Putevi jednog čoveka

Kada sistem postane dečije igralište ili gde su nestali veliki

, 03 2015 08:41:40 +0200

Deca se igraju na igralištu. Usred igre izbija omanji konflikt jer jedan dečak želi da upravlja izvesnom igračkom. Međutim igračka nije njegova, a vlasnik igračke ne želi da on upravlja tom igračkom, već daje igračku drugom dečaku. Prvi dečak, vidno ljut, napušta igru sa 2-3 prijatelja. Odlaze na drugi deo igrališta I drugoj deci, kao I roditeljima ogovaraju preostalu decu, naravno dodajući i izmišljajući razne neistine o njima i zašto se oni više ne druže sa njima.

Ako ovu priču u svet odraslih na šta ona podseća? Ja mislim da je priča koju je verovatno svako doživeo u 3-4 godini života uporediva sa mnogim stvarima koje se dešavaju u našem sistemu. Jedna od njih se konstantno dešava na političkoj sceni. Određeni političar ne može da dobije poziciju koju želi bilo u stranci ili državnoj upravi, pa zato sa par prijatelja odlazi iz stranke, osniva svoju, sa gotovo istim planom i programom i naravno kreće da ogovara svoje dojučerašnje saradnike. Određena država želi da postigne nešto, ali joj to druga ne dozvoljava. Prva država demonstrativno napušta pregovore, uvodi sankcije protiv druge, nagovara svoje saveznike i prijatelje da uvedu sankcije i pokreće propagandu kako bi ponizila državu od koje nije mogla dobiti šta želi. U plesnoj grupi jedna devojka želi da postane asistentkinja instruktorke, ali s obzirom da instruktorka misli da ona za to nije spremna postavlja drugu devojku, a ova odlazi, osniva svoju školu i naravno ogovara svima školu iz koje je potekla. I tako dalje.

Primeri se mogu naći u bilo kojoj sveri života. Ljudi generalno ne vole lične poraze i često ne mogu da progutaju činjenicu da za neke stvari nisu još uvek dovoljno dobri i da treba da nastave da rade na sebi. Mnogi žele određenu poziciju i prestiž koji ide sa njom što pre, ali to često ne ide tako. Mnoge od ovih stvari su globalna pojava (primer sa sankcijama), međutim mislim da kod nas je ovo izraženo u gotovo svim sferama života mnogo više nego što je to u drugim sistemima. Nekako se čini da su ponegde ljudi odrasli i postali veliki. Kod nas su ostali mali. Teško im je da to prevaziđu, pa traže prečicu do osvajanja svoje željene pozicije i prestiža. Ali šta je problem s tim? Osoba je dobila svoju poziciju, malo je oštetila prvu grupu, ali gde je problem? Problem je u tome što se na ovaj način ceo sistem urušava i usporava. Gubi se suština i forma postaje najbitniji činilac sistema. Naime ukoliko se umesto posla koji treba određena grupa da obavi pažnja preusmeri na svađe, razdore i razlaze, posao ne može da se obavi. Čak i kad svađa prođe, dve grupe smeštaju i spletkare jedna protiv druge na šta se troši prevelika energija. Posao se obavlja na način kako druga grupa ne bi mogla ništa da zameri i tu se zapravo najvećim delom insistira na formi kako se radi, umesto toga šta i zbog čega. Na kraju toga dođe do jako slabe efikasnosti i umrtvljenosti, pa tako i sve propada.

Jasno je da ljudi nekad moraju da se raziđu. Ali mali ljudi prave od razlaza skandale i svađe. Veliki se raziđu i eventualno nastave da sarađuju. Čak iako su konkurencija. Konkurencija je u Srbiji najčešće potpuno pogrešno shvaćena. Većina ljudi konkurenciju vidi kao neprijatelja. Primera je jako mnogo. Ljudi u istoj naučnoj oblasti smatraju ostale koji se bave istom oblašću neprijateljskom konkurencijom. Firme i organizacije koje se bave istom delatnošću nikad ili jako retko sarađuju, iako ta saradnja nekad deluje potpuno prirodno. I opet se dolazi do nezdrave situacije sa igrališta, kada jedno dete napravi zamak od peska, a drugo u nemogućnosti da napravi bolji, želi da ga sruši. Ali gde su onda veliki ljudi, koji će zaustaviti ovo dete, motivisati ga da radi na sebi, da ga konkurencija gura napred, da eventualno sarađuje sa konkurencijom, kako bi napravio bolji peščani zamak? Gde su oni nestali? Ovakvi pokušaji su jako retki. Lično imam iskustvo sa konkurencijom sa kojom sam želeo da sarađujem, ali saradnja je upravo zbog osobine konkurencije da u nama vidi neprijatelja jako brzo propala. Mežutim, najspektakularniji projekti na svetu nastaju upravo saradnjom konkurentata. Pogledajte Android operativni sistem, kampanju Internet.org, saradnja firmi i vladi na regulativi interneta kroz IETF itd. Kaže se da nas konkurencija čini bržim, dok na saradnja čini boljim. Versaće je rekao da je dobro imati validnu konkurenciju, jer vas tera da radite bolje. Zato veliki ljudi će uvideti da konkurencija nije zlo i ne treba bežati od nje, već joj se približiti i sarađivati sa njom.

Treći primer sindroma igrališta se odnosi na kriterijume i integritet. S' kim si takav si. Tako i na igralištu, često jedno dete, obično fizički najjače, ali intelektualno često iza ostalih, se postavlja u lidersku poziciju. Ovo dete vrši uticaj na ponašanje i mišljenje ostale dece na igralištu. Sve dok deca ne odu kući i vrate se vrednostima koje vrednuje njihova porodica. Ovo je po teoriji evolucije sasvim normalno. Međutim, nije prirodno okruženje čoveka. Čovek je preživeo jer je "hakovao" evolucioni ciklus. To je uspeo upravo svojom inteligencijom, veličinom (ne fizičkom) i saradnjom. Uz pomoć ovih osobina čovek je uspeo da izgradi alate koje su mu pomogle da preživi u jako nepovoljnim po njemu prirodnim uslovima i postane snažniji od fizički najsnažnijih životinja. Međutim, kada za ovom intelektualnom snagom nema potrebe i kada na vrh uspeju da se izguraju oni koji nisu intelektualno najsnažniji, dolazi do propasti vrednosti i pada kriterijuma. Upravo se ovo desilo u Srbiji. Ljudima je pao kriterijum i više nije bitno raditi najbolje moguće, najefikasnije, školovati se na najbolji način i naučiti što više. Ove vrednosti su izgobile suštinu i postale puke forme. Diploma je potrebna, ali ne i znanje. Na posao je potrebno dolaziti zbog plate, ne i raditi. I opet je ovde suština i vrednost bitna. Integritet mišljenja, koji bi odrasi ljudi trebali da imaju, ali često se ne izgradi, pa tako intelektualno slabiji utiču na mišljenje intelektualno jačih. I ti intelektualno jaki su se izgubili. Ne vide se. Gde je elita koja bi trebala da misli svojom glavom i da ima dovoljno hrabrosti da svoje mišljenje kaže? Kako je Albert Ajnštajn rekao "Pokušaj biti čovek od vrednosti, umesto čovek uspeha". Uspeh dođe kad se stvori vrednost i ona ostaje. Prevara pretvorena u uspeh (ljudima često novac ili fotelja budu uspeh) ne traju dugo i jako se lako otkriju.

Ljudi su skloni da zaborave na svoju veličinu i ponašaju se krajnje detinjasto. To detinjasto ponašanje izaziva jako loše efekte, poput toga da forma uništi suštinu i vrednost, da se kriterijumi smanje, uruši integritet osobe ili izgube vredni ljudi. Bill Naj je rekao da svaka osoba koju u životu upoznate zna nešto što vi ne znate. Pa tako pravljenje neprijatelja od konkurencije, nije dobro, jer se od tih ljudi svakako nešto može naučiti. Ljudi kada postanu veliki fizički, treba i mentalno da dostignu istu visinu. Održe integritet, rade na sebi, da vide neuspeh kao motivaciju za sledeće uspehe, da ne vide u konkurenciji neprijatelja, već potencijalnog prijatelja i saradnika. Neki ljudi ne uspeju da odrastu i prevaziđu sindrom igrališta, ali oni koji jesu odrasli na to ne smeju ostati nemi. Dovoljno je da dobri ljudi ne urade ništa da bi zlo pobedilo. Sindrom igrališta je u ovom slučaju zlo. Dužnost svakog dobrog i zrelog čoveka je da ovim drugima ukaže na pravi put i da da im ukaže da to što čine če načiniti štetu svima. Jer kad zbog manjka akcije i integriteta sindrom igrališta zavlada društvom, onda može biti kasno ga ispraviti.

Deflacija i ekonomska depresija

, 01 2015 23:22:30 +0200

Pre nekoliko dana sam prisustvovao predavanju na temu "Rizik od deflacije u Evrozoni" na Mančesterskom univerzitetu. Nekoliko stvari o deflaciji mi je zapalo za oko, jer postoji prilična paralela sa trenutnim ekonomskim stanjem u Srbiji, pa me je to navelo da napišem ovaj tekst i podelim ovih par stvari. Takodje, pre nekih nedelju-dve pojavilo se otvoreno pismo guvernerke Narodne Banke na temu zašto je inflacija bila niža od zacrtane (4±1.5% - http://www.kurir-info.rs/vesti/politika/otvoreno-pismo-o-inflaciji-guvernerka-tabakovic-pisala-vucicu-clanak-1567711), međutim samo pismo mnogo ne znači, ukoliko se ne objasni zašto je niska inflacija loša i zašto je guvernerka imala potrebu da se pravda. Upravo reč je o riziku od deflacije.

Da krenemo od osnova. Šta je deflacija?

Sa ekonomskog stanovišta deflacija je generalno smanjenje cena i dobara. Deflacija se dešava kada je nivo inflacije ispod 0 (negativna inflacija). Inflacija smanjuje realnu vrednost novca, dok deflacija istu povecava, pa tako sa istom količinom novca se može kupiti više dobara. Uglavnom se ona smatra lošom pojavom jer uvećava realnu vrednost duga, može pogoršati recesiju i dovesti do deflatorne spirale. Po IS/LM modelu (Investment and Saving equilibrium/ Liquidity Preference and Money Supply equilibrium model), deflacija je uzrokovana promenom u ponudi i potražnji dobara i usluga, posebno padom nivoa potražnje. Pad potražnje uzrokuje pad cene, što uzrokuje da potrošači čekaju sa kupovinom dok cena još padne i time dodatno stvaraju probleme ponuđačima usluga i dobara. Na isti način se može objasniti i zastoj u investicijama, jer cena vrednosti pada, pa investitori imaju motiv da ne ulažu i čekaju. Takođe, veliki uzrok deflacije je pad količine novca na tržištu. Padom količine novca u rukama potošača, pada i potražna. Tu se često dolazi do deflatorne spirale, jer padom potražnje pada produktivnost. Padom produktivnosti, pada cena rada i količina novca u rukama potrošača, kao i povećava se nezaposlenost, što ima dalji uzrok još većeg pada cena, povećanja nezaposlenosti...

Velika depresija u Sjedinjenim Američkim Državama 1930tih godina se smatra jednom od deflatornih spirala.

Negativne efekte deflacije je mnogo teže ukloniti od efekata previsoke inflacije, iako obe pojave stvaraju velike probleme ekonomiji i ljudima u određenoj ekonomiji.

Što se tiče optimalnog nivoa inflacije stručnjaci smatraju da bi ona trebala da se kreće između 2% i 5% (http://www.clevelandfed.org/research/commentary/2003/0915.pdf).

Nakon ovog teorijskog uvoda, interesantno je uporediti trenutne statistike nezaposlenosti Srbije i sa istim u Sjedinjenim Američkim Državama tokom Velike depresije.

SAD su imale sledeće nivoe nezaposlenosti tokom 30ih godina:

Od 2008 do danas Nezaposlenost u Srbiji izgleda ovako:

Svakako se može primeniti sličnost perioda 1931-1934 sa period 2009-2013. Ono što nije dobro na našem grafiku je da je 2014. nezaposlenost malo porasla, dok je 1935. u SAD nastavila da pada i polako je depresija u narednih nekoliko godina izlečena, iako je pravi lek za SAD došao tek početkom Drugog Svetskog Rata i povećanom proizvodnjom zbog ratnih potreba SAD i njenih saveznika.

Ako se vratimo na predavanje o riziku deflacije u Evrozoni, koja svakako jeste u istom, ali je i dalje nije došlo do pomenute pojave, interesantno je pogledati stope inflacije u EU i Srbiji.

EU izgleda na sledeći način:

Dok isti grafik za isti period za Srbiju izgleda na sledeći način:

Iz prvog grafika se može videti da je EU zapala u deflaciju tokom 2009., odnosno tokom ekonomske krize (usled finansijske krize u Španiji i dužničke Grčkoj). Međutim, takođe se može videti da se inflacija u Evrozoni drži prilično stabilno i uglavnom u rasponu od 2%-4%, osim u naznačenom periodu kriza, ali i kao danas. Nivo inflacije u Evrozoni trenutno je manji od 0.5%, što je daleko ispod optimuma i zato se može smatrati da je Evropa u riziku od nove deflacije, pogotovu s obzirom na konstanran pad, za razliku od naglog i nepredviđenog u 2009. godini. Za razliku od EU, Srbija je predhodnih godina imala problema sa jako visokom inflacijom, koja je dostizala više od 15%. Mežutim od januara 2014, inflacija je na nivou oko 2% i prilično konstantno pada, dok je trenutno na nivou od oko 1.5%, dakle takođe na nivou ispod optimalnog i u riziku od deflacije. Iz ovih stopa inflacija se mogu videti jako velike oscilacije, koje prilično mogu biti konfuzne (i samim tim može biti teško raditi izolovane analize ekonomije bez nekog malo šireg konteksta) i pokazuju nestabilnost Srpske ekonomije. Takođe daljem smanjenju inflacije mogu doprineti i najavljena smanjena plata i penzija jer može umanjiti potrošnju, zbog manje količine novca.

Još jedna interesantna stvar je da prosečna plata u EUR se gotovo nije pomerila od 2008. godine, a s obzirom na inflaciju kakva je bila od 2008. očigledno je da se kupovna moć, pa i potražnja smanjila. Grafički prikaz prosečne zarade izgledao bi na sledeći način

Svakako Srbija je već duže vreme u jako velikim ekonomskim problemima. Ali ono što je malo alarmantno je da prete novi. Ukoliko se na vreme ne reaguje, bice teže kasnije da se izađe iz problema. Pogotovu, ovde je reč o problemu na nivou Evrope, koji može male ekonomije da udari i jače od velikih igrača, a ukoliko se desi u Evrozoni, neće je verovatno izbeći ni male okolne ekonomije.