Zelim se povjeriti nekome

Молитва!

Брижни Оче moj,

Само ти знаш све моје тајне које бих најрадије сакрила и од себе саме. Само ти си видио и осјетио све моје радости и туге, све лажи и истине. Само ти си, брижни Оче, тај који ме никад није напустио.

Напуштали су ме повремено сви. Нема тога за ког бих могла рећи да ме понекад није напустио, осудио и желио да будем другачија, а не онаква каква јесам. Само ти, брижни Оче, био си увијек спреман прихватити ме са свим мојим врлинама с којима си ме створио и манама које сам зарадила трудећи се да живим и преживим у овом суровом свијету и да му се прилагодим.

Зато ти се обраћам брижни Оче и желим ти захвалити на свему што си ми до сад дао, на стрпљењу које си потрошио чекајући да увидим своје грешке и релативност овоземалљских блага и да ти се поново вратим у загрљај, срећна што сам баш ту и свјесна да сам једино ту и сигурна.

Брижни Оче, имам ти захвалити на много чему и то тек сад видим:

- Животу који си ми подарио и створио ме баш оваквом каква јесам, једна непоновљива, пуна врлина и мана, са два предивна ока која су предивна баш зато што виде све што треба, двије довољно дуге руке да дохвате све што им треба и двије стабилне и јаке ноге да ме одведу на одредиште које желим. Требам ти захвалити и на тијелу у којем до сад није било већих „кварова“ и болести, довољно великом и здравом да прихвати храну коју уносим, а коју ми Ти тако великодушно дајеш и да издржи све напоре које овоземљски живот од њега тражи.

- Родитељима које си ми изабрао и који су ме чували са пуном пажњом и у мене уложили толико труда и снаге да су ме оспособили да сад будем овако велика и јака, да цијелим мојим тијелом плове честице љубави и да им ништа што се опростити не може, не могу замјерити.

- Брату, рођацима и пријатљима које си ми подарио, па и онима које си увео у мој живот а нису ми пријатељи и не желе ми добро. Знам да је то само из једног и јединог разлога, драги Оче, да бих расла и израсла у зрелу одраслу особу која зна разликовати добро од злог и препознати оне који су на Твом путу и оне које су с њега скренули.

- Храни и води које ми свакодневно обилно дајеш, одјећи коју си ми омогућио да имам и да ми не буде хладно.

- Школи коју си ми омогућио да завршим и да уз Твој благослов имам и радим добар посао и имам добру плату с којом могу пристојно да живим и издржавам своје чедо.

- Вољи Твојој да имам свој стан у ком могу сасвим пристојно да живим и ни у чему не оскудијевам.

- На благослову да постанем мајка здравог дјетета и увидим све благодети мајчинства и сврхе живота овоземаљског.

- На свим тренуцима проведеним са мојим чедом, његовим несташлуцима, пољупцима, мажењима.

- Што си ме поштедио већих трагедија и губитака у животу.

Сад знам да сам цијело вријеме била неосјетно вођена Твојом руком и да је управо она та која ме њежно водила и подизала сваки пут кад бих посрнула или пала. Сад знам да је Твој дух тај који ми је у тешким тренуцима на крају уливао снагу и вољу да наставим даље јача и храбрија него икад. Сад сам свјесна да си ми Ти видао ране њежно и чинио да ожиљци остану што мањи и што невидљивији за оне који су имали жељу да по њима копају. Кад сам падала ти си ме подизао и помагао да наставим. Повремено сам заборављала на Тебе и чему си ме учио али Ти си увијек праштао и то ми даје снаге да те и сад замолим за опроштај и помоћ.

Хвала Ти Оче на свему, свим благословима и добрима које си ми дао.

Молим Ти се сачувај ми моје чедо, покажи ми пут ка Царству Твоме, усмјери ме и помози ми да чедо изведем на прави пут. Сачувај све које волим и који су ми драги, па и моје непријатеље. Опрости им Оче све грешке јер не знају шта чине. Уразуми их и врати на пут спасења. Подари им благослов и помилуј их грешне.

И помози ми Оче да из свих животних криза изађем, кад видиш да скрећем с правог пута као брижни отац ме врати и усмјери. Учини да живим живот достојан Твог дјетета. Опрости ми гријехе и помилуј ме грешну.

Амин.

Ocu sam bila majka, a majci pastorče

Griješila sam puno i često. Sad znam da jesam.

Rođena sam u radničkoj porodici kao prvo dijete. Imam brata mlađeg tri godine. Doživljaja iz svog djetinjstva se nešto posebno i ne sjećam i ne znam da li je to normalno. Pamtim tek nekoliko „kadrova“ ali ništa posebno. Više pamtim emocije koje su me obuzimale u nekim trenucima. Sjećam se usamljenosti, straha, čežnje, ljutnje i tek ponekog detalja vezanog za doživljaj koji su ih izazivali.

Iapk, živo se sjećam da sam cijelo djetinjstvo a i kasnije, svom ocu bila majka, a svojoj majci pastorče. Iz tog razloga nisam imala vremena da u punoj mjeri budem dijete i osjetim sve čari i ljepote djetinjstva. Mislim da me to obilježilo za cijeli život. Bila sam stalno opsjednuta mislima kako će reagovati otac i majka ako nešto ne uradim savršeno. Dobro nikad nije bilo dovoljno. Otac je znao na najmanju sitnicu planuti i napraviti problem kao da sam napravila nešto neriješivo i što će nas svo četvoro „zabetonirati“ i obilježiti za cijeli život. Majka mi nikad nije pružala podršku ali bi se uvijek suprostavila ocu i greškica koju bih ja kao dijete napravila i zbog koje bi počela neka raspravica, obavezno je prerastala u supružničke obračune roditelja gdje bi se najvišim tonom reklo svašta, a potom nastala nesnošljiva tišina, koja bi trajala danima. U tim danima tišine otac i majka bi se „sudarali“ po stanu ali ne bi razgovarali i preko nas djece bi jedno drugome slali poruke i razgovarali. Majka je uvijek u tim „obračunima“ pobijeđivala jer je otac bio psihički slabiji i popuštao. Ipak, uvijek bi prije popuštanja preko mene slao majci poruku da mu je dosta svega i da će „ubiti sam sebe“.

Naravno da mu takvo šta nije padalo na pamet. To sad znam ali kao dijete za mene su to bile strašne riječi. Gledala bih ga kako sjedi za stolom pognute glave, oslonjene na jedan dlan, drži cigaretu u ruci i izgovara riječi koje jednom djetetu slamaju srce i utjeruju strah u kosti. Znala sam drhtati od straha ali i pokušavati da mu to ne pokažem. Zagrlila bih ga, plakala i molila da to ne govori i ne radi, a potom odlazila majci moleći da se pomire. Majka bi još malo zatezala a potom i popuštala. Bio je to obrazac koji se stalno ponavljao. Dešavalo se to često ali svaki put u meni je izaivalo strah kao da je prvi put. Pauze između svađa i takvih situacija bile su obilježene očekivanjima da se one ponove i strahom od toga.

Naravno, svađa je bilo i bez mojih grešaka. Ipak, uvijek sam se nekako osjećala krivom.....

Majka mi je uvijek, kako rekoh, bila maćeha. Od najranijeg djetinjstva pamtim da prema meni nije imala previše strpljenja, o ljubavi da ne govorim. Nikad me nije pohvalila ili pokazala da je ponosna na mene zbog toga što sam takva kakva jesam, ali je zato uvijek bila spremna na kritiku i omalovažavanje. Često mi je govorila da nisam lijepa, a da to ne mogu ni biti jer nisam ni rođena lijepa. U meni je to stvorilo komplekse kojih sam i dan danas vrlo svjesna. Znala me je satima maltretirati svojim monolozima o tome kakva trebam biti i pri tom uvijek nalazila situacije u kojima nisam bila baš takva, kao primjer kakva ne smije i šta se neće tolerisati. Najživlje se sjećam situacije kad sam našla neku čokoladu i pojela ne znajući da ju je ostavila za neko drugo dijete. Takvu mržnju tad je pokazale prema meni, trinaestogodišnjoj djevojčici da se i dana sjećam svog beznađa, tuge i straha. Unijela mi se u lice, izgovorila mi najgore riječi koje jedna majka može da izgovori, ošamarila me, izašla i zalupila vrata. Ostala sam sama, stojeći kraj stola, izbezumljena. Obraz mi je bridio a noge klecale. Razmišljala sam gdje da nestanem kad se vrati.

Takva dešavanja obilježila su moje djetinjstvo a i većinu života. Sad kad više ni izbliza nisam dijete, a ni previše mlada, znam da je sve to formiralo i mene kao osobu, baš ovakvu kakva jesam. Kao dijete to nisam znala. Nikome se nisam povjeravala jer me bilo sramota pa mi niko nije ni mogao reći da to nisu moji problemi i pomoći da odrastem u drugačiju zadovoljniju i srećniju osobu.

Možda, da mi je neko pomogao da shvatim da to nisu moji problemi sad bila drugačija i možda bi i moj život krenuo nekim drugim putem.....

Zašto sam odlučila da pišem?

Mislim da je danas konačno svanuo taj dan da započnem svoju priču. Toliko puta do sada sam pokušavala ali nije išlo. Stigla bih do nekog trenutka i odustala iz ovog ili onog razloga. Valjda do sad nije bilo suđeno, a da li je sad vidjećemo. Ipak, danas je nekako drugačije nego prije. Osjećam da ću možda ovaj put i uspjeti makar za svoja lična čitanja prenijeti na papir svoje misli, želje i osjećanja i tako bar na neki način izbaciti iz sebe bar dio onoga što me opterećuje. Kažu da je to dobar način da olakšaš sebi koliko možeš u datom trenutku.

Nedavno sam pročitala jednu knjigu svoje omiljene spisateljice i od tada nemam mira. Njen život, njena priča i njen način borbe s vlastitim bolom vratio me sebi i potrebi da se i ja konačno upustim u borbu sa svojim bolom. Čitajući knjigu shvatila sam da postoje osjećanja koja se kad tad moraju iskazati i da se neke životne situacije nikad neće zaboraviti i preboljeti. Shvatila sam, konačno, i da smo onakvi kakvim nas život oblikuje, a naš život čine ljudi koji nas okružuju, s nama žive ili ne žive, ljudi koji nam pružaju bezgraničnu ljubav koje ponekad nismo u potpunosti ni svjesni i oni drugi koji iz nas crpe svu ljubav koju imamo, a ništa nam zauzvrat ne daju, osim potrebe da se nadamo da će se nešto promijeniti i ogromne tuge jer se ne mijenja.

Plakala sam, da, cijelu noć nakon što sam pročitala tu knjigu. Nisam mogla zaustaviti suze. Pokušavala sam misliti na lijepe stvari, brojiti ovčice koje preskaču preko neke ogradice ali nije išlo. Možda samo na tren pažnju bi mi odvratio sinčić koji bi se okrenuo ili duboko uzdahnuo. Možda, ali samo možda me je to za kratke trenutke odvraćalo od jecaja koji su iznenada i naizgled niotkuda provalili odjednom, kao ogromna nabujala rijeka koja ruši brane i ne da se zaustaviti. Knjiga je uspjela ono što sam sama pokušavala na mnogo načina. Uspjela je dotaći me, izazvati emocije da isplivaju na površinu i pokažu se, a suze da konačno krenu. Valjda to i jeste cilj knjizevnih i umjetničkih djela da nas zaustave nad liticom života i natjeraju da pogledamo iza sebe i još jednom razmislimo o smislu svega prije nego što zauvijek skočimo.

Dugo nisam mogla isplakati se, a pokušavala sam. Do sad, tek sporadično, ponekad, onako iz čista mira, obuzela bi me neka tuga i to uvijek negdje gdje najmanje treba. Na prometnoj ulici, u šetnji s djetetom i razgovoru s nekom drugom brižnom majkom. U stanu gdje sam željela plakati, sama sebi otvoriti dušu i olakšati, nisam mogla. Kao da su zidovi stana napravili i branu oko mojih emocija, ogradili ih, zabetonirali i učinili nevidljivim. Sve do noćas.

Do noćas sam mislila da sam sve preboljela, da sam jaka i da se mogu boriti osmjehom i umišljenom hrabrošću. Mislila sam da će se sve zaustaviti na tim rijetkim trenucima tuge koja hvata baš tamo gdje ne treba i da će vremenom i to prestati bez većih bura emocija. Mislila sam da je moja duša ogroman prostor, podijeljen u dvije jasno ograničene cjeline, međusobno čvrsto razgraničene, od kojih je jedna svijetla kao najsvjetliji i najsunčaniji dan, a druga tamnija od najtamnije noći. Mislila sam da se u tu i takvu dušu mogu zajedno smjestiti i osjećanja koja dan treba da pokaže u svoj ljepoti ali i tuge i razočarenja koja se trebaju sakriti od svih kao najveća sramota, kao i da se ta tako različita osjećanja i sjećanja ne mogu izmješati i uticati jedna na druge. Mislila sam da se taj ogroman prostor nikad ne može u potpunosti popuniti i da ću do sunjeg dana u njega moći sasvim precizno birajući u koji dio, smještati sjećanja i emocije. Jedne pokazivati i hvaliti se, a druge skrivati. Mislila sam da tu kap ne može preliti čašu i da je moja duša baš kao vedro nebo čiju ljepotu primjećujemo samo u noći kad se pokažu zvijezde.

Takve misli me vode do pitanja o smislu, a one do onih o besmislu bola koji me guši, vraća u vrijeme iz kog sam naizgled davno otišla i troši moje dragocjeno vrijeme i pravo na ovaj jedan i neponovljiv život.

Ipak, izgleda da ću morati krenuti ispočetka. Bolovati i odbolovati, oprostiti drugima i sebi, da bi mi moglo biti oprošteno. Govorili su mi da će me to stići, ali nisam im vjerovala. Mislila sam da neće jer sam drugačija od mnogih drugih, posebno onih zbog kojih bolujem, jer sve što sam radila jesam zbog ljubavi, nesebične i neograničene. Mislila sam da ima smisla da zbog toga što jesam i hoću da budem, kroz velike životne krize prođem sasvim tiho, neprimjetno, ne opterećujući nikoga. Mislila sam da skupljajući u sebi neodbolovane bolove, nepodjeljene gorčine, neisplakane suze, neostvarene i neprežaljene snove zbog odricanja iz ljubavi, mogu zaslužiti ljubav koju sam uvijek željela, a nikad nisam osjetila. Ljubav roditelja, brata, partnera, prijatelice, koji će me voljeti baš takvu kakva jesam, nesvršenu sa svim mojim nesavršenostima i sitnim sebičlucima. Mislila sam tako sve do prethodne noći. Ona mi je vratila sjećanja koja sam bila potisnula i željela zaboraviti. Utisak zbog pročitane knjige i noć poveli su me za obe ruke, čini se, u susret mom životu, polako me okrećući i vraćajući nazad, suočavajući me sa starim poznati situacijama i nepreživljenim i potpisnutim emocijama, ali na sasvim novi i drugačiji način. Sad sam pogledala u oči onima s kojima sam se ponovo srela i jasno vidjela njihov strah da me izgube jer iz mene crpe ono što im nedostaje, ljubav.

Srela sam se ponovo sa i svojim osjećanjima, strahovima, željama, potrebama. Ovaj put im nisam rekla da sačekaju neki bolji trenutak da se pokažu i ostvare. Pustila sam ih da se ostvaruju odmah. Vidjela sam sebe hrabriju, srećniju, voljeniju, bolju osobu s manjim koferom bolnih uspomena i gorčine, osobu s vedrijim pogledom na život, osobu koja ostvarujući svoje snove i želje pomaže drugima da ju vole. Vidjela sam na krako sebe kao ispunjenu osobu, srećnu, voljenu. To je i izazvalo jecaje jer sam konačno, shvatila da sam sama sebi kriva za sve što me snašlo i da sam ja ta koja je sebična jer je odričući se svojih snova zbog drugih i odlažući ih dok drugi ne ostvare svoje, zapravo sama sebi uništila život i na to i nakupila previše prtljaga koga bih sad da se riješim. Sada bih mnogo toga drugačije. Znam da je nemoguće, ali možda će me bar ova varka željeno ostvarenog ispuniti i navesti da prihvatim da je ovaj put kojim sam prošla baš taj koji je trebalo i da bi me onaj drugi, željeniji, možda odveo u veći ponor. Možda ipak samo prihvatim sve ono što sad smatram greškama kao nešto što se neminovno moralo desiti i shvatim da je to sve bilo baš za moje dobro, iz razloga jer sam stvorena kao osoba puna ljubavi koja ju želi i nesebično daruje i koja bi bila još nesrećnija da to nije činila, ali i koja ljubav nije znala tražiti i primiti. A, možda, i konačno i u potpunosti potonem u ponoru vlastitih emocija i nikad ne isplivam. Možda, vidjećemo gdje će me ovaj put, na koji sam dobrovoljno krenul,a odvesti. Možda opet zalutam, možda odustanem, a možda i stignem do kraja puta na kom će meni biti jasnije šta se desilo, podjeliću s Vama svoje najskrivenije misli i želje, a Vi ćete imati priliku da naučite ponešto iz toga ili bar zaključite da baš tako vi nikad ne bi i da ste zato srećni.

Pišući ove redove možda bar dio tog prtljaga negdje ispadne i ostane zaboravljen, kao stara nepotrebna majica koju nam je žao baciti sve se nadajući da ćemo ju nekad ponovo poželjeti obući. A unaprijed već znamo da nećemo.

Zbog svojih misli, pitanja o smislu i besmislu svega, pisaću Vam o sebi, svojim viđenjima ljudi koje volim, svemu što sam radila zbog njih i sebe vjerujući da na taj način dokazujem ljubav i pomažem da se rasplamsa i s druge strane. Pisaću Vam o svojim strahovima, usponima i padovima. Pisaću Vam o onome što jesam, a ne što drugi misle da jesam. Otkriću Vam svoje snove, želje, misli. Provešću Vas kroz svoj život pišući o onih nekoliko ljudi koji su ga najviše i obilježili, ali i onim drugima koji su ga samo krznuli. Mislim da samo tako mozete da me u potpusnosti shvatite, možda podržite a možda me i osudite ....

Čestitamo

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.