Moj kutak

Za Domaćicu

sonatica — Sat, 11 May 2013 18:14:32 +0200

Draga moja,

Pišem a znam da ovo pismo nećeš čitati. Pišem jer želim da ti kažem HVALA na dobroti, na pažnji, na ljubavi koju si nesebično svima darivala.

Jako mi je teško. Već mi nedostaješ.

Sećam se dolaska na ovaj blog i tvog dočeka. Prva si se javila. Postala si tako prijatelj za sva vremena.

Sećam se našeg dogovora da se vidimo u tvom kraju, sećam se i da sam te zvala da upoznaš moju mamu.

Zašto Domaćice? Zašto si otišla prerano? Zašto moraju dobre osobe, a to si ti bila, zašto dobre osobe odlaze?

Čuvaj nas sa neba Anđele. Čuvaj svoje unuke, decu, sve nas koje si poznavala i volela.

Ne, ne mogu da kažem zbogom, već samo doviđenja..Srešćemo se opet, na nekoj novoj planeti, i ti ćeš me opet dočekati.

Počivaj u miru među Anđelima, jer si jedna od njih.

KUPOVINA MUŽA

sonatica — Tue, 12 Feb 2013 18:53:57 +0100

Nakon pakleno vrućeg dana, sinoć sam izašla da prošetam, i svratila sam do jedne moje prijateljice, udate. Lepo smo pričale u hladu njenog dvorista, uz kaficu i hladan sok, dok mi nije postavila ono užasno, strašno i skroz bezveze pitanje " A kada ces ti da se udaš? "

Pitanje je postavila kao da me pita kada idem u Merkator da kupim neke krpice ili u Maxi da kupim namirnice za sledeću nedelju.Belo sam je pogledala i smušeno prošaputala " Pa, ne znam..."

Strašno sam se iznervirala.Da, imam 31. Da, sama sam. Pa šta????
Ne mogu da se udam tek tako, kao da kupujem muža i klince.Pričala mi je o biološkom satiću koji kucka lagano...kao da ja toga nisam svesna.

Možda sam joj trebala reći da ovih dana planiram da iz banke uzmem malo više keša, i da je molim da ide sa mnom u tu kupovinu, zajedno da biramo,a nakon toga da završimo negde na kolačima i nes kafi -kao posle svake dobre kupovine.
Ili mozda treba kao gospa koka da uzmem korpu i krenem u lov na mužića? STRAŠNO...

Nerviraju me takve stvari. Ljubav se ne kupuje, ne naručuje, ne planira...Ne mogu tek tako da se udam, prvo nemam dečka, a da ga imam prvo valjda moram da provedem neko vreme sa njim da bih se udala.Prvo moram da ga VOLIM, i on mene...

Ne znam, ja tako razmišljam.Lepše mi je da budem sama, kad ne mogu da budem sa onim koga volim.Poštenije je nego da budem sa nekim koga ne volim, tek da se zove da imam nekoga.

Ne, ne planiram da idem u Maxi da kupim muža, a neću ni decu da naručujem, ima vremena...sve ce doći neplanirano, onda kada se najmanje budem nadala...

- napisano pre 10-tak godina -

Nedelja

sonatica — Sun, 03 Feb 2013 13:56:31 +0100

Nedelja je jedan sasvim običan dan u nedelji. Mnogi ne vole ovaj dan, jer posle njega dolazi ponedeljak i rano jutarnje buđenje.

Ja ne volim ovaj dan iz sasvim drugačijih razloga. Budi u meni slatko-bolne uspomene. Gorke, teške, ali i dečije, nevine, bezbrižne.

Nedeljom umiru oni koje sam volela i koje volim. Izaziva u meni bol. Tugu, sećanje na sve one koji su mi beskrajno mnogo značili.

Nedelja je dan koji sam volela kao dete. Taj dan nosi u sebi miris pečenih paprika i pite sa jabukama. Miris pečenog pileta i ukus kokica i Jupija. Šarenilo cirkuske šatre. Nedeljom sam išla na Tašmajdan ili na Kalemegdan, jela sam srneća leđa u poslastičarnici "Zlata".

Tog dana smo ponekad išli na ručak, ili na večeru, sve zavisi od raspoloženja.

Učila sam ono što nisam uspela da naučim u subotu. Posle učenja igrala sam remi ili jamb. Gledala sam "Sandokana" i "Plavu lagunu". Čitala "ITD", "Bravo", ili "Ćao Ona", tada popularne magazine za mlade.

Dosta godina kasnije, nedelju sam provodila u jednom stanu u Zemunu, sa mojim prvim dečkom. Nedelja je bio dan u kome sam se prvi put poljubila. Nedelja budi emocije.

Danas je ovo dan za sećanja. Za šetnju lavirintima uspomena. Običan dan u kome ne radim ništa posebno. Dan za odmor ili za druženje.

Sve se u meni meša. Tuga zbog onih koje više nema a koji su zaspali baš na današnji dan. Sreća jer se toliko lepih stvari dešavalo nedeljom. I ne znam koja su osećanja jača. Osećanja tuge ili nostalgije.

Sa setom se sećam prohujalog vremena. Mnogo toga bih dala da se vratim u neko doba u kojem nisam znala za probleme, za nervozu, za tugu.

Ipak sam svesna da povratka na staro nema. I ovaj siv dan, kišan, hladan, podseća me da je sada zima, da su godine prošle i da zajedno sa godinama sve prolazi.

Ovo je moje viđenje običnog dana u kalendaru, koji bih rado izbrisala. Nedelju često zovem subota dva. Tek da zaboravim na sav bol koji se dešavao nedeljom.

I tuga je snažnija od nostalgije. Zapravo i ona budi tugu.

Ipak, i pored svega, imam osmeh na licu. Ne želim da tuga pobedi. Jača sam od nje.

Jedna sasvim obična priča- osmi deo

sonatica — Wed, 30 Jan 2013 12:29:56 +0100

Pila je čajeve, ceđene sokove, inhalirala se i ležala. Poslala je mejlom dopunjen izveštaj o radu, a zatim je on zvao sa posla. "Nisi morala da se zamaraš, mogao je izveštaj da čeka, odmaraj što više." Prijala joj je njegova pažnja, iako nije bila sigurna šta tačno želi od nje. Samo prijateljstvo, ili nešto više..to pitanje je i dalje mučilo.

Sa druge strane grada, u njegovoj kancelariji se držao sastanak povodom tog izveštaja. Potrudio se da ona i koleginica dobiju stimulaciju, s tim što joj je on dao dodatnu stimulaciju, kao šef.

Došla je na posao sledeće nedelje. Javila mu se uredno, po pravilima firme, da je stigla na posao.

- Da li si raspoložena za ručak posle četiri, ili bar za kafu?

- Jesam, možemo da idemo negde.

- Da, ovde ne možemo ozbiljno da razgovaramo, stalno nas neko prekida.

Ostatak radnog dana je provela uz punu koncentraciju na posao. Nije više sebi dozvoljavala da mašta kad mašti vreme nije. Eto, još jedno samokažnjavanje. Kao da se srce i misli mogu kontrolisati, ona je nekako u tome uspevala.

Izašli su iz zgrade, i on je zamolio da prati njegov automobil. Tek sada se pitala gde je to izvodi i zašto. Bila je čak pomalo ljuta na sebe što je pristala.

Došli su u jedan miran kraj gde je usred šume, doduše proređene, bila picerija.

- Volim ovo mesto, a ti?

- Da, svratim nekad na kafu ili palačinke, odlične su.

Kakav formalan razgovor, mislila je u sebi. Kao da će se dogovarati o nekom sledećem projektu. A možda i hoće.

Posle ručka je naručio vino.

- Ja ne pijem.

- Samo čašu, neće ti škoditi. Znaš da Francuzi kažu da je vino zdravo.

U dimu cigareta, uz čašu vina on je počeo da priča. Rekao joj je kako ga je pogrešno shvatila.

- Šta hoćeš da kažeš time, da sam glupa, šta sam to pogrešno shvatila?

- Smiri se, molim te i slušaj..Devojka koju volim, to si ti. Kako ti to nije jasno? Zar nisi primetila da mi se sviđaš?

- Oh..baš si direktan..osmeh se pojavio na njenom licu.

- I ne brini za nju. Iselila se u prošlu sredu, pokrenuli smo postupak za sporazuman razvod. Reci mi, značim li ja tebi bar malo, samo malo?

- Da, oborila je glavu i prošaputala.

To popodne i veče proveli su u njegovom stanu. Bio je strastven ljubavnik, željan njene ljubavi, njenih dodira.

U firmi su brzo saznali za njihovu vezu, ali ih niko nije osuđivao, pogotovo ne oni koji su znali deliće njegovog života.

Venčali su se uoči samog dočeka Nove godine, par nedelja posle njegovog razvoda.

- Neka nam ova godina ispred nas bude novi početak.

- Da šefe moj najdraži. Osmeh nije skidala sa lica.

Pokazala mu je i dnevnik i on je tada bio iznenađen količinom njene ljubavi. Shvatio je da je konačno našao sreću, i obećao joj da nikada neće dopustiti da ih bilo ko rastavi.

Ovo je bila jedna sasvim obična priča. Priča koja je mogla i koja može svakome od nas da se desi. Ljubav ne bira ni vreme ni mesto kada će ugrajati naše srce.

I kada smo suočeni sa preprekama, treba da verujemo da će sve na kraju biti dobro. Dobrota i iskrenost uvek pobeđuju. Iako mislimo da su te vrednosti nestale, one su samo skrivene i čekaju da ih neko pronađe. Ljubav, kao pokretač svega, kao osnova svega, takođe pobeđuje. Kada je prava i obostrana. Lomi sve pred sobom i želi da bude tu, kao deo nas.

Jedna sasvim obična priča- sedmi deo

sonatica — Sun, 27 Jan 2013 20:12:05 +0100

Pokucala je na vrata njegove kancelarije. Sa druge strane čula je "Slobodno!" i zatim je ušla. Za stolom, preko puta njega, sedela je visoka plavuša, doterana kao za večernji izlazak.

- Izvinjavam se ako smetam, mogu da dođem kasnije.

- Ne, slobodno sedi. Ovo je moja supruga kojoj upravo tražim stan.

Nije znala da li je više šokirala ta plavuša ili njegova izjava.

- Dakle, za danas imaš dosta stanova da gledaš. Molim te, pusti me da radim sada.

- A ko je ova?

- To mi je koleginica.

- Da li je samo koleginica, hmm? Posmatrala je od glave do pete i izlazila je laganim, gracioznim hodom, koji se nikako nije uklapao sa njenim grubim, besnim glasom.

- Izvini, očekivao sam da će od kuće zvati oglase, ali kaže da nešto nije u redu sa Internetom.

- Izvini ti što ti ovako upadam u kancelariju. Donela sam izveštaj o radu, da vidiš, pa da ga prosledim načelniku.

- A, izveštaj...dobro, sedi, hoćemo kafu?

- Može.

Listao je izveštaj otkucan na četiri strane formata A4.

- Odlično, setila si se da staviš i da smo organizovali one dve manifestacije na koje sam potpuno zaboravio.

- Ali ja nisam. Držao si uvodne govore na obe manifestacije.

- Ah, ispada da sam ja najviše radio, a ti i Ceca? Dodaj nešto još za vas dve, dobićete sigurno stimulaciju, a ti posebno jer si radila na ovom izveštaju.

- Evo šefe kafica! Iznenada je upala kafe kuvarica..nosim vam i sok, znam da imate gošću..a to si ti?

- Da, ja sam.

- A ja mislila ovde još šefova žena.

- Ti baš sve vidiš i znaš, pogledao je prekorno.

- Dobro, odoh ja sada, samo vi radite.

Uzela je gutalj kafe i onda je pozvonio njegov mobilni.

Sačekala je da završi razgovor.

- Idem ja sada da dopunim ovaj izveštaj, onako kako si rekao. I Cica će biti srećna zbog stimulacije, ali joj neću reći za svoju dodatnu stimulaciju, naljutila bi se.

- Čekaj, nisam te samo zvao zbog izveštaja, nego. nego..

Videla je da je odjednom postao rasejan.

Tada je u kancelariju ušao načelnik.

- Vidimo se posle. Prijatno načelniče...

Rekla je Cici za stimulaciju i ova je pevušila ceo ostatak dana. Ona je dopunjavala izveštaj, prisećala se svega šta je Cica radila a šta ona kako bi izveštaj bio još opširniji.

Tuga joj se nije videla u očima. Vešto je skrivala. Uspevala je u tome kada je imala puno posla.

Kod kuće je osetila da je lomi prehlada. Da, popila je hladan sok kod njega, a njoj grlo odmah reaguje na hladno.

Poslala mu je SMS "Možda sutra neću doći na posao. Hvata me prehlada. Izveštaj sam prenela na USB, poslaću ti mejl sa moje privatne adrese."

Samo što je spustila telefon pored kreveta stigao je odgovor. " Ne brini za izveštaj. Brzo ozdravi, moramo da razgovaramo. Važno je."

Kašljala je i ljutila se na sebe što se tako neoprezno razbolela. Jako je zanimalo šta on to važno hoće da razgovara sa njom. Valjda neće hteti da mu bude kuma? Ne bi mogla to da podnese.

Utonula je u san.

- Nastaviće se-

Jedna sasvim obična priča- šesti deo

sonatica — Thu, 24 Jan 2013 22:03:11 +0100

Besno je izašao iz kancelarije i krenuo na parking da se tamo nađe sa načelnikom. Išli su na neki sastanak. Brzo je nabacio masku srećnog, smirenog čoveka. Nije želeo da načelnik zna da je ljut, razočaran, besan zbog samog sebe.

U automobilu je načelnik objašnjavao razloge tog sastanka, a on je u mislima bio sa njom. Shvatio je da ga je ona pogrešno razumela. Taman je hteo sve da joj kaže, onako otvoreno i bez straha, kada ga je šef pozvao da ide sa njim.

Nije ni slušao izlaganja nekih kolega, bio je rasejan i tužan.

Ručala je, istuširala se, svakodnevne radnje koje je uvek obavljala kada se vrati kući. Ljuta na samu sebe što je dozvolila da se ponovo beznadežno zaljubi, nije ni čula SMS. U prolazu je uzela mobilni, da vidi koliko je potrošila novca tog meseca, i tek tada je videla SMS.

" Oprosti mi, nisam želeo da te povredim. Dođi ujutru u moju kancelariju."

Šta znači ova poruka, da li da odgovori. Neće, sutra će otići do njegove kancelarije da vidi šta sada hoće. Sve je rekao time da voli drugu, da li ona treba da mu bude savetnica? Pomalo je bila ljuta i na njega.

Na drugom kraju grada on se svađao sa ženom.

- Moraš da shvatiš besmislenost situacije. Niti ti voliš mene, niti ja tebe.

- Pa šta? Kako da ti dam razvod, gde ću onda da idem?

- Kod roditelja.

- Ne dolazi u obzir.

- Hoćeš da ti ja plaćam deo stanarine, da negde iznajmiš stan?

- Prvo moram da nađem stan. Mada, i dalje ne shvatam, otkud ovo sve odjednom?

- Nije odjednom,, predugo traje.

- Dobro, pusti me sada da spavam.

Vikala je, a ni suzu nije pustila. Takva je ona bila. Žena stena ili samo flegmatična kada je on u pitanju?

Dok je pila kafu sa koleginicom, ova joj je ponovila da ide kod šefa i da sazna šta hoće. Ponela je završeni izveštaj i pokucala je na vrata.

- Nastaviće se -

Jedna sasvim obična priča- peti deo

sonatica — Mon, 21 Jan 2013 22:28:30 +0100

Tog jutra je rekla koleginici da će se kasnije vratiti sa pauze, jer mora da ide kod lekara da zakaže jedan pregled. Još jedna u čitavom nizu laži. Da li su bele laži one laži koje moramo da izgovorimo kako ne bismo naškodili nekom drugom i sebi?

U kafiću, malo udaljenom od radnog mesta, sastala se sa njim. Želeo je da se vide.

- Znaš, rekao sam joj da želim da se razvedem.

- Zašto?

- Zato što je ne volim, zato što ona ne voli mene. I zato što već nekoga volim.

- Voliš nekoga?

- Da!

- Blago toj devojci.

-Biće srećna kada sazna.

- Da.

- Zar ne želiš da ti kažem o kome se radi?

- Ne, ne želim da ti se mešam, niti želim da budem radoznala. Uhvatila je sa obe ruke šolju vrućeg čaja koji su naručili. Ruke su joj gorele. Opet je sebe kažnjavala. Osetila je bol, ali nije želela da plače pred njim.

- I eto, ona ne želi da se razvede, on je nastavljao svoju priču.

- Možda te ipak negde u dubini duše voli.

- Ne voli me. Tera inat.

- Da.

Sedela je, posmatrala ga, i zapitala se šta uopšte radi tu. On želi da se razvede zbog neke druge žene, priča joj to sve, ah..gleda je samo kao dobru koleginicu i sestru. Da, a ja se zanosila glupostima..Utonula je u svoje razmišljanje i on je naglo prekinuo:

- Hoćeš topli sendvič, pitam te treći put...šta ti je, da li te nešto boli?

- Nije mi ništa. Setila sam se nečega, izvini. Da, naruči topli sendvič ali da ponesemo, već je gotova pauza.

- Gde toliko žuriš? Pa sa šefom si..nasmejao se.

- Imam dosta da odradim do dva..ti mi nećeš zameriti, ali možda načelnik hoće.

- Dobro vrednice..znaš, kad podelim sve sa tobom, meni je lakše... Ne zamaram te, jel tako? Izvini ako preterujem, slobodno me opomeni.

- Sve je u redu, nego stvarno imam posla.

- Dobro, evo sendviča, idemo..

Nije otišla pravo u kancelariju kada su ušli u zgradu. Pozdravila se sa njim i čekala da uđe u svoju kancelariju, a onda je skrenula u jedan hodnik.

Bio je mračan i niko tu nije zalazio, sem kolega iz arhive, ali oni su retko dolazili da traže neke predmete u jednoj od kancelarija u dnu hodnika. Idealno mesto za plakanje.

Kako sam glupa! Još i ceo dnevnik posvećujem njemu. A on. Razvodi se, da bi bio sa nekom, ko zna s kojom ženom. Zašto joj nikad nije pričao o toj ženi? Sve njegove tajne joj je poveravao.

Ko je ona? Gde su se i kada upoznali? A ko sam ja da postavljam sva ta pitanja? Imam li pravo na to? Ko sam ja? Luzer najobičniji? Zašto sam dozvolila sebi da se zaljubim i da budem povređena?

Uspela je nekako da se smiri, umila se u obližnjem toaletu, sredila kosu i otišla u kancelariju.

- Pa gde si ti?

- Rekoh da idem da zakažem jedan pregled. Evo i doručak sam kupila ali se ohladio ovaj sendvič.

- Tražio te je malopre šef.

- Da, i šta je rekao?

- Da poneseš taj izveštaj, da ti pomogne ako može, ja sam mu rekla da si otišla kod lekara..ali idi odmah kod njega.

- Dobro, idem.

Pokucala je na vrata. Sa druge strane se ništa nije čulo. U tom momentu je videla kafe kuvaricu.

- Tražiš šefa?

- Da, vidiš da kucam na vrata.

- Ode negde malopre sa načelnikom i džaba sam mu sada donela ove dve kafe.

- Odnesi kod mene u kancelariju, platiću ti kasnije.

- Ma, dobro, nigde ne žurimo, evo nosim.

Umornim koracima se vraćala u kancelariju.

- Nije tu, otišao je negde. Da pojedem ovaj sendvič i da popijemo kafu, pa da nastavim da radim.

- Baš je brzo stigla kafa. Tek sam je maločas naručila.

- Da, da..rasejano je odgovarala koleginici.

Bila je očajna. Šta je hteo od nje? Da li je izveštaj bio izgovor ili ipak...

Mehanički je radila i nije ni primetila da je kraj radnog vremena.

- Mnogo si nešto neraspoložena? Koleginica je pažljivo posmatrala.

- Nije mi dobro, ponovo me boli glava.

- Nešto te često boli glava u zadnje vreme. Hajde pakuj se, idemo kući..

- Da, idemo kući...

- Nastaviće se -

Jedna sasvim obična priča- četvrti deo

sonatica — Sat, 19 Jan 2013 00:07:05 +0100

- Stigao si, otkud tako rano? pogledala ga je iznenađeno

- Ne radim baš uvek prekovremeno.

- Da li si razmislio o onome?

- O čemu?

- Ponovo si zaboravio!!! Pa ne mogu da verujem, ti mene uopšte ne slušaš.

- Ne znam o čemu pričaš.

- Pričam o spa centru u Sloveniji, hoćeš da idemo za vikend?

- Odmah sam ti rekao da nemamo toliko para.

- Ma ja idem, a ti kako hoćeš!

- Slušaj, moramo da razgovaramo, ali hoćeš da ručamo prvo?

- Jela sam nešto u prolazu. Reci!

- Hoću da se razvedem od tebe.

- Molim!?!

- Da, vreme je, ovako više ne ide.

- Ne pada mi na pamet da ti dajem razvod.

- Zašto?

- Zato što tako hoću. Mogu.

- Daj, molim te razmisli. Ne moramo sutra da podnesemo zahtev.

- Ma, ne dolaziš u obzir. Odoh ja da prošetam. Zračiš mi negativnom energijom.

I stvarno se presvukla i otišla. Kao po običaju, nije znao gde ide.

Šta sam video u njoj? Da li sam se oženio iz inata devojci koja me je ostavila? U čemu je moj problem?

Na drugom kraju grada, Ona je raspakivala kese koje su njeni doneli iz hipermarketa. Radila je to mehanički. Pakovala je namirnice u frižider, u ostavu, tamo gde im je mesto.

Ponovo je razmišljala o Njemu. Da li on oseća bar delić onoga što ona oseća? Zašto je večito tužan i zašto glumi da je dobro, kad nije? Šta se dešavalo u njegovom životu. Nikad se nije žalio na nešto, na nekoga. I dok joj je pričao o svom teškom detinjstvu, i o tome šta je sve radio u životu pre tog posla, imao je osmeh na licu.

- Bog je tako hteo, ili sudbina..zavisi da li si religiozna ili ne. Iz ove kože se teško može.

Možda nije imao snage da nešto menja?

Poželela je da mu pošalje SMS ali je znala da nije sam i nije htela da mu pravi dodatne probleme.

Sredila je stan. Razgovarala je sa roditeljima, bratom, čula se sa drugaricom. Surfovala je malo po Internetu i već je došlo vreme za spavanje. Njen jednoličan život. Kuća-poso, kao u onoj glupoj pesmi.

Raskinula je pre par meseci sa dečkom i do nedavno joj je prijala samoća. Od kada se zbližila sa njim, želela je da ponovo bude voljena. Ah, pusti snovi. Promašene nade.

Uzela je rokovnik, i pre spavanja je dodala

Ne mogu da razumem sva ova uzburkana osećanja u sebi i plašim se da je on još jedna greška mog života. Šta li sada radi?

Pročitala je jedan deo knjige, ugasila svetlo i prepustila se carstvu snova. U polusvesnom stanju je pomislila - sutra moram opet da ga vidim..

-Nastaviće se-

Jedna sasvim obična priča- treći deo

sonatica — Thu, 17 Jan 2013 14:41:44 +0100

Stigao je kući i video da je sam. Nje nije bilo. Možda je još na poslu ili kod roditelja. Osetio je olakšanje.

Gušila ga je atmosfera u kući kada je ona tu. Po hiljaditi put se zapitao zašto se uopšte venčao sa njom, kada je bila gruba u njihovoj vezi. Dijametralno se razlikovala od njega. Dok je on bio tih, ona je bila bučna. On je želeo decu, ona nije volela decu. Stalno mu je spominjala prljave pelene, buđenje pred zoru i to kako bi izgledala preterano debela ukoliko bi ostala trudna.

Ipak, živeo je sa njom. Na neki način navikao je na njene ispade nervoze, bezrazložne histerije, na sve. Ponašala se prema njemu kao da joj je on najveći neprijatelj. I kada je jednom upitao za razlog njihovog venčanja i zajedničkog života rekla je da je želela da se uda, jer to tako treba. U vezi nije upoznao sve njene loše osobine. Kratko su i bili u vezi, par meseci. Venčanje je bilo skromno, jer njihove porodice nisu mogle da finansiraju veliku svadbu, a on se tek tada zaposlio preko omladinske zadruge.

I tako je prošlo tri godine. Tri godine pune svađe, nerazumevanja, grubih reči i grubih postupaka sa njene strane.

Tada je dobio posao, stalan. Na poslu je upoznao Nju. Tihu, povučenu, ne previše lepu devojku. Bila mu je koleginica. Spontano su počeli druženje. Posle radnog vremena išli su na kafu u obližnji kafić.

Svidela mu se. Prvo su bili u platonskoj vezi, a zatim je ona prerasla u nešto više.

Odgovarala mu je u svemu. Nije bila od onih zahtevnih devojka, sponzoruša kako su ih neki nazivali.

Da, prekinuće ovu farsu. Mora da je prekine. Čim dođe kući razgovaraće. Želeo je da se civilizovano razvede, ali je znao da će ona poludeti kad čuje za razvod. Neće spominjati Nju. Jednostavno će reći da mu je dosta takvog života i da želi promene.

Čuo je otključavanje brave na vratima. Stigla je. Ostani miran i pribran, šaputao je samom sebi.

Danas popodne će završiti jedno poglavlje svog života. Bio je spreman na to. Voleo je svoju tihu koleginicu.

- Moramo da razgovaramo, rekao je kada je ona sela za sto.

- Nastaviće se-

Jedna sasvim obična priča- drugi deo

sonatica — Tue, 15 Jan 2013 22:24:00 +0100

Upala je u saobraćajni špic. I to je počinjalo da je nervira. Ovo je ko zna koji put da se zaglavi u saobraćaju, a jedva je čekala da stigne kući. Otvorila je prozor, zapalila cigaretu i čekala da se kolona automobila ispred njenog lagano pomeri napred.

Bolje da sam krenula onim drugim putem. Ah, još jedan pogrešan izbor, gunđala je samoj sebi. U mislima se ponovo vraćala Njemu.

- Šalji mi porukice, nisi davno slala.

- Neću da te uznemiravam.

- Ne uznemiravaš, prijaju mi.

- Onda ću slati.

Zatvorila je oči i videla njegov širok osmeh. Samo je ona zna da se duboko u tom osmehu krije tuga.

Sirena iz automobila iza nje trgla je iz ovih maštarija.

Moram da se saberem. Da stignem kući. Da završim ono pisanje dnevnika. Bacila je pogled na zadnje sedište i na tašnu u kojoj je bio rokovnik.

Nosila ga je svuda sa sobom. Plašila se da će ga neko greškom otvoriti, misleći da je to telefonski imenik ili sveska sa receptima, ili neki poslovni planer. I šta bi taj neko video umesto planova, telefonskih brojeva i recepta za čokoladnu tortu? Njegovo ime. Njegovu sliku na prvoj strani.

Ne bi bilo zgodno da to neko vidi. Bilo ko. On je bio njena tajna. Tajna njenog nemirnog srca, tajna njene već davno ranjene duše. Još jedan ožiljak na duši joj nije potreban.

Stigla je kući. Zaključala je automobil, popela se u stan i pažljivo spustila tašnu na ormarić u hodniku.

Tišina. Gde su joj ukućani? Ušla je u dedinu sobu. Gledao je prenos neke utakmice.

- Deda, stigla sam.

- A, došla si. Ovi se još nisu vratili iz pazara.

- Dobro deda, da li si ručao?

- Jesam, jesam.

- Odoh deda da se istuširam, samo ti gledaj utakmicu. Posle ću ti skuvati kafu.

- Važi dedino.

***

Trljala je kosu peškirom i pre nego što će uzeti fen, poslala je SMS

" Drago mi je što smo se videli."

Dok je sušila kosu videla je da joj mobilni svetli. Od zujanja fena nije čula zvuk poruke.

" Hvala što si se javila. I meni je mnogo drago."

Kasnije, dok je pila sa dedom nes kafu, i dok su razgovarali o sitnicama, bila je odsutna. Sve vreme joj je On bio u mislima.

Šta sada radi? I dokle misle tako? Nijedno od njih dvoje ne preduzima prvi korak. Da li bi svi bili iznenađeni kada bi znali da postoji fluid između njih ili bi samo rekli "znali smo"? I šta bi mu ona rekla? Da li bi ga konačno pustila da ode ukoliko bi saznala da je zavoleo neku drugu?

U stvari, ja i ne znam šta on zapravo oseća. Igramo se pogledima, porukama, dodirima u prolazu, nežnim rečima a ne znam šta mu zapravo značim. Da, šta mu značim ja, upitala se u trenutku kada je čula otvaranje ulaznih vrata.

Odgovor na ovo pitanje bi bilo lepo da dobije, ali pre toga mora da se vrati ovoj pomalo dosadnoj svakodnevici.

- Nastaviće se -

Jedna sasvim obična priča

sonatica — Mon, 14 Jan 2013 22:36:50 +0100

Otvorila je svoj dnevnik, uredno zapisala datum koji je videla na kalendaru koji je stajao na zidu kancelarije, osmehnula se i počela da piše:

Dragi dnevniče,

Danas sam se srela sa Njim. Bio je presrećan što me vidi.

Tu je stala. Nije znala kako da istovremeno opiše svoju sreću jer ga je videla, i svoju tugu jer nikada ne mogu biti zajedno.

I ima li smisla da piše dnevnik u toku radnog vremena? Eto, sada može neko da naiđe i da vidi otvoren rokovnik, da priđe i sazna da ništa službeno tu ne stoji.

Zašto i u ovom ispunjenom trenutku oseća samokontrolu? Zašto to radi sebi? Navika. Ona je čudo. Umesto da bude srećna zbog susreta, ona razmišlja o posledicama mogućeg pisanja i razmišlja o tome kako ipak ne mogu da ostare zajedno. Večito to radi. Kažnjava samu sebe. Kažnjava svoje srce koje redovno izvrši pogrešan izbor. Nedodirljiv.

Zatvorila je rokovnik i počela da plače. Dokle ovako? Vreme prolazi a ona je stalno na nekom početku. I dok se prijateljice, poznanice, rođake, komšinice i udaju i razvode i ponovo udaju, ona stoji u mestu. Tapka, kako bi rekao njen deda. Tapka u mestu sa svojim pogrešnim izborima, ludim snovima, neispunjenim željama.

Iz razmišljanja je trgla koleginica koja se vratila sa pauze.

- Ti si tu? Mislila sam da se još nisi vratila sa sastanka.

- Vratila sam se. Sastanak je kratko trajao.

- I, šta je rekao šef? Da li će biti ovog meseca povećanja plate?

- Rekao je..rekao je da hoće. Brzo se pribrala. Zatim je uzela telefon i naručila kafu za koleginicu i sebe.

- Nije ti dobro?

Koleginica je uporno posmatrala njeno bledo lice.

- Sve je u redu, malo me boli glava, ali biću bolje kad popijem kafu.

- Ako ti je loše idi kući. Samo se javi šefu.

- Ne, dobro sam.

Kako da joj kaže da nije ni bila na sastanku? Da je sastanak bio izgovor za njeno odsustvo.

Kada je stigla kafa, srknula je onako toplu, namerno, da se opeče i nanese samoj sebi bol. Uzela je zatim da radi i trudila se da misli o stvarima vezanim za posao.

Moraće da pregura još dva, tri sata, pa odlazi kući. Dalje od ovih prostorija koje počinju da je guše.

U deliću sekunde, dok je počinjala nov pasus na svom računaru, zapitala se da li ovi zidovi i njega guše ili mu oni donose olakšanje?

- Nastaviće se -

"Produži dalje" -četvrti deo

sonatica — Mon, 07 Jan 2013 22:25:09 +0100

Tog popodneva je kod nje zatekao starog kućnog prijatelja kako ubacuje nove igrice u računar.

- Ko ti je ovaj?

- Kućni prijatelj.

- Aha..Vasa S Tajčić. Počeo je da se smeje.

- Ma gde se seti Vase, nasmejala se.

- A šta traži kada sam ja ovde?

- Stani malo, ovo je moj stan, on je moj stari drug, ti ne znaš da popravljaš računare, ne voliš igrice..

- Čekaj, stani ti..Ovo je tvoj stan.

- Da.

- Pa šta ja tražim ovde? On ti je dovoljan.

- Aman čoveče, on mi je prijatelj, drugar, mogao si da budeš ljubazniji sa njim malopre.

- Ja neljubazan?

- Da. Tvoj nastup je bio nadmen i bezobrazan.

- Nadmen i bezobrazan? A on, šta reče "Ćao" i nije me fermao dva posto.

- A kako treba da se nastupa sa tobom? Očekuješ ovde crveni tepih, kao da si holivudski glumac, ma daj bre..

- Hajde, razgovaraćemo kad on ode.

Kada je drug otišao otišao je i on.

- Vraćam se za sat vremena.

- OK.

I naravno, vratio se, i vodili su ljubav. Žestoko. Zatim je usledila žestoka svađa.

- Ovako dalje ne ide.

- Ne ide.

- "Produži dalje, jer još si dijete"..

- Nisam dete, ali produžiću dalje. Prvo ti produži.

- Da se nisi usudila da me više zoveš.

- I ti isto, zaboravi sve. I hajde sada lepo idi.

- Gde da odem?

- Produži dalje. I ne zovi me.

- Ti mene nemoj više da zoveš!

- Ma ni slučajno! A i ti da se nisi usudio da dolaziš i da zoveš.

- Srećno, produži..

- I tebi puno sreće, produži i ti..ja već jesam.

***

Te večeri su razmenili desetak SMS poruka i dva puta su razgovarali.

Na kraju su se dogovorili da prestanu sa tim i da stvarno produže sa svojim životima. Da ne uznemiravaju jedno drugo.

***

Sutradan i narednih pet dana je plakala u stanu svoje drugarice. Nalivala se kao blesava džin tonikom i ludela je što ga je izgubila.

- Daj molim te, smiri se. Prihvati da je kraj.

- Ne mogu. Neću. On je mene ostavio. To ne mogu da podnesem.

- Sujeta jedne lavice.

- Da draga..jecala je, palila cigaretu za cigaretom i besnela je.

- Dva jaka i luda lava nikako ne idu zajedno.

- Nisi nam valjda radila horoskope?

- Ne, tebe poznajem a upoznala sam i njega. Oboje ste šašavi i sujetni i ponosni. I niste mogli da opstanete.

***

Bolelo je, mnogo je bolelo. Međutim, vreme i rad su joj pomogli da zaboravi.

Posle skoro tri godine, morala je da ga nazove. Službeno. Bila joj je potrebna mala pomoć. Nije želela da zove nikoga sem njega. Zanimalo je šta će reći.

Telefon je dugo zvonio. Javio se stariji ženski glas. Bila je zbunjena.
Pitala je za njega i žena je rekla da će je zvati.

Pozvao je, ali sa drugog broja.

- Dobar dan, ja sam..

- Ćao, što si tako zvanična?

- Izvini što ti dosađujem. Treba mi pomoć...

- Čekaj, polako..kako si?

- Dobro sam, a ti?

- Onako..

- I, da li možeš da pomogneš?

- Da, naravno. Nego, memoriši ovaj broj. Javi se.

- Hoću, hvala ti. I hvala zbog ovoga, znači mi.

- Ma nije to ništa. Javi se, voleo bih da se vidimo.

- Posle svega?

- Da, prošlo je vreme ludice. Nisam ljut, šta ti je?

- Ništa, samo sam iznenađena. Hvala ti, čujemo se...

***

Još ga nije zvala. Ne zna ni kada će to učiniti. Broj telefona je memorisan. Onaj prvi broj izbrisan.

***

Sećanja stižu zajedno sa prvim pahuljama. Nisu nestala, ipak je to bilo jedno lepo, mada bolno iskustvo.

Da, ponosna lavica i još gori lav. Nije bilo šanse za njih.

***

Odavno je produžila dalje. Samo je ta pesma podseća nekada na njega. I još ponešto, neke sitnice.

***

Zima je, januar.

Sama je, sa ožiljcima koji bole. Neće ga zvati da izleči te ožiljke. Jednostavno neće. Ne želi. Gotovo je odavno..a može..može uvek da ga pozove..Zna da će on doći. Ali to nikada neće uraditi. Jednom pročitana knjiga je dosadna, znaš joj kraj.

***

Spremna je da ponovo voli. Drugačije, lepše, kvalitetnije. Bolje nego što je volela onoga koji sada spava, i mnogo, mnogo bolje od ovog ponosnog lava. On joj ostaje samo kao jedna uspomena, iskopana sa dna ogromne riznice sećanja.

KRAJ

"Produži dalje" -treći deo

sonatica — Mon, 07 Jan 2013 22:16:23 +0100

Ponovo dolazi večeras?

- Da

- Da odem ja negde?

- Ne, zašto bi išla negde?

- Samo pitam

- Kako ti se čini?

- Sasvim je ok

***

Napravila je gomilu toplih sendviča, spremila pivo i čekala ga da dođe. Stvarno je došao te večeri, tačno na vreme, kao švajcarski sat.

- Kako si bebo?

- Dobro, a ti?

- Nije loše, samo sam malo umoran.

- Ako ti ja predstavljam obavezu, mogao si da odeš..

- Ne, nisam hteo da idem kući.

Bilo joj je iznenada neprijatno. On je pojeo još jedan sendvič, uzeo flašu piva i čašu i pokazao joj sobu.

- Nećeš kafu?

- Ne.

Između poljubaca, cigareta, gutljaja piva, pričao joj je o svom životu. Gde je rođen, šta su mu bili roditelji, kako se mlad oženio, kako je odlučio da se bavi poslom koji je radio pre završetka pravnog fakulteta. Pričao joj je zatim o astronomiji. O knjigama. Onda je prešao na svoj posao i na njegovo naličje.

- To je posao kao i svaki drugi, suviše mu pridaješ značaja.

- Nije tačno, ne može da bude kao svaki drugi.

- Ja sam sa tobom zbog TEBE, a ne zbog tvog posla. Uostalom i ja pišem. Možda jednog dana objavim knjigu.

- Ne pišeš dobro.

- Pišem.

- Ne pišeš, meni se ne sviđa.

- A zašto mora da ti se sviđa?

- A zašto bi ti htela da se svađamo?

Zagrlio je i ugaasio svetlo. Počeo je da je ljubi. Onda je zamolio da ga izmasira.

- Ovde me najviše boli. Pokazao je jednu tačku na leđima.

Posle obostrane masaže ponovo su se ljubili. I ovog puta strasno su vodili ljubav.

***

Dolazio je svaki drugi, treći dan. Pomalo su se svađali ali i ludo voleli. Izlazili su, upoznala ga je sa svoje dve drugarice, on je obećao da će je upoznati sa svojim najboljim drugom.

- Želim da stalno budem sa tobom. Da odem odande i da se završi to poglavlje mog života.

- I ja bih želela da stalno budem sa tobom. Vidiš da se razlikujem od nje.

- Ne razlikuješ se. Hoćeš da me uloviš na bebu kao i ona što me je ulovila. Ja neću više decu.

- Ne lovim te na bebu. I uopšte nisi mator da ne bi počinjao sve ponovo. Šta ti fali, jedino što treba da pristaneš da nosiš naočare, ili bar sočiva. Sinoć si opet zamalo preskočio jedan red.

- Otkud znaš da sam preskočio, nisi ti kucala ono u desku.

- Videla sam da praviš pauzu. Da zamuckuješ. Lepo bi ti stajala sočiva.

- Neću i nemoj sada da mi popuješ.

- Ne popujem ti, samo kažem.

Pustila je "Turski marš".

- Nervozna si?

- Ti si pijan i nedokazan i činiš me nervoznim.

- Nisi mi rekla da li pristaješ.

- Šta da li pristajem?

- Da se udaš za mene.

- Prvo završi ta dva ročišta, koliko je ostalo do kraja. Onda možemo da razgovaramo. I zanima me, da li radiš..

- Ne radim to, od kada sam sa tobom.

- OK, šta se odmah ljutiš.

- Ti si bebo ljuta, ne ja. Dođi.

I ponovo je uspeo da svađu prekine sa poljupcima.

***

Tog jutra kada je otišao, pogledala je na kalendar. Za par dana biće tri meseca veze. Da li stvarno treba da se uda za njega čim okonča taj brak? Kako će sve uskladiti, njen posao, njegov posao, gde će živeti?

Sva ta pitanja su je nervirala, a i on je nervirao. Nije znala šta je tačno nervira kod njega. Ljubomora. Da. I još nešto, nije mogla da odredi tačno šta. Alkohol, možda, ali manje je pio kada je bio sa njom.

- nastaviće se -

"Produži dalje" -drugi deo

sonatica — Sat, 05 Jan 2013 14:00:00 +0100

Da li da mu odgovorim? Misliće da sam navalentna? Čekaj bre, pa on se meni prvi javio, on, nisam ja ta koja juri.

- Dobar dan gospodine, kako ste?

- Od kada mi to persiraš?

- Zezam te.

- Ne volim kada me neko zeza.

- Čudan si stvarno, ne znaš šta je šala.

- Ma znam, nego sam nenaspavan, ne pitaj zašto.

- OK, neću da te davim sa ovim SMS porukicama.

- Ne daviš me.

- Važi, ćaos.

- Čekaj, večeras isto vreme, isto mesto.

- OK, naravno.

Kuku, šta ja to radim. Ma ništa. Ubijam vreme. Ubija i on vreme.

Te večeri sam gledala televiziju. Osmeh i mali prekid pre onog "dobro veče".

Možda je to stvarno on, a ovo je neki znak. Ne opterećuj se.

***

I ponovo četiri sata četovanja. Kao u onoj predstavi Indeksovog pozorišta "četiri sata čamim čekajući".

Pričali su o životu. O književnosti. O problemima. O depresiji.

- I deluješ kao depresivac, znaš?

- Znam. Šta da radim.

- Znaš kako se depresija najbolje leči?

- Aha. Čekaj da nađem cigarete.

- Evo, ja zapalila jednu.

- O, kako smo slični.

- Daj bre, foliraš me. Ne poznaješ me.

- Ne poznajem te, hoću da te upoznam.

- Polako.

- Čekam ja, ne brini.

I tako prođe još jedna noć, pa još jedan dan, i noć..sve vreme su letele SMS porukice. Četvrti dan, četvrta noć.

- Znaš šta, dosta je. Hoću da te vidim.

- Skoro će ponoć.

- Dobro i..

- Ništa, gde si?

- U tvojoj blizini, popravljam nešto drugaru.

- Daj mi 45 minuta fore, pa se nalazimo..

- Da, znam gde je to.

- Nisam ni sumnjala da ne znaš.

***

Da, to sam ja! Poljubac. Osmeh.

- Idemo kod mene na nes.

- Naravno, glupo je da stojimo ovde ispred.

- Ludo sam hrabra.

- Jesi. U stvari, oboje smo i ludi i hrabri.

***

U pola sedam ujutru skuvala mu je kafu.

- Malecka, nisi loša.

- I ti si ok.

- Znam to.

- Večeras..

- Večeras dolazim kod tebe, pravo iz A.

- Objasniću joj sve.

- OK, valjda će razumeti.

- Da, ona je žena širokih shvatanja.

- Ljubim te bebo.

- Nisam beba.

- Ma jesi.

- Nisam!

- Jesi, moja beba.

- Čekam te, nemoj da kasniš.

- Ne kasnim nikada.

- nastaviće se-

" Produži dalje" - prvi deo

sonatica — Fri, 04 Jan 2013 23:59:30 +0100

Zima, januar. Sećanja..

***

Ćao!

- tišina -

Ćao!

ponovo tišina

OK, odoh ja, kad tebe nema

- Čekaj, stani, tu sam

- Nisi!

- Jesam!

- Pa što ne odgovaraš?

- Pržim jaja sinu i sebi

- Sada?

- Da, pa šta, nije mu dala da večera.

- Ko?

- Jel ti to mene zezaš?

- Meni se čini da ti mene zezaš.

- Ne, zašto bih. Kako se zoveš?

- Ja sam...

- Drago mi je..ja sam..

- Molim!!!! Sada me stvarno zezaš. Izvini, ovde Meg Rajan, Branka Katić, ma Lepa Brena lično!

- Fuj, nije valjda da slušaš Brenu?

- Ne, nego lupam, jer ti ne verujem.

- Šta treba da uradim da bi poverovala? Oćeš da se vidimo sada?

- Hej, spremaš detetu i sebi večeru, i vidi koliko je sati!

- Pa šta, ja sam noćna ptica.

- I ja sam.

- Lepo, vidiš da smo se našli.

- Aha. Samo ja ne verujem.

- Kad me budeš videla, verovaćeš.

- Dobro.

tišina

- Šta voliš da slušaš od muzike?

- Sve šta mi prija sem onih turbo narodnjaka.

- A klasiku?

- Klasiku voli onaj ko razume!

- I

- I..volim Vivaldijevu "Jesen" a ti?

- Mesečevu sonatu, znaš ko je komponovao?

- Pa da se setim, čekaj..nije onaj Kvaka..smeh..

- E, stvarno si luđa od mene.

- A ti si lud?

- Tako neki kažu.

***

Četiri sata četovanja. Kao četiri minuta. Telefoni bejahu razmenjeni.

U podne je probudila poruka.

- Dobro jutro spavalice!

Ni sanjala nije da će se on setiti. Tako je sve počelo..

- nastaviće se -