Španija i Meksiko-moji latino zapisi

Naš život u pe(n)zosima, dan drugi

chicachica — Wed, 27 May 2015 13:39:05 +0200

Dan II:

Opet sam se probudila u šest. I oni šuškaju u drugoj sobi, ali Pavle nekad priča u snu, a sad klime prave buku u glas, pa ne znam jesu li budni. Dohvatila sam rezervacije za danas i po ko zna koji put proverila tačno vreme i mesto dolaska autobusa, potpisala papire i kreditnu karticu. Čekaju nas u 10.00h na početku Pete, to je 20ak minuta peške odavde, s kraja.

Sestrić je danas ustao odmoran. Juče smo u "Oxxu" kupili neku kafu za prvu pomoć, domaću varijantu hleba, sir Panela, salamu i sok od manga, jer u "Xcaretu" samo ručamo. Za te hlebove znaju svi koji su bili u zapadnoj Evropi ili Americi: sladak, u kriškama, možes slobodno da odeš na put oko sveta i da se vratiš, on još uvek mekan. Doručkovali smo na terasi. Pavle i ja smo i dalje patili od jet-lag-a, a Tina je svoj iskulirala još juče pošto ona tako živi na velikoj vrućini - u nirvani,  konačnom oslobođenju od zemaljskih rđavih uticaja.

Pavle brine o našim objektima od vrednosti. Pre 7 godina su nas opljačkali, pa smo mi zato sad bezbedni turisti: zaključamo kad uđemo i kad izađemo , redovno menjamo šifre na sefovima da ih neko ne bi provalio, a noću zaključamo i terasu, pa onda još malo virimo iz mraka.

Na Petoj već vrvi od ljudi i vrućine. Na zbornom mestu nas je bilo masa, vodič lokalac malo zbunjen, ko je za Xel-Ha, ko za Xcaret, dovraga, ali kadar da nas potrpa sve u autobus i uvali nam biorazgradivu kremu za sunce, jer se u park ne može sa običnom. Na biorazgradivi repelent nismo pali, jer su nam u "Batutu" lepo rekli da se ne pravimo Englezi.

Na ulazu se rezervišu dodatne aktivnosti koje ne ulaze u standardnu cenu karte. Hteli smo da ronimo sa ražama, sa nekim kacigama sličnim astronautskim, samo sa spoljnim dovodom kiseonika, ne nosiš ti bocu, ali smo se ipak odlučili za isto to, samo varijanta ribice razne, korali i kornjače, na otvorenom moru. Ja sam se plašila još na šalteru, a ni Tina nije baš skakala od sreće, ali smo, zbog sestrića, olakšale mojoj kartici i pomerile granice. Mala okrugla Meksikanka na šalteru je pevala k'o da nismo tu i kucala karte. Desetak minuta pre pola 3 na broju 21.

Gledali smo kartu, delovalo je čak i da znamo kuda ćemo (pravac prema plaži nikad nije pogrešan), a tamo su: flamingosi i cveno-žuto-plave are na ulazu, a onda pećine do majanskog sela. Odatle se vidi parče podzemne reke i fluorescentno roze turisti kako plutaju. Prošli smo pored spa-zone (http://www.xpamaya.com/eng/contact.php): uđeš u brodić, pa te odvozaju do pećine sa krevetima za masažu odakle gledaš vodopade u tropskoj prašumi.  Priroda je neverovatna, tome smo se svi najviše divili dok smo uftali na vlazi i uzbrdicama. Videli smo radionicu za pravljenje čokolade i kafe, pa izašli na more, konačno. Tamo je toplo i tirkizno, a prodaju i sladoled. Brčkaš noge u karipskoj uvali, a nos u mirisima ručka iz restorana ispod palminog lišća. Svi smo brčkali sve, Pavle se prevrtao u providnoj plastičnoj gumi, a mi smo se naizmenično slikale pod vodom i istrčavale da jedemo čips sa sirom i halapenjom. Mislile smo i na one što će nas mrzeti kad budu gledali slike. Nisu sve plaže na Karibima onako televizijski tropski lepe, neke imaju travu, jake talase, struje ili gomile ljudi, ali ne i ove ovde. Ništa vas ne lažu u vezi sa ovim mestom, baš ništa.

Ručali smo u "La Laguni", sa grupom pečenih žena koje su naručivale meksičke pesme od marijača i u glas pevale. Seli smo odmah do ograde, u jedan ćošak sa pogledom na plažu, da konobari ne vide kad na nju okačimo mokre kostime da se suše do ronjenja. Konobar se nacrtao čim smo ušli, da nam uvali neki ručni rad. Bio je ljubazan, kao i svi oni uostalom, da l' zato što mora il' što je svestan da liči na Lurča iz "Adam's family", ko da zna. Na švedskom stolu smo našli sve osim preliva za pečene banane. I nismo bili jedini, jedan roze Amerikanac me je pitao gde je preliv, kao da je to što nisam roze dovoljan znak da sam domaća.

Do zarona je ostalo još oko pola sata. Prošli smo pored delfina, ajkula i manatija, onih velikih kornjača, crnih raža sa dugačkim bodljama. Pavle je ronjao po obližnjoj uvali da ubije vreme; mi smo pijuckale pivo u hladu i povremeno bacale pogled na disaljku, peraja i Pavlove nepotopljive delove tela.

Smestili su nas u jedan mali amfiteatatar, pa smo, nas oko desetak, svi sa nazuvcima za vodu, gledali video sa instrukcijama. Spojeni prsti znače sve je ok, podignut palac znači vadi me napolje, prsti na ušima znače veliki pritisak. Nemojte da zaboravite da dišete. Tih dana je bilo puno vetra, pa nam je pored otvorenog mora bilo zima, mada sam ja delimično drhtala i od straha. Objasnili su nam da će voda kad zaronimo biti mutna jer se na tom mestu mešaju morska i rečna i voda, da ne mislimo da nam je mutno u glavi. Ronilaca ima tušta i tma, da nas čuvaju, idemo na dubinu od šest metara. Kacigu će nam staviti tek pri zaronu; funkcioniše tako što se vazduh zadržava u višim slojevima kad je staviš na glavu i zaroniš-kao kad praznu čašu naopačke uroniš u vodu-ali glavu moraš da držiš uvek i samo pravo da ti voda ne dođe do usta i nosa. O, Bože.

Ja sam išla prva, po Pavlovoj želji. Uđeš u more do ramena, stave ti kacigu, ronilac te hvata za ruku i spušta te u dubinu. Ja sam trtljala roniocu pored sebe da se plašim, a nastavila sam da brboćem i sa kacigom. Zaroniš, mutno i pritisak. Tina i Pavle idu iza, u početku nemam pojma da l' je sve ok, jer ne smem da se okrenem. Uhvatiš se rukama za neku šipku, pa hodaš stazicom pored nje. Kad sam došla sebi, okrenula sam se i odmah do svog nosa videla Pavlovu kacigu, mislim da je govorio da se ne vučem kao baba pošto je mahao onom slobodnom rukom u pravcu ispred mene. Videli smo jednu veliku kornjaču ili više njih, ne sećam se, nešto žuto-plavih i drugih riba, neke podvodne skulpture. Pozirali smo za podvodnog kamermana, ko je kako mogao. Šetnja je trajala oko 15 minuta prema mom (verovatno značajno distorziranom) osećaju za vreme. http://www.xcaret.com/sea-trek-xcaret.php

Pavle se nije uplašio uopšte, tako mi je rekao. Tini je samo bilo frka kako će napolje ako je nekad stigne panika, a ja sam bila u panici uglavnom sve vreme, ne znam što. Bilo mi je i hladno, a kad sam tek ušla hodala sam sa savijenim kolenima kao dinosaurus, dok mi ronilac nije prišao i ispravio me.

Hteli smo u onu reku u kojoj plivaš kroz ceo park, najmanje podzemnu od tri, koliko ih je bilo. Bilo je već kasno, trebalo je da stignemo da zauzmemo mesto u amfiteatru  za predstavu u sedam. N aputu smo videli drečave flamingose, pauk-majmune i jednog tapira koji spava. Tapir je, kako je Tina posle lepo rekla, mešavina svinje i mravojeda. Ovaj je spavao opružen na suncu, a velikim nozdravama je sa svakim udahom oduvavao pesak ipsred sebe.

Uzeli smo peraja i prsluke. Objasnili smo čiki na ulazu da ne bolujemo od asme, hipertenzije ni epilepsije, ali da ipak hoćemo u reku pod otvorenim nebom, a ne pod pećinom. Ona u koju smo ušli je 80% otvorena, ostalo je prekriveno. Na ulazu u reku nije bilo nikog u početku, ali je ona bila tako hladna da nam se, dok smo se teglili da uđemo, pridružila i grupa Meksikanaca, pa smo se svi zajedno bućnuli. To je bilo sjajno iskustvo, bućkali smo i gledali onu neverovatnu prirodu, slikali se, malo se plašili u pećinama kad se svetlo nije naziralo na kraju, plivali među korenjem mangrova. Kad smo se vraćali po stvari, tapir se probudio, taman smo ga uhvatili kad je krenuo da se istušira.

Na prilazu teatru smo trčali da se slikamo sa glumcima iz predstave, svi su bili obučeni kao Maje nekad -jaguar, sova, ratnici, bogovi. Scena je ogromna, na otvorenom i usred džungle Xcareta; svi smo dobili po mali fišek i sveću, pa je prizor bio još grandiozniji. Ostavljam ovde snimak celog spektakla: http://www.youtube.com/watch?v=wpSu2zaol7Q , nemojte ga propustiti ako budete išli u Xcaret. Deo koji govori o životu Maja i o španskom osvajanju naročito. Boje, zvukovi, mirisi, majansko zvezdano nebo iz kog su čitali, džungla, more. Vredi svaku paru.

Kakva prilika, vozač našeg starog Xcaret autobusa išaranog slikama iz džungle! Dva sjajna okrugla obraza, pa do svakog po jedan uvrnuti brk! Takos-stomačić i karipski ten što žari. Tina se odmah uslikala s njim, naklonost je bila obostrana. U autobusu smo kunjali, a onda se jedva dovukli Petom do apartmana. Spavali smo opet sve do pola sedam.

Sećanja u boji:
https://plus.google.com/photos/105491334259875219072/albums/6151629683345500689?banner=pwa

To be continued...

Naš život u pe(n)zosima, dan prvi

chicachica — Tue, 26 May 2015 12:00:13 +0200

Začudilo bi me da još uvek ima onih koji čitaju ovaj "okejžnl" blog, s obzirom na to da sam ga i sama već zaboravila. No (bez namere da uvredim potencijalnog čitaoca-entuzijastu), sada mi je publika manje važna jer je ovaj post moj lični podsetnik na ono u čemu ću uživati zauvek, a naročito onda kad zaboravim čemu, npr., služe cipele i na šta se navlače - na jedno sasvim specijalno putovanje u Meksiko, zemlju pulkea i kakao-soseva za rinflajš.

Stalno smo odgađali put: Pavle ide u školu, Tina ima frku na poslu, ja imam frku na poslu. Poskupele su karte, vreme je loše u decembru. Teško da se kockice ikad slože kad su očekivanja velika. Zato smo odabrali april - suvo, toplo, tek što je prošao američki spring break, cene smeštaja i leta su sasvim u redu. I raspust/odmor za nas i naše klince je gotov-dva šefa i jedna direktorka su dobili ovim redom: ljuti meksički sos, obeleživač za knjige sa likom majanskog kralja Pakala i kesicu pečenih banana, a mi 15 dana za put.

Meksička viza je besplatna i, kao i svi ostali, i Tina i Pavle su izašli sa pečatiranim pasošem istog dana. Meksička snajka u meni je protestovala tad jer nije bilo kolačića i čaja tokom intervjua za vizu na trosedu, kakav je inače običaj, a i konzul je samo sedeo i pušio, umesto da deli osmehe i učvršćuje međunarodne odnose. Ipak, delio je vize, a to nam je bilo više nego dovoljno. Pokušali smo i da vakcinišemo Pavla protiv hepatitisa A, ali su nam u Nacionalnom zavodu rekli da vakcina za decu nema, a i šta se pravimo Englezi, k'o da dolazimo ne znam odakle, a ne iz Srbije?!

Sve smo isplanirali unapred-svaki dan je imao svoj raspored, predvideli smo budžet za predviđene i nepredviđene troškove, rezervisali sve što se moglo rezervisati unapred-smeštaj,prevoz, zabavne parkove, predstave, ekskurzije, kupili potrebnu opremu-repelente, kape, odeću i obuću za tropske šume, odštampali literaturu, najavili dolazak meksičkoj familiji. Osam dana jukatansko plavo, četiri dana džungla, dva dana poseta porodici.

Poleteli smo popodne, Pullmanair-om, pa smo, posle 9 i po sati, tamo stigli taman na spavanje. Avion je na trenutke bio kao leteća diskoteka jer je sa nama letela neka apsvolventska ekskurzija, koja se, putem tekile, intenzivno upoznavala sa tradicijom. A onda je modro plavo konačno postalo tirkizno. Karipski vlažan vazduh na putu od Cancuna do konačnog odredišta, Playe del Carmen, što tera sa očiju san koji smo doteglili iz Evrope. Dvanaesti april, spavanje sa klimom, does it get any better? Apartmani u kojima smo proveli prvih pet noći su lepi i ne previše skupi, a nalaze se u samom centru, evo adrese ako nekome zatreba: http://dangeloshotel.com.mx/

Naredni redovi su moja sećanja na svaki dan koji smo proveli na jugu Meksika. Koga mrzi da čita, taj je free to go. Ko odluči da nastavi, verovatno će naći interesantne smernice o tome šta da vidi, šta i gde da jede i ne jede i kako da provede 14 najjače plavom i najjače zelenom obojenih dana u svom životu. I da-nije neophodno da na ovakav put vodite trinaestogodišnjeg tinejdžer-sestrića, ali je poželjno, jer će on da učini da vidite sve ono što kao dosadni "adult" ne biste i da otkrijete da ste još sposobni za ludosti koje pomeraju vaše granice.

Dan I:

Bilo je oblačno, nismo očekivali talas vrućine kad smo odmandalili vrata od terase i isključili klimu. Pavle skoro uopšte nije spavao, a ja sam otvorila oči već u šest. Sve je još uvek bilo zatvoreno, a mi nismo imali ni kafu ni bilo šta za doručak, pa smo u narednih dva sata raspakivali kofere, ćaskali na terasi i slikali jednu čarobni pasulj-puzavicu kako se vere ka oblačnom nebu. Pre par meseci sam na uglu 5. avenije i 38. ulice otkrila restoran "La cueva del chango" (Majmunova pećina, http://www.lacuevadelchango.com/ ), sa odličnom domaćom klopom i ambijentom. Iako na samom kraju poznatog šetališta, u "La cuevi" jedu i lokalci (a to je uvek znak kvaliteta, sa hepatitisom ili bez) i turisti, mahom Amerikanci koji se, umesto za popularni Kankun, sve više odlučuju za tradicionalniji odmor u Playi del Carmen, ribarskom selu koje se tek pre 7-8 godina izmigoljilo iz tropske prašume i na dugačkoj tirkiznoj plaži pretvorilo u turistički centar.

Naručili smo sveže sokove od manga, marakuje i nečeg zelenog, a onda i takos, chilakiles verdes (zeleni čilakiles), huevos rancheros (jaja sa ranča) i platanos fritos (pečene banane). Čilakiles i banane su sjajni, kako se ispostavilo-uglavnom uvek i uglavnom svugde, pa ostavljam ovde recepte: http://www.mexicoinmykitchen.com/2014/07/chilaquiles-verdes-with-chicken.html , http://www.mexicoinmykitchen.com/2014/10/fried-plantains-platanos-fritos.html. Na drvetu iza mojih leđa sedi običan braon gušter koji povremeno izbacuje ogroman jarko plavi podbradak. Automobili na ulici imaju tablice meksičke države Quintana Roo, sa slikom kit-ajkule kako pliva u Karipskom moru.

Danas smo hteli samo da upoznamo grad i plažu, aktiviramo škrge, naviknemo se na vremensku razliku i da dobro jedemo. Na Petoj aveniji smo razmenili novac, seli u Starbucks da se osvežimo i da Pavle pronađe poklon za jednu sasvim specijalnu tičerku koja voli njihove kafe, zagledali raznobojne Katrine (http://en.wikipedia.org/wiki/La_Calavera_Catrina) i jednog Kubanca koji zavija tompuse. Našli smo i naš "Kinbe" hotelčić u kome smo bili smešteni pre 5 godina kad su mama i tata došli u Playu, a kad je šetalište na Petoj aveniji dosezalo samo do 16 ulice (http://www.kinbe.com/).

Uzeli smo "day pass" za plažu hotela "Las palapas" ( http://www.laspalapas.com/ ); šmeknula sam ga još u decembru kad sam bila. Sunce je već uveliko pržilo, a Pavle je prevrtao očima što nas dve tetke slikamo unaokolo, pa smo požurili na plažu. Iza nje su visoke palme između kojih vise hamaci i retki turisti, tropske bašte sa bazenom, beach bar i iguane. Deo peska na samom prilazu vodi su odneli talasi, pa mi je jedan ljubazni čika lokalne boje i dimenzija pomogao da siđem, a onda se iznervirao što sam Tini, umesto njega, pomogla ja. Uvek sam se smejala Abrahamu kad me ubeđuje kako u Meksiku nije važno ako je mladoženja za glavu niži od mlade. Da naši momci imaju meksičke manire, možda ni našim mladama ne bi bilo važno. Elem, na plaži je bilo malo sveta, a u vodi skoro nikog, pa smo plutali i gađali se morskom travom. Ja sam napravila ogrlicu od neke bockave biljke koja je doplivala do mene, ali sam onda počela da se češem, pa sam je skinula. Tina je posle primetila da mi je ostavila divan crveni trag oko vrata.

Smestile smo mohito na pesak, sestrić je i dalje plutao na vidiku, pa sam ja završila Tokina, a Tina počela "Otmenost ježa". Kupali smo se par puta, red mora, red bazena, red mohita, red odlazaka na parking sa Pavlom da slikamo egzotične tablice, dok nismo opet ogladneli. Prsti u pesku, glava pod palmom, na stolu ovaj put aguačiles, karipski seviče i kesadilje. Za one u eventualnoj nedoumici: probajte običan seviče (ceviche), ne karipski (http://mexican.food.com/recipe/mexican-ceviche-8899), a aguačile jedite isključivo u franšizama "El aguachile" širom Meksika i SAD, nećete pogrešiti. Kesadilje (Quesadillas) su nam bile omiljena prva pomoć sve do kraja putovanja. Tortilju presavijte na pola, unutra ugurajte sir koji se topi i sve to ugrejte na plotni. Vole ih čak i deca i tinejdžeri i posle njih su odmah dobre volje.

Bili smo umorni od sunca i od jet lag-a, pa smo obrnuli još krug po Petoj i razmestili krevete. Stalno sam zamišljala o tome kako njima ovo sve izgleda i pokušavala sam da se setim kakvi su bili moji prvi utisci kada sam 2008. prvi put došla na Jukatan. Sećam se plavog, uglavnom. I da sam bila zaljubljena, valjda mi zato fali drugih slika u glavi. I sećam se, kao da je juče bilo, takosa kod glavne autobuske. Takosi na ulici u Meksiku uvek izgledaju kao da imaju hepatitis A, ali čoveka to ne treba da zavara. Sad kad razmislim, da su mi tada otvoreno rekli da prodaju takose sa hepatitisom, ja bih i dalje jela. Sad su izmešteni odatle, a dobili su i konkurenciju, pa se svi guraju na jednom malom, prljavom trgu iza stanice. To je jedino parče Playe u koje nismo uspeli da zavirimo na ovom putovanju, najviše zbog manjka vremena, ali delimično i zato što danas postoji pregršt mesta na kojima možete probati dobar takos bez hepatitisa, naročito ako ste dve sestre koje putuju sa velikim sestrićem koji je, ipak, još uvek dete.

Ah, i još jedne stvari se sećam. Parka "Xcaret" (Škaret, http://www.xcaret.com/). Niko ne bi trebao sa ovog sveta dok to ne vidi. Mi ćemo sutra, izvadi onu plavu debelu fasciklu iz mog ranca.

Sećanja u boji: https://plus.google.com/photos/105491334259875219072/albums/6151622945495458993?banner=pwa

To be continued...

Čestitamo

chicachica — Tue, 26 May 2015 11:54:19 +0200

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.