PRIČA PRVA

, 29 2015 08:09:43 +0200

LIMUN

Bošku – dala sam ti reč da ćeš biti kum mom sinu. Prekršio si moje obećanje. Rodila sam ćerku da mi se na Nebesima ne sekiraš.

„Zemlja, uniforma i malo života između...“

E.M. Remark

Za ovu priču biram baš tebe, Laura, s tvojim očima bademima jerusalimskim, tvojim šalovima od svile na kojima su leptire srmom i sedefom vezle morske vile, tebe čiji uski hladni dlanovi gase vatre koje sažegoše sve rane, uboje, sve modre tragove i zadimljene uspomene. Samo ćeš ti znati da ni zidovi Pompeje, besnilo saharskih lisica, korali Crvenog mora, potmulost Pacifika i bledo cveće u zapuštenom vrtu Izmira, ne mogu da nadmaše pozlaćenost ivica dana pod treptavim lišćem one jasike u Gornjoj Mahali gde ste ležale u mrkoj, vlažnoj zemlji koja se pušila kao da očekuje seme, a ne granatu minobacača.

Još nisi stigla da zaboraviš kafanu „Gorki“ u predgrađu Moskve gde ste čekale da vam donesu boršč i vesti o černobiljskim vatrogascima, usamljeni kamp milosrdnih sestara u Sijera Leoneu nazvan „Marija Magdalena“ pun dečaka čije je šake odsekla vojska koja je sebe nazivala oslobodilačkom, tamnu senku beduina Abasa koji sa vama deli urme u Marakešu, prezrele kajsije jedne kamenom ograđene napuštene kuće u turskom delu Kipra...toliko toga, Laura.

Živele ste između dva putovanja, naspramne očekivanim zadacima kao iskrivljene marionete sicilijanskih uličnih pozorišta koje spavaju dok ih maskirani glumac ne pokrene – za vas je doba uvek bilo ratno, vreme određeno onim čudnim šiframa „ delta - čarli – južno“, jad, plač, osveta i spora smrt koja ne dolazi, a doziva se na svakom meridijanu.

Da li si joj poverovala kada ti je pričala kako u šumama Slavonije žive gorske vile, i zmajevi na Staroj planini, kako raste čarobno cveće i čudotvorne trave na Rtnju, a svrake imaju boju osunčanog petroleja?

Da li si joj i dalje verovala kada vas je progutala noć na mostu preko Drine, barutna i zakrvavljena, urlajuća noć dugih cevi, oklopnih transportera, unezverenih regruta i pokislih staraca koji su vukli volove kroz blato?

Ćutale ste i pušile tanko isečen duvan zavijen u nedelju dana staru „Politiku“. Sećaš li se te samoće u rano popodne aprila, one kada se ulična svetla dalekih gradova pale tek oko sedam zbog večite neusklađenosti sunca i ljudskih propisa, predvečerja koje gori na stidljivo otvorenim listovima lipe?

Da li si zapamtila ptice koje lete kao nevestinski buketi, tanke niti magle nad neprovidnom vodom reke koja se ne može naći ni na jednoj geografskoj karti, oporu maglu nad napuštenim drvoredom kestena gde sakrivene drhte sive gugutke?

Čuješ li zatvorenih očiju Mocartov rekvijem, vidiš li iza trepavica Šagalove slike razmazane grudvom belog oblaka, zvone li i dalje šansone Arsena Dedića između dva zatišja? Da li veruješ da su postojali oni potpuno mirni i ponosni oblici bede čovečije ogledane u olinjalom zelenom šinjelu penzionisanog majora Ljubomira T. Jankovića na uskim ramenima njegovog unuka Mome i limene porcije iz kojih se pušilo nešto žuto mirišući na zgaženo lišće i trulež?

Slike vašeg dana. Da li su i tebi, kao i njoj, one izgubile svoju čudesnu hladnu gamu kada ih je, kao demonski vatromet, prelila topla boja višnje Momine krvi?

Pljuštala je kiša odozgo, odozdo i postrance, smejalo se to dete Moma vašim prljavim noktima koje ste manikirale švajcarskim nožićem, pevalo je „Raduj se svete, Hristos se rodi“, i naslanjajući se na kundak kalašnjikova, izvirivalo ispod cerade „dajca“, koji vas je škripeći i brekćući razvozio po pozadini. Trebalo je do tada naučiti da pozadine nema. Bile ste loši đaci.

„Uskrs je... sad keva farba kućepazitelja...“

„Čuvarkuću, valjda“, smejala mu se.

„Isto ti je to.Šta si, bre, ti, neka učiteljica?“, smeje se i on i nastavlja da viri u kišu.

Dvadeset godina. Dvadeset godina računajući pelene, prve korake u filcanim patofnama sa čičak trakom, prva oderana kolena na kaldrmi Kosančićevog venca, šlauf za plivanje u bojama „Zvezde“, đačku bluzu na čijim su leđima flomasterom ispisana sva imena IV-4, poljubac jedne Lidije u Čuburskom parku na zarđaloj ljuljašci, maturski rad na temu „ Kraljević Marko – istina i mit“, devetnaesti rođendan u kafani „Zona Zamfirova“, prvo i poslednje pijanstvo one noći kada je Lidija sa ljuljaške rekla da nema smisla da ga čeka dok se vrati iz Armije i nekako suludo bezazlen huk beogradske železničke stanice pune regruta. Zagreb. Prekomanda okolina Bihaća. Brojao je „sitno“. Dve nedelje.

Dve nedelje do Ade Ciganlije i maznih beogradskih devojaka u bikinijima. Dve nedelje do kevinih šampita. Dve nedelje do belih pantalona i tamne „La Costa“ majice. Dve nedelje do asfalta koji će se topiti pod točkovima ljubičasto ofarbanog golfa „keca“.

A tada se svemir sunovratio u svoju tamnu materiju nad Balkanom.

„Pucao sam, jebo te, u granje, u žbunje, umalo ne skenjah vodnika Radoja. Hteo posle da me zgazi, koji si ti vojnik, kaže, ti si bre beogradska baraba, a ne vojnik JNA, stoko jedna ćorava, marš bre u štab, kad nisi za junaka, životinjo jedna... Koji junak, čoveče, nisam imao dva bojeva gađanja u celom roku, sve nešto kao štedimo municiju, pa smo kao tajanstveni, pa ne daju napolje, a i gde ćeš napolje u onoj pripizdini, i koga bre treba da čuvam i da se čuvam, medveda ili naroda. Izvukoše onda i četnike i ustaše i neke kao šatro specijalce, a o mudžahedinima i da ti ne govorim. Nije prošlo ni nedelju dana, pitam Radoja hoće li se kući, brate Radoje – e, kad me tad nije ubio niko neće. Te, izdajnik, te špijun, te govno od čoveka – i pobijemo se, šta da ti dalje pričam. Hoće majmun da me stavi u pritvor, kao produžiće mi rok, a ono čoveče klanica na sve strane, umlatiše vojsku gde stignu, dok se Radoje igra druga Tita. I tako sam ti se ja našao ovde, kad smo se povukli. Dalje nije moglo. I šta ću. Ratujem. Žao mi naroda, ali mi mene još žalije. Nisam ja za te fore sa lupanjem crte dokle je čije i ko se kako krsti. Gadno mi da pucam. Pucam u vazduh. Ubijam nebo, jebem ti nebo kad je nedeljivo. I ponekad raspalim u mrak kad nas je više. Žmurim, ali nemoj da si to rekla nekom, streljaće me ko Nemci.“

Sećaš li se, Laura, tog beskrajnog krajolika bez trave, bez puta, te kiše koja vas je pratila danima, od jednog položaja do drugog, iz jedne poljske bolnice u drugu, sećaš li se kako su se maglili prizori razgolićenih ljudskih tela u nevernom izdajstvu života koji im je pobegao pod gelerom, pod metkom, pod nožem, kako je zujao diktafon sa slabim baterijama, a čovek sa hiruškom maskom na licu jednolično govorio: „Šezdeset četvrta, pol ženski, starost oko 60, šezdeset peta, pol ženski, starost oko 8 , šezdeset šesti, osamdeset drugi, sto deveti...“ Danima. I tvoje crno-bele fotografije. Tvoje mučnine. Tvoje ćutanje. Tvoje uzaludno čekanje telefonske veze sa svetom koji je negde daleko kroz prozore gledao oblake, golubove, izloge, autobuse, žene u haljinama i muškarce u čistim košuljama.

„Hajde, Lujza, mrdni dupetom, zaginućemo ovde do ujutro. Ko mi te dade da te ja vodim ko budala ovuda, kad osim 'moljim' i 'hfala' ne znaš ni da bekneš.“

„Laura, Moma, ja sem Laura. No Luisa.“

„Ćuti, molim te, zovi se i Žarki Tiganj, ali se miči više s tim aparatom, jedan mrtav ko i svi drugi, šta ih koji moj slikaš kad nemaš muda. Posle ja da te lečim.“

„Moma, ti kreten. Onda kaze nema istina, a meni smetaš. Ja radim posao svoj. Ti svoj. Pucas tamo u grmlenije i cuti sebe.“

Pratio vas je kao senka, dodeljen milošću nikad treznog kapetana zbog kojeg bi i Sotona spoznao stid. Tri meseca. Hiljadu dvadest četiri fotografije. Trideset TDK tonskih kaseta od po pola sata sa svake strane. Sedamnaest sati filmske trake.

Da li si zapamtila taj kišni dan 1992. godine? Gde su te šumske vile, pitala si, gde su te trave što leče sve bolesti, ko ubija petrolej boju ptica, šta radi ovaj balavac ovde, gde su ti plaćeni, zaraćeni, naučeni, obučeni, zaduženi – nema jezika na kojem nisi pitala i nema jezika na kojem si mogla da dobiješ odgovor. Ovo ne liči na Afriku, ovo nema veze sa azijatskim strahotama, ovo nisu meksičke favele – ovo je majka Evropa, ovo je Bah i Rahmanjinov, i Šerbur je ovo, dvorci Loare koji se naginju nad vodu i bugarske ruže podno planina, zlatni Prag i vatra Etne, mirno more i Materhorn, pitala si očima i nije bilo očiju koje su mogle da ti odgovore. Sećaš li se kiše u aprilu 92. godine, u Evropi, na Balkanu, na maloj tački mokre topografske karte negde gde je počinjala i umirala zemlja vila, čajeva, zmajeva koji sleću na cvetove?

„`Ajd` da se malo stane, crkoh gladan“, kaže Moma i prelazi rukom preko obraza. „Vidi me,“ gurka te puškom, „ko Gaga Nikolić! Znaš ti ko je Gaga, je li bre, je l' puštaju tamo kod tebe 'Otpisane'? E, to bih voleo da vidim, kad Tihi i Prle govore taj tvoj španski,izraelski, šta li je, onako sinhronizovano, vamos mućaćos, andere, andere, ariva, ariva! A Nemac mu kao viče 'stanos, mućaćos, pucaćos'...“

Smeje se i ti se smeješ, Laura, toj mladoj budali koja noću gleda u prazno i pokriva rukom uvijenu cigaru, odbija da pali treći na šibicu ( „prvog vidi, kod drugog cilja, a trećeg skenja“), gladi kalašnjikov i plače kad naiđemo na mrtvu mačku koja još oko vrata ima traku na kojoj je neko izvezao plavim koncem „Jadranka“.

„Koji debil je dao mački ime Jadranka, nije ni čudo da je jadna zaginula, dok je dozoveš treba ti pola sata...“ mumla i kopa plitku jamicu u koju zakopava mačku i stavlja na vrh te skaredno glupe humke grančicu bukve na koju kači traku. „E, Jadranka, baš si i ti neki kreten. Veći od ove dve što slikaju i pišu, tebe bar niko nije terao da se smucaš ovuda, glupačo jedna.“

Kevina, kaže, se zove Stoka, jer se jedina odaziva kad keva drekne. „Stoko jedna, vuci se kući“. I keva je luda, potvrđuje. I Stoka, što se odaziva.

I stali ste tada, u aprilu 92. godine, pod kišom, u vreme primirja, u vreme na Zapadu ništa novo, u vreme kada je trebalo uraditi sve osim stati. Zalegli ste pored „dajca“, u šanac kraj puta, vas petoro ispod dva šatorska krila, a tada je, kao u lošem holivudskom filmu stala kiša, kao da je neko zavrnuo slavinu, i boje su postale čiste i jasne, a vazduh zamirisao na otkose, na mimozu, na vanilin šećer, na nestvarnost i pustoš.

„Vidi, duga!“, podigao se Moma odbacivši šatorsko krilo.

„Sunce, čoveče...sunce..“ Kopao je po rancu i izvukao negde ispod smotanih sivomaslinastih čarapa jedan limun. Žut. „Keva poslala po Jovanu i napisala da jedem te vitamine, jebo te, luda li je, ona misli da je Milena Dravić, pa kao 'donesi mi jagode kad ideš da umlatiš Švabe na Vučevu', a Boris Dvornik kaže, ' ja ću ti doneti cvića'. Nema, bre, ona pojma da ovo nije u režiji Veljka Bulajića, nema bre, cviće i jagode i ti fazoni sa 'nas dva brata oba ratujemo'. Evo ti“, pruža ti limun, „Podseti se i ti malo na tu tvoju Gazu, Gizu, Meku i Medinu, vidi kakva si, duša ti u nosu...“ Sećaš li se kako si pružila ruku i uzela limun, zagrebala koru noktima i pomirisala. „Ti, Moma, velika budala“, rekla si i poljubila ga u čekinjavu bradu. „Nemoj da se intimiziramo, Lizika, posle ćeš i alimentaciju da tražiš.“

A onda je puklo. Jednom. I još jednom. I deset puta po jednom. I oni su uzvratili. Jednom I deset puta po jednom. Zarile ste glave u zemlju, u mokra šatorska krila, u dlanove, a ti si držala i dalje onaj limun stisnut uz grlo.

„Ozren, Ozren!“, urlao je u radio-vezu Jovanča Gavrić, selo Kolješnica, Donja Jasika. „Pobiše nas!“

Negde iz daljine čulo se i primicalo sve bliže i bliže to „Ozren“, a Moma je ubijao granje, ubijao nebo, bukve pored puta, ležeći preko naših nogu.

„Glave dole, glave sagnite, jebeš i ruke i noge, ne mrdajte, majku im slepačku, dole glave!“, vikao je.

Tih petnaest minuta i tri kalašnjikova i minobacači i rafali i „Ozren“ koji nije stigao dovoljno brzo – sećaš li se Laura, kako je sve utihnulo, baš kao ona kiša i kako je dim bio ljut i kako je smrdelo na spaljeno, a vama je po nogama bilo mokro i toplo poput ćebeta i crveno kao višnje, rekla si, kao višnje crveno i bezglasno i bezbolno.

„Moma?“

„Mali?“

„ Sjebaše me...“, rekao je, a sa svakim udahom krvi je tekla, gusta i lepljiva.

„Nije strašno, samo te je malo okrznulo, ne boj se klinac“, okrenuo ga je na leđa Pavle Milutinović, Kraljevo, januarska klasa.

Pamtiš li Laura, kako ti je stegao onu šaku u kojoj je još bio limun, žut i krvav, i pitao je li to sada smrt, a ti mu govorila, „Ne lupa, Moma, ne umre čovek od malo gelerov.“ ? Da li se on to meni osmehnuo, kazala si, a iza onih dvadeset godina negovanih trepavica više nije bilo ni kiše, ni keve, ni Ade Ciganlije, ni jagoda nije bilo, filmova, knjiga, Lidije i „Zone Zamfirove“. Ljuljaška se pokidala.

Bile ste žive i cele, neokrznute. Imale ste limun, kevin limun koji je Jovan doneo radi vitamina. Krvave i prljave, bile ste bezobrazno žive u zemlji gde je smrt moneta. Gurnula si limun ispod pocepanog džempera. Obrisale ste ruke o travu. Moma je namignuo u duginim bojama.

Da li si zaboravila, Laura, orden koji leži na izlizanom somotskom jastučetu, plotun počasnog voda, vetar koji udara pravo u grlo, vence iz kojih ispadaju iglice bora – Laura, Laura, sećaš li se kako ste zagrljene sišle niz nabujale bokove brda zaraslog u travu i ljutić, kako ste potrčale ostavljajući za sobom ožalošćenu rodbinu, gomilu zemlje iz koje beže bube i mravi, kako ste pale i skotrljale se niz nakazno pastoralan pejzaž prosipajući iz džepova cigarete, kutije šibica i olovke, pravo u baru prekrivenu žabokrečinom i kako ste se pogledale i kako se provalio smeh kao zavijanje, kao orgulje u koje je sasut rafal?

Nije znala šta je bilo smešno, samo se tog smeha seća kao ludila i nije u stanju da ga se ni sad zastidi.

Razišle ste se na onoj istoj ćupriji sa koje ste utonule u Momin svet. Čista i počešljana, u zelenkastoj košulji, sa torbom na ramenu, grlila si me dovoljno dugo da utrnem. A onda si iz torbe izvadila okrvavljeni limun i bacila ga preko iskrivljene ograde u reku. „Piši meni“, rekla si. Javila bi ti se ona. Ali ne sme. Više bih vam bola nanela nego što bih vas umirila. Ovako ćuti i nada se si dobro. Tamo daleko. Gde cveta limun žut.

DRAGI LEPI SVETE MOJ

PRIČA PRVA