Divina Commedia

Finish line

Eh, kad bih samo mogla da živim sa takvim pogledom na svet! (to onda ne bih bila ja).

Kako brzo dođu i prođu dani drugarstvo i zajedništva. Kažu da su bili iskreni, neki se i kunu da jesu?

Napregnuta gusarska jedra na lađi moći usmerena su ka zvonkoj Prirodi. Uzalud apeli da Prirodu treba čuvati.

Znaš li kako ćeš to odraditi?

Znaš. Pronađeš neku malu sveticu, imaš je u nekom lepom i udobnom nebeskom vrtu, uvučeš se u mali plastični oltar, utisneš zlatni medaljon, ugraviraš svoje ime i onda je ostaviš kao muzičku kutijicu za suvenire sve dok ne zasvetli kao ukrasna lampica na spomen ploči... ili nađeš neku drugu, sveticu folirantkinju?

Znaš li kako ćeš sa njom koja se baškari na stihovima žvrljucnutim na papirićima od bombonjere?

Znaš. Jednostavno blokiraš upotrebu slatkiša, isisaš sokove ništavila i svršiš sa njima na celom nebeskom svodu ostavljajući beličasti trag prolaznosti poput aviona.

A onda se vrati dole na zemlju i bazaj po njoj u svojim cipelama od kamena, neka te napadaju neobuzdane želje udarcima bez stanke, desnim krošeom u mozak, aperktom u srce, a ti ćeš tako kameno postojan, ostati na nogama odupirući se bez ičije pomoći. Odupirući se sam, samcat.

Ma-šta

Jedne letnje noći, dok se sitna prašina nisko kovitlala po pločnicima u ritmu tihe muzike prolaznosti onoga što traje u večitom nestajanju, sedim u mraku na klupi obrasloj bujnim rastinjem.

U tišini misao bdi sama.

Između onoga što nikada nije bilo i onoga što se nikada neće dogoditi mašta pripoveda najlepše priče.

Čovek i Vreme

Život nas oblikuje, takoreći vaja. Godine dodaju svoje boje, crtice, bore i neku posebnu uzvišenost koja izbija iz sedih vlasi, zrelosti kože ili iz očiju pogleda sličnog onome iz očiju nekažnjenih kriminalaca.

Veruješ u bolje.

To fatalno manipulisanje nadom uslovljava razvoj sličan evoluciji ljudske more.

Razroga sreća

Prihvatanjem života onakvim kakav jeste neki ljudi poput dece zanemele u kakvom šoku od nemilog događaja bivaju povučeni i ostavljaju utisak da se gube u nekoj sanjivosti koja ih udaljava od stvarnosti.

Drugi, pak, imaju sasvim drugačiji doživljaj svog, moguće i dosadnijeg života, pridajući značaj odlasku u bioskop ili na večeru u neki običan restoran kao da idu na dodelu Oskara.

Moguće da iluzije utiču na onaj preko potrebni nivo endorfina u organizmu, jer u protivnom sve postane obično, bezznačajno, neinteresantno, pa i dosadno, kad smo ravnodušni, bez tih malih uzbuđenja, kad praznina iznutra zjapi veća nego ona spolja i kad stvarnost pritiska teže i jače od mastodonta.

Zato i ne čudi što neki ljudi neguju svoje iluzije, brižljivo i znalački, jer kad ne bi bilo nade, ne bi bilo ni života.

Zakopane iluzije

Možda je to oduvek tinjalo u meni kao deo mojih najskrivenijih snova i htenja, kao deo moje večne potrebe za pravdom, kao moj otpor haotičnosti i proizvoljnosti, kao moja težnja ka redu i poretku koja nikada nije našla svoj put, a ja sam očekivala neki drugi , bolji život onako kako ideali mogu pružiti takvu žudnju. A onda sam konačno shvatila.

I baš te godine počeo je moj stvarni život, onaj koji razdvaja kule u oblacima, iluzije i mitove od gole stvarnosti.

Danas kada ponovo razmislim o tome bez silovitih emocija kojima bih teško mogla odrediti značenje, shvatam da je život išao pravcem drugačijim od potrebnog za postizanje takvog cilja i da se tu ništa, ama baš ništa nije moglo očekivati niti dogoditi ...

Explorer Generacije 5

Glas ti je ili previše dubok ili previše visok, piskutav, plašim se za onaj balon ... toliko je naduvan da svaki čas može da pukne, i eto ti vraga ....

Od moga glasa?!
Bolje idi i istražuj nešto drugo.

A posle ćemo videti.

Košava i kiša posustaju. Za vikend se očekuje lepše vreme.

Tajnu o tri karte ionako čuva dama koja nestaje.

Pozornica života

"Svet je pozornica, a život dolazak na nju: dođeš, vidiš, odeš." veli Demokrit.

I sve bi bilo krajnje jednostavno kada bi između toga dođeš i odeš postojalo samo gledanje, posmatranje, ovo „vidiš“. Čovek bi bio publika, a on je akter u životu, često ne samo u svom već i u tuđim životima, prepun emocija, planova, očekivanja, nastojanja ...

I kakav je to život gde samo dođeš i odeš?

Da li je moguće snagom čiste želje dosegnuti sve ono za čime se najviše žudi?

Mala sirena je morala da plati visoku cenu kako bi zauzvrat sačinjavala deo sveta ljudi izgubivši glas i trpeći nepodnošljive bolove u nogama.

I laganja su mi OK, samo ona znaju kakva su buđenja s osećajem duboke praznine.

Veze među ljudima

Sva njena pojava ličila je na plamen sveće oko koje se skupljaju mušice. Da, bilo je nečega sudbonosnog u njenoj pojavi što je privlačilo ljude, nečeg toplog kao što je plamen te sveće.

Prave veze, iskrene, duboke, prijateljske, započinju sasvim spontano, bez napora, zastoja i teku glatko. Nema tu povuci-potegni, pravdanja, objašnjavanja, razjašnjavanja za svaki slučaj, odlaženja, dolaženja,nepotrebnih uzrujavanja, jurenja, vrebanja, trzanja, nerviranja ...pa opet, pa ponovo i ispočetka ... Nema tu popravnog ispita, ili ide ili ne.

Samo jedan odsjaj očiju koje se sretnu u brzom i kratkom pogledu i sva bude jasno.

Veze u kojima se svaki od njih vrti kao slamka oko sebe, kao mušice zahvaćene ludim vetrom, gde se ne mogu čestito sastaviti dva trenutka, u kojima život počinje da liči na vrtlog negativne energije, u kojima čovek lebdi kao one mušice opijene svetlošću, nisu prave veze. One ljude čine rasejanom, poniznom igračkom svoje obmane. To su odnosi koji svojim slatkim iluzijama mogu čoveka dognati čak do ivice smrti.

Šta je to što ljude drži u takvim odnosima strasne zaluđenosti što se ne može pristojno zadovoljiti, a čovekova priroda ostaje stešnjena kao u suviše malim cipelama – kao noge kineskih žena?

Šta je to bilo?

I zašto?

Male greške u koracima

Svima nam se dešava, pojavi se ponekad nešto što ne možemo kontrolisati, neki kamenčić o koji se sapletemo, pa izgubimo korak. Ništa strašno. Ako čovek ne bi bio širokogrudan, bio bi kosnut do srca. Ovako se sitne greške brzo prevaziđu i zaborave čim se uspostavi ispravan hod.

Treba li slučajeve rešavati po ličnoj zamisli ili po utvrđenim pravilima?

Držim se pravila, tako se najmanje greši. Rađaju nas naši postupci, uvek iznova. I ako nema nikoga ko bi nas saslušao a da nam ne sudi mi bismo bili usamljeni. Samovanje nije samoća. Samoća je kada čovek provodi vreme sa nekim kome nije stalo da ga provodi sa njim!

Tokovi smisla

Život je lađa na varljivim talasima a njegov smisao je podariti životom život i tome životu dati smisao – život.

Život je smisao sam po sebi.

Ili nije?

Zapravo je besmisleno traganje za smislom života i nedokučivo u onoj meri kojom se ne može sagledati i spoznati celina Univerzuma. Tek celina ima smisao. Život na Zemlji je tačka mikroskopskih razmera za Svemir koja se okreće, obrće, juri u svojim sistemima ... i sigurno je da ima zadati smisao, jer svaki sistem je poredak u kome baš svaki elemenat ima tačno određenu ulogu u pretpostavljenom smislu ...

Ostaće tajna.

Zauvek.

Ipak, mi osećamo, jasno, kristalno jasno osećamo taj smisao.

Smisao života je pronaći se i opstati u tim (nejasnim) tokovima, pronaći sopstvene staze bez čvorova i u njima teći, proticati, strujati bez zastoja, jer je otvoren pravi put, osetom iz sebe nemom kraju dotoka, nevidljivom očima stvarnosti, prepoznatljivog tragom u sebi i onom do njega.

Ja, ustvari, nikada ne razmišljam o toj temi smisla, jer uvek i u svemu odmah pronalazim ili ne pronalazim taj smisao, uzimam ili odbacujem (ako ga nema), pa i ne stignem do toga da razmišljam ... a sada pišem samo zato što se povremeno pokušavaju dati odgovori na pitanje – zašto smo na blogu?

Adekvatno bi bilo pitanje – zašto smo u životu?

Reče je o smislu.

Kakvo nepristojno zalaženje u intimu nečije ličnosti!