И шта сад?

, 21 2015 21:50:31 +0200

Био си карпа од човека! Мој идол, моја подршка, моје све.

Био си део мог одрастања, увек ту да ме насмејеш и одбраниш од њих. Сећам се, било је то давно, ја мала седела ти у крило а ти мене учио на вредности живота. Само због тебе сам постала човек, само да би се ти поносио са мном. Куповао си ми слаткише кришом да мама то не види, то су били најлепши слаткиши јер су били од тебе.

Зато се најгоре ствари дешавају најбољима?! Никад ни си био болестан, зашто си приуштио себи тај "луксуз" ? Зар ниси мислио да ћеш ми требати, да ће ме болети ако те не буде било? Што се ниси пробудио док сам клечала крај твог кревета и молила те да ме погледаш? Ако си већ одлучио да ме напустиш, што ти је требало толико времена? Да лежиш онако неподвижан и беспомоћан, а никад то ниси био! Имао си јако и велико срце за цео свет брее... А сад тебе нема! Остаје само твоја слика у мени, остао је део тебе у мени. Поносна да кажем да сам ја твоја копија, само твоја!

Твоја мајка те није желела кад си се родио, епа у инат њој си живео и био људина.

Курва судбина

, 21 2015 21:03:40 +0200

Ко смо? Где смо? И шта ќе мо од сад па на даље?

Дали ако се једног јутра пробудиш у непознатом кревету, крај непознатих људи, дали тада твој живот губи смисао? Дали тада почиње све од почетка? Све од неког језивог и суровог почетка...

Кад са само 13 година изгубиш оне највољеније особе, оне без којих неможеш да замислиш ни један дан, твој живот постаје пакао или бар неки блажи облик тога.

Они умиру, ја сам и сувише мала да би разумела зашто се то баш мени десило. Плачем али у себи, сузе не могу да теку јер то превише боли, то је оно што ми раздире душу, оно што немогу замислити ни у најгорем сну. Ту је у мени и убија ме, а што ме бар не убије онако стварно па да могу опет бити са њима, да не морам да се осеќам овако јадно и празно. Превише питања на које немогу да одговорим нити да било шта кажем.

Воде ме у неки дом за децу без родитеља. Курва судбина... до јуче сам била њихово мезимче, а сада сам сироче. Ту је нека жена која би волела да глуми и да ми из срца каже да јој је жао, али она то не уме. Лажно скромна, лажно добра, лажан онај поглед у којем те сви сажаљевају, сва је лажна, све је лажно...

Улазим у ту собу за коју сам мислила да је остава за храну. Згрожавам се од саме помисле да се ту чува храна, тамно је, хладно. На прозорима стављена нека поцепана крпара која ваљда служи за заштиту од сунца, пархет је сав искован са великим рупама по њему. На зиду се могло приметити да није фарбан дуго време, било је ту много исписаних имена, одједном сам се стресла сва, на истом том зиду шетале су две велике бубе, лебарке. Помислих боже зар ово не постоји само у хорор филмовима, зар се ово дешава и код нас? Да би се овај дан завршио на најгори начин сазнајем да је то уствари моја нова соба. Соба у којој ја морам да живим до даљнег.

Улази у собу иста она која ме је до пре само неколико минута сажаљевала, уноси ми свеќу, пали је и каже да ми је то једини трачак светлости у овај кобни дан и смеје се. Незнам шта се дешава, почињем да се ударам по лицу у нади да ќу се пробудити из сна, али џаба, ту сам, сама, остављена на милост и немилост овој злобној жени.

Мала сам и превише сломљена од бола да би било шта рекла, почињем да плачем. Ово није био једини ноќ који сам провела сама,уплакана, усамљена, сломљена што од бола због губитка родитеља, што од батина и повреда које су ми наносили...

Čestitamo

, 21 2015 16:49:38 +0200

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.

jednaijedina

И шта сад?

Курва судбина

Čestitamo