A mislila sam...

donna — Sat, 11 May 2013 14:46:16 +0200

da više nikada, ali nikada neću napisati ni riječi ovde, ali moram.

Poznavala sam je.

Mandrak mi je javio. I samo sam tupo gledala u slova dok se nisu zavrtila ispred mojih očiju u nevjerici.

Ne, ne postoje granice.....

Domacice

namigni i ti meni tvojim iskrenim očima.

I počivaj u miru.

Zabranjeno sekiranje

donna — Wed, 18 Feb 2009 14:24:50 +0100

Da je silovanje teško krivično djelo opšte je poznato. Teret dokazivanja uglavnom je na žrtvi koja pored fizičkih i psihičkih bolova, mora da se bori za svoju nevinost koju često teško dokaže.

Silovana osoba uglavnom bude „kriva“ što je dozvolila silovatelju da joj se približi i obavi bludnu radnju, na koju je u stvari bila prinuđena.

„Što si baš morala biti tu, baš tada naići“ ..bla bla bla... najčešće je pitanje koje se postavlja žrtvi.

Istina - nije morala, ali nije ni imala lijek protiv siledžije. Da je to tableta, sprej... pa ajde..ovako...

Sa druge strane silovatelj "uvijek" ima opravdanje: ili je bio pijan, ili u stanju smanjene uračunljivosti, nevoljen, čak i izazvan od strane žrtve ili sve nabrojeno zajedno, ali on ima opravdanje.

Silovana osoba nema ni jedno a najveći grijeh joj je što se našla na putu siledžiji.

Postoje razne vrste silovanja, fizička, politička, reklamna.... i mentalna.

Mentalno silovanje je najteže dokazivi vid silovanja pošto siledžija uglavnom misli da nije izvrsio taj čin već da sve radi za opšte dobro. Kad obavi čin silovanja i nađe istomisljenike on ubijedi sebe da radi pravu stvar i da to u stvari tako i treba, pa se za tren u njegovoj glavi uloge zamijene i on stavlja sebe u ulogu žrtve.

Dugo sam razmišljala da li treba da pišem o ovome. Znam da nema svrhe, ali eto...

U jednom trenutku, na blog.rs je od 6o mogućih komentara na naslovnoj stranici bilo čak 47 komentara napisanih u rasponu od 17 minuta od strane 3 osobe i to na samo JEDAN post. Dakle više od 70%.

I tako, u većem ili neznatno manjem broju - svakodnevno.

Pokušavala sam naći nešto drugo, pratiti linkove i umorila se, pa sam kopirala komentare i poslala ih administratoru sa pitanjem „ima li nam spasa“. Admin je obećao da će „opciju komentara čim prije riješiti, čim iznađe tehničke mogućnosti da se na jednom postu vidi samo poslednji komentar na naslovnici“.

Od tada je mnogo mutne vode proteklo.

Komentari se nižu, a blogovi brišu.

Svratim još samo da posjetim neke drage ljude koji imaju šta napisati, ali jedva ih pronađem. Teško je to, zaista.

Mogla sam, istina, umjesto ovog posta napisati i vic ili napraviti kolače, ali ....nismo svi isti.

Komentara neće biti.
Ko hoće neka pročita, ja ionako nikad nisam na svoje postove pisala desetine komentara.

Da budem žrtva i to po vlastitom izboru, ja ne želim.

Odoh praviti Snješka:)

baccio di donna

A mislila sam...

Zabranjeno sekiranje