Dnevnik jednog seljanina

quarezina — Mon, 05 Jan 2015 23:48:36 +0100

Odrastao sam u provinciji. Hteo bih da vam dočaram kako da uzgajate najbolji organski celer, ali ne znam. O seoskim poslovima znam onoliko koliko se o tome zna iz opšte kulture. Da karikiram za D(d)rljaču nikad ne bih čuo da nije onog pokušaja pevača, a plug sam video jedino na tv-u. Zemlje nemam, roditelji rade za platu iako je to retko na selu, a krave vidim jedino kad rešim da se sa društvom okupim u seoskom kafiću. Obično su u separeu ili na visećim stolicama. Znaju dva padeža i oba služe za ogovaranje, a svaki pokušaj normalnog oblika komunikacije se svodi na vraćanje na njihovu talasnu dužinu-muu. Da se ne rodi ideja da sam šovinista ne dao Bog, da mrzim žene ili tako nešto, ima tu i bikova. Jer kravi treba bik i obrnuto. Tek tek se nazire po koji pošten čovek tu (pod čovek smatram i ženu čisto da ne bude zabune), koji živi od poštenog rada, bio on fizički ili onaj koji je dobio zbog svojih sposobnosti, ili što je još ređe u našoj državi obrazovanja. Ali čini mi se da je ovde lakše redovno sretati bele medvede nego takve ljude, mada ovo generalno važi i za celu Srbiju pa čak se i ovo moje selo sa par nekih kozmetičkih razlika može se smatrati Srbijom u malom. Jedva čekam da vidim takve ljude, da sa njima obogatim malo svoj intelekt i vokabular, oni zlonamerni bi rekli da je to zbog toga što svaki poreklom Bosanac kao ja voli medvede ma koje boje bili jer krv nije voda, a brat se voli bio on mrki, crni ili beli. Sad ozbiljno selo baš, baš, obožavam zbog prirode. Cesto se sa svojim kolima koja su inace toliko trula da kad bi udario psa postojala bi opravdana bojazan da te ne ujede, odvezem izvan njega pa satima setam po sumama, obilazim jezera, kamenolom i sve livade koje postoje. Volim da kazem da je najlepše na svetu, što kaze pesma lepse od Pariza, samo treba ljude promeniti. Mislim dovesti druge umesto njih, ne ispravljati krivu drinu pa im menjati mentalitet. Kad bi bilo puno ovih belih medveda od malo pre, ostao bih u njemu zauvek. Ovako posle sto godina školovanja, i što je najnormalnije u ovoj državi već višegodišnjeg traganja za poslom u struci, prinuđen sam da budem u porodičnoj kući u ruralnom kraju, naravno i jedva čekam da se ukaže prilika da pobegnem, a da se vraćam nazad samo nedeljom na pecanje, kasnije ako Bog da ili sudbina svejedno da sina i unuke naučim kako se lovi, i kad bude vreme da se prilegne za ceo život da to bude u jednosmernoj ulicu u njemu pod nekom lepom krošnjom u hladu. Iako mi je jako teško da shvatim ovaj čudan mentalitet gde je svaki obrazovan čovek "puko zbog previše učenja", svaka osoba ženskog pola koja je imala više od dva seksualna ili životna partnera znate već šta i sve tako redom, glavna stvar ovoga sveta je prilagođavanje jer bez njega opstanka ne bi bilo, i prema tome ću da završim ovu moju produženu misao opaskom da vas ne čudi ako mi sledeći članak bude glasio muu.

Dnevnik jednog seljaka

Dnevnik jednog seljanina