Nema te više moj Niš-e

Odgovaram svima

Za mene jutarnja kafa i podnevno pivo uvek koštaju 250 - 300 dinara jer nikada nisam sam, uvek treba da mi neko nešto kaže, objasni, uveri u ispravnost svojih postupaka. Ceh uvek ja plaćam, i dobar sam svima. A šta je sa mnom, kako sebi da pomognem, tek onda vidim da su ljudi isuviše sebični, zauzeti svojim obvezama, jurnjavom za karijerom, za novcem. Nema ko da me sasluša, kome da se izjadam kad me stegne u grudima, kad mi dođe da vrištim od bola. Onda tek uvidim da je sve otišlo u kurac. Pričam najboljem ortaku, a kao da pričam prolaznicima, kao da rasipam reči i te reči kao da se odbiju od zidina Niške tvrđave i opet mi se vrate kao bumerang. Zapitam se koliko smo pukli, da li nas je to uništila tranzicija, da li smo postali žrtve vremena u kome živimo. Da li smo u stanju da normalno funkcionišemo ili samo nabacimo veštački kez na lice i idemo dalje.

Ja sam suprug, brat, sin, kum, dever, šurak, teča, kolega, poslovni partner, školski drug, prijatelj i odgovaram svima. Imam puno prijatelja i uvek sam nekom za nešto potreban, uvek treba da dam, sačekam, shvatim, saslušam, razumem, posavetujem, pozajmim neki dinar ili euro. Ja svakodnevno pijem espreso i kiselu, pivo i nemem pijma koje su cene pića.

O psima i mačkama

Nišavski kej je idealno mesto za trčanje i rekreaciju, pored keja tu su i Čair i tvrđava. Ali bilo gde da krenete da trčite ili vozite rolere, moraćete da preskačete pseći izmet i da vodite računa da vas neko pseti ne izujeda. Primetio sam da psi i gazde liče. Skoro sa se našao oči u oči sa pit bulom. Trčao sam lagano kejom, kad videh da zver lagano trči ka meni, razjapljenih vilica, mišićava, oštrih zuba, zlog pogleda. Normalno, zaštitnu korpu nije ni imala, niti je tu korpu gazda nosio u ruci. Uplašio sam se, usporio, a zvre se na gazdine reči ukopala u mesto. Dok sam ih mimoilazio, snimio sam gazdu i njegovog druga, momci od nekih 20-21 godinu, nabildovani, istetovirani, zlog pogleda i oštrih crta lica. Klinac je prokomentarisao da nisam morao da se plašim , da je Max pitom pas, cinično mi se smejao u lice. Nastavio sam dalje, zatim sam sreo pekog penzionera koji je šetao nekog olinjalog ,neuhranjenog vučjaka. Mislim da su i pas i gazda bili umorni od života. Par dana kasnije u tvrđavi sam naleteo na Jocu struju, čuvenog niškog atletičara koji je vozio biciklu, a za njim je trčao Riki, dobroćudni doberman, opet su ličili, gazda i pas. Vrlo često srećem i Gorana, tipa znam iz viđenja, dok smo mi kao klinci trenirali fudbal ili košarku, Goran je išao na časove plesa, nikad ga niko nije video sa devojkom, ali ni sa momkom. Uvek su ga ortaci zezali da šonje, slabić, pederčić. I Goran je kupio rotvajlera i ponosno ga šeta gradom i Čairom. Ne liče, ali sam siguran da mu pas čuva strah i da želi da se pokaže kako je i on ratoboran kao i njegov ljubimac. Vrlo često srećem i jednu slatku plavušu od nekih 18-19 god. na rolerima, sa dalmatincem, prelepa devojka, prelep pas, liče, slažu se. A onda sam sreo jednog mladića, u društvu dve prelepe mačkice, liče mi na neko dobro društvo iz srednje škole, jedna mu je bila cura, druga verovatno drugarica. Delovali su srećno, nasmejano, bezbrižno, život još nije počeo da ih gazi, srednjioškolci. To je prava stvar, glasam za mačke, bolje gradom ići sa nekom dobrom mačkom, nego vucarat

Nema te više moj Niš-e

Nedelja popodne, posle dobrog ručka reših da se prošetam do Čairskog parka, bolje malo prošetati nego uzeti daljinski i zavaljen u fotelju dočekati veče. Napolju je oko 20 stepeni, pravi prolećni dan. Nakon 10 minuta laganog hoda ulazim u čairski park i ostajem u šoku nekoliko minuta. Da li sam pijan, od dav piva i jedne stomaklije pa mi se priviđa park bez drveća. Gledam i ne mogu da verujem, stara stoletna stabla koja su krasila ovaj park su posečena. Onaj potez u parku prema željinom igrališti i kod obdaništa je ogoleo. Neki kreteni su posekli stare topole ili ko zna koje dvreće koje je bilo ukras Čaira. Nema više žabljeg brdašceta gde smo se kao klinci igrali i lovili punoglavce.
Čairski park je okružen gradilištima, zida se iz temelja ili nadogradnja, bitno je da se zida. Odmah mi je palo na pamet da je neki kreten posekao stabla i sad će lepo da nikne neka zgrada i mini tržni centar sa benzinskom pumpom. Sve na jednom mestu da se novo pridošli Nišlije ne bi mnogo mučili po gradu, sve će im biti na dohvat ruke. Čairska česma je izmeštena u centar grada, tamo gde se nalazila početkom 20.veka,još samo da se sruši gradski stadion Čair i tu da se napravi kompleks zgrada i sve će biti u redu. Radnički će se preseliti na Željin stadion da igra svoje drugo ligaške ili treće ligaške utakmice.
Bitno je da se zida, malogradski kriminalcipreobraćeni u uspešne gradske dunđere i biznismene su raskopali čitav grad, zgrade se farbaju u razne drečave boje, pa ceo grad izgleda kak korpa uskršnjih jaja. Brzo sam napustio park i krenuo ka muzičkoj školi. Gde je nestao moj grad, gde su ti ljudi, gde su nestali. Za razliku od mnogih Nišlija ja sam rođen u Nišu, ali ovo kao da više nije moj grad. Danas sam čuo da EFG banka finansira obnovu i uređenje Čairskog parka, posečena stoletna stabla su upravo deo te obnove, posadiće nove sadnice koje će pijani i uduvani klinci da lome i uništavaju. Najbolje bi bilo sve izbetonirati kao u pesmi Amadeus Ramba - beton, beton samo beton.
A kako je u Beogradu, Kragujevcu ili Šapcu... neznam, recite mi

Čestitamo!

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.