Образовање за одрживи развој

Kiselost

, 29 2015 16:40:40 +0200

Acidifikacija (zakiseljenje) predstavlja pojavu pri kojoj jedna materija u dodiru sa drugom dobija svojstva kiseline. Koren ovog naziva je engleska reč acid (kiselina). Termin na žalost nije u primeni samo u teoretskoj hemiji i laboratorijskim eksperimentima, već se sve češće koristi i u ekologiji, zahvaljujući sve težim posledicama po životnu sredinu koje uzrokuju kisele kiše.

Kisele kiše i sneg izgledaju kao i svaka druga kišna ili snežna padavina, po mirisu, boji pa čak i ukusu, ali se svaka sličnost tu završava.

Prisutvo hemikalija u atmosferi, u količini i trajanju, štetnih po zdravlje ljudi i životnu sredinu jeste jedna opšta definicija zagađenja vazduha. Čist vazduh kretanjem preko kopnenih površina sakuplja primarne zagađujuće materije (polutante) kao što su prašina (koja se podiže usled oluja ili vulkanskih erupcija) i emisije štetnih čestica i materija koje su rezultat ljudskih aktivnosti (izduvni gasovi iz automobila, industrijske proizvodnje, energetskih sistema, itd.). Primarni polutanti mešaju se sa vazdušnim kovitlanjem i mogu hemijski reagovati jedni sa drugima ili sa sastavnim delovima vazduha (kiseonikom, azotom, vodenom parom, itd.) pri čemu nastaju nove zagađujuće materije, koje se nazivaju sekundarni polutanti.

Zagađenje atmosfere koje nastaje u industrijalizovanim zemljama nastaje najčešće iz tri grupe primarnih polutanata: oksida ugljenika, sumpora ili azota.

Glavna klasifikacija zagađujućih materija (polutanata)

Klasa	Primer
Ugljenikovi oksidi	ugljen-monoksid (CO), ugljen-dioksid (CO2)
Sumporovi oksidi	sumpor-dioksid (SO2), sumpor-trioksid (SO3)
Azotovi oksidi	nitrični oksid (NO), azot-dioksid (NO2), nitro-oksid (N2O) – NO i NO2 se vrlo često objedinjuju i prezentuju kao NOx
Isparljiva organska jedinjenja	metan (CH4), propan (C3H8), benzen (C6H6), hlorofluorokarboni (CFC gasovi)
Lebdeće čestice	čestice čvrstih materija (prašina, prljavština, azbest, olovo, nitratne i sulfatne soli) i kapljice tečnih materija (sumporna kiselina, polihlorinatni bifenoli -PCB, dioksini, pesticidi)
Fotohemijski oksidanti	ozon (O3), aldehidi, peroksiacetil nitrati
Radioaktivne supstance	radon-222, jodin-131, stroncijum-90, plutonijum-239
Toksična jedinjenja	tragovi oko 600 vrsta toksičnih supstanci, uglavnom isparljivih organskih jedinjenja

▪ Eko Info

▪ Tehnologija

▪ SoS Info

▪ Reciklaža i Otpad

▪ Energija

▪ Biodiverzitet

▪ Vazduh

▪ Voda

▪ Hemikalije

▪ Zdrav Život

▪ Info – Pojmovi

▪ Zanimljivosti

ekospark@gmail.com

Kisele supstance kao što su sumpor-dioksid i azotni oksidi mogu da se zadrže u atmosferi danima. Mogu se prenositi vetrom hiljadama kilometara, tokom čega mogu da podlegnu hemijskoj konverziji u kiseline (sumpornu ili azotnu). Bez obzira da li se na zemlju vraćaju u vidu kiselina ili jednostavno suve prašine, ove zagađujuće materije uzrokuju promene u hemijskom sastavu zemljišta i površinskih voda. Prisustvo amonijaka iz stajskog đubriva ima isti efekat na zemljište i vodu. Ovaj proces remeti ekosistem, što vodi hemijskom procesu koji se naziva acidifikacija. Smanjenje šumskih površina u Centralnoj i Istočnoj Evropi i mnoga „mrtva“ jezera u Skandinaviji i Alpima primeri su katastrofalnih posledica koje su barem delimično izazvale kisele kiše.

Već krajem sedamdesetih kisele kiše bile su označene kao glavna pretnja životnoj sredini. Kao rezultat, opsežni istraživački programi počeli su da pomno prate i analiziraju proces kojim dolazi do acidifikacije životne sredine, od samog ispuštanja štetnih materija do posledica njihovog delovanja.

Rezultati ovih istraživanja pokazuju da je najveći zagađivač emisijama sumpora energetski sektor. Oksidi azota uglavnom nastaju emisijama iz transportnih sredstava, a amonijak najvećim delom nastaje kroz procese poljoprivredne proizvodnje. Emisije sumpor-dioksida koje nastaju kao rezultat ljudskih aktivnosti uglavnom su posledica sagorevanja fosilnih goriva koja sadrže sumpor (ugalj i nafta) koji su u primeni u termoelektranama, rafinerijama i industriji. Amonijak u atmosferu dospeva najčešće putem samog nastanka i primene stajskog đubriva. Iako je amonijak bazni gas, on može dovesti do acidifikacije kada dospe u zemlju i bude nitrifikovan.

Utvrđeno je da je neosporno uvećanje emisija supstanci koje dovode do kiselosti vode i zemljišta započelo sa Industrijskom Revolucijom a naročito posle Drugog Svetskog Rata.

U Evropi, najveći emiteri zagađenja sumporom su uglavnom zemlje bivšeg Istočnog bloka, kao i delovi Velike Britanije, Španije i Italije. Ostale zemlje u susedstvu – Austrija, Belgija, Danska, Luksemburg, Holandija, Norveška, Švajcarska, Švedska, Belorusija, Letonija i Litvanija primaju više od polovine taloga sumpora i njegovih jedinjenja nastalih u nekoj od zemalja sa najvećim zagađenjem ovim materijama, na primer: Nemačka sa 2 612 000 tona godišnje proizvedenog sumpora i njegovih oksida je na prvom mestu, posle nje dolaze Rusija sa 2 258 000 tona i Velika Britanija sa 1 741 000 tona, itd. Što se tiče zagađenja atmosfere azotom i njegovim oksidima, najveći zagađivač je Rusija sa 1 610 000 tona godišnje proizvedenog azota i njegovih oksida, zatim Nemačka sa 1 486 000 tona i Velika Britanija sa 1 067 000 tona, itd.

Bugarska, Danska, Francuska, Nemačka, Irska, Italija, Holandija, Portugalija, Rumunija i Ukrajina proizvode više od polovine taloga azota i njegovih jedinjenja koja doprinose acidifikaciji njihovog zemljišta i voda. U poređenju sa zagađenjem sumporom, ukupni depoziti azota su znatno lokalizovaniji ali prekograničan karakter kretanja azota je više nego evidentan.

Evropske zemlje ulažu napore u cilju zaustavljanja procesa acidifikacije, a jedan od načina jeste ustanovljavanje maksimalnih stopa „kritičnog sadržaja“ supstanci koje dovode do ove pojave, u prvom planu za sumpor-dioksid, azotne okside i amonijak. Značajni rezultati postignuti su u smanjenju emisija sumpora. Ubrzano opadanje nivoa zagađenja atmosfere sumporom i njegovim jedinjenjima rezultat je napretka na polju energetike, uvećanoj primeni gasa, smanjenju sadržaja olova u gorivima i određivanju poreskih opterećenja u prometu goriva koja stimulišu popularisanje primene goriva sa manjim sadržajem sumpora. Najznačajniji pozitivni pomaci postignuti su Danskoj, Nemačkoj i Holandiji, dok se u regionima Južne, Centralne i Istočne Evrope očekuje i dalji porast učestanosti kiselih kiša i emisija sumpor-dioksida, azotnih oksida i amonijaka, a najmračniji su izgledi u pogledu saobraćaja čiji se intenzitet u tim regijama ustaljeno povećava.

Одрживи развој

, 29 2015 10:15:21 +0200

Идеја одрживог развоја се темељи на три подједнако важне и међусобно повезане компоненте:

друштво (социјална компонента)
привреда (економска компонента)
животна средина (еколошка компонента)

Човек је као део природе у сталној интеракцији са њом и његове активности могу утицати на поремећај природне равнотеже.
Неке поремећаје природа може неутрализовати, али су проблем оне активности које резултирају трајном променом равнотеже неког система.
То проузрокује додатне поремећаје равнотеже у природи, јер су екосистеми међусобно повезани па се поремећај у једном екосистему може одразити у мрежи екосистема, а можда чак и у глобалном систему. Овакву ситуацију додатно компликује то што су многи ресурси, без којих не можемо, необновљиви.

Економска компонента одрживог развоја обухвата контрадикторне процесе – потрошња покреће привреду, али истовремено може угрозити животну средину. У том смислу се и наметнуо као изазов за државнике и привреднике, избор технологија и пројеката који ће са једне стране донети добит за друштво, али ће у најмањој могућој мери штетити животној средини. Модерна друштва која брину о својим грађанима и животној средини усмеравају свој развој не само према економском расту и бруто друштвеном производу, већ и индексу хуманог развоја.

Друштво тежи задовољењу основних потреба својих чланова, међутим одређене друштвене групе и појединци теже задовољењу својих специфичних потреба. Због тога врше притиске на владајуће структуре. Тако долази до промене које ако су у складу са вредностима као што су једнакост и равноправност, доводе до развоја друштва, за разлику од оних промена које поштују само потребе одређене друштвене групе.

Концепт образовања за одрживи развој је настао раних 90-их година 20. века. Документ након кога је синтагма за одрживи развој ушла у широку употребу и којoм су постављени темељи образовања за одрживи развој је Агенда 21 – Програм промена за 21. век, усвојена на Конференцији УН у Рио де Женеиру, 1992. Самит у Јоханесбургу (Рио + 10), 2002
кao нajвaжниje принципe прoмoвисао je:

Eкoнoмски, eкoлoшки и сoциjaлни прoблeми су сaстaвни деo кoнцeптa oдрживoг рaзвoja.
Oбрaзoвaњe за oдрживи рaзвoj трeбa дa будe интeрдисциплинaрнo и да пoчивa нa свeстрaнoм и глoбaлнoм приступу.
Нaстaвници/e трeбa дa пoдстичу критичкo мишљeњe учeникa/цa и студeнaтa кaкo би рaзвили/e њихoву визиjу oдрживoг рaзвoja.
Oдрживи рaзвoj трeбa дa будe укључeн у свe oбрaзoвнe прoгрaмe нa свим нивoимa.
Обрaзoвaњe je прoцeс кojи трaje читaвoг живoтa, билo нeфoрмaлнo или фoрмaлнo.
Oбрaзoвaњe трeбa дa oспoсoби људe дa сe бoрe зa пoзитивнe прoмeнe у живoтнoj срeдини.

Писмо Индијанског поглавице Сијетла, са северо-запада САД-а, тадашњем председнику (Френклину Пирсу, 1854.год.) представља еп о одрживом развоју, шта је то одрживи развој..., како се постиже..., кo га и како нарушава..., како да се одржи такав развој..., вреди прочитати...