POMORANDŽE ZA ZBOGOM - detalj

, 29 2015 08:55:34 +0200

Pariz spava. Raskošna, iskričava zver Svetla i poroka, okupana i namirisana sačekuje me na Gare du Nord –skrama leda na fasadi stanične zgrade, miriše cafe au lait i croissant, iza modrikastih stakala malih kafea konobari u crnim keceljama pokrivaju mermerne stolove stolnjacima sa crveno-belim kvadratićima, ljudi promiču kao krupni noćni leptiri i nestaju u grotlu Metroa, jato smrznutih golubova šušteći se pribija uz čeličnu konstrukciju krova. Nedostaje mi moja Nena. Njeni uredno spakovani koferi, pažljivo složene putne isprave, njeno francusko „r“, njen način da razveseli namrgođenog nosača Maora besmisleno velikom napojnicom radi koje će tegliti prtljag poput lokomotive, nedostaje mi u gradu gde bi svako trebao da bar na trenutak zaboravi da mu je ikada iko nedostajao.

Place de la Concorde je u narandžastoj magli. Zaustavljam taksi vozača. Ovde ću izaći, kažem.

„Ali, madam, u ovo doba ne možete dobiti smeštaj u Hotel de Crillon...“

Ni ne treba mi, pomislih. Sve što mi treba je ono rasuto srebro Fontane mora i Fontane reka, zlatni odsjaj tritona i sirena, vitki kandelabri naspram tanke crte neba presečene egipatskim obeliskom uperenim u Mesec, šum automobilskih točkova koji jure Jelisejskim poljima, jedan pogled na Trijumfalnu Kapiju i udaljeni drhtaj povenulog cveća Tiljerija. I moja Nena, nagnuta nad svojom šoljom kafe pogleda uperenog kroz kristalno staklo Crillon hotela - jedne davne večeri smo bacile po franak u naruučje crne lepotice s ogrlicom od školjki dok su bljeskovi vodenih perli prštali nad našim glavama i svaka za sebe požele nešto veliko i važno. Ne sećam se šta sam poželela. Nemam metalni franak da ga bacim ponovo. Evro je bezličan u odnosu na ondašnji mali, žuti novčić, nesposoban za ispunjavanje jednako malih ljudskih želja kakve smo u tom trenutku imale. Da budemo živi. Zdravi. Zajedno. Srećni. Nemam nikakvih želja.

Sviće. Raspukao oblak sipa sumornu kišu. Vreme je da se krene. Pariz moje mladosti, sve avenije i ulice, arondismani i stanice metroa, Sena i Versajski dvorac, ruže carice Žozefine koje su mirisale opojno i otrovno, sablja sa Vaterloa, Kralj Sunce, crvene vrpce na vratovima dama koje se izbegle nesrećnu sudbinu deteta princeze Marije Antoanete, Hotel Ritz u kome je carovao Gestapo i u kojem su se skrivali Jevreji, Monmartr i Monparnas, Opera i Notre Dame de Paris – vremeplov se pokvario. Još jedan pogled kroz kišnu zavesu, uzdah voza na Gare de Lyon i završilo se.

DRAGI LEPI SVETE MOJ

POMORANDŽE ZA ZBOGOM - detalj