Meandri

Beleška dvadesetprva

Ako jedan sistem ima problem, i ako pristup tome nije rešavanje problema već izmišljanje postupaka da bi takav sistem opstao, onda je svaka rasprava besmislena i čisto rasipanje energije.

Teze o ljudima - Dvadesetčetvrta

Otuđenje izaziva uznemirenost vlastitom neprilagođenošću i nemogućnošću usidrenja u daljoj nam stvarnosti.

Beleška dvadeseta

Iz nepoznatih razloga i zbog čudnog spleta odnosa, interesa i konfuzija od kojih je sačinjena stvarnost pretvaramo se u spavače, rijaliti zavisnike, kafanske „političke sveznalice“, ili zanesenjake ...

Za to vreme drugi završavaju posao a život prolazi pored nas.

Beleška devetnaesta

Zagovornici principa da se sve mora prvo porušiti da bi moglo biti bolje, moraju to prihvatiti i kada im ne odgovara, sačuvati ono blago zanosno osećanje koje su imali kao kada su pobeđivali na takmičenjima u školi, jer su tada verovali u pobedu.

Beleška osamnaesta

Izbor

Čini se da je jedini pravi izbor – imati izbor.

Zar da ga nemamo?

Uvek je lakše ići prtinom koju je neko progazio kroz sneg, ali je neke limite, koje je neko drugi probio davno pre nas, nemoguće preći čak i kad bi se to htelo. Sreća je naša, da senku koja nas prati nije moguće zgaziti, ma sa koje strane bila!

Teze o ljudima - Dvadesettreća

Postoje ljudi koji su srećni samo kada mogu nekoga da oštete, da ga prevare; koji su spremni đavolu poleteti u zagrljaj i smatrati za čast da prevare nekog svog prijatelja za sitan ćar.

Nije problem što postoje, već što ih ima mnogo.

„Sve čemer, sirotinja, glad, nesreće... A zašto je tako? Ne znam. Možda zato što smo po prirodi zli, što nas je bog obeležio. Ili što nas nesreće neprestano prate, pa se bojimo glasnog smeha, bojimo se da ćemo naljutiti zle sile koje stalno obilaze oko nas. Zar je onda čudo što se uvijamo, krijemo, lažemo, mislimo samo na današnji dan i samo na sebe, svoju sreću vidimo u tuđoj nesreći. Nemamo ponosa, nemamo hrabrosti. Biju nas, a mi smo i na tome zahvalni.” — Meša Selimović

Beleška sedamnaesta

Tragajući za saznanjima čovek se susreće sa raznim idejama za koje se plašimo da kod dece eventualno mogu zaslepiti moć njihovog rasuđivanja, pa shodno tome se uvek postavlja pitanje da li treba podržati da se te spekulacije uvlače u njih, da im se ne bi obavile oko uverenja i tako ih paralisale.

Protivnik sam bilo kakvih zabrana te vreste, koje slute na prisilu, kao i same prisile. Baš suprotno, čovek treba da se stalno susreće sa drugim idejama da bi povremeno proveravao svoje stavove i uverenja, da nisu prevaziđeni ili ih učvršćivao ili menjao...

Međutim, razmišljanje može biti opasno onda kada se njime bavi nerazvijene inteligencija, odnosno osoba bez formiranog stava koja nema izgrađen sistem vrednosti.

Ali opet verujem da kod dece, npr. postoji mehanizam zaštite sadržan u logici. Deca ne prihvataju ništa što im nije logično pod uslovom da su osposobljeni ili nesputani da slobodno misle.

Ona (deca) će tada na svaku izjavu postaviti pitanje. Zašto?Zato mislim da je kontraproduktivno učiti decu šta da misle, treba ih jednostavno osposobiti da razmišljaju.

Teze o ljudima - Dvadesetdruga

Autodestruktivni sistemi

Ovi sistemi rade kao programi koji kada jednom startuju sa neznalicama i uspostave vazalni odnos u hijerarhiji, svaka nova generacija bira neznalice veće od sebe, kao poslušnike. Tako se iz društvenog mulja kroz nekoliko generacija izvlači ono najgore iz čoveka ... društvo vitoperi um nametnutim destruktivnim idejama i sunovraćuje, bliži onom vremenu za koje kažemo da će živi pozavideti mrtvima ...

Beleška šesnaesta

Prolaze dani, nižu se događaji, smenjuju prilike. Šanse koje život pruža su poput rasute svetlosti koju lupa usmerava na određenom mestu ka jednoj tački. Dovoljno je u datom trenutku naći se na pravom mestu i zgrabiti svoju priliku.

Samo treba pratiti svetlost ....

Teze o ljudima - Dvadesetprva

„Jedini normalni ljudi su oni koje ne poznajete dovoljno dobro.“ (Alfred Adler)

Oštro i ubitačno.

Iznenadila me ova misao do te mere da mi već tri dana ne izlazi iz glave.

Da li je tako?Ne znam. Možda i jeste. Možda zato „iz daleka samo divimo se svemu“, možda je to i razlog što ljudi postajući previše familijarni, gube poštovanje jedni prema drugima ...možda je baš zato ta distanca neophodna, poput haljine, poput draperije, da ne ostavi ogoljenu dušu i otkrivenu suštinu ...

Ali opet, zašto ta suština nije normalna?

Da li je to zaista tako, i ako jeste zašto je to tako?

Muči me ta misao. :)