S13

Ni vetar ne zna.........

aciroz13 — Wed, 10 Feb 2016 00:09:56 +0100

.......Nocas si opet bio u mom snu. Isti onakav kakvog te pamtim. Poljubio si me nežno, spustio glavu na moje rame i doneo mi ljubav. Sa tvojim pismom bi mi doneo bar deo ljubavi. Tvoju adresu pamtim, a svoju govorim vetru. Da, ne znaš novu, ali si znao raniju i nisi mi pisao. Dolazila sam u iskušenje da ti pišem, i pisala sam, a pisma ti nisi dobijao, nije bilo nikoga da ih posalje. Nema tebe od čijeg sam daha živela. Otišla sam od tebe i sunca koje je toplije otkada je nama sijalo.

.......Ja te ipak i dalje tražim, tužna često razgovaram sa vetrom. Pitam ga da li zna nešto o tebi. Gde si, i kako si ovih večeri kada jesen lije svoje duge, hladne kiše nad ulicom moga detinjstva u kojoj opalo divlje lišće ima boju najlepših očiju na svetu? Ćuti vetar. Ni on ne zna.

Ponekad još dodji u moj san.

Beograd prica............

aciroz13 — Mon, 08 Feb 2016 19:59:50 +0100

Istina, trebalo je da prodju decenije mog života u Beogradu, i da konačno

imam priliku da ga upoznam. Nije da nisam htela, da nisam bila u mogućnosti.

Nisam stigla. Da, nisam uspela od jurnjave za poslom, od brige za druge i o drugima,

od sramežljivosti i obzira. Sada imam priliku da vidim ljude, ne baš srećne. Nove, moderne,

objekte, mada ne znam za koga su i koliko su plaćeni oni što u njima samo što ne spavaju.

Vozila, vozila i to samo po jedna osoba u njima. Negde u svetu se plaća kazna za taj luksuz.

Nije da ne volim automobile, 38 godina vozim, ali nisam fanatik. Ovih dana autobus mi baš prija.

Ne tražim parking, ne gledam na sat kada će isteći vreme, ne psujem nikoga, ne preti mi niko,

ponekada mi ustupe mesto /valjda što sam dama, neću da kažem u godinama/.

I baš mi je fino.

Zamislite, vidim ljude, osećam teret što nose, retko sreću. Pronadjem iskru u nečijim očima i

neka toplina me obuzme. Samo kada bi mladi se smejali na putu do škole, umesto što "zure"

u pametni telefon. A tek su izašli iz zone interneta, laptopa.

Život u snovima

aciroz13 — Mon, 08 Feb 2016 03:06:36 +0100

Stojim i čekam te
a tebe nema
misli lutaju po glavi
u bezbrojnim slikama
ja polako secam se.

Bilo je to davno
te proklete noći
kada te prvi put ugledah
i moje srce zaigra
kada ti htede poći.

Htedoh te zaustaviti
ali nešto u meni
iz dubine duše šapnu
neka, neka ide
on ne pripada tebi.

I još te čekam
satima, danima,noćima, godinama
i uskoro biće decenijama
a život teče, mnogima srećno
a ja živim u snovima.

Zavisnost

aciroz13 — Mon, 04 May 2015 02:05:35 +0200

Mesecima dugo sedim za racunarom i svaki put kazem sebi da je to poslednji put. Nije da nije, ponešto naučim, saznam. Ipak, premalo koliko dobijem nečeg drugog. Recimo, igram igrice i tešim se da je to dobra mentalna vežba. Dobijam na težini i znam da je, uglavnom od prekomernog sedenja i nespavanja, i svaki put se "zakunem" da od sutra menjam način "trošenja" noći.

Možda je to postradni period. Privikavanje na penzionerske dane. Ali, to penzioner mi se ne uklapa u moje godine i dinamičnost. Rekoh, dinamičnost? Pa, što onda ne vozim bicikl, kao nekada, šetam, putujem, družim se. Mentalna i fizička aktivnost ujedno!!!

Nekako, nisam srećna. Imam dosta, ali mi nedostaje nešto. Možda i sitnica, a život mi znači.

Evo, obećavam i tebi, neznanče, što čitaš ovo, da od sutra menjam način života. Volim nezavisnost i slobodu...............i naročito prirodu. I, otkazujem zavisnost od računara!

Dodje mi ponekad...........

aciroz13 — Thu, 23 Apr 2015 00:15:35 +0200

Ne znam kako vi, ali ponekad mi se čini da sve znam. Lako predvidim dogadjanja

svakidašnja, i mislim da me ne može ništa iznenaditi. Lepo to sebi objasnim

i rešeno je sve: neću se nervirati kada se pokaže da sam u pravu.

Ipak, opet me nešto iznenadi, a desilo se tačno po planu mog predvidjanja. Kako onda da se ne pitam šta je to samnom, kao sada naprimer.

E, dodje mi, ponekad, da zaćutim za sva vremena. Da ovu galamu u meni i oko

mene u tišinu, potpunu, utopim. Da pogled u divljinu usmerim, da mi nebo bude kraj, zalazak sunca u smiraj dana prijatelj.

А сад збогом..........

aciroz13 — Tue, 21 Apr 2015 20:07:01 +0200

Када сам размишљала о одласку , и сама помисао да нећу бити део те средине ми је причињавала бол. Једноставно, дуги низ година сам ту провела, радила са вољом и уверењем. У нашим разним турбуленцијама, посебно, током последњих неколико година, често сам се питала зашто се у овој средини, коју сам ја заиста волела, никада нису изродила права пријатељства, кумства исл. Све активности, добре и лоше ствари, разумевања,и она друга, су почињале и завршавале се у том дворишту. Имала сам и објашњење,у себи и за себе. Но, помогли сте ми да ипак не будем у заблуди. Моје објашњење није било право. Ја сам другачијим очима гледала вас у односу како сте ви гледали једни друге па и мене. Са потпуним познавањем прилика, људи и као актер вишедеценијских дешавања, могу са сигурношћу да се изјасним: овде нема пријатељстава, нема будућности и нема наде. Хоћу рећи, није ми жао што више нисам део ове средине, као што се не кајем што сам радила у тој средини. Јер, то сам ја. И као што сам увек била искрена и сада сам. Можда и жалим, па то са вама сада делим?

Čestitamo

aciroz13 — Sat, 18 Apr 2015 21:23:49 +0200

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.