51%

I

Obilazili smo Tvrđavu uzduž i popreko posle te noći. Tražili smo ulaz u podzemne hodnike, dan za danom posle škole, na svim pogrešnim mestima. Kada smo počeli, bio sam ubeđen da ćemo lako naći ulaz; kasnije sam prvi put osetio onaj osećaj u dubini stomaka koji će me posle pratiti kroz život. Ležao sam u krevetu, prevrtao se, bilo mi je toplo i neprijatno, i pomislio sam kako nikada neću uspeti da pronađem ulaz. Nije mi palo na pamet da on ne postoji, ili da je zatvoren, zatrpan, zazidan - već da nekako nisam dovoljno sposoban da ga pronađem. Čim sam to pomislio, osetio sam da je to istina, da je tako i nikako drugačije, da prosto nisam dovoljno dobar. To saznanje me je gotovo paralisalo, ležao sam i disao duboko, sa santom leda u stomaku. Teško sam zaspao, ali se sećam da mi je sledećeg jutra bilo daleko lakše. Odlučio sam da ću nastaviti da tražim, pažljivije nego pre, koliko god vremena da mi treba, i to me je smirilo. Imao sam utisak da sam uspeo da gurnem taj strah dovoljno duboko da ga ne osećam svakog trenutka, ali da ga se nisam stvarno rešio. I nisam. I sada sedi tu gde sam ga smestio tog dana, prihvaćen, ružnoća koju sam navikao da gledam. Nešto poput raspale fasade na mojoj zgradi, ili večno prljavog lifta. Ignorišem ga, i idem dalje, ali on ostaje tu i sutra, da me ponovo podseti gde sam i ko sam.
U subotu smo otišli na Tvrđavu još jednom, rano ujutru, ovaj put samo Nenad i ja. Krenuli smo drugačijim putem nego inače - umesto da se popnemo na Tvrđavu, išli smo stazom koja je vodila oko nje. Sa jedne strane nadvijala se litica i gore na njoj, gotovo vertikalan zid Tvrđave; sa druge strane, Dunav i ruševine bastiona koje su tada služile kao prinudno sklonište za beskućnike. Nismo išli više od desetak minuta tim putem, kada je Nenad primetio uzane stepenice usečene u kamen litice, sakrivene rastinjem i zemljom. Kada mi ih je pokazao, iznenada su mi postale očigledne, i pomislio sam da nešto tako očigledno ne može da me odvede na mesto koje smo tražili. Popeli smo se brzo uz stepenice, i našli se negde na pola puta do bedema Tvrđave, na maloj zaravni koju nismo mogli da vidimo sa puta.
Nije bilo načina da ga ne vidimo. Usečen u liticu, na samo par metara od nas, nalazio se ulaz u tunel. Sećam se kako me je iznenadila njegova veličina - očekivao sam skriveni, uzani prolaz - a ispred mene je bio tunel, širok pet ili više metara, visok i dubok. Približio sam se koliko sam mogao, naslonio se uz rešetku koja je blokirala prolaz i pogledao unutra. Nisam video dalje od par metara, čak ni uz pomoć baterijske lampe. Mislim da nisam ni stigao da se razočaram činjenicom da neću uspeti da uđem unutra, jer me je Nenad odmah povukao i pokazao mi jednu od šipki sa desne strane rešetke. Bila je savijena, ne puno, ali taman dovoljno da možemo da se stisnemo i prođemo unutra.

Početak

Pa, dobro. Dovoljno sam odugovlačio. Nemam više izgovora. Možda ću, ako napišem sve što se desilo, shvatiti koliko je apsurdna i čudna cela stvar. To bi trebalo da bude 'terapeutsko' dejstvo bloga. Nemam nekih očekivanja, ali imam obavezu da ovo završim.

Ne sećam se ranog detinjstva. Ono što mogu da ispričam uglavnom je ono što su moji roditelji ispričali meni; prva prava sećanja dolaze iz doba kada sam išao u osnovnu školu. Većinu njih bih rado zaboravio. Gimnazije se sećam daleko bolje, ali nekada ne mogu da povežem godine sa dešavanjima. Dakle, nisam siguran koliko sam imao godina tog proleća: 16, 17? Nije ni važno, verovatno. Imao sam jednog pravog prijatelja u razredu. Opet, ne sećam se kako smo počeli da se družimo. Psihički smo se našli na nekoj frekvenciji, ali smo fizički bili potpuno različiti. On je bio visok, snažan, sa dugačkom crnom kosom - (godinu ili dve kasnije, postao je potpuno neodoljiv devojkama) - ja sitan, previše mršav, sa naočarima i bledo smeđom kosom. On je slušao metal, ja pank, i valjda smo se i tu negde našli. Išli smo na iste svirke, gde god je bilo dovoljno električnih gitara i dovoljno distorzije, i na tim svirkama stvaralo se društvo koje je počelo da se skuplja gotovo svake noći. Svake večeri se išlo do Denija, pa do keja sa flašom vina, gde se sedalo pored Dunava, praznila se boca i pričalo se o svemu što nam je padalo na pamet. U društvu je bilo i par klinaca koji su se družili još od zabavišta, iz istog (i jedinog!) bloka zgrada u Petrovaradinu. Mogli su provesti celu noć pričajući viceve, što je meni tada bilo neverovatno impozantno; podnosili su piće mnogo bolje nego drugi, izgledali su starije, mudrije...

Ne sećam se puno toga, ali neka sećanja su toliko jaka da mogu da ih jasno vidim kada zatvorim oči. Poput ovog. Noć je, i sedimo na korenju drveća koje se nadvilo nad nama, na vlažnom pesku uz reku, na travi. Tiho je. Dunav je skoro potpuno miran. Sa desne strane, sa keja, dolazi narandžasto svetlo. Mane poteže flašu vina, zatvara oči. Okrećem glavu i gledam u Tvrđavu, na drugoj strani Dunava. Neko mi stavlja ruku na rame. Pokazuje na Tvrđavu, i uskoro kreću priče. Momci iz Petrovardina su znali svaku legendu o njoj, i ne sumnjam da su ispričali i nekoliko onih koje su sami smislili. Ispod Tvrđave postoje prolazi, katakombe, koje se prostiru kilometrima i koje niko nije uspeo da istraži; ispod Dunava je izgrađen prolaz od Tvrđave do Novog Sada; u katakombama se skupljaju satinisti i žrtvuju ljude; desetine takvih priča, sve čudnijih kako je noć prolazila, a vino nestajalo. Bio sam oduševljen. Sve to - baš sve o čemu su pričali - bilo mi je na dohvat ruke. Od Tvrđave me je delio samo most, i već te noći sam hteo da ustanem i uputim se u potragu, u avanturu, u misteriju. Kada sam stigao kući, glava mi je bila planova i spiskova (1. Baterijska lampa 2. Baterije za lampu 3. Sveska 4. Olovka 5. Konopac). Klinac.

[Ovo je bilo bezrazložno teško napisati. Možda nemam dovoljno prakse u prevođenju misli u reči. Možda je problem i u tome što sam se prisećao svega i svačega. Glupo je biti iscrpljen posle ovoliko malo teksta, ali tako se sada osećam. Nastaviću sutra.]

Tenis

U subotu ujutru sam prošetao po lokalnom buvljaku. Iz radoznalosti. Možda i iz nade da ću negde na nekoj tezgi naći skriveno blago, nešto čemu ću samo ja prepoznati vrednost. Potpuno sam spreman za takvu eventualnost. TV me je naučio. Ako dobijem velike pare, moram brzo da ih izgubim. Verovatno tako što ću ih uložiti u neki glup posao. Kada to uradim, negde pet minuta pred kraj epizode, shvatiću da mi novac nikada nije ni trebao, jer imam ljubav. Biće to iskustvo koje se dešava samo jednom u sezoni.
U subotu ujutru, scenario je bio drugačiji. Potrošio sam 100 dinara (dva National Geographic-a na engleskom, 1992. godina, odlično stanje) i naučio da je u Srbiji tenis konačno postao narodni sport. Na tezgama, pored raspadnute tehnike i rasparene obuće, sada stoje i teniski reketi. Prebrojao sam pet mesta na kojima potencijalni teniser može da se opremi. Ima i loptica, ali ne na istim tezgama gde su i reketi. Na jednom mestu, primerak ciljne grupe starijih roditelja kupovao je sinu reket.
Razmišljao sam o tome. Možda je u pitanju povećanje potražnje za snovima - možda su ljudi šetali vikend za vikendom, tražeći tenisku opremu, pa je nevidljiva ruka tržišta učinila svoje i zadovoljila potrebe srpskog potrošača; ili se radi o srušenim snovima, pa su rekete i loptice na buvljak izneli roditelji čiji naslednici nisu uspeli da pokažu talenat dovoljan za putovanja u London i Pariz.
Verovatno je u pitanju samo smena generacija. Jedni prodaju nadu, drugi je kupuju. Biće to odlična priča za sledećeg pobednika nekog velikog ATP turnira, negde 2020. godine, koji će se u razgovoru sa novinarima prisećati (sa setom) o tome kako su mu roditelji prvi reket kupili na buvljaku.
Gledao bih seriju sa takvim zapletom, makar do treće sezone.

Strah

Nešto pre ponoći, Čikago je zadesila veća oluja. Mene je probudio mobilni. Breaking news. Jedna osoba mrtva, više povređenih. Čikago mi je na listi za vesti, od kada imam za koga da brinem tamo. Probao sam i fiksni i mobilni i viber i skype. Potpuno opsesivno. Ostavio sam poruku, dve. Ništa. Prošetao se po stanu, stao na terasu, gledao kišu. Ništa. Na kraju, pojačao sam mobilni i legao nazad u krevet.
Nisam mogao da zaspim, jer mi je ćutanje mobilnog užasno smetalo. Tišina znači da nisam dobio ništa; ako nisam dobio ništa, možda je to zato što se najgore desilo.
Ponovo sam ustao oko dva, prošetao se, stao na terasu. Ovaj put sam isključio zvuk na mobilnom kada sam legao. Tako sam mogao da zaspim, jer je u svakom trenutku sve bilo otvoreno. Možda je poruka već stigla, možda je sve u redu. Esencija kukavičluka.
Probudio sam se oko četiri, posle sna u kojem sam joj pokazivao njenu novu sobu, prozor do prozor uz najbolju drugaricu iz zgrade. Bila je srećna, onako iskreno, kao i bilo koja druga devetogodišnja devojčica. Na mobilnom nije bilo poruke.
Ustao sam oko šest, u sred sna u kome sam pokušavao da joj nešto kažem, ali me nikako nije čula. Na mobilnom me je čekalo nekoliko poruka. Sve je u redu.
Vraća se kući za dve nedelje, što znači da imam još 14 dana da pokušam da budem manje neurotičan roditelj.

Loto

U Srbiji postoje ljudi koji su u stanju da urade nemoguće stvari. Na primer, da odigraju četiri puta isti broj u jednoj loto kombinaciji. Sinoć ih je bilo 254. 254 superheroja koji su nekako prevarili poštenu državnu lutriju i komšiju kod koga uplaćuju listiće, pa četiri puta precrtali broj 27, verovatno sa četiri različite hemijske olovke.

Žao mi je samo što nisam video koliko ima onih koji su odigrali broj 27 pet, šest ili sedam puta u kombinaciji. Nadam se da će jedan od njih dati intervju za Kurir i priznati kako je varao. Mnogo je bitno da se poverenje u državnu lutriju ne poljulja. Oni ne greše, softver ne greši, operateri ne greše, problem je u tih 254 lopova koji su nameštali sebi četvorku u kombinaciji 27 27 27 27. I zamalo da im uspe. 600 dinara, alo, nisu to male pare!

Radio

Kada vozim kola, osećam se glupo. Kao mašina. Poput dela koji pomaže automobilu da stigne na svoje odredište, a ne obrnuto. Kada upalim radio, osećam se još gluplje. Ako pada kiša, voditelj mi kaže da uzmem kišobran. Zar se to ne govori samo glupim ljudima? Ako vidite da pada kiša, uzmite kišobran. Kada ste gladni, pojedite nešto. Ako ste žedni, znači da ste već dehidrirali. Popijte nešto i sledeći put uzmite vode i kada niste žedni. Očekujem da sutra upalim radio i čujem voditelja kako u lagano ritmu mrmori "Diši.Diši.Diši." Obraća mi se sa "ti". Voditelj je moj drugar, šeret koji će mi reći nešto užasno zanimljivo, poput "Uskoro na radiju XYZ, veliki letnji hit", ali će onda da namigne i doda "Ako želiš da čuješ šta je u pitanju, ostani uz radio XYZ, otkriću ti sve za desetak minuta". Zar to ne zanima samo glupe ljude? Ne znam da li da se ljutim na mog druga voditelja. Možda neko smatra i da je on glup, pa mu je dao glupi tekst i rekao mu da ga čita glupo, uz glupu muziku koja se ponavlja na svakih osam sati na svakoj glupoj radio stanici. Moguće je, čak i vrlo verovatno, da je glup samo onaj menadžer ili direktor ili gazda, koji kreira program na jedini način na koji ume: za sebi slične glupane. Ne mislim da sam materijal za druženje sa Gazdom, pa uglavnom brzo isključim radio. Dostojanstveno je biti glup sam sa sobom.

Koka kola

U subotu sam ušao u jednu od onih malih radnji u blokovima. Supermarket nešto. Klaustofobično. Devojka koja je radila za kasom me je pogledala na sekund. Hteo sam da uzmem koka kolu, ali hladnu. U frižideru je bilo samo limenki. Izvadio sam jednu i primetio da je išarana crnim markerom. Vratio sam je i uzeo drugu, ali je isto bilo i sa njom, i sa trećom. Stojao sam tako možda minut dok nisam shvatio da su na svakoj limenci preškrabali ono mesto gde stoji preporučena cena. Prvo sam se uvredio, posle mi je bilo smešno. Zamislio sam nekog maskiranog osvetnika koji sa sobom nosi crni marker i škraba po proizvodima. Negde preškraba kalorijsku vrednost, negde cenu, negde nekoliko brojeva bar koda i nestane u noć. Zamišljam gazdu kako ga proklinje svako jutro kada mu prodavačice jave šta se desilo. Policajce koji gledaju video materijal sa kamera, nadajući se da će ga nekako prepoznati. CSI stručnjake. Naslove u novinama i na portalima. Blic: "Uneo je marker u supermarket, nećete verovati šta je uradio sa njim!". Tako nešto. Ne sviđa mi se pomisao na to da je gazda naredio nekom da precrta cenu, da bi prodavali koka kolu po 60 umesto po 50 dinara. U mojoj realnosti, osvetnik sa markerom postoji i neću se iznenaditi kada ponovo vidim njegov rad. ¡Viva la Revolución!

1

Naziv bloga je pogrešan. Možda. Možda je i poenta u tome, da se zamislim nad onim o čemu pišem. Rekla je da bi trebalo da me opusti. Ako ikada vidi naziv, ponovo ću morati da slušam o tome kako imam opsesiju sa verovatnoćom. Prošli put je to povezala sa potrebom da budem u kontroli. Ne vidim vezu, ali nisam ja psihijatar, ona je. Na meni je da prihvatim da su neke stvari takve kakve su, čak i ako meni nije jasno zašto.