DRAGI LEPI SVETE MOJ

POMORANDŽE ZA ZBOGOM - detalj

Pariz spava. Raskošna, iskričava zver Svetla i poroka, okupana i namirisana sačekuje me na Gare du Nord –skrama leda na fasadi stanične zgrade, miriše cafe au lait i croissant, iza modrikastih stakala malih kafea konobari u crnim keceljama pokrivaju mermerne stolove stolnjacima sa crveno-belim kvadratićima, ljudi promiču kao krupni noćni leptiri i nestaju u grotlu Metroa, jato smrznutih golubova šušteći se pribija uz čeličnu konstrukciju krova. Nedostaje mi moja Nena. Njeni uredno spakovani koferi, pažljivo složene putne isprave, njeno francusko „r“, njen način da razveseli namrgođenog nosača Maora besmisleno velikom napojnicom radi koje će tegliti prtljag poput lokomotive, nedostaje mi u gradu gde bi svako trebao da bar na trenutak zaboravi da mu je ikada iko nedostajao.

Place de la Concorde je u narandžastoj magli. Zaustavljam taksi vozača. Ovde ću izaći, kažem.

„Ali, madam, u ovo doba ne možete dobiti smeštaj u Hotel de Crillon...“

Ni ne treba mi, pomislih. Sve što mi treba je ono rasuto srebro Fontane mora i Fontane reka, zlatni odsjaj tritona i sirena, vitki kandelabri naspram tanke crte neba presečene egipatskim obeliskom uperenim u Mesec, šum automobilskih točkova koji jure Jelisejskim poljima, jedan pogled na Trijumfalnu Kapiju i udaljeni drhtaj povenulog cveća Tiljerija. I moja Nena, nagnuta nad svojom šoljom kafe pogleda uperenog kroz kristalno staklo Crillon hotela - jedne davne večeri smo bacile po franak u naruučje crne lepotice s ogrlicom od školjki dok su bljeskovi vodenih perli prštali nad našim glavama i svaka za sebe požele nešto veliko i važno. Ne sećam se šta sam poželela. Nemam metalni franak da ga bacim ponovo. Evro je bezličan u odnosu na ondašnji mali, žuti novčić, nesposoban za ispunjavanje jednako malih ljudskih želja kakve smo u tom trenutku imale. Da budemo živi. Zdravi. Zajedno. Srećni. Nemam nikakvih želja.

Sviće. Raspukao oblak sipa sumornu kišu. Vreme je da se krene. Pariz moje mladosti, sve avenije i ulice, arondismani i stanice metroa, Sena i Versajski dvorac, ruže carice Žozefine koje su mirisale opojno i otrovno, sablja sa Vaterloa, Kralj Sunce, crvene vrpce na vratovima dama koje se izbegle nesrećnu sudbinu deteta princeze Marije Antoanete, Hotel Ritz u kome je carovao Gestapo i u kojem su se skrivali Jevreji, Monmartr i Monparnas, Opera i Notre Dame de Paris – vremeplov se pokvario. Još jedan pogled kroz kišnu zavesu, uzdah voza na Gare de Lyon i završilo se.

GODINA BEZ LETA - deo

"...........
Ne mogu ni da maštam na miru od zvona na vratima. Julka, snaja naše komšinice, fine sitne bakice gospođe Natalije, opasana keceljom “na jabuke”, rumena i nasmejana stoji na otiraču ispred svojih vrata, bosih nogu.
“Joj, izvini slatka, ne mogu da nađem u ovoj babinoj apoteci jedan normalan vanila-šećer. Sve, bre, oni od tri kinte. Hoću da joj umuljam neki patišpanj. Da nemaš Etkera, života ti?”
Nemam. I ja imam taj od “tri kinte” i ništa mu ne fali. Baka Natalija je dobila ime po kraljici Nataliji Obrenović. Njena baka bila je jedna od kraljičinih dvorskih dama u Bijaricu, pa je prvoj i jedinoj unučici dala ime po ženi koju je volela i poštovala i nad čijom sudbinom je do kraja života lila gorke, sive suze.
Natalijin muž je umro 1999. godine iste večeri kada je NATO bombardovao zgradu Generalštaba u Beogradu. Uhvatio se za grudi i rekao ženi:
“Odoh ja. Prokleti bili.”
Od tada je baka Natalija sadila na terasi bele ruže puzavice i čuvala svoja tri unuka. Bavila se decom i ružama s gorljivom ljubavlju koja nije ništa uskraćivala, ništa kanalisala – ruže su rasle kako god im se prohte, a tri devojčice uvek su plakale kada bi po njih došli Julka ili Goran.
Komšijska deca rado su posećivala baku, jer je kod nje uvek bilo malih kolačića s lešnikom u sredini, soka od kajsija i potpuno neuobičajeno, žvakaćih guma. Raspodeli ona svakom po nešto, posedne ih na sofu i priča o gušteru Jagoru koji živi u cvetnom delu dvorišta.
Gušter je proživljavao i preživljavao gotovo nemoguće avanture, deca nisu primećivala da su baš ona glavni junaci polubasne – polubajke, glavni akteri baka Natalijinog nenametljivog vaspitanja i njenog igrokaza koji je garantovao da će kada jednom odrastu znati razliku između dobra i zla, između guštera i zmije.
Baka je starila, smanjivala se, postajala ćutljiva i zaboravna, ali je deca nisu zaboravila. Dolazila su sve dok Julka nije zabranila.
“Keva je senilna.”, pričala je svakom koga bi srela na hodniku. “Senilna, a neće u dom. Samo mi fali da skuplja ovde dečurliju, ubih se čisteći.”
I tako je poslednjih par godina otaljavaju sin i snaja, unuci su odrasli i dođu dva puta mesečno, jer senilna baka nije toliko zaboravna da od svoje skromne penzije ne odvoji tri zamotuljka.
Ne znam kako će Julka da umulja patišpanj bez Etkera. Ne verujem ni da je baki stalo do poslastice. Njen svet je odavno zatvorio vrata pred svakom nemani koja je zapretila da otkine rep Gušteru Jagoru. Baka i Jagor sakriveni u beloj ruži pričaju jedno drugom bajke.
U dubini duše sam, zatvarajući vrata i ostavljajući Julku u čarapama i kecelji i zaboravljenoj zahvalnosti starici koja joj je podigla sinove dok je ona “jurim karijeru, slatka moja”, bila sigurna da je ono što im je poklanjala decenijama, što im je bajkom slikala i dobrotom hranila, ono što im je ostavila u belim ružama puzavicama vredno bar jednog čestito umešenog kolača, makar bio posut vanila šećerom od tri kinte.

Mala bebo bebice,

Hajde porasti. Dođi da se igramo. Dođi da te počešljam “na zvrk” da budeš lepa. Pokvasi debeljuškaste nožice u Fontani Ruža, ti se ne možeš nikad prehladiti. Popni se na drvo kestena i otkini najveći, baci ga da se raspukne i da mu se raduju druga deca koja nisu hrabra kao ti.
Potrči niz brdašce u Parku heroja, skotrljaj se niz travnati bok u leju sa lalama, zazvoni smehom kao praporcima, leti, leti s razvigorcem, vrti se kao čigra od duge na žitnim poljima, lepo moje dete, lepa moja devojčice.
Ne boj se bajki koje izmišljaju čudni, stari ljudi sa cvikerom i guščijim perom. Stari ljudi su mudri i čuvaju te u čipkama oblaka.
Ti si moja Pepeljuga u pepelu od mirisnog tamjana. Ti si Snežana koja jede zrelu jabuku zajedno sa svim maćehama ovog sveta. Ti si, bebo mala, moja Uspavana lepotica na listu lokvanja, daleko od svake ale i svakog trnja. Ne dam te ja.
No znaj da ponekad dođu dani kada treba zamoliti ili oprostiti, kada treba čvrsto stegnuti kapke i proglasiti snom ono što je nepromenljivo, kada je nužno položiti oružje ili razviti zastave - dođu takvi dani.
Tada se ja, neodbranljiva od života, izvičem, nasmejem ili preplačem neko sumorno popodne na Balkanu, prepeglam bojne barjake, zgužvam pisma, pocepam slike, nacrtam prstom na prašnjavoj komodi jednu ribicu i pošto nemam onu pravu, odlučim da tu moju ribicu od dorćolske prašine priupitam za tri želje:
"Može li, draga moja,", pitam je, "da se ja podmetnem tamo gde nekog drugog boli? Mislim, debela sam, visoka sam, imam vek i po, umem ja to bolje.."
"Ma kakvi, " kaže ona i otresa rep.
"A možeš li, ribice, da vratiš vreme bar 10 godina unazad? Tada bih umela da vidim šta se sprema unapred, tada bih se naoružala svim vrstama krilatih stvorenja, svaka ala bi mi bila i drug i brat, svaki mali akrep bi spavao na mom krilu utešen i utopljen i nikada nikome ne bi bilo hladno?"
"Ne dolazi u obzir.", kaže ona i zuri u Dunav.
"Ako ništa od svega ovog ne možeš,", odustajem polako, "uradi ono što možeš, možda ti znaš šta je najbolje."
"Mogu da te gledam,", govori ribica. "I da se pitam koliko živ čovek može da trpi pre nego što se i sam pretvori u prašinu. Ti si, moja draga, moj eksperiment. Ja ne ispunjavam želje. Ja sam obična prašina u kojoj si ti videla mogućnost da nacrtaš ribicu."
Naljutim se tada na nju i brzo obrišem izmaštanu nevaljalicu, obrišem i komodu i stočić, dedin predratni veker izglancam, pređem na prašnjavu tunišku lampu, razbijem tanjirić s likom devojke koja se ljulja na nekom drvetu od porcelana, skuvam čaj za temperaturu, sednem i plačem.
Nije to zato što sam kukavica. I nije zato što ne umem da se igram. To je zato jer sam sklona verovanju da i obična prašina može da bude zlatni prah, da izmišljena ribica može da bude igračka, da u ovom životu na kojem nisam sigurna koliko sam blagodarna i kojim danima jesam, a kojim nisam, trebam da probam da prikupim tuđi bol bez tuđeg pristanka, da ljuljam zmajeve, ale, akrepe i andjele u isti mah i da ih volim i kada oni mene ne vole.
Bebo moja bebice najmanja, veruj u plahu ribicu prevaranta. Ipak, kaži mi tiho, u jastuke, u roze ćebad, u mirisne zavese na čistom prozorskom staklu, u kosu, u obrvu, u ugao vrata mi kaži sve što poželiš. Ja znam jezik ribice koju si ti jednom davno nacrtala. Ja ću joj reći kako da ti ispuni san kada ona oživi od mojih tragova..

Voli te tvoja majka
..............................................."

PRIČA PRVA

LIMUN

Bošku – dala sam ti reč da ćeš biti kum mom sinu. Prekršio si moje obećanje. Rodila sam ćerku da mi se na Nebesima ne sekiraš.

„Zemlja, uniforma i malo života između...“

E.M. Remark

Za ovu priču biram baš tebe, Laura, s tvojim očima bademima jerusalimskim, tvojim šalovima od svile na kojima su leptire srmom i sedefom vezle morske vile, tebe čiji uski hladni dlanovi gase vatre koje sažegoše sve rane, uboje, sve modre tragove i zadimljene uspomene. Samo ćeš ti znati da ni zidovi Pompeje, besnilo saharskih lisica, korali Crvenog mora, potmulost Pacifika i bledo cveće u zapuštenom vrtu Izmira, ne mogu da nadmaše pozlaćenost ivica dana pod treptavim lišćem one jasike u Gornjoj Mahali gde ste ležale u mrkoj, vlažnoj zemlji koja se pušila kao da očekuje seme, a ne granatu minobacača.

Još nisi stigla da zaboraviš kafanu „Gorki“ u predgrađu Moskve gde ste čekale da vam donesu boršč i vesti o černobiljskim vatrogascima, usamljeni kamp milosrdnih sestara u Sijera Leoneu nazvan „Marija Magdalena“ pun dečaka čije je šake odsekla vojska koja je sebe nazivala oslobodilačkom, tamnu senku beduina Abasa koji sa vama deli urme u Marakešu, prezrele kajsije jedne kamenom ograđene napuštene kuće u turskom delu Kipra...toliko toga, Laura.

Živele ste između dva putovanja, naspramne očekivanim zadacima kao iskrivljene marionete sicilijanskih uličnih pozorišta koje spavaju dok ih maskirani glumac ne pokrene – za vas je doba uvek bilo ratno, vreme određeno onim čudnim šiframa „ delta - čarli – južno“, jad, plač, osveta i spora smrt koja ne dolazi, a doziva se na svakom meridijanu.

Da li si joj poverovala kada ti je pričala kako u šumama Slavonije žive gorske vile, i zmajevi na Staroj planini, kako raste čarobno cveće i čudotvorne trave na Rtnju, a svrake imaju boju osunčanog petroleja?

Da li si joj i dalje verovala kada vas je progutala noć na mostu preko Drine, barutna i zakrvavljena, urlajuća noć dugih cevi, oklopnih transportera, unezverenih regruta i pokislih staraca koji su vukli volove kroz blato?

Ćutale ste i pušile tanko isečen duvan zavijen u nedelju dana staru „Politiku“. Sećaš li se te samoće u rano popodne aprila, one kada se ulična svetla dalekih gradova pale tek oko sedam zbog večite neusklađenosti sunca i ljudskih propisa, predvečerja koje gori na stidljivo otvorenim listovima lipe?

Da li si zapamtila ptice koje lete kao nevestinski buketi, tanke niti magle nad neprovidnom vodom reke koja se ne može naći ni na jednoj geografskoj karti, oporu maglu nad napuštenim drvoredom kestena gde sakrivene drhte sive gugutke?

Čuješ li zatvorenih očiju Mocartov rekvijem, vidiš li iza trepavica Šagalove slike razmazane grudvom belog oblaka, zvone li i dalje šansone Arsena Dedića između dva zatišja? Da li veruješ da su postojali oni potpuno mirni i ponosni oblici bede čovečije ogledane u olinjalom zelenom šinjelu penzionisanog majora Ljubomira T. Jankovića na uskim ramenima njegovog unuka Mome i limene porcije iz kojih se pušilo nešto žuto mirišući na zgaženo lišće i trulež?

Slike vašeg dana. Da li su i tebi, kao i njoj, one izgubile svoju čudesnu hladnu gamu kada ih je, kao demonski vatromet, prelila topla boja višnje Momine krvi?

Pljuštala je kiša odozgo, odozdo i postrance, smejalo se to dete Moma vašim prljavim noktima koje ste manikirale švajcarskim nožićem, pevalo je „Raduj se svete, Hristos se rodi“, i naslanjajući se na kundak kalašnjikova, izvirivalo ispod cerade „dajca“, koji vas je škripeći i brekćući razvozio po pozadini. Trebalo je do tada naučiti da pozadine nema. Bile ste loši đaci.

„Uskrs je... sad keva farba kućepazitelja...“

„Čuvarkuću, valjda“, smejala mu se.

„Isto ti je to.Šta si, bre, ti, neka učiteljica?“, smeje se i on i nastavlja da viri u kišu.

Dvadeset godina. Dvadeset godina računajući pelene, prve korake u filcanim patofnama sa čičak trakom, prva oderana kolena na kaldrmi Kosančićevog venca, šlauf za plivanje u bojama „Zvezde“, đačku bluzu na čijim su leđima flomasterom ispisana sva imena IV-4, poljubac jedne Lidije u Čuburskom parku na zarđaloj ljuljašci, maturski rad na temu „ Kraljević Marko – istina i mit“, devetnaesti rođendan u kafani „Zona Zamfirova“, prvo i poslednje pijanstvo one noći kada je Lidija sa ljuljaške rekla da nema smisla da ga čeka dok se vrati iz Armije i nekako suludo bezazlen huk beogradske železničke stanice pune regruta. Zagreb. Prekomanda okolina Bihaća. Brojao je „sitno“. Dve nedelje.

Dve nedelje do Ade Ciganlije i maznih beogradskih devojaka u bikinijima. Dve nedelje do kevinih šampita. Dve nedelje do belih pantalona i tamne „La Costa“ majice. Dve nedelje do asfalta koji će se topiti pod točkovima ljubičasto ofarbanog golfa „keca“.

A tada se svemir sunovratio u svoju tamnu materiju nad Balkanom.

„Pucao sam, jebo te, u granje, u žbunje, umalo ne skenjah vodnika Radoja. Hteo posle da me zgazi, koji si ti vojnik, kaže, ti si bre beogradska baraba, a ne vojnik JNA, stoko jedna ćorava, marš bre u štab, kad nisi za junaka, životinjo jedna... Koji junak, čoveče, nisam imao dva bojeva gađanja u celom roku, sve nešto kao štedimo municiju, pa smo kao tajanstveni, pa ne daju napolje, a i gde ćeš napolje u onoj pripizdini, i koga bre treba da čuvam i da se čuvam, medveda ili naroda. Izvukoše onda i četnike i ustaše i neke kao šatro specijalce, a o mudžahedinima i da ti ne govorim. Nije prošlo ni nedelju dana, pitam Radoja hoće li se kući, brate Radoje – e, kad me tad nije ubio niko neće. Te, izdajnik, te špijun, te govno od čoveka – i pobijemo se, šta da ti dalje pričam. Hoće majmun da me stavi u pritvor, kao produžiće mi rok, a ono čoveče klanica na sve strane, umlatiše vojsku gde stignu, dok se Radoje igra druga Tita. I tako sam ti se ja našao ovde, kad smo se povukli. Dalje nije moglo. I šta ću. Ratujem. Žao mi naroda, ali mi mene još žalije. Nisam ja za te fore sa lupanjem crte dokle je čije i ko se kako krsti. Gadno mi da pucam. Pucam u vazduh. Ubijam nebo, jebem ti nebo kad je nedeljivo. I ponekad raspalim u mrak kad nas je više. Žmurim, ali nemoj da si to rekla nekom, streljaće me ko Nemci.“

Sećaš li se, Laura, tog beskrajnog krajolika bez trave, bez puta, te kiše koja vas je pratila danima, od jednog položaja do drugog, iz jedne poljske bolnice u drugu, sećaš li se kako su se maglili prizori razgolićenih ljudskih tela u nevernom izdajstvu života koji im je pobegao pod gelerom, pod metkom, pod nožem, kako je zujao diktafon sa slabim baterijama, a čovek sa hiruškom maskom na licu jednolično govorio: „Šezdeset četvrta, pol ženski, starost oko 60, šezdeset peta, pol ženski, starost oko 8 , šezdeset šesti, osamdeset drugi, sto deveti...“ Danima. I tvoje crno-bele fotografije. Tvoje mučnine. Tvoje ćutanje. Tvoje uzaludno čekanje telefonske veze sa svetom koji je negde daleko kroz prozore gledao oblake, golubove, izloge, autobuse, žene u haljinama i muškarce u čistim košuljama.

„Hajde, Lujza, mrdni dupetom, zaginućemo ovde do ujutro. Ko mi te dade da te ja vodim ko budala ovuda, kad osim 'moljim' i 'hfala' ne znaš ni da bekneš.“

„Laura, Moma, ja sem Laura. No Luisa.“

„Ćuti, molim te, zovi se i Žarki Tiganj, ali se miči više s tim aparatom, jedan mrtav ko i svi drugi, šta ih koji moj slikaš kad nemaš muda. Posle ja da te lečim.“

„Moma, ti kreten. Onda kaze nema istina, a meni smetaš. Ja radim posao svoj. Ti svoj. Pucas tamo u grmlenije i cuti sebe.“

Pratio vas je kao senka, dodeljen milošću nikad treznog kapetana zbog kojeg bi i Sotona spoznao stid. Tri meseca. Hiljadu dvadest četiri fotografije. Trideset TDK tonskih kaseta od po pola sata sa svake strane. Sedamnaest sati filmske trake.

Da li si zapamtila taj kišni dan 1992. godine? Gde su te šumske vile, pitala si, gde su te trave što leče sve bolesti, ko ubija petrolej boju ptica, šta radi ovaj balavac ovde, gde su ti plaćeni, zaraćeni, naučeni, obučeni, zaduženi – nema jezika na kojem nisi pitala i nema jezika na kojem si mogla da dobiješ odgovor. Ovo ne liči na Afriku, ovo nema veze sa azijatskim strahotama, ovo nisu meksičke favele – ovo je majka Evropa, ovo je Bah i Rahmanjinov, i Šerbur je ovo, dvorci Loare koji se naginju nad vodu i bugarske ruže podno planina, zlatni Prag i vatra Etne, mirno more i Materhorn, pitala si očima i nije bilo očiju koje su mogle da ti odgovore. Sećaš li se kiše u aprilu 92. godine, u Evropi, na Balkanu, na maloj tački mokre topografske karte negde gde je počinjala i umirala zemlja vila, čajeva, zmajeva koji sleću na cvetove?

„`Ajd` da se malo stane, crkoh gladan“, kaže Moma i prelazi rukom preko obraza. „Vidi me,“ gurka te puškom, „ko Gaga Nikolić! Znaš ti ko je Gaga, je li bre, je l' puštaju tamo kod tebe 'Otpisane'? E, to bih voleo da vidim, kad Tihi i Prle govore taj tvoj španski,izraelski, šta li je, onako sinhronizovano, vamos mućaćos, andere, andere, ariva, ariva! A Nemac mu kao viče 'stanos, mućaćos, pucaćos'...“

Smeje se i ti se smeješ, Laura, toj mladoj budali koja noću gleda u prazno i pokriva rukom uvijenu cigaru, odbija da pali treći na šibicu ( „prvog vidi, kod drugog cilja, a trećeg skenja“), gladi kalašnjikov i plače kad naiđemo na mrtvu mačku koja još oko vrata ima traku na kojoj je neko izvezao plavim koncem „Jadranka“.

„Koji debil je dao mački ime Jadranka, nije ni čudo da je jadna zaginula, dok je dozoveš treba ti pola sata...“ mumla i kopa plitku jamicu u koju zakopava mačku i stavlja na vrh te skaredno glupe humke grančicu bukve na koju kači traku. „E, Jadranka, baš si i ti neki kreten. Veći od ove dve što slikaju i pišu, tebe bar niko nije terao da se smucaš ovuda, glupačo jedna.“

Kevina, kaže, se zove Stoka, jer se jedina odaziva kad keva drekne. „Stoko jedna, vuci se kući“. I keva je luda, potvrđuje. I Stoka, što se odaziva.

I stali ste tada, u aprilu 92. godine, pod kišom, u vreme primirja, u vreme na Zapadu ništa novo, u vreme kada je trebalo uraditi sve osim stati. Zalegli ste pored „dajca“, u šanac kraj puta, vas petoro ispod dva šatorska krila, a tada je, kao u lošem holivudskom filmu stala kiša, kao da je neko zavrnuo slavinu, i boje su postale čiste i jasne, a vazduh zamirisao na otkose, na mimozu, na vanilin šećer, na nestvarnost i pustoš.

„Vidi, duga!“, podigao se Moma odbacivši šatorsko krilo.

„Sunce, čoveče...sunce..“ Kopao je po rancu i izvukao negde ispod smotanih sivomaslinastih čarapa jedan limun. Žut. „Keva poslala po Jovanu i napisala da jedem te vitamine, jebo te, luda li je, ona misli da je Milena Dravić, pa kao 'donesi mi jagode kad ideš da umlatiš Švabe na Vučevu', a Boris Dvornik kaže, ' ja ću ti doneti cvića'. Nema, bre, ona pojma da ovo nije u režiji Veljka Bulajića, nema bre, cviće i jagode i ti fazoni sa 'nas dva brata oba ratujemo'. Evo ti“, pruža ti limun, „Podseti se i ti malo na tu tvoju Gazu, Gizu, Meku i Medinu, vidi kakva si, duša ti u nosu...“ Sećaš li se kako si pružila ruku i uzela limun, zagrebala koru noktima i pomirisala. „Ti, Moma, velika budala“, rekla si i poljubila ga u čekinjavu bradu. „Nemoj da se intimiziramo, Lizika, posle ćeš i alimentaciju da tražiš.“

A onda je puklo. Jednom. I još jednom. I deset puta po jednom. I oni su uzvratili. Jednom I deset puta po jednom. Zarile ste glave u zemlju, u mokra šatorska krila, u dlanove, a ti si držala i dalje onaj limun stisnut uz grlo.

„Ozren, Ozren!“, urlao je u radio-vezu Jovanča Gavrić, selo Kolješnica, Donja Jasika. „Pobiše nas!“

Negde iz daljine čulo se i primicalo sve bliže i bliže to „Ozren“, a Moma je ubijao granje, ubijao nebo, bukve pored puta, ležeći preko naših nogu.

„Glave dole, glave sagnite, jebeš i ruke i noge, ne mrdajte, majku im slepačku, dole glave!“, vikao je.

Tih petnaest minuta i tri kalašnjikova i minobacači i rafali i „Ozren“ koji nije stigao dovoljno brzo – sećaš li se Laura, kako je sve utihnulo, baš kao ona kiša i kako je dim bio ljut i kako je smrdelo na spaljeno, a vama je po nogama bilo mokro i toplo poput ćebeta i crveno kao višnje, rekla si, kao višnje crveno i bezglasno i bezbolno.

„Moma?“

„Mali?“

„ Sjebaše me...“, rekao je, a sa svakim udahom krvi je tekla, gusta i lepljiva.

„Nije strašno, samo te je malo okrznulo, ne boj se klinac“, okrenuo ga je na leđa Pavle Milutinović, Kraljevo, januarska klasa.

Pamtiš li Laura, kako ti je stegao onu šaku u kojoj je još bio limun, žut i krvav, i pitao je li to sada smrt, a ti mu govorila, „Ne lupa, Moma, ne umre čovek od malo gelerov.“ ? Da li se on to meni osmehnuo, kazala si, a iza onih dvadeset godina negovanih trepavica više nije bilo ni kiše, ni keve, ni Ade Ciganlije, ni jagoda nije bilo, filmova, knjiga, Lidije i „Zone Zamfirove“. Ljuljaška se pokidala.

Bile ste žive i cele, neokrznute. Imale ste limun, kevin limun koji je Jovan doneo radi vitamina. Krvave i prljave, bile ste bezobrazno žive u zemlji gde je smrt moneta. Gurnula si limun ispod pocepanog džempera. Obrisale ste ruke o travu. Moma je namignuo u duginim bojama.

Da li si zaboravila, Laura, orden koji leži na izlizanom somotskom jastučetu, plotun počasnog voda, vetar koji udara pravo u grlo, vence iz kojih ispadaju iglice bora – Laura, Laura, sećaš li se kako ste zagrljene sišle niz nabujale bokove brda zaraslog u travu i ljutić, kako ste potrčale ostavljajući za sobom ožalošćenu rodbinu, gomilu zemlje iz koje beže bube i mravi, kako ste pale i skotrljale se niz nakazno pastoralan pejzaž prosipajući iz džepova cigarete, kutije šibica i olovke, pravo u baru prekrivenu žabokrečinom i kako ste se pogledale i kako se provalio smeh kao zavijanje, kao orgulje u koje je sasut rafal?

Nije znala šta je bilo smešno, samo se tog smeha seća kao ludila i nije u stanju da ga se ni sad zastidi.

Razišle ste se na onoj istoj ćupriji sa koje ste utonule u Momin svet. Čista i počešljana, u zelenkastoj košulji, sa torbom na ramenu, grlila si me dovoljno dugo da utrnem. A onda si iz torbe izvadila okrvavljeni limun i bacila ga preko iskrivljene ograde u reku. „Piši meni“, rekla si. Javila bi ti se ona. Ali ne sme. Više bih vam bola nanela nego što bih vas umirila. Ovako ćuti i nada se si dobro. Tamo daleko. Gde cveta limun žut.