96-24).

Варагић Гојко, из села Доња Биоча, стар око 60 година, који је доведен у логор крајем јуна 1992. године; пуштен 20. децембра 1992. године због потпуне изнемоглости. Из логора су га изнели у ћебету, а после неколико дана он је умро код своје куће.

Варагић Ранко, техничар из Доње Биоче, рођен 17.07.1969. године у Сарајеву, од оца Радослава и мајке Анке Вукосав. Стрељан јавно 22. априла 1993. године од стране стражара Фејада, у Храсници, после бекства четворице логораша (сведок 718/96-20).

Витор Ранко, звани "Нане", возач у Кока-Коли, из села Корча код Тарчина, рођен 31.01.1959. године од оца Војина и мајке Јеленке Пандуровић, убијен на Игману, где се налазио на принудном раду, у 26.05.1993. године (сведок 718/96-11).

Вујовић Богдан, железничар у пензији из села Дољана, код Пазарића, стар око 65-70 година, умро 6. јуна 1992. године од последица пребијања, био прва жртва у логору Тарчин.

Главаш Јадранко, економиста из Сарајева, стар око 28 година, који је у фебруару 1993. године из логора био одведен на принудни рад на Игману где је био претучен, а онда заклан од стране Неџада Хоџића, припадника муслиманске јединице коју је предводио Алишпаго Зулфикар звани "Зука". Заклан је због тога што је имао исто презиме као и начелник полиције на Илиџи са којим није био у родбинској вези.

Голуб Анђелко, магистар машинства, из села Оџак код Тарчина, рођен 06.03.1962. године у Оџаку од оца Димша и мајке Велинке, рођене Витор, убијен приликом принудног рада на Игману 26.05.1993. године (сведок 718/96-23).

Давидовић Драган, техничар у Градском саобраћају, из Сарајева, стар око 35 година, убијен приликом принудног рада на Игману 1993. године,

Капетина Обрен, из Деовића код Пазарића, стар око 64 године, тешко оболео у "Силосу", умро због неуказивања лекарске помоћи и од глади 8. новембра 1992. године у ћелији 6 (сведок 718/96-12).

Капетина Славиша, студент 4. године економије, из села Зеовића, код Пазарића, рођен 22.01.1963. године у Сарајеву, од оца Гојка и мајке Славојке, рођене Самоуковић. Стрељан 22. априла 1993. године у 13 часова, из аутоматске пушке, од стране стражара Фуада, зато што су приликом копања ровова на Храсници побегла 4 логораша (сведок 718/96-16).

Ковачевић Момо, секретар месне заједнице у Соколовића колонији, стар око 55 година, погинуо од гранате при копању ровова у Храсници 28. јула 1993. године, око 16,30 часова, када је тешко рањен, а помоћ му није била указана.

Крстић Милан, аутопревозник из Раштелице, рођен 08.10.1950. године у селу Домашинец, од оца Војина и мајке Јелене, рођене Михаљац, стрељан јавно 22. априла 1993. године после бекства четворице логораша. Њега је издвојио из преостале групе затвореника припадник војне полиције Феђа и убио га из пиштоља, па наредио сведоку 386/96-29 да однесе његов леш. Његова мајка сведок 718/96-19 добила је потврду о смрти у којој је наведено да је смрт наступила од пушчаног метка.

Крстић Петко, техничар из Раштелице, рођен 27.08.1959. године у Раштелици, општина Хаџићи, од оца Љубомира и мајке Стојанке, рођене Савић, ожењен, отац једног детета, умро у логору 14. октобра 1992. године од последица мучења и глади (сведок 718/96-14).

Крстић Светозар, пензионер, из села До, општина Хаџићи, рођен 1928. године у селу До, од оца Павла и мајке Данице, претучен од стране стражара и тако претучен пуштен кући у децембру 1992. године, где је после пет дана умро због последица повреда у болници у Тарчину. Његов леш је бачен на смеће иза болнице (сведок 718/96-21).

Крстић Слободан звани "Мишо", машиновођа из Раштелице, рођен 1956. године, у Доњој Раштелици, општина Хаџићи, од оца Ђорђа, убијен приликом копања ровова 16. јуна 1993. године у Храсници,

Милановић Милинко, поштар у Хаџићима, из села Деовића код Пазарића, где је и рођен 01.01.1943. године од оца Радоја и мајке Ане, рођене Његован, ожењен, отац двоје деце. Затворен у логор у Тарчину 09.06.1992. године где је тешко оболео од последица мучења и глади. Умро је 17.02.1993. године у болници у Суходолу у коју је био пребачен у стању потпуне исцрпљености (сведок 718/96-22).

Николић Слободан, машински техничар из Маглаја, живео у Соколовића колонији, био запослен у "Фамосу", стар 32 године, био је тешко рањен од гранате приликом копања ровова 28. јула 1993. године око 16,30 часова, па пошто нису дали медицинској сестри Санели да му приђе и пружи помоћ умро је.

Његован Бранислав, електротехничар, из села Чешће код Тарчина, рођен 05.11.1959. године у Тарчину, од оца Стевана и мајке Јованке, рођене Ковачевић. тешко рањен приликом принудног рада на Игману 26.05.1993. године од чега је убрзо умро (сведок 718/96-18).

Петрић Миломир, рођен 25.10.1962. године у селу Рамићи, Општина Хаџићи, од оца Слободана и мајке Гоше, рођене Андрић, отправник возова из Пазарића, убијен приликом принудног рада на Игману 28.06.1993. године (сведок 718/96-17).

Самоуковић Здравко, из Пазарића, стар око 21 годину, тешко оболео од ТБЦ у затвору и због неуказивања лекарске помоћи умро 1. априла 1994. године.

Чичић Дане, из села Рамића код Пазарића, рођен 1956. године, убијен приликом принудног копања ровова на првом борбеном положају у Сарајеву у августу 1995. године када је био везан лисицама и сајлом.

Шаренац Васо, из Локава код Пазарића, рођен 1908. године, умро од последица мучења и глади средином децембра 1992. године (сведок 718/96-17).

Шувајило Војо, саобраћајни милиционер из Оџака код Тарчина, рођен 25.09.1967. године у Оџаку, од оца Димитрија и мајке Славојке, рођене Голуб, погинуо на принудном раду у Храсници, на првој борбеној линији, 18. јула 1993. године (сведок 718/96-15). Издахнуо на рукама сведока 286/96-29.

NASTAVIĆE SE...

Пролази љето...убрзо ће јесен....

, 27 2008 21:34:19 +0200

Пише: Славко Јовичић Славуј

Август је мјесец за, углавном, колективне годишње одморе у скоро свим институцијама власти, од општинских, па све тако редом до жупанијских (кантоналних), те ентитетских и, наравно, државних....

Многи или тачније речено, велики број политичара се одмарао. По неки од њих (нас) то су задовољство сами себи приуштили, искористивши тако прилику да осјете благодети Јадранског и иних других мора, односно многобројних монденских свјетских мјеста за уживање и одмарање.

Други су се онако радно одмарали, јер не смијемо заборавити да смо ми земља у транзицији!? Но, то уопште не би био никакав проблем да се многи политичари, поготово у Сарајеву, нису одавно умјесто на колосјеку транзиције, нашли у својеврсном политичком трансу....У огромној су некој журби, а у журби се, по правилу, никада ништа добро не дешава. Знам ја добро да многе обавезе не могу да чекају, а богами и многе се више не могу ни одлагати у недоглед. Али, такође знам да су, ови који су цијели август као нешто радили, па иако јесу, онда су смишљено и оркестрирано радили или о глави Републици Српској или су радили против интереса БиХ и против све три конститутивна народа у њој.

Трећи се, ако ћемо поштено, а рекли смо да хоћемо, заправо, нису имали од чега ни одмарати, јер се нису ни умарали, нити су „изгарали" на својим радним мјестима и политичким позицијама.

Дакле, све у свему, сви онако скупа, нерадећи ништа у овом мјесецу (неки не раде ништа годинама, а има и таквих који никад ништа у свом животу нису радили!?) су највише одморили конститутивне народе и наравно све грађане у БиХ од својих лакрдијашких политичких и авантуристичких потеза и антидејтонских активности. Што би у преводу значило да су се у овом мјесецу у најмању руку бавили противуставним активностима и подривањем и самих темеља на којима једино може и мора да функционише оваква Босна и Херцеговина, а то је Дејтонски споразум!

Нису само у овом мјесецу политичари „изгарали" на својим пословима, било је и неких других који су имали радни (парадни) август. Наравно да не треба заборавити наше олимпијце, ако се ико уопште и сјећа њихових имена? И то је добро. Барем су потпуно мирни, јер их нико у БиХ неће псовати, ни њих саме, нити њихове најмилије, као што се то дешава нама политичарима. Кад је тако, а јесте, коме је онда уопште битно што олимпијци нису остварили никакве спортске резултате. Сигурно је да нико од наших спортских олимпијаца није могао заузети 210 мјесто у својој дисциплини, кад се зна да су на Олимпијским играма у Пекингу учествовали спортисти из 204 државе свијета. Међутим, свако дијете у БиХ зна да је и Харис Силајџић био у Пекингу, само никоме није било јасно због чега?! O да, па он је предсједавајући Предсједништва БиХ.

Али, ево, и мјесец одмора (август) је на свом измаку. Почиње септембар, а у септембру ће се дешавати врло важне ствари. Најважније је да дјеца полазе у школу и то тако траје деценијама, без обзира на политичко, друштвено, идеолошко или било какво уређење које је било у прошлом вијеку, на просторима бивше нам заједничке државе Југославије ( краљевине, федеративне, социјалистичке, комунистичке, а историја је потврдила да се увијек радило о идеалистичкој, односно утопистичкој творевини), што је неминовно једном морало довести и до њеног распада, а самим тиме и до њеног крвавог краја. Наравно да се у математици аксиоми никада не доказују, па стога морам на прошли вијек додати и скоро деценију из овог, 21 стољећа. Огроман број породица се припремио или ће онако, као се „народски" каже – „пет до дванаест", и то се тако обично и дешава, однекуд извући и последњу маркицу и нагрнути у књижаре, продавнице одјеће и обуће и, како тако, спремити своју дјецу на далек пут образовања и још битније – на пут „животне школе", дакле у срећнију будућност...

А, и ми политичари поново ускачемо у функционерске фотеље, колективитети у политичке клупе, а сви онако одморни и са потпуним радним еланом, напуњених батерија и пуни оптимизма и енергије за рад. А јој, шта нас све чека? Много недовршених послова, огроман број задатака, много нерјешених проблема и питања и ко зна шта све још не? Јер, ваља нама у Европу....ваља нам у Европску унију. Сви то хоћемо и желимо?! Но, основно је питање како? Кад? Или можда никад! Ипак, нећу да баксузирам, и да се ја питам, ја бих одмах сутра затражио пријем БиХ у Европску унију, али ко да нас прими кад сам сазнао да је и комесар за проширење ЕУ Оли Рен на годишњем одмору. Лијепо богами! Зато ја хоћу одмах сад у ЕУ, јер ево, европејци имају дуже годишње одморе од нас у БиХ и зато ми је важна ЕУ. Али, о том по том....Уосталом, гдје нам се жури?

И сасвим на крају, није вишка мало и метереологије. Наиме, сви смо се увјерили на сопственој кожи да је ово љето заиста било вруће. Са сигурношћу се може тврдити да ће јесен бити много врелија, бар кад су у питању политика и политичке теме и дилеме. И нека ми неко сад каже да се и ми политичари не разумијемо у климу?! Но, друга је ствар што је ова временска клима одговарала вечини грађана, док ће политичка клима бити за многе нездрава и тешко сварљива.....

Hajde već jednom kažite šta tražite od mene, odnosno od nas!?

, 06 2008 19:40:18 +0200

PIŠE: Slavko Jovičić Slavuj

Danima, mjesecima, pa i godinama, evo, naravno, samo putem medija slušam istu priču, iste zahtjeve, nesuvisla obraćanja i dodatno sludjivanje javnosti...

O čemu se, zapravo, radi?

Opozicioni lideri, predstavnici mnogih udruženja, kao i raznih NVO, i ko zna ko sve ne, od nas izabranih predstavnika u zajedničkim institucijama BiH - traže da uradimo trista čuda!? Od nas se zahtjeva da pokrenemo ovu ili onu inicijativu, da tražimo ovo ili ono, da se zalažimo za ovo ili ono, da ne dozvolimo ovo ili ono!? Da ne prenesemo ovu ili onu nadležnost sa Republike Srpske na nivo BiH...itd., itd...

E sad, šta je ovo ili ono? Baš ništa, ali i sve. Skoro će druga godina mog mandata kao poslanika u Parlamentarnoj skupštini BiH i moram jasno da kažem da nikada, ama baš nikada do sad, ni od jednog opozicionara, niti od bilo koga drugog nisam dobio nikakav papir, odnosno zahtjev u kojem bi oni iskazali šta to traže od nas političara koji smo na privremenom radu u Sarajevu.

Da budem konkretan – sve one koji bilo šta traže od mene (nas), evo, javno pitam jesu li mi bilo kad dostavili bilo kakav zahtjev da barem, ako ništa drugo, znam šta to traže od mene, odnosno od nas? Tako bi i mi znali šta to oni traže, ali bi, takodje, i oni znali šta i mi bez njih tražimo i šta to radimo na svojim funkcijama i pozicijama. Dvostrana komunikacija bi mnogo toga razjasnila, ako je opoziconim stranačkim funkcionerima uopšte bilo šta moguće objasniti, jer oni ne žele nikakvu komunikaciju sa nama iz vladajućih struktura.

Slušam prije nekoliko dana obraćanje načelnika, povodom dana opštine Sokolac, koji kaže da je u toku četverogodišnjeg mandata njegov najveći uspjeh skidanje sankcija toj opštini. Bilo bi to za pohvaliti da je to potpuna istina. Ali nije. Naravno da načelnik ne zna da smo eto i mi, dakle mnogi od nas političara u zajedničkim organima, dane i dane proveli u razgovorima sa mnogim ambasadorima i drugim diplomatama i da smo tražili ukidanje tih famoznih sankcija, ne zbog načelnika, već zbog gradjana koji su ni krivi ni dužni ispaštali ranije pogrešne odluke upravo odgovornih lica koji su godinama na vlasti u tim opštinama.

Dakle, to reče načelnik opštine Sokolac i ostade živ, hvala bogu. Ni riječ čovek ne reče da i neki drugi imaju bar mrvicu zasluga za skidanje sankcija, ne samo Sokocu, već i Palama, Han Pijesku i Bijeljini. Naravno da načelnik ne zna i za, evo, recimo i moj skromni doprinos u celoj ovoj priči i to i ne čudi, jer iz moje barem izborne jedinice od Zvornika do Trebinja, nikada nijedan načelnik, nijedna NVO, nijedana druga organizacija - nikada me nisu pozvali na bilo kakav sastanak!? O svečanostima da i ne govorim. Čast izuzecima i mojoj domicilnoj opštini Pale.

Nikada nisam tražio da me bilo ko voli ako to on ne želi, ali bar svi mi u organima vlasti zaslužujemo, pored ponekad i neopravdanih, ali i opravdanih prijekora i raznih laži, bar po nekad i dozu poštovanja i uvažavanja. Jer, nas je izabrao narod, ali možda to nije, kako oni misle, birao nas „njihov narod" i onda je i razumljivo da svi nesporazumi počinju odatle. Nisam ovo rekao ja, ali jeste Ajnštajn: „ Samo su dvije stvari beskonačne – svemir i ljudska glupost"!

Zato, sve vas molim kažite šta tražite od mene (nas)!? Samo nemojte da mi sad fakturišete bezbroj stvari, jer su blizu izbori i nije dobro da to koristite za lične promocije, jer svaki glas je važan, mislim na birače, a ne na glas bukadžija i onih kritizera kojima je za sve kriva postojeća vlast, pa onda Milorad Dodik i naravno, najpopularnija, nauticajnija i najradnija SNSD stranka.

No, narod najbolje zna ko šta radi, pa će i na izborima da ga kazni ili da ga nagradi!?

NAPOMENA: Tekst je objavljen kao autorova kolumna u dnevnim novinama "Fokus".

Да ли је одржива дејтонска БиХ

, 12 2008 22:50:44 +0200

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Да ли је одржива дејтонска БиХ?

Изражавам задовољство што имам прилику да учествујем у многим разговорима са највишим политичким представницима, као домаћим, тако и са оним који долазе из међународне заједнице.

Ових мјесеци и дана, сигурно су најактуелније теме:

– „да ли је одржива дејтонска БиХ“ и уставне промјене у БиХ.

Говорити и писати о овако комплексним темама није могуће без неопходног разјашњења многобројних спорних детаља из наше даљне, а поготово из ближе прошлости.

Дакле, мора се говорити о свим догађајима који су претходили трагичном сукобу у региону, јединој квалификацији карактера рата, који је дефинисан и у Дејтонском споразуму, те ратном и поратном турболентном времену у БиХ. Управо, све те неразјашњене ствари су огромно, а нагласио бих, и непремостиво оптерећење за будућност свих народа у БиХ.

Зато пледирам да се у Босни и Херцеговини морају отворити сва, па и она најболнија питања, без обзира на све евентуалне посљедице. Јер, без тога ниједан конститутивни народ, а самим тим ни БиХ, не могу имати будућност, нити могу у перспективи градити било какав заједнички живот на овим просторима.

Овако постављена тема је, могло би се рећи, тако конципирана да се сагледају сви аспекти функционисања дејтонске Босне и Херцеговине.

Наиме, свима је јасно да су у предратној Босни и Херцеговини преовладавала два непомирљива става и концепта и да се радило о дијаметрално супротним националним циљевима. По сваку цијену, тада Муслимани, данас Бошњаци и Хрвати из БиХ, настојали су Босну и Херцеговину издвојити из уставно-правног и територијалног устројства тадашње СФР Југославије. И нажалост, у томе су и успјели, мада се радило о противуставном насиљу, односно сецесионистичком и сепаратистичком пројекту, зацртаном у идеолошким премисама Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића.

Истовремено, Срби су се оправдано залагали да Босна и Херцеговина, или барем српски народ из БиХ остане у заједничкој држави, тадашњој Југославији.

Данас, више него икада раније опет се поставља оно судбоносно питање – како помирити ове супротности. Одговор је - скоро никако. Јер, на оваквим питањима реално гледајући и није могуће постићи компромис прихватљив за све народе. Зато Босна и Херцеговина може опстати само на дејтонским принципима. Понављам, све друго води у авантуру са несагледивим посљедицама.

У последње вријеме настављају се страховити притисци и то је видљиво. У таласима се појачавају удари на Републику Српску. Од Срба се тражи потпуна кооперативност и углавном извршавање онога што се ултимативно нуди, по систему: „узми или остави“, без могућности за било какав маневар. Је ли то, онда, демократија. Наравно да није. Након оваквих јасних позиција није ли то опет покушај доминације најбројнијег бошњачког народа, потпомогнутог хрватским и такође, незаобилазним неким представницима међународних лобистичких и антисрпских група, удружења, фондација итд.

То је напросто слика садашње позиције Срба у Босни и Херцеговини, који су безброј пута до сада рекли да за себе траже – онолико права и власти колико имају и друга два конститутивна народа. И ништа више, али ни мање од тога.

Опречне су и потпуно супростављене истине које више од скоро двије деценије у јавност пласирају разно-разни политичари, квази интелектуалци, научници, политички и војни аналитичари, многобројни мешетари, и то онако и оним редом како то коме одговара. Многи, „знањем" тако "потковани“ не могу да „побјегну“ од националне искључивости, већ са огромне временске и просторне дистанце тумаче нама - преживјелим жртвама најокрутнијег злостављања – шта нам се то догодило и како нам је било и нажалост, предвиђају како ће нам бити у будућности.

Стално потезање и актуелизовање питања да је Република Српска реметилачки фактор и препрека свакојаког напретка свих народа у БиХ – није ништа друго већ чиста спекулација која српски народ па и све грађане у Републици Српској држи у перманентном страху и грозничавом ишчекивању – шта ће бити сутра. Подгријавање такве атмосфере и непрекидно затезање већ пренапрегнутих националних «струна» не доприноси толеранцији и разумијевању међу народима у Босни и Херцеговини.

Бјелосвјетски логистичари и лобисти који се залажу за стварање унитарне Босне и Херцеговине напросто се утркују у промовисању само своје истине попут тзв. Међународне кризне групе, разних «бораца за људска права» у лику „Хјуман рајтс воча“, Сорошеве фондације, те друштва за угрожене народе, формалних и неформалних иних домаћих и још више међународних група исл.

Шта се уствари крије иза настојања тзв. интелектуалних форума који долазе из Сарајева и који се залажу за промјену Устава БиХ. Могу ли се са још увијек претешким бременом никад разјашњене трагичне прошлости кроз коју су прошли сви народи у БиХ наметати само једном народу потпуно неприхватљива рјешења за будућност БиХ.

Након свега што нам се догодило, а и сад се догађа, поставља се кључно питање – како је онда могуће градити БиХ и може ли она уопште и функционисати без међународног старатељства.

Како је и да ли је уопште могуће помирити различите националне интересе када је сваком јасно да нема нити једног јединог Бошњака или Хрвата из Федерације БиХ, о повратницима у РС да и не говорим који није за укидање Републике Српске.

С друге стране, нема нити једног јединог Србина из Републике Српске који би прихватио стварање унитарне БиХ.

На крају, прочиће деценије а најважнија ствар у Босни и Херцеговини неће се сазнати. Она се зове: и с т и н а.

Истина је основни предуслов свих будућих и срећних и несрећних дана и времене који очекују све народе у Босни и Херцеговини.