Magacinske noći

Ovu priču sam čula od čoveka kojeg ću ovde nazvati Boban. Da bih vam prenela sve emocije koje sam ja osetila dok sam slušala, moraću sebi da dodelim ulogu glavnog lika.
1999. godine dok su bombe padale iznad glavnog grada i dok su ljudi bežali u svoja skloništa, ja sam bežao u magacin prodavnice koju je moj otac tada držao. Imao sam nepunih 19 godina i kao svaki klinac živeo sam za zezanje, piće, žurke i, naravno, devojke. Kada je rat počeo, svi ljudi iz komšiluka su se držali jedni uz druge. Valjda muka natera čoveka da ne bude više pseto. Danju smo igrali fudbal ispred zgrade, zezali matorog Dragančeta, terali mlađe da nam donose vodu, pivo i loptu kad je neko šutne k’o manijak. Predveče bismo odlazili sa porodicama u sklonište čim zatrube sirene. Dole, u podrumu bilo je svakakvih. Razne babe su kukumakale i proklinjale sudbinu, zli narod i vlast. Mlade žene su uspavljivale decu i sećam se da je svaka od njih bila nervozna, kako kaže narod „kao da su na iglama“. Mi muškarci, kako mlađi, tako i stariji, uglavnom, smo gledali fudbal, pili pivo i slušali šta se priča. Dani su postajali isti, tačno sam znao šta me sutra čeka. Već mi je postajalo dosadno da svakodnevno sa ćaletom nosim robu, igram fudbal, palim sveće po stanu i na kraju bežim u podrum sa mojima i ljudima iz zgrade. Obukao sam belu majicu na bretele, stavio one crne naočare za sunce koje sam sa drugovima maznuo prošlog leta na buvljaku i krenuo da istovaram neku robu kod ćaleta u radnji. Uzeo sam dve gajbe piva, stavio ih jednu na drugu da bih što pre završio svoj deo posla i otišao na fudbal. „Stani bre mali, je l’ ti gledaš gde ideš?“ rekla je, a ja sam provirio kroz flaše i rekao „Gledam, kako ne bih tako lepu devojku video“ Nasmejala se i rekla „Ženu“ Na tren mi je pogled skliznuo do njenih grudi, a onda je okrenula glavu, nasmejala se, prošla pored mene i otišla. Spazio sam odmah njen široki osmeh, tamno zelene oči i dugu crnu kosu, koja joj je elegantno padala preko ramena. Znao sam je ovako iz viđenja, imala je muža i sina. Znao sam da živi u stanu pored one što je studirala medicinu, bar smo tu buduću doktorku svi gledali. Što se tiče doktorke, nju smo samo i mogli da gledamo, ona je bila srećno zaljubljena u nekog majmuna. Na ovaj susret baš i nisam mnogo obraćao pažnje, dok nije pao mrak. Legao sam da, ako je to moguće, u miru zaspim i naspavam se kao normalan čovek. Naravno, nije bilo moguće zaspati u podrumu prepunom svakakvih ljudi. Da bih poštedeo sebe od priča o Miloševiću, Klintonu, inflaciji i ostalim brigama podrumskih ljudi, ja sam počeo da razmišljam o ženi koju sam danas sreo.

Ja sam se začudio kada sam pomislio na nju, ali nije mi zasmetalo i nisam hteo sebe mučiti sa pitanjima „Zašto, kakva je kao osoba, kakva je u krevetu?“ ili nekim sličnim glupostima. Znao sam da me smiruje sećanje na taj susret, pa je moj mozak pola sata kasnije kad se žubor ljudi smirio, odlučio da je sanja. U snu je bila opuštenija, lepša i zanosnija. Na sebi je imala crnu, letnju haljinu, koja joj se spuštala do kolena.kosa joj je padala preko golih leđa... Sa osmehom mi je prišla na utakmici koju je moja ekipa dobila i rekla mi „Dobro igraš Bobane.“ Nasmejala se još jednom, pogledala me i tiho rekla „Hajde sa mnom“. Taman kada sam joj dotakao ruku i krenuo za njom, neko je počeo da viče „ljudiiii ustajteee baba se šlogirala“. Ljudi su počeli da ustaju, viču, kukaju i bude one koji još malo sna žele. Mislio sam u sebi „Pa da l’ je morala sad da se šlogira“. Oko pet sati sam se probudio, izašao iz podruma i sakrio se napolju iza zgrade da bih zapalio cigaretu. Trudio sam se da što manje razmišljam o svom snu i o njoj. Mislio sam da to ipak ne može da bude realno zato što je ona udata, a ja sam klinac. Dim po dim negde pred kraj cigare mi je na pamet pala sjajna ideja. Samo sam rekao sebi „Danas radim umesto ćaleta“ Morao sam da požurim, zato što ćaletova smena počinje od šest. Dok sam išao do stana da se umijem, namestim frizuru i jedem govorio sam sebi „Pa treba pomagati svojima u ovim teškim vremenima, a već sam i uvežbao pos’o, pa bi ćale komotno mogao da spava kući ili da se dere ispred televizora“. Znao sam da mi se to ne radi, ali sam lagao sebe i nisam hteo da priznam što toliko hoću da odradim celu smenu. Ćale me je pitao da li se drogiram i on je znao da to ne liči na mene, ali sa zadovoljstvom je pristao i nastavio da jede. Nestrpljivo sam je čekao i napokon dočekao! Prišla je kasi i rekla „ Gde ti je otac? Moraš i ti da radiš, a?“ Nasmejala se i uzela jogurt i hleb. Rekao sam joj samo: „Dobro jutro i vama“. Odmah sam primetio da je sklonila osmeh sa lica i da su joj se oči napunile čuđenjem. „Vama? Pa od tebe sam starija samo deset godina“ Slegnuo sam ramenima, nasmejao se i rekao „Pa mene su moji učili da persiram starijima, bez obzira na to koliko godina osoba ima“. Stavio sam joj sve što je kupila u kesu, pružio ruku da joj vratim kusur i rekao „ Ja sam Boban,a kako se ti zoveš komšinice?“ Opet se nasmejala, pa je rekla: „Maja, a ti nisi više tako vaspitan, a?“ Samo sekundu je njena ruka bila u mojoj i već sam osetio kako je topla, a osetio sam i burmu, pa sam je pustio, nasmejao se i rekao: „Drago mi je“. Osmehnula se i ona, mahnula i otišla. Možda je moj matori bio u pravu, možda sam i bio na nekim drogama, pa sam se zato smeškao svima i radio kao da sam počastvovan. Deset, petnaest minuta pre kraja moje smene, baš kada je trebala da dođe devojka koja radi drugu smenu, naišla je Maja. Srećan što je opet vidim sa osmehom, sam joj se javio i upitao je šta želi. „Da te vidim večeras posle deset na ovom istom mestu“. Malo sam bio zbunjen, ali nisam pitao zašto želi da me vidi večeras ovde. Nisam bio siguran da li imamo iste želje, ali nisam hteo da ispadnem glup, pa sam joj se osmehnuo i rekao: „Ako budeš imala hrabrosti, ti dođi da proveriš da li sam tu“. Glavom je potvrdno klimnula i otišla. Ceo dan sam razmišljao o tome, mislim, znao sam ja šta ona hoće i znao sam kako se to radi. Svi u kraju smo imali svoju noć sa onom što je zovu „Par maraka“ To je bila jedna noćna dama, ne tako dobra i skupa, ali dovoljna da se sutra čovek ne obruka pred nekom normalnom ženskom. Svi momci su imali tu svoju noć sa njom, mada većina to nije priznavala, ali znalo se sve, takav je bio kraj. Dugo sam smišljao šta ću ocu reći, kako naći dovoljno dobar razlog za izlazak pod rizikom? Pitao sam jednog drugara koji živi četiri zgrade od moje, da li želi da mi pomogne da se izvučem večeras i pristao je. Tom drugu sam rekao da idem sa nekom malom iz komšiluka, pa mi je poželeo svu sreću. Dok sam bio kod drugara, razradili smo celu priču koju ću ja kasnije ispričati ćaletu. „Dakle, tebi je majka bolesna i ja, kao tvoj najbolji drug, moram da budem uz tebe. Zapamti to“, Rekao sam mu kada sam odlazio kući. Kod ćaleta je priča upalila, znao sam da hoće.

Pošto sam i sledećeg jutra trebao da radim u prodavnici, ključevi su ostali kod mene i s tim nisam imao nikakvih muka. Sve je sređeno, samo je još trebalo sačekati noć! Kada sam stigao u prodavnicu, počela je da me hvata blaga panika, razmišljao sam o tome da me je ipak možda samo htela ispaliti i da neće doći. Pitao sam se kako sam mogao da poverujem da bi stvarno mogla doći. Polako sam počeo da gubim nadu da će se pojaviti, a onda je iz mraka došla. Rekla mi je da malo kasni, da je rekla mužu da joj je baka doživela šlog i da će morati hitno da ode u drugi deo grada. Ja sam joj objasnio kako sam uspeo da se izvučem i nisam mogao, a da je ne upitam šta hoće od mene. „Pa seks ludače, šta si ti mislio, da igramo domine?“ Opet nisam hteo da zapitkujem, tiho sam se nasmejao, uhvatio je za ruku i odveo u magacin. Rekoh joj: „Ovde smo sigurni da nas niko neće videti“ Ona klimnu glavom i poče da mi kida dugmad sa košulje. Nisam ni ja bio lenj,pa sam i ja počeo da skidam njenu crnu, letnju haljinu. Dalje se zna šta je bilo, to ne mora da se crta. Oko dva, pola tri sam je ispratio do vrata i pitao je sa osmehom da li se plaši, rekla je: „Ti si mlad i glup“, poljubila me i otišla. Zapalio sam cigaretu, gledao za njom i pitao se da li će sutra možda da se pravi kao da se ništa nije desilo ili će ipak poželeti da svrati opet u magacin. Radio sam opet prvu smenu, da bih je sreo i došla je. Pred kraj moje prve smene, kad sam već bio poprilično umoran i iscrpljen od čekanja sa onim njenim lepim osmehom je ušla. Kada je završila sa kupovinom, tiho mi je rekla „Isto mesto, isto vreme“ Klimnuh glavom, pozdravih je i ona ode. Razmišljao sam kasnije šta bih je pitao, ali već mi je bilo jasno da njoj od mene samo jedno treba i verovatno joj nikada ni neće trebati nešto više. Ipak sam osetio da se u meni budi neki mali, naivni dečak, koji sebi dopušta raznorazne maštarije. Nisam još hteo sebi da postavim pitanje o zaljubljenosti, zato što mi je trenutni beg od stvarnosti sa njom godio.Oko deset sam opet stigao u prodavnicu, seo na stolicu i fiksirao pogledom ulazna vrata. Ovog’ puta je manje kasnila! Nisam mnogo prikrivao oduševljenje što sam je ponovo video. Skinula je kožnu braon jaknicu, bacila je na kasu i bez ustručavanja mi sela u krilo,a zatim zapalila cigaretu, dunula mi dim u facu i rekla „Moja baba će još biti šlogirana“ Nasmešila se i poljubila me. Levom rukom sam je zagrlio oko struka, desnom joj polako uzeo cigaretu i ugasio je. Nasmejao sam se,pa počeo da je ljubim. „Stani, nemoj ovde, jesi lud?“ Rekla je,a ja sam odgovorio „Kako vi kažete, komšinice“ zatim sam je u naručju odneo do magacina. Kada smo završili sa strastima u magacinu seli smo na onu stolicu pored kase, zapalili po jednu lažnu Malboro cigaretu i počeli da pričamo. Trudio sam se da zvučim neobavezno kada sam je pitao zašto nije sad’ sa mužem. Totalno hladno je rekla da je njen muž glupi egoista i da već godinama ne oseća ništa prema njemu. Pitao sam je zašto se ne razvede,a ona je rekla da ima to u planu čim se ovo sranje od rata završi. Pitao sam je i šta će posle da radi, rekla je da će otići kod sestre u Minhen, da su već razgovarale i da će tamo lako naći posao, zato što dobro zna jezik. Zaključio sam priču rekavši da je to super, mada iskreno nisam tako mislio, zbog sebe,ali nek’ je srećna. Barem sam znao da od nas nema ništa. Te večeri se u meni opet probudio onaj maštoviti dečak dok sam pokušavao da zadržim njen miris na sebi i ukus njenih usana na svojima. Podigao sam noge na sto kada je izašla iz prodavnice, fiksirao opet pogledom vrata, gledao kako nestaje u noći i razmišljao o Nemačkoj. Pitao sam se kako bi bilo kada bih otišao sa njom, mogao bih raditi neke fizičke poslove, to tamo i nije toliko loše plaćeno,a mogao bih kada naučim jezik da radim i u prodavnici. Razmišljao sam o tome kako bi bilo lepo da imam nekoga u Minhenu, da imam barem malo love.

Sa svitanjem sam imao u glavi prve planove za odlazak sa njom, jeste da oka nisam sklopio i da sam ponovo preuzeo prvu smenu na sebe,ali vredelo je. Nazvao sam onog drugara koji mi čuva leđa i pitao ga da li zna za neki posao u gradu, rekao je da ne zna,ali da se može raspitati kod jednog komšije koji stalno uzima druge ljude za švercovanje benzina i lažnih Malboro cigareta. Odlučio sam da Maji o tome ne pričam ništa, dok ne budem bio siguran da sam u plusu. Kada sam je sreo u prvoj smeni razmenili smo par reči i jedno drugom ispružili dlanove, kao znak da ćemo se večeras videti opet. Popodne je moj drugar Minja, koji mi čuva leđa došao na teren i rekao mi da je sve sređeno, da moram samo da odem sutra u šest popodne do jednog stovarišta i da tamo tražim Gordana. Rekao mi je i da kažem da me je on poslao i da neće biti nikakvih problema. Bio sam u isto vreme srećan i nesiguran,ako pristanem postoji mogućnost da se nešto desi van plana i da padnem,a ako ne budem pristao onda od Nemačke nema ništa. Odlučio sam da reskiram, da se borim za Maju do kraja i da pokušam da odem sa njom. „Ko ne pokuša ne zna da li je mogao uspeti“ ponavljao sam sebi.
Čekao sam je u isto vreme na istom mestu, kada je došla otvorio sam jedno vino, koje sam usput uzeo iz ćaletove kolekcije dobrog pića. Iz kese sam izvadio dve čaše, sipao nam i rekao „Za ove lepe magacinske noći“ Srdačno se osmehnula, rekla „Živeli i neka nam potraju ove,kako ti kažeš magacinske noći“ Spustio sam prazne čaše na sto i počeo da je mazim, opet je rekla „Nemoj ovde“ ja sam se nasmejao,pa rekao „Plašiš li se ti to nečega ili nemaš ni trunku akcije u sebi?“ Samo je počela da me ljubi i da mi kida trenerku. U zanosu gurnuh čaše na pod,pa nju stavih na sto. Posle lomljenja čaša se začulo nešto mnogo jače i opasnije. Odgurnula me je rukama,skočila je sa stola, uzela torbicu i jaknu,rekla da mora hitno da vidi gde je bomba pala i uplašeno izjurila na ulicu. Ja sam polu go istrčao za njom, uhvatio je za ruku,povukao k’sebi,a zatim uzeo u naručje i odneo nazad u prodavnicu. Drala se iz sveg glasa,pa sam je čvrsto zagrlio da bih je smirio i rekao joj tiho „Smiri se, ne vrišti da nebi neko došao. Pustiću te da ideš čim se budeš smirila.“ Dok sam je jednom rukom čvrsto zagrlio drugom sam je mazio po kosi,a ona je polako prestajala da drhti.
Sabrala se, pa me čvrsto zagrlila,poljubila i rekla „Hvala ti Bobane, sad’ moram da idem,vidimo se sutra uveče!“ Rekao sam joj „Nema na čemu“ pomazio je po kosi i ponovo gledao kako odlazi. Sada sam otkrio da je lepa i dok plače. Polako sam počeo da je upoznajem u nekim drugim izdanjima. Osetio sam strah i ja, ali sam se trudio da ostanem jak do kraja, pa valjda sam muško.
Kada sam započeo svoju smenu u prodavnici ćale je došao, lupio mi šamarčinu i rekao „Pa što nisi nekako javio da si živ, pizda ti materina glupa!“ To je bio prvi put da spominje majku od kako je otišla. Znao sam da mu nije bilo sve jedno i da se brinuo cele noći,ali jednostavno se nisam setio da se javim. Od sve zbrke nisam ni pomislio na njega. Sreo sam tog jutra i Maju, kao što je red. Opet smo razmenili par reči, par vrelih pogleda i par osmeha. Sve je to bilo onako komšiski. Nakon isteka radnog vremena sam otišao kući da se istuširam, jedem i odem do stovarišta. Otac mi je dok sam jeo rekao da nebih trebao više da idem kod Minje, da razume da mi je Minja drug, ali da je previše postalo rizično da se smucam okolo. Da bih izbegao svađu,a i da bih mu smanjio brige priznao sam da nisam išao kod Minje i slagao da sam našao neku devojčicu tu iz kraja i da sam zapravo bio sa njom u njenoj zgradi. Osmeh mu je prekrio lice,pa je rekao „Dok bombe padaju moj Boba Je*e! Pazi šta radiš i posle svake frke moraš da mi javiš da si živ, je l’ to okej?“ Klimnuo sam glavom potvrdno i rekao mu da žurim do grada.
Do stovarišta sam trčao samouvereno, siguran 100% u svoju odluku. Kada sam stigao tamo, tražio sam gospodina Gordana i brzo sam ga pronašao u jednoj bednoj zgradi od cigle. Dok smo hodali kroz polu mračni hodnik okružen velikim, zapakovanim kutijama on mi je pričao o tome kako se cigarete švercuju preko granice. Benzin mi nije spominjao,ali valjda mu je za taj posao ipak trebao neko iskusniji. Rekao mi je da ću odmah dobiti kombi napunjen cigaretama i adrese na koje trebam sve pakete da odvezem. Bacio mi je ključeve,poželeo sreću i rekao da moram sve završiti do devet. Dok sam išao od adrese do adrese razmišljao sam o tome što mi ništa nije rekao o mom honoraru. Kad’ sam se vraćao malo me je obuzela panika,ali pošten je bio. Svoj deo honorara sam dobio i bio sam zadovoljan.
Do podruma sam trčao sporednim ulicama,malo je duži put,ali je sigurniji. Javio sam se ćaletu, rekao mu da idem kod one male i otrčao do prodavnice.
Maja je već bila ispred, da i ja prvi put zakasnim mislio sam u sebi. Rekla mi je „Već sam pomislila da nećeš doći.“ Otključao sam vrata,pustio nju da uđe prva, zaključao i rekao „Zbog tebe ću uvek doći“ Nasmejala se,poljubila me i rekla „Nemoj da se zaljubljuješ“ Dalje je sve išlo po protokolu,ako smem to tako da kažem. Posle sam je upitao kako bi bilo da ja pođem sa njom u Minhen,a ona je kao da me nije ni čula rekla „Izvini,ali morala sam sinoć da odem. Pomislila sam da je....Znaš i sam, nije meni bio u glavi on,nego dete mi je tamo“ Rekao sam da je razumem,zagrlio je i upitao da li želi da krenem sa njom. Bio sam uporan i nije mogla sada da se izvuče. Rekla je da ne zna, vadeći se na to da njena sestra tamo živi u iznajmljenoj garsonjeri na kraju grada. Rekao sam joj da mi to nije bitno i da ćemo sami naći stan,ako ona to želi. Uozbiljila se i rekla da je od mene želela samo malo zabave, da malo pobegne od svega. Dodala je posle par minuta tišine da će razmisliti,ako budemo uspeli nekako da skupimo pare za dve karte. Osmehnuo sam se, ona je prišla poljubila me i rekla da bi htela još jednu partiju van magacina. Kazala je da joj se svideo prvi deo te večeri i da sad’ želi nastavak. Sa zadovoljstvom sam pristao. Tek pred zoru smo se rastali. Tog jutra je nije bilo u prodavnici, mislio sam da spava. Otišao sam do stovarišta da bih ubio vreme do deset i dogovorio se sa Gordanom da sutra opet prevozim pakete. U pola deset sam već bio u prodavnici sa flašom novog vina. Piljio sam u ulazna vrata,ali nikoga nije bilo. U pola noći, svestan da neće doći otvorio sam flašu vina i kao poslednji klošar počeo da pijem iz nje.
U prvoj smeni na poslu sam jedva sastavljao glavu sa telom, više od misli nego od vina. Čekao sam je,ali opet nije došla. Počeo sam da se nerviram i da se brinem, zapravo razmišljao sam samo o tome da li je rešila da tako ćutke prekine naše magacinske noći ili joj se nešto desilo. Šetao sam oko njene zgrade, ali je nije bilo. Nisam se usudio da pitam nekoga gde je, nisam hteo da joj stvaram probleme. Na stovarište sam stigao na vreme, sreo Minju mahnuo mu i uputio se ka portiru kod kojeg su ključevi od službenog kombija koji sam trebao voziti. I ovaj posao koji sam odradio za Gordana je prošao dobro.
Nakon posla sam otišao do ćaleta,pa u prodavnicu. Čekao sam je do ponoći sa par flaša piva. Kada sam ukapirao da ona nema nameru da se pojavi otišao sam do njene zgrade. Sedeo sam unutar hodnika i razmišljao na koju foru da dođem do nje. Ako je kući „šta da joj kažem, a ako nije, šta da kažem njenom mužu?“ Pitao sam se... Čuo sam ženske korake,pa sam se povukao iza stepenica. Kako su štikle bile sve bliže tako me je oblivao znoj. Čuo sam njen glas na spratu iznad svoje glave, rekla je „Komšija, idite odmah u podrum, javili su da će biti gađanja. Ja sam se popela samo da bih uzela neke stvari, požurite.“ Stegnuh zube i reših da pričekam dok ne siđe dole. Prišao sam joj iza leđa, uhvativši je i stegnuvši oko struka. Tiho,ali besno sam je pitao da li ona misli da sam ja igračka, počela je da se opire,pa sam joj zapretio da ću ako se ne bude smirila i krenula sa mnom ispričati sve njenom mužu i da ću naći barem dva svedoka. Bila je besna,ali je ipak svojom voljom držala čvrsto moju ruku dok smo trčali prečicama. Kada smo stigli u prodavnicu za svaki slučaj sam njena leđa pribio uz svoje telo i stavio joj ruku oko vrata, dok sam drugom rukom otključavao prodavnicu. Bukvalno sam je gurnuo unutra zalupio vratima,razdrao se da ne pokušava da mi pobegne,a zatim zaključao vrata i stavio ključ u svoje pantalone,na prednji levi džep. Pitala me je šta pokušavam, pravdala se da mi je rekla da neće sa mnom ništa ozbiljno,ali je nisam slušao. U sekundi sam se sabrao, valjda je alhohol popustio. Stavio sam dlanove preko lica, pogledao nju, onako raščupanu kako sedi na podu i drhti. Izvinuo sam joj se, a ona je kroz suze rekla „Ajde donesi pivo, pa da rešimo sve kao ljudi.“ Klimnuo sam glavom i bez reči pošao. Napravio sam svega par koraka,a onda sam na svojoj glavi osetio pucanje prazne pivske flaše, koju sam pre nego što sam krenuo ka njenoj zgradi ostavio tu na podu. Udarila me je jednom,pa drugi put i kad’ sam polu savijen pokušao da se okrenem ka njoj šutnula me je u glavu,pa u muškost i bio sam već na podu. Pola polomljene flaše je držala u ruci, iznad svoje glave i viknula „Daj mi ključ da te nebih zabola u tu balavu glavu!!!“ Pokušao sam da ustanem,ali mi je svoju štiklu zabola u stomak i ponovila još glasnije „Daj mi ključ!!!!“ Polako sam izvadio ključ, svestan toga da radi ispravnu stvar i bacio ga pravo na nju. Polutku flaše je još uvek držala iznad svoje glave,a drugom rukom je uhvatila ključ. Zabola me još jednom štiklom u stomak,zatim me je pljunula, pa iskoristila ostatak flaše na mojoj glavi.
Sledeće čega se sećam je Jutro i komšija Draganče kojeg smo zezali. Video sam ga kao kroz maglu i u prvi mah nisam razumeo šta mi priča. Stavio me je na stolicu i brisao mi krv sa svojom belom majicom. Kada me je pitao šta se desilo i ko me je napo ćutao sam. Nisam znao šta bih mu mogao reći, jer još nisam ni sam mogao svega da se setim. Odveo me je do stana,ali samo do početka prvog sprata, dalje nisam sam mogao da idem,dalje me je nosio. Kasnije sam ćaletu rekao kako sam mislio da bi bilo okej da ostanem u prodavnici,pošto sam sa devojkom ostao do tri i još sam slagao kako sam mislio da je bolje da ne ulazim u podrum, jer bih probudio sve ljude. Stari, dobri ćale mi je poverovao,pa me je brižljivo upitao dok smo čekali nekog doktora „Šta se tačno desilo?“ Rekao sam da su me neka dva momka napala, da mislim kako nisu uzeli ništa iz prodavnice,zato što su hteli mene da biju, navodno zbog devojke. Posle posete doktora, čoveka iz komšiluka, koji je za vreme rata dobar profit napravio za svoje usluge legao sam da spavam. Dugo sam spavao, bio sam baš izgubljen i iscrpljen od svega. Kada sam bio siguran da mogu stati na noge, a da se ne zaljuljam polako sam sišao do podruma. Dole sam čuo da je Maja prolazila pored pekare „Badrić“ kad’ je na nju pala bomba. Pričali su da se njen muž hvalio po komšiluku tog dana da mu je žena bila trudna. „Tek je jadna saznala da nosi“ Rekla je jedna baba. Osetio sam kako kroz mene jeza prolazi, krv mi se zaledila u sekundi. Ispovraćao sam se na pod,a ćale i komšije su došli do mene, da me odnesu do stana, zato što su mislili da povraćam od vrtoglavice i da mi je u podrumu bilo zagušljivo. Više se nisam obazirao na okolinu i pao sam u nesvest čim su me podigli na noge.
Na Majinu sahranu nisam otišao, to sam muški preplakao zaključan u svojoj sobi. Kažu da su njene stvari,koje je one večeri iz stana ponela u podrum našli pored stepenica u zgradi. Nisam se nikada usudio da odem i upalim joj sveću, nisam imao hrabrosti za to. Rat nije još dugo potrajao i nebo se ubrzo smirilo. Svi su bili srećni, svi osim mene! Ja sam mrzeo tu tišinu, tu ulicu,pa i nedužne ljude koji žive u njoj. Gordanu se više nisam javljao,a pošto iz stana skoro da nisam ni izlazio nisam imao strah od toga da ću ga slučajno negde sresti. Po završetku rata sam popričao sa ćaletom o tome da bih voleo da se sklonim odavde na neko vreme i on me je ubrzo poslao kod babe i dede po majci. Oni su živeli u Ljubljani i sada ja živim sam u njihovom stanu. To moje „Na neko vreme“ je ipak potrajalo zauvek i nemam nameru da se vratim nazad. Ne želim da budim više uspomene, neka spavaju na dnu srca, u maloj crnoj kutiji.

Milica Janković - Priče

Magacinske noći