Neuporediva

Mobilne zapovesti

, 29 2015 20:12:35 +0200

U ime njegovog veličanstva POSLA i njenog veličanstva PLATE velika je šansa da doživite svašta a kao ilustracija na temu sledi priča o Gospodaricinim pravilima vezano za mobilni.

Pravilo osnovno - dostupni ste uvek, ali uvek. I mrtvi bolesni ste ste dostupni, ma bre i iz groba ste dostupni . A to, kao, slobodno vreme, privatnost i sl - jel se vi to šalite. Nema to. Kad Gospodarica zove svet staje. Šta ima sem posla da vas zanima i čime sem posla ima da se bavite.

Elem, da preciziramo I svaku eventualiju od zabune sprečimo:

-dok ste na WC šolji, perete zube ili se tuširate - pa naravno da odmah grabite telefon.

-kuću ne usisavate nikada da slučajno ne biste propustili poziv nedeljom u 12.

-na venčanjima, sahranama, i u crkvi inače - Bože, pa naravno da ste dostupni, ma ajte molim vas, šta ima pokojniku da smeta što ćete se javiti.

-kod lekara i zubara, zar ste bilo šta drugo pomislili, javljate se iz momenta. I to ako je moguće odmah posle drugog zvona. Da Gospodarica dugo ne čeka.

-ako se slučajno potrefi da imate drugu vezu ni pod tačkom razno da vas misao ne nanese da prekinete poziv - to je greh nad grehovima. Gospodarica uvek ima prednost.

E sad da obrazložim šta se dešava ako se to svetogrđe da se ne javite na poziv ipak nekako desi. Scenario prvi, u radno vreme - jelte gde bi poslovnom čoveku palo na pamet da recimo stranka treba da ima prednost - kakva stranka oko Gospodarice se par galaksija vrti i sledi naravo urlanje. I bolje bi vam bilo da ništa ne objašnjavate nego da ako je ikako moguće u dve reči prebacite fokus na ono zbog čega je usledio poziv. Da li treba da napomenem da su razlozi zvanja u 90% slučajeva blago do kompletno debilni i nikakve veze s poslom nemaju.

Scenario drugi – poziv van radnog vremena. Ajde da to pojasnimo malom pričicom kao ilustracijom teme.

Umorna, nervozna i gladna ignorišem zvonjavu fiksnog no ubrzo sledi poziv na mobilni. Javljam se i čujem besno - a što se ti ne javljaš na fiksni. Brojim u sebi a prvi impuls mi je da zavrištim najogavnije psovke koje um može da smisli - idiote nenormalni, nedokucani ko si bre ti da mene propituješ i isleđuješ šta ja u svoje slobodno vreme. Drugi impuls mi je da cinično i zajedljivo kažem - a što, jel tebi treba da polažem račune. Uzdržim se od oboje jer bi mi u suprotnom do smrti takva nepromišljenost bila nabijana na nos. Otuda kažem - nisam kući, šta ti treba.

I još malo pojašnjenja - ono - izvini što te sad zovem, da li te prekidam u nečemu, izvini da li možeš da pričaš - to ne postoji. Telefonski poziv u 10 uveče nedeljom počinje zapovednim - slušaj sutra će doći MM u ofis..... Opcija da možda večeram ili imam društvo - šta bre privatnost, kultura i osnovna pravila ponašanja . Ma zaboravite.

-*-

A kako je problem rešen.

Ne javim se na telefon pa onda nešto kasnije zovem uz recitaciju - vidim da si me zvala - šta ti treba. (I još jedno pojašnjenje - s operisanima od kulture samo kratko i jasno jer drugačije sledi ili ispiranje mozga na račun nepotrebne opširnosti ili prigoda rečenica - ne seri mi te gluposti - da izvinete.) I pre nego što uspe da krene u pljuvanje, ubacim rečenicu - bavila sam se seksom pa nisam mogla da se javim. Tu sledi par trenutaka muka (taj se momenat inače nikada ne dešava) onda cijukavo iju iju pa ko se time danju bavi. I dobije odgovor - što jel to zabranjeno.

Sad je sve to prošlost. I baš zato što jeste o tome mogu da pišem. Da li je sve ovo previše lično, ne znam. Nek ostane drugima da procene.

Otac, sin i magarac...

, 16 2015 17:15:49 +0100

Sećam se da sam kao klinka obožavala da čitam kratke narodne priče. Minijaturni format s par stanica - nešto nalik slikovnicama. I dan danas se nekih od tih priča sećam. Imale su pre svega edukativan karakter.
Jedna od njih je bila o ocu, sinu i magarcu i o tome ko treba da ga jaše. Razni ljudi imaše različite ideje o tome i svi su ih s puno ubeđenja iznosili, uz reči pogrde na pređašnje rešenje.
Fenomenalan način za objašnjenje naših naravi. I još bolji način da se razume da je i istina i realnost stvar nekada i vrlo, vrlo ličnog viđenja.
I sad kad čitam novine i slušam ljude setim se te priče.
Ako daš - što si dao, samo budale daju, ko zna u čiji će to džep otići. Ako ne daš, kakav si ti čovek, nećeš drugima u nevolji da pomogneš.
Ako te ima - šta se mešaš i u svakoj si čorbi mirođija, sebe promovišeš. Ako te nema - sebičan si, niko te ne zanima sem sopstvene gu.ice.
E gde se narodu može udovoljiti.
-*-
Sve se uvek svede na poziciju iz koje se gleda. Što za mene crno za druge može i belo da bude. I uvek svi u pravu, jer nema sumnje, argumenti će se za oba viđenja uvek naći.
A kako rešavam tu večitu i nezajažljivu želju ljudi da sude i presuđuju na sve ono što im se ne uklapa u lični ukus. Ćutanjem i uvek ćutanjem. S osmehom.
Na ćutanje se teško nastaviti. Svaki monolog pre ili kasnije prestane ako nema ko ulje na vatru da doliva.
A ja se držim svog kljuseta ili magarca. Pa dokle doguram.

Zaboravljanje

, 03 2015 12:18:43 +0100

Ima tome od kad primetih da počinjem da zaboravljam. To da pođem do sobe a usput zaoravim zašto sam u nju krenula - to je klasika od detinjstva. Uvek sam bila okupirana razmišljanjima da bih pamtila trivijalnosti realnog. Al primetih da počinjem da zaboravljam i ideje a njih sam uvek pamtila.
Imam vrlo selektivnu memoriju oduvek - neke stvari, koje bi po mom pojmovniku svrstavala u nebitne zaboravljala bih manje više odmah. One druge, procenjene kao bitne, pamtila sam nekada i duže nego što je bilo i potrebe i želje.
Otuda navika da u kupovinu ne krećem bez spiska - verovarnoća da se kući vratim sa svim potrebnim svedena je na promile. (Najveći biser je kad zaboravim spisak - to je tragi-komično).
Al mi je zato kefalica radila savršeno za stvari vezane za logiku, ideje, maštu i zanimljive informacije. A kao radoznaloj osobi sve mi je bilo zanimljivo. Škola nikada nije bila problem. To šta je ko rekao i uradio takođe. Onda gomila suštinski sasvim nebitnih informacija vezanih za sport, javna dešavanja. Neki filmovi i knjige su se urezivali.
A sad, desi se da mi sine neka super ideja, zapažanje i onda nošena nužnošću svakodnevice te misli iščile. Nekada ih se setim a nekada ne, ostanu poput sna, potisnuti u nesvesno.
Dilema je da li je to stvar godina ili stresa, moguće oboje. Kako god, al izgleda da će i tu morati da rade podsetnici hehehe.
-*-
Rekoše mi par puta - šta će ti to, šta pamtiš te gluposti.
Život čini mnogo šta i jesu nabavke, popravke, bankarski i kojekakvi drugi opšti poslovi itekako nužni al te stvari ne nose u sebi radost i podsticaj. Nose reči i dela dragih ljudi i saznanja i misli onih u kojima prepoznate deo svoje duše ili naravi.
Ne pamtite godinama šta ste recimo 03.03 03 kupili u marketu, već koju ste sjajnu knjigu pročitali, zanimljiv film ili utakmicu gledali, koncert slušali tih dana i ko vas je nekim gestom oduševio ili razočarao.
Kad se sve sabere i oduzme to se jedino računa.

Gospodin savršeni

, 02 2015 12:50:09 +0100

Nisam sklona eksplicitnosti. Tome da bilo šta imenujem kao savršeno ili ništavno. I svet i život i ljudi su negde između.
Sve je u procentima. Pa tako kažem (uz obavezni smeh ili prevrtanje očima onih koji slušaju) dobar/dobra si 83%.
Al nije to šala. Ideja savršenstva se nešto mnooogo odomaćila. Svako malo nalećem na ljude u ubeđenju da su bogom dani. Nesvesni da je ta ideja najštetnija baš po njih. Pre ili kasnije okolina ili zbriše ili otkaže poslušnost Vrhovnom, hehehe. Onda kreće kuknjava, bes, ili oboje.
Mada priznajem da postoji određena doza fascinacije takvim ljudima. Al ne u smislu koji oni žele i očekuju. O ne. Uvek se zapravo razogačenih očiju pitam, jel oni to stvarno. Uz dodatak pitanje - koliko treba da budeš utripovan da sebe ubediš u tu skoro božansku bezgrešnost i vrlinu.
Međutim, ubede se ljudi u mnogo šta.
Al moje je da otvorim oči i kažem - bato/seko sve je to milina, al je nešto ovih dana propuštam dalje.
-*-
A otkud ova filozofija u omraženi radni ponedeljak. Čitam knjigu Emocionalni vampiri. Sjajna je i za svaku preporuku. Daje odgovore na mnoga pitanja, pa i to moje.
-*-
Bože, setim se tipa s kojim sam bila neko vreme u vezi - on je stvarno, odistinski mislio da je uvek u pravu. Prvo pomislite da je šala a onda skontate da je vrag odneo šalu.
I zbrišete. Jes, da ne bih možda da ga razuveravam hehehehe
A on - savršen, naravski. I sam takođe. Sad već godinama. Nešto nikako da nađe ženu koju će ubediti u vrhunsku vrlinu. Al, ne budimo na kraj srca, možda je i nađe, jednom. Aha!

Zašto varaju...

, 25 2015 13:25:07 +0100

Pročitah malo pre jedno kratko pisanje Mirjane Bobić Mojsilović u kojem se ona pita odakle tolika poplava muškaraca koji varaju. Naravno, onih u zrelim godinama i logično poslovno uspešnih koji svoje ulove šetaju međ ostatkom populacije sebi sličnih. Znate ono poslovna večera i njih 5-6 sa devojkama.
Žene su locirane kući, pa kako koja, neke pate, neke nije briga dokle god imaju para koliko žele a neke uzvraćaju istom merom, s jednom a bitnom razlikom - obično se ne reklamiraju javno hehhe.
Dadoše se i žene i muškarci u komentarisanje fenomena - realno o tome bi se dalo pisati podosta i stvar bi se mogla iz više uglova posmotriti i naći psihološko, sociološko i ekonomsko objašnjenje al mi se nešto ne da da o tome pišem.
Mene to sve pomalo zabavlja. Pokazivanje i dokazivanje muškosti, udaranje recki. A mnogo teško danas, ako imate para, osvojiti određenu kategoriju mlađane ženske populacije. Viteški težak posao hehehehe.
-*-
Činjenica je da neke ljude, muškarce i žene, karakterno određuje samo novac. Na srcu imaju digitron. I svako tu igra svoju igru, ona se pali na težinu njegovih kartica, on pazari osećaj moći i pokazuje trofej. Bez tog pokazivanja stvar gubi na značaju. Hehe šta će mu švalerka ako je niko ne vidi.
Oni stvarno emotivno-seksualno zakinuti, - oni koji van braka traže više od imidža trendi poslovne face - svoje izbore ostavljaju tajnim.

Čestitamo

, 25 2015 13:23:26 +0100

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.