Slavko Jovičić

ЗЛОЧИН У СИЈЕКОВЦУ - Сведок са лица места!

, 26 2019 07:49:07 +0100

Данас се обележава дан стравичног злочина

регуларне Хрватске војске који је почињен

у Сијековцу /Босански Брод/ 26. марта 1992. године.

Међутим, није то званичан почетак рата,

а нити су то први злочини почињени

на простору тадашње БиХ.

СВЕДОК СА ЛИЦА МЕСТА

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Сијековац, Босански Брод

26. марта 1992. године, десио се стравичан масакр српских цивила у Сијековцу, тадашња општина Босански Брод. Наиме, регуларна војска Републике Хрватске већ 3. марта исте године из Хрватске прешла је на територију Босне и Херцеговине.

Чланови породица Мартић и Дујанић убијени су 25. марта 1992. године у Броду, а већ сутрадан, 26. марта, догодио се покољ у Сијековцу.

Припадници регуларне Војске Хрватске, заједно са паравојним хрватско-муслиманским јединицама из БиХ и Хрватске, 26. марта 1992. године у Сијековцу су убили девет српских цивила, а наредних дана убијено је још 37 Срба из овог приградског насеља.

Документ којим се дозвољава усташама привођење Српкиња

као робља за сексуална противприродна усташка иживљавања.

27. марта, дакле одмах сутрадан у Сијековац је стигла највиша "државна" делегација БиХ у којој су били Биљана Плавшић, српски чалан Председништва БиХ, затим Фрањо Борас, хрватски члан председништва и представник муслиманског народа члан Председништва БиХ Фикрет Абдић.

Тада као инспектор Државне безбедности задужен за безбедноост највиших функционера БиХ, заједно са још неколико колега, стигао сам у Сијековац. На лицу места на сваком кораку били су видљиви још свежи трагови стравичних злочина. У двориштима испред својих кућа лежала су измасакрирана и изрешетана тела српских мученика. Видео сам стравичне слике, слике српског страдања.

Да и то нагласим. Доласком у Босански Брод хрватски члан Председништва БиХ Фрањо Борас је побегао са места злочина и тек након неколико дана видео сам га у Сарајеву.

ПРАВДЕ за Србе нема и она никад није ни постојала.

За злочин у Сијековцу никад нико није одговарао,

па ни Хрватска за агресију на тадашњу Босну и Херцеговину,

односно на српски народ.

**********************

Као по ланчаној реакцији ратни пожар се ширио по БиХ, па се тако проширио и на подручје Семберије.

31. марта 1992. године отпочињу жестоки сукоби између муслимана и Срба у Бијељини и тако рат креће у свој крвави поход који ће, касније ће се испоставити, донети највећу несрећу свим народима у БиХ.

Опет је као и у ранијим сличним ситуацијама врло брзо оформљена "државна" делегација у којој су били: Фикрет Абдић, члан Председништва БиХ, Миодраг Симовић, потпредседник Владе БиХ и Јерко Доко, министар одбране БиХ. У Бијељину смо стигли 01. априла 1992. године. И поново исте стравичне слике страдања народа.

Четвртог априла 1992. године, ратни вихор стиже и у Сарајево. Дакле, ратни пламен се више није могао зауставити...

------------------

Кренула је незаустављива и једна од највећих трагедија свих народа у БиХ.

* * * * *

САСВИМ ЈЕ ЈАСНО да рат у БиХ није почео 1. марта 1992. године због убиства српског свата покојног Николе Гардовића у центру Сарајева.

Такође, рат у БиХ није почео ни почињеним стравичним злочинима у селу Сијековац и агресијом Хрватске на тадашњи Босански Брод 26. марта 1992. године.

Рат у БиХ је почео много раније ...

/НАПОМЕНА - О томе сам већ писао у неким ранијим текстовима/.

Рат у Бих није почео због убиства српског свата Николе Гардовића

1. марта 1992. године, а није ни због злочина Хрватске војске

26. марта 1992. године у селу Сијековац /Босански Брод/ ...

Текст о почетку рата прочитати ОВДЈЕ

АНА МАРИ ФРАНК - Била је симбол и жртва фашистичког холокауста!

, 16 2019 09:30:09 +0100

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

На данашњи дан, 16. марта умрла је

АНА МАРИ ФРАНК

Јеврејска дјевојчица коју је њен дневник о скривању током Другог свјетског рата учинио симболом жртава холокауста, вјероватно је умрла раније него што се мислило, показује истраживање Музеја Ане Франк.

Закључак истраживања објављен на годишњицу званичног датума смрти Ане Франк и њене сестре Маргот који су одредиле холандске власти послије рата.

Истраживачи Ерика Принс и Гертјан Брек тврде, међутим, да су Ана и Маргот вјероватно умрле од тифуса мјесец дана раније, у фебруару 1945. године. Тај закључак је донијет на основу сјећања свједока и докумената. Истраживањем је још једном указано на тешке услове у којима су Јевреји живели у логору Берген-Белзен, где ја Ана Франк умрла када је имала 15 година.

Почетак злочина над Србима у Загребу ... ЗЛОЧИН над породицом ЗЕЦ ... ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

, 07 2018 11:07:18 +0100

На данашњи дан 7.12. 1991. године у центру Загреба
злочиначки су ликвидирана три члана породице Зец.

Вјечна слава члановима породице Зец који су звјерски ликвидираним од стране усташких формација у главном граду "лијепе њихове"!

Породица Зец је била имућна српска породица у Загребу. Михајло Зец је био познати загребачки месар, а његова супруга Марија је држала кафић.

Пријетње породици Зец су од стране хрватских ултрадесничара, почеле још прије распада СФРЈ 1990. године. Пријетећа писма су се односила на прогон Срба из Хрватске у тадашњој СФРЈ.

Злочин су преживјела дјеца Душан и Гордана, која су била сакривена у кући. Након почињеног злочина, дјецу је њихова бака Боса одвела у касарну ЈНА, одакле су евакуисани у Бањалуку гдје су и наставили живот.

У ноћи 7. децембра 1991. године, припадници специјалних јединица МУП-а Хрватске, провалили су у стан породице Зец у Пољаничкој улици у Загребу.

Михајла Зеца убили су на лицу мјеста, када је покушао да побјегне. Његову супругу Марију, и ћерку Александру, која је тада имала 12 година, одвезли су у планинарски дом Адолфовац на Сљемену, гдје су их ликвидирали.

Злочинци, међу којима је био и Синиша Римац, саслушани су неколико дана касније пред истражним судијом, гдје су признали злочин, али је признање поништено због процесних недостатака. Ова јединица МУП-а Хрватске била је под командом Томислава Мерчепа, који је тада био савјетник министра унутрашњих послова Републике Хрватске. За своје учешће у рату у Хрватској, Синиша Римац је одликован 8 пута.

Неки извори наводе да је Синиша Римац лично убио Михајла Зеца.

Ратни злочинац Насер Орић ослобођен ... Дан послије ... Српска небрига за страдање сопственог народа!

, 02 2018 10:48:20 +0100

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Ово је идеална прилика да се огласе и "кука и мотика", а посебно политичари из Републике Српске. А шта су то они урадили и шта су помогли да се ратни злочинац Насер Орић осуди још у Хашком трибуналу.

Одговор је врло једноставан - НИСУ НИШТА!

Звијер у људској кожи - Карла Дел Понте - није никога оптужила

за бројне злочине над Србима било гдје у БиХ.

Три пута сам се срео са овим монструмом, једном на њен позив и у Хагу.
Својим очима сам видио припремљене наводне оптужнице против Туђмана и Изетбеговића, али злочинац Дел Понте је чекала да они умру и да их никада не оптужи! Наравно да у свему има и српске кривице.

Још 2005. године почео сам прикупљати документацију и доказе против ратног злочинца Насера Орића и нико из Републике Српске није хтио да ми помогне!

Могао бих много тога да кажем о српској несрећи и небризи за страдање свог народа, али сад не вриједи.

Зар сам ја као потпредсједник Савеза логораша Републике Српске заједно са Милошем Миловановићем, тадашњим предсједником Борачке организације Сребреница требао 7. јула 2005. године да отворим Петровданске дане страдања Срба у Сребреници.

Нико из власти није ни помишљао да дође у Сребреницу, јер су сви страховали од високог представника за своје фотеље.

2005. године мјесец дана сам ишао у Сребреницу и тражио СРБЕ свједоке о злочинима Насера Орића. И нико није хтио да свједочи.

Нађем једног Србина за којег сам мислио да ће бити најбољи свједок у Хагу, јер му је Орић убио оца и заклао мајку.

И пази сад ово, кад тада нисам црк'о - ко зна кад ћу?

Оде тај Србин у Хаг и прода и мајку и оца. Муслимани му дају велике паре и он је свједичио у корист Насера Орића. Да је био српски суд и да се ратном злочинцу Насеру Орићу судило у Бања Луци - суд не би могао да га осуди.

По својим правилима Трибунал га премјести са породицом, промијени му идентитет и Бога питај у којој сад живи држави.

И да буде још горе, нико тада из власти Републике Српске није хтио да ми помогне, нити су га интересовала страдања Срба.

С Т Р А В И Ч Н О !

Ово у Сарајеву је само наставак хашке инквизиције Срба.

На данашњи дан 18 маја ... Злочин који се не заборавља ... Ко сакрива и од кога крије истину ... Ово је Босна и Херцеговина.

, 18 2018 15:24:31 +0200

ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

Ко и од кога сакрива истину како су убијени

Адмира Исмић и Бошко Бркић

А само су се вољели и хтјели су заједно да живе!

Срђан Алексић је постао синоним "јунаштва" за Бошњаке и Србе у Србији и то за оне који не знају ништа о том догађају.

О смрти Срђана Алексића Др Мирољуб Петровић пише овако: ПРОЧИТАТИ - OВДJE

Прави се тако легенда о случају Срђана Алексића који није ни близу приповједача о јунаштву. И ко онда фабрикује такве "истине". Па управо они који ни географски не знају гдје је Требиње, а поготово немају појма о рату у Босни и Херцеговини.

*********

Никада нико од таквих "зналаца" неће ни поменути муслиманско злочиначко стријељање двоје младих људи који су се вољели и који су само хтјели да из муслиманског Сарајева пређу на српску страну.

Тешка времена шутње и даље трају, још из турског времена, остала су. Шутња је злато многи кажу, мада тај појам негдје другдје и не постоји. Или "Боље свашта јест' него свашта причат". Резултат је прво шутња, онда лажи. Послије шутње о двоје младих, Бошку и Адмири убијеним на Врбања мосту у Сарајеву, искрснула је истина. А истина је једна и недјељива и нико на истину нема ексклузивно право.

Међутим, како рекох истина је једна. Припадници тзв. Армије Р БиХ прво су их пустили да пређу на српску страну, а онда су убили њу, Адмиру. Затим су причекали да јој он, Бошко, покуша помоћи. Меци злочинаца из тзв. Армије Р БиХ су му прво решетали удове, онда пуцали по њему, рањавали га док није искрварио.

Седам дана након што су убијени, Војска РС извукла је њихова тијела са моста и сахранила их у Лукавици у Републици Српској. По завршетку рата, 1996. године, на иницијативу и жељу Адмириних родитеља, њихови посмртни остаци су пребачени на гробље Лав у Сарајеву, у Федерацији БиХ и заједно су сахрањени.

Годинама су муслимански медији ширили лаж да су двоје младих људи, различитих нација и вјера убијени од стране Војске Републике Српске. Нажалост, ништа се није промијенило ни до данас. Лажи и даље трају, иако су убице познате.

Прокламовање неодређености је дугог вијека у БиХ, али лажи нису. Прошло је више од 26. година, откако је БиХ постала каква-таква држава. Од референдума наовамо, провлаче се теорије које је OHR озаконио о држави БиХ, али не и документовао, јер нема печата. Као у оној снимци на "YouTube", кад раднички трибун чита с папира, а "обични мали човјек" се надвирује и пита: "А гдје је ту печат!?".

И ко је онда 18. маја 1993. године снајперским хицима на сарајевском Врбања мосту убио муслиманку Адмиру Исмић и Србина Бошка Бркића.

Њих двоје су се вољели и у жижу свјетске и домаће јавности доспјели су по два основа: прозвани су сарајевским Ромеом и Јулијом због начина њихове смрти (умрли су док су лежали једно преко другог), те је њихова смрт доведена у везу са терористима из јединице "Шеве", специјалцима Службе државне безбједности тзв. Р БиХ.

Бошко и Адмира покушали су на једном од прелаза гдје су се договарале илегалне размјене и преласци у, и из муслиманског Сарајева - Врбања мосту, прећи на српску страну, територију коју је контролисала Војска Републике Српске. Приликом покушаја преласка убијени су снајперским хицима од стране муслиманских злочинаца.

Након завршетка рата у БиХ бивши агент тајне службе АИД Един Гараплија посвједочио је да је приликом испитивања терористе и убице Неџада Херенде дошао до његовог признања да су Бошка Бркића и Адмиру Исмић убили Неџад Херенда и Драган Шошић, припадници муслиманске терористичке јединице "Шеве", пуцајући, како је Гараплија посвједочио, са зграде "Стелекса" /Напомена аутора текста – Ради се о згради тадашње познате сарајевске студентске "кафе-дискотеке”/.

А само су се вољели и хтјели су заједно да живе!

Иако се Херенда и Шошић, поред овог, доводе у везу са још два ратна злочина, они никада нису процесуирани од стране било којег тужилашта у БиХ. Тачније, против њих никада ниједно тужилаштво у БиХ није подигло оптужницу. Херенда се теретио за три ратна злочина у којима је учествовао - убиство Бркића и Исмићеве, затим злочин у Великом парку кад је стријељано осам припадника тадашње регуларне Југословенске народне армије и атентат на породицу првог командната тзв. Армије Републике БиХ генерала Сефера Халиловића.

Терориста Херенда живи у Гронингену /Холандија/. Никада ниједна надлежна институција у БиХ није тражила његово изручење!

Такође, Шошић се доводи у везу са два ратна злочина и четири убиства, али до данас никада није ни осумњичен од стране било којег "независног" тужилаштва у БиХ, већ је, парадоксално, запоселен као шеф обезбјеђења Централне банке БиХ што довољно говори како се систем у случају Херенде и Шошића добро побринуо за своје штићенике и убице.

А о покојној Адмири и покојном Бошку
Сарајево шути и скрива истину.

То је Босна и Херцеговина.