torokusica

Komsijska kafa :)

“... pa ti si prva kuca, tu, kako ne znas???? Ajde, molim te, nemoj da se foliras! “

Ja, kojoj su kritike namenjene, blentavo gledam, srcem kafu i pokusavam da vratim film u rikverc. Sta sad ne znam? Ok, ja vecinu stvari koja se desava u mojoj ulici ne znam, nisam cula, a i slabo vidim, al sta sam sad propustila?

Komsija oterao zenu!!!

Samo sto ne izgovorih “napokon” :) Cutke klimam glavom, toboz sa neodobravanjem, a istina je da sam takav scenario ocekivala, samo jos mnogo pre...

Los brak, losa kombinacija, lose... sve mi je u toj prici bilo nekako nakalemljeno.

No, ne upustam se u diskusiju, unapred osudjivanje ili popularno pljuvanje po jednom od njih, a ne... Necete me navuci! Ta gimnastika jezika mi nije potrebna! Uostalom, ko sam ja da izvlacim zakljucke? Da sad ispravljam krive drine i glumim pamet?

Pacifista po rodjenju (kostalo me to ovog Ksalola kojeg gutam svako jutro), ne delim stavove, ne branim i ne osudjujem – valjda zato i ne spadam u kategoriju “pozeljnih” za trac kafu komsijsku :D

Da se ne lazemo – tracarim ja... Uuuuu, i te kako, sa apetitom, sa detaljima zvanim “sitna crevca”, ali, samo sa odabranima.

I stvarno se retko kad petljam u temu braka, ta tema uvek ima “dve strane”, a ja, evo kao sad, ne znam ni jednu :)

Znam samo da mi se nisu dopali od prvog dana, da nam je komunikacija decenijama vec, samo klimanje glave u prolazu, i da tu komsijsku kafu nismo nikad popili.

U mene gledaju sirom otvorene (da ne kazem iskolacene) komsinicine oci, poluotvorena usta, spremna na juris samo li joj dam znak da nesto znam, ili sam barem nacula...

Moze ona sve sama, ja samo da klimam, mozda progrgocem poneko *stvarnooo*, sve ce ona sama, i da nabroji, i da iskritikuje, i da unapred pripremi lomacu, a vidim joj i sibicu spremnu – samo da kresne.

I valjda to tako ide... Kroz kritiku tudjeg, bar za trenutak nece misliti na svoj brak, na svoje promasaje, neprospavane noci, neispunjenost i prazninu.

Verujem da joj je tako nesto preko potrebno, al* meni nije...

Jedan pokusaj, drugi... I evo je, vec proziva komsinicu sa druge strane da stavi lonce, ona sigurno zna vise :)

Mene ostavlja uz dobacivanje “kako ti zeno zivis, a nista ne znas?”

U blazenom neznanju, promrmljam jedva cujno i osmehnem se :)

Ljubav...

Znam da postoje i oni (a da to nije urbana legenda), koji dobrovoljno “odu na dijetu” … smeskaju se dok glockaju sargarepu, ili kljucaju zrnevlje, eventualno pijuckaju kojekakve sejkove …

Jel primecujete previse malih reci na jednom mestu? One prave, jake i kolicinski ozbiljne su zvanicno proterane onim drugima, onima koji zderu, pardon, jedu.

E pa, ja nisam jedna od njih, mislim da nikad nisam nista uradila “dobrovoljno”!

Kada je hrana u pitanju, to je oduvek bila –ljubav-, ona cista i nicim nepomucena, ona… kako se par decenija kasnije ispostavilo, apsolutno zabranjena. Imam tu jos par sjajnih prideva na gomili, ali dosta je za pocetak. Neka ostane *zabranjena*.

Da se vratimo onima s pocetka, onim dobrovoljcima. Imam jednu takvu u najblizem okruzenju-ne postoji pojam kao sto je omiljeno joj jelo, nije probirljiva-na skoro sve sto joj se spomene ona samo zgrozi svoje lepo (mrsavo) lice i eventualno procedi “moooze..” Ista je prica i sa kolacima, grickalicama, vocem… Ona jednostavno konzumira hranu (drugo objasnjenje ne postoji) koliko joj je potrebno da se odrzi u zivotu, i tako je oduvek.

Sa suprotne strane, i dalje je najblize okruzenje u pitanju, stoji dijametralno suprotna pojava, tj. On koji je sa hranom na “per tu”… Samo sto je ovde sve dozvoljeno, i po oceni medicinskih radnika, pozeljno… Jer, toliko jaka zeludacna kiselina jednostavno *zahteva* velike i ceste kolicine hrane, u protivnom dolazi do bolovanja, ozbiljnog.

A u sredini sam Ja. Ona ista koja tako reci ne poznaje osecaj gladi, ali… Jedem zato sto VOLIM! Pri tom ne preterano probirljiva, nisam ni teska na spremanju (palacinke u ponoc su ocas posla),ne izvoljevam, samo neka je ima, msm hrane :)

Takvim stavom, koji sam oduvek dopunjavala i mirnim karakterom, fizickom aktivnoscu prosecnog lenjivca, i apsolutnim izostankom kompleksa bilo koje vrste, dogurala sam mic po mic do ovde…

Ovo ovde je – ishrana pod budnim nadzorom nutricioniste, mame, muza… i dnevnika u koji upisujem svaki pojedeni zalogaj. I na to sam pristala skoro pa dobrovoljno :)

Dobra volja je dobila na intenzitetu kad sam pogledala svoje lab.rezultate, ozbiljno klimanje glave lekara specijaliste, i sve to uporedila sa svojim godinama i opcijama koje mi se nude.

Nije bas da sam priterana u cosak, ali koji korak levo-desno nije mi vise dovoljan. Nije mi se dopala ni opcija predlaganih mi intervencija, spisak lekova koje bi trebalo da pijem, a po najmanje mi se dopao prognozirani zivotni vek ako nastavim po starom.

Tako je pocelo…

Čestitamo

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.